Priče o tečama

http://priceotecama.blogger.ba/

08.05.2020.

MULJANJE

Držeći na dlanu figurice-amajlije, Skitač se iznova klanjao i zahvaljivao. Nestrpljiva da se posveti grožđu Ea ga je ispratila iz zemunice. Vrativši se unutra suočila se sa posledicama svog čina. Besan zbog gubitka figurica Hromi je napravio omanji haos. Stradale su glinene posudice za prinošenje žrtvi, vrč za vodu i najgore od svega – košara sa grožđem. Kraća rasprava koja je usledila završila se na štetu mališana. Preciznije, njegovog sedalnog dela. Mališan je šmrcao još neko vreme nesvestan da je upravo otkrio prvu fazu u proizvodnji vina. Muljanje grožđa. *** Sadržaj košare Ea je sasula u poveći ovalni ćup. Sada joj je preostalo još samo da se pomoli duhovima zaštitnicima. Da se ponovi čudo. Isto ono koje se desilo u Mainim ćupovima. A dok se to ne desi morala je da se posveti mnogobrojnim obavezama. Težak je život jedne Velike sveštenice. Tako je bar pomislila. Uzdahnula je. Bližila se noć punog meseca a ona još nije obavila neophodne pripreme. Ritualu će prisustvovati celo pleme i zato mora posvetiti pažnju svom izgledu. Za početak, treba da nađe Kou. Frizerku. Da joj iznova uplete pletenice. *** Brojne poslove oko obrade zemlje i uzgoja stoke pleme je obavljalo zajednički. Rezultati tog rada su pripadali svima podjednako. Završivši takve poslove, posvećivali su se pojedinačnim aktivnostima. Koa je vodila brigu o frizurama, nakitu i odeći. Znajući koliko je ženama važan spoljašnji izgled, trudila se da od nje odlaze zadovoljne i sa osmehom na licu. Njihova sreća bila je i njena. Uopšte, bila je vedro, nasmejano i srećno biće. Sa blagom senkom sete. Čiji je uzročnik bio Man. Isti onaj za kojim je uzdisala Ea. *** Pletenice gotove. Usledilo je bojenje lica. Stavivšii oznake koje je smela da nosi samo Velika sveštenica, Koa je dodala još nekoliko krivudavih linija. Lepote radi. Utegnuta u mini suknju, sa gornjim delom koji se završavao visoko iznad pupka, Ea je bila skoro sasvim spremna za ritualnu noć. Nedostajao je još samo jedan detalj. Obuća. Pri pomisli da će opet morati da se obrati namćorastom obućaru koga su, gle čuda, zvali Obućar, Ea je osetila laku glavobolju. Za prethodni par krznenih čizmica, sa prelepim trakama za vezivanje koje su se preplitale do kolena, tražio je dve dve žrtvene posudice i par narukvica. Odlučila je da ovoga puta trampi figurice-amajlije za nove čizme. Smatrala je to poštenom razmenom. Preostalo je još samo da ubedi Hromog da se baci na posao. *** Nikakva obećanja i podmićivanja nisu urodila plodom. Mališan je uporno odbijao saradnju. Promenivši taktiku, Ea je posegnula za pretnjama i ucenama. Rezultat isti. Nikakav. Potiskujući želju da se upusti u konstruktivnu raspravu, sličnu onoj prethodnoj, Ea je uprtila na leđa posudu za vodu i krenula ka potočiću. Putem je razmišljala kako da doskoči nesnosnom derištu, a onda je začula zvuk udaraca sekirom po drvetu. Odahnula je. Ako su ti udarci označavali ono što joj je palo na pamet, onda je njen problem rešen.

06.05.2020.

BERBA

Mališan je bio spreman za razmenu dobara i usluga. Odvešće Eu do mesta gde je ubrao grozd. Zauzvrat, Ea će mu pomoći da ispeče svoje glinene figurice. Napravio ih je nekoliko. Male glinene nakazice, četvrtastih i trouglastih glava, koje su predstavljale branitelje, žene i decu. Spletom okolnosti ove figurice će ubrzo promeniti sudbinu plemena, a neke od njih će ostati hiljadama godina zatrpane zemljom. Iskopaće ih arheolozi, a neke umne glave će ih proglasiti konačnim dokazom da su planetu nekada davno posetili vanzemaljci. *** Želja da se domogne bobica nadjačala je Ein strah od šume. Hromi je ispunio svoj deo pogodbe, doveo je Eu pred drvo obmotano puzavicom. Lijanom. U želji da se domogne sunca, biljka jakog i žilavog korena penjala se desetak metara uz stablo. Bilo je očigledno da je ženskog roda, jer je na sebi imala mnoštvo grozdova. Bobice su bile ljubičaste boje, prekrivene belim prahom. Ea je odahnula. Od bobica će napraviti tečnost koja stvara vizije. A vizije su bile ono što se od nje očekuje. Otpočela je berbu. *** Trpajući grozdove u pletenu košaru zaboravila je na mališana. Osvrnula se oko sebe. Nema ga. Odjednom je postala svesna tišine. I samoće. Podigavši košaru krenula je putem kojim su došli. Gonjena strahom koračala je sve brže. Iznenadni huk vetra. Prasak slomljenog granja. Šuštanje šiblja. Bat koraka. Prestala je da vrišti tek kad se našla u bezbednosti svoje zemunice. *** Prestrašena i uplakana, drhturila je pod krznima. Tonula je u očaj. Zbog mališana koga su se dokopali šumski demoni. Zbog bačene košare sa bobicama. Zbog ... Ni san joj nije doneo spokoj. Demoni kojima je pobegla na javi stigli su je u snu. Bežala je. Noge su joj bile sve teže. Demoni sve bliži. Već je čula je njihov sablasni šapat. Dozivali su je. A onda je šapat prerastao u vrisak. Vrisak od dva slova. Ea. *** Povratak na javu je doneo nekoliko iznenađenja. Hromog, koji se zabavljao svojim figuricama. Košaru sa grožđem koja je stajala na zemljanoj klupi. I konačno, nepoznato, kosmato i zapušteno stvorenje koje je tamanilo njenu zalihu dimljenog mesa. Videvši da se probudila, stvorenje je napravilo grimasu koja je trebala da predstavlja osmeh. Po osmehu ga je i prepoznala. Jedan od skitača. Uzvratila je osmeh i zahvalila mu se što je doveo Hromog i doneo košaru. Ustala je smatrajući da je vreme da nezvani gost ode. Ustao je i on, ali samo zato da bi mogao da klekne pred nju, povije glavu i ispruženim rukama dodirne zemlju. Klanjao se Velikoj sveštenici. *** Osim po neuglednoj spoljašnosti, Skitači se nisu mnogo razlikovali od ostalih delova plemena. Istina, bilo je malo teže razumeti šta pričaju. A nisu baš ni preterano lepo mirisali. Imali su i neke dobre osobine. Bili su najsrčaniji. I najsrdačniji. Primerak koji je stajao pred Eom nije slučajno došao. Skitači su ga poslali da im donese amajlije. U poslednje vreme su imali dosta problema. A za sve su bili krivi palčići. Nesnosna podvrsta vilenjaka. Skitač je uzbuđeno objašnjavao da u poslednje vreme nalaze pokidane zamke, tragove nečijeg prisustva u njihovim pećinama, razbacane stvari i još mnogo toga što ukazuje na jedine moguće krivce. Palčiće. Vrhunac svega je krađa voća koje su sušili pred pećinom. Pri pomenu ovog poslednjeg zlodela Ea je instinktivno pogledala u Hromog. Dete se bezbrižno igralo svojim figuricama. Odagnavši ono što joj je prošlo kroz glavu, uzela je dve figurice i predala ih Skitaču. Točak istorije se pokrenuo.

04.05.2020.

Vizije

U danima koji su usledili pleme je izgradilo novu zemunicu. Dopola ukopanu u zemlju, okruglog oblika. Sa zidovima od zemlje. Krovom od granja, pletera i blata. U sredini zemunice napraviše ognjište. Oko njega ovalnu klupu od zemlje. Donesoše krzna, prostirke i prekrivače. Sve je bilo spremno za useljenje Velike sveštenice. Za uzvrat, pleme je od Ee očekivalo da stupi u kontakt sa natprirodnim silama. Duhovima, demonima, vilama i vilenjacima. Pa i palčićima, koji su, što je bilo opšte poznato, često umeli da zagorčavaju život ljudima iz čiste zlobe i dosade. Posao Velike sveštenice je da sazna volju i želje natprirodnih bića. Da ih po potrebi umilostivi. Ili bar da upozori pleme, ako mu zapreti kakva opasnost. I to je bilo sve što se od nje očekivalo. Ništa manje i ništa više. *** Početne Eine vizije behu pun pogodak. Lovci su se vraćali iz šume natovareni pobijenim zverinjem, sa reke su donosili korpe pune riba, žene su sa livade i iz šume donosile gomile jestivih biljaka. Pri tome se niko nije povredio niti podlegao napadu oštrozubih. A sve je to zavisilo od volje natprirodnih bića. I njihove naklonosti ka Velikoj sveštenici. Einu sreću je kvarila samo jedna malenkost. Njene vizije su zavisile od tečnosti iz Mainih ćupova. Bez nje, Ea nije mogla da stupi u kontakt sa duhovima. A to je bilo loše za nju. I za pleme. *** Dani su bivali sve kraći. Sunce su sve češće zaklanjali tamni oblaci. Oni bar nisu sekirali Eu. Mnogo tamniji oblaci, druge vrste, su se nadvili nad njom. Pleme je od nje očekivalo odgovore na mnoga pitanja. Kakva će biti zima? Kog dana ići u lov? Gde naći najbolje kamenje, pogodno za obradu? Koje drvo se sme poseći a da se pri tom ne uznemire šumski duhovi? Ko je krao zalihe sušenog šumskog voća iz zajedničke ostave? Ea je znala odgovor samo na poslednje pitanje. A za to joj nisu bile potrebne vizije. Maleni Hromi je danima izbegavao obroke. *** Svi putevi koji vode do dragocene tečnosti bili su zatvoreni. Ma se nije sećala kakve bobice je stavila u ćupove. A još manje se sećala ko ih je doneo. Usput, čudilo je Eino interesovanje za jednu tako nevažnu stvar. Zar Velika sveštenica nema prečeg posla? Odlazeći od Ma, Ea je povela sa sobom i malenog Hromog. Bila je zahvalna tom detetu još od one noći kada je onako hrabro svedočilo u njenu korist. Ušavši u svoju zemunicu potražila je neke đakonije. Neka bar mališa bude srećan. *** Legla je na zemljanu klupu i prekrila se mekanim kožama. Tonući u san, zamolila je duhove da joj daju odgovor na ono što je mučilo. Tada je Nešto ušlo u zemunicu. I to Nešto je pružilo ruku prema njoj. U ruci su bile bobice. Skočila je da ih uzme. Nestale su. Nestala je i ruka. Probudivši se, videla je da je uveliko dan. Koraci. Malena senka pada na ulaz u zemunicu. Zvučno mljackanje. Pridigavši se, prepoznala je Hromog. Mališa se opet dokopao sušenog voća, tako je bar pomislila. A onda je u dečijim rukama ugledala dopola očerupan grozd. I nešto joj je reklo da će se njene vizije ubrzo vratiti.

02.05.2020.

NOĆ PUNOG MESECA

Vođa je izvršio poslednju proveru. Sve je bilo kako treba. Kao i uvek u noći punog meseca. Velika vatra. Deca koja trče unaokolo. Spremljeni ražnjevi sa nataknutom ribom. Zdele sa ukusnim jelima od šumskog i gajenog bilja. A stigli su i prvi gosti. Iz Donjih zemunica. Oni iz Sojenica i Dalekih sojenica su obično stizali kasnije. Pleme će opet biti na okupu. Ovoga puta će doći i Skitači. Oni se nisu baš sasvim ubrajali u članove plemena. I nisu bili baš sasvim poštovani. Dane su provodili pod vedrim nebom. I samo ponekad se sklanjali u pećine. Gore, iznad šume. Sada su pozvani sa posebnim razlogom. Da čuju objavu o Duhu zaštitniku. *** Obred se bližio kraju. Prineta je i žrtva u slavu predaka i duhova. Punih stomaka, pleme je netremice zurilo u Vođu. Kazivanje o Duhu zaštitniku, propraćeno je žamorom i klanjanjem. Vođa je oduvek bio teatralan, pa je ovom prilikom u pravom trenutku izneo glave oštrozubih, nabijene na kolje. Iskežene vilice i očnjaci najpre izazvaše talase jeze. A zatim klicanje. I klanjanje Duhu. Vođa je bio zadovoljan. Po ko zna koji put, potvrdio je svoj status. Sve je prošlo kako je zamislio. A da njegova sreća ne bude potpuna pobrinulo se jedno dete. Hromi. *** Pleme je iznova i iznova tražilo da čuje jezivu priču o napadu oštrozubih. O duhu. Okrvavljenoj kamenoj toljagi. Nađenoj pored zemunice. Razbijenim glavama. I hujanju vetra koje je pratilo odlazak Duha. Ta priča bi zasigurno prerasla u legendu. Prenosila bi se na pokoljenja. Bila urezivana u grnčariju i prigodne obredne predmete. I sve to se nije desilo jer je jedno dete neprekidno upiralo prstom u nataknute lobanje i ponavljalo dve reči: "Arrr! Ea!" *** Uzalud se Ma trudila da uveri pleme da Eu niko nije video tokom napada. Jer se negde sakrila. Našli su je tek sutradan kako spava u obližnjem žbunju. Ošamućenu i raščupanu. Jedva su je probudili. Uzalud je Ma govorila da na takvu lenštinu i kukavicu ne treba trošiti reči. I da je Duh razlupao lobanje oštrozubim a ne ona. Uzalud. Maleni očevidac je ostao nepokolebljiv u svojoj izjavi. *** Ta noć je ostala upamćena kao početak vladavine Velike sveštenice. Eu su doveli pred plemensko veće. Ugledavši brojne ujede i ogrebotine po njenim nogama, poverovali su u priču malenog Hromog. Osetivši da je kucnuo njen čas, Ea je ispričala da je pobila zveri vođena voljom Duha zaštitnika. I da je od Duha dobila neviđenu hrabrost i snagu. Skromno je priznala da ne zna zašto je baš nju Duh odabrao. Začudo, njena priča i nije bila sasvim netačna. U stvari, bila je sasvim tačna. Sem jednog detalja, koji je prećutala. Neposredno pre napada privukao je miris iz ćupova. Istih onih koje je Ma zaboravila da isprazni. Radoznala i lakomislena, popila je malo tečnosti. I još malo. Tačnije, mnogo. Osetivši neku nepoznatu vrelinu, izašla je na svež vazduh. Srca punog radosti, sa osmehom na licu milovala je travke i cvetiće. I maštala o onom koga je volela. Doduše, on nije obraćao pažnju na nju. Ali to joj sada nije smetalo. Man je i inače bio privlačan mladić. A sada je u njenim mislima bio i više od toga. Tako je dočekala suton. A onda je začula vrisak i režanje...

01.05.2020.

PALČIĆI, DEMONI I JOŠ PONEŠTO

Oštar miris je naterao Ma da zaviri u ćupove. Bobice su nepovratno propale. Pretvorile su se u kašu. Mnogo kasnije, neko će otkriti da voćni kvasci dovode do pretvaranja šećera u alkohol. Ma je bila par svetlosnih godina daleko od takvog saznanja. Njena saznanja su se uglavnom svodila na izradu grnčarije, obradu zemlje i brigu o pripitomljenim rogatim stvorenjima. To je znala i time se bavila. Znala je još nešto. Kako da obezbedi poštovanje hijerarhije. *** Negde na dnu hijerarhijske liste nalazila se Ea. Prilično neinteligentna, čak i po neolitskim standardima, nepopravljivo lenja i nadasve zlobna. Ceo taj paket Einih osobina Ma je držala pod kontrolom. Šakom, motkom a u ređim prilikama blagim ćuškama. Posledice Einih aktivnosti je najčešće snosila ona sama. U ređim slučajevima celo pleme. Lomljenje grnčarije, gubitak sitne stoke, zapuštanje vatre i slične stvari, Ma je relativno blago kažnjavala ili čak opraštala. Sve dok jednog dana Ea nije u zdelu sa hranom stavila gnjecave biljke jarkih boja. Dok su se svi previjali od bolova u stomaku, Mor je kružila nad zemunicama birkajući koga će povesti sa sobom. Kada su se Ma i ostali oporavili, Mor se nadvijala samo nad Eom. *** Sa prvim zracima sunca , opremljeni koštanim i kamenim harpunima, Vođa i branitelji su napustili zemunice. Predvođen energičnom Ma, ostatak plemena se prepustio svakodnevnim aktivnostima. Odlazak branitelja kod nje nije izazvao preteranu brigu. Nisu je brinuli ni palčići, vilenjaci i vile. Amajlije su radile svoj posao. Ipak, pri pomisli na demone, Ma je uzdrhtala. Tu pomoći nije bilo. Statistike, u koje je Ma imala uvid, su govorile da se demoni najčešće pojavljuju u sumrak. A nekako u isto doba su se pojavljivali i oštrozubi. *** Suton. Branitelja još uvek nema. Vrisak. Bežanje u zemunice. Poslednja je ušla Ma, noseći u naručju Hromog. Oštrozubi su pravili krvavi pir u toru. Ne nailazeći na otpor, nekoliko njih je krenulo ka zemunicama. Znajući da samo ona stoji između dece i oštrozubih, Ma je dohvatila kameni nož. I krenula u beznadežnu bitku. Oborena na zemlju, poslednji put je proklela Vođu i branitelje. Mor se nadvila nad njom. Bliže nego ikad. A onda se iz sumraka pojavila silueta. Izvila se i spustila. Nekoliko puta. I pri svakom spuštanju začulo bi se cičanje. I krckavi zvuk lomljenja kostiju. “Konačno su stigli!” Posle te misli, Ma je utonula u tišinu i tamu. *** Tamu je oteralo sunce. Tišinu dečiji glasovi. Žeđ voda. Bol radost što su svi na broju. Skoro svi. Nedostajala je Ea. To saznanje je nije mnogo pogodilo. Drugo jeste, Vođa i branitelji se još nisu vratili sa reke.

29.04.2020.

PROLOG

„Ništa nije počelo mojim rođenjem. Ništa se neće završiti mojom smrću.“ (Nepoznati autor) *** Pomolio je glavu iz svoje zemunice. Praskozorje je oteralo noćne utvare. Glad je nadvladala strah od oštrozubih. Prethodnog dana je pronašao ukusne bobice u obližnjem šumarku. Neprekidno se osvrtao dok ih je čerupao sa stabljike i trpao u usta. Proći će mnogo vremena dok tu biljku ne nazovu Vitis vinifera, njegovo doba neolit, a njega alfa mužjak. Za sada, njegovo ime je Vođa. *** Alfa ženka se, ko zna zašto, odazivala na ime Ma. Vođu su dozivali imenom Pa. Ali im se retko odazivao. Za potomstvo, on je bio zaštitnik i hranitelj. A tog jutra im je doneo ukusne bobice. Od njega dosta. Prepustio se razmišljanju o omiljenim temama. Više od potomstva zanimale su ga pojave kao što je“bal“- svetlost sunca, „lu“ - svetlost punog meseca ili „diu“- dnevna svetlost. Iz razmišljanja ga je prenuo plač najmlađeg potomka. Dete je imalo kraću nogu i nije ga čekala blistava budućnost. Pogledao je Hromog i duboko uzdahnuo („an“). Pomislio je kako će dete brzo sustići smrt. “Mor“ nije imala milosti prema slabima. *** Pleme nije bilo brojno. Podeljeno u nekoliko grupa. Ova je imala desetak muškaraca u zrelom dobu. Branitelji. Pokorni Vođi. Ostatak grupe vodila je gvozdenom rukom Ma. Za neposlušne je uvek pri ruci imala kakvu motku ili u težim slučajevima kamen. Jedan od onih koje su klesali i od njih pravili vrhove strela. Ili alatke za riljanje zemlje. U koju je Ma pažljivo stavljala razna semena. Od kako su prestali sa seobama i smestili se u zemunice na brežuljku kraj reke, njen uticaj je naglo porastao. Smanjio se broj okršaja sa oštrozubim. Vođa i branitelji su polako padali pod uticaj pravog vođe. Pod uticaj Ma. *** Bobice je pravedno razdelila deci. Za sebe je ostavila jednu. Ukus kiseo i opor. Namrštila se. Ipak, odlučila je da bobice treba nabrati. Kad dođe zima, dopuniće oskudnu ishranu. Pamtila je doba kada se pleme bavilo samo skupljanjem plodova i lovom. Sada je već bilo lakše. Od kako su se nastanili u zemunicama imali su svoje zasade žitarica i povrća. Te noći je nabrane bobice stavila u nekoliko zemljanih ćupova. Ćupove je ostavila iza pletene korpe sa semenkama. I ubrzo zaboravila na njih. Setiće ih se tek jedne noći kad do njenih nozdrva dopre čudan i nepoznat miris.

27.04.2020.

Četiri vinske priče

“Prođoše skoro tri godine. I front bi probijen. Nema više stajanja u mestu. Skoro istovremeno, u selo uđoše francuski i srpski vojnici. Na ulazu u vinski podrum komešanje. Muscat blanc à petits grains! Jok,more! Tamjanika! Ostadoše da se prepiru. Neće dugo. Nije red da se saveznici svađaju. Čim se čuturice napune vinom, zlatno žutim, osvežavajućim i mirisnim, nastaviće dalje. Napred, na sever, u Srbiju.” * * * “Na istoku se već pomaljalo sunce. Zatvoriše se i poslednje kafane. Kaldrmom odzvanja nesiguran hod. Put do kuće dug. A na kafanskim stolovima ostaše prazne flaše. Vranca. Purpurno crvenog. Gotovo crnog. Bogatog, snažnog, punog i taninskog. Ostade i Julka. Da sve dovede u red, pa da i ona pođe kući. Na stolu, među praznim flašama, nađe salvetu. Na salveti pesma. Sa posvetom. Privi je na grudi. Umor nestade. Napolju je počinjao novi dan.“ * * * “ Iz boce se širio rezak, oštar i provokativan miris. Milutin otpi još jedan gutljaj. U ustima mu se razli ukus zelene jabuke i bele breskve. Belo vino za crne misli. Uzdahnu. Nikako ne može da dođe sebi. A lepo je profesor pokušao da mu pomogne. Lepo ga je pitao šta nam je vinčanska, neolitska kultura, ostavila u nasleđe. Badava. I gde mu baš vino i sir padoše na pamet? I kad mu već padoše, koji ga đavo natera da to izgovori? Otpi još malo i bi mu lakše. Slegnu ramenima. Nije važno. Biće bolje drugi put.” * * * “ Venčanje prođe kako Bog zapoveda. Trpeza dupke puna. Tri mesta u pročelju prazna. Domaćica uzdiše. Glavni gosti nisu došli. Pop, učitelj i doktor. Domačin se zbunjeno češka. Mota mu se po glavi: Oni su kao sveto trojstvo Ako samo jedan od njih ne dođe, biće to kao tronožac bez jedne noge. A ko na njemu može da sedi? A sve smo lepo pripremili. I tamburaše doveli. Hrane i pića u izobilju. Izneli na trpezu i posebno vino, ono koje oni najviše vole, crni burgundac. Sa ukusom crvenog voća i mirisom trešnje. A oni nisu došli. Bruka. Crne misli ga skoliše.I svatovima pomalo neugodno. Uto, začu se neka larma. Domaćinu zaiskriše oči. Oni su. Sad je sve na svome mestu. Svadba može da počne.”

17.04.2020.

Čovek peva usred rata

I konačno dođe kraj noći. Grudobrani izrešetani. Gomile čaura na dnu rovova. Naši svi na broju. Poneki proviruju. Prvi put od sinoć. Kuražniji sede na ivicama rovova. Sad su vec iskusni. Tako bar misle.Pregurali su prvu noć. I dopao im se miris baruta. Šajo prečučao celu noć na dnu rova. Puška mu neogaravljena. Ispod šlema mu proviruju razrogačene oči. Progovara: - Brate. jesmo li preživeli? Gledam ga kroz dim cigarete. Kažem: - Živi smo. Živi. Pojavljuje mu se na licu nešto nalik osmehu. Zabacuje šlem unazad. - A jesmo prašili po njima! Šta kažeš? - Jesmo Šajo. Jesmo. - I oni po nama. - I oni po nama. Ne zna šta još da kaže. A vidim da bi još nešto pričao. Bilo šta. Samo da čuje sopstveni glas. Ako priča - znači da je živ. A još ne veruje da jeste. Nad rovovima vlada muk. Pred nama slavonska ravnica. Siva. I nebo sivo. Jutarnje sivo. Hladnoća. Muk. Iz daljine se čuje grmljavina. Artiljerija se probudila. Daleko su... Miris vlage i gareži. Blata. Neko kašlje. Šajo gaca po barici na dnu rova. Uzvrteo se. Udahnu duboko i poče. Hrapavo, promuklo. Radosno. - Spremte se, spremte, četniciiii ... Lepo peva. Ljudi živnuli. Osmehuju se. Čujem glasove: - Gde baš tu pesmu nađe? - Da, i to baš ON da je peva. Niti je četnik niti će ikada biti. A opet ... lepo ga je čuti. Šajo stigao do : - ... silna će borba da budeeee! Smešno mi: - Ako bude silan kao prošle noći, odosmo svi gde ne treba. Ni metak nije opalio. A opet, lepo ga je čuti. Čuju ga i oni preko. Da sam sa njihove strane, od Šajove pesme bih se smrzao. Jer samo lud čovek može pevati posle onakve noći. A ludost je opasnija od hrabrosti. Mnogo opasnija. Tako je rekao teča Žika. A njemu se mora verovati.

19.01.2020.

Kamenčić u vejavici

Teča Žika zabrinut: - "Nisi smeo da ostaneš tri sata na snegu". Baba me brani: - "Pušti dijete. Zaigralo se na snegu. Oči babine, voda u lavoru je mlaka. Stavi noge. De." Teča vrti glavom. Kaže da se tako dobijaju promrzline. Nagledao se toga u nemačkom logoru. Žao mi što brine: -"Tečo, možemo odigrati jednu partiju? Ne smeta mi lavor. Ne igram šah nogama." Naravno da možemo. Teča blista. Slaže figure. Kaže: - "Čuvaj noge. Valjaće ti." -"Znam tečo, a kad smo kod nogu, znaš li šta kažu Jevreji?" Teča ćuti. Na e4 odgovara sa e6. Očigledno više misli na Francuze, nego na Jevreje. Progovara: -"Ajd sad, da vidim kako igraš Francusku odbranu! A šta reče za Jevreje?" Rekoh mu da Jevreji imaju izreku: "Kad si srećan, stavi kamenčić u cipelu. Da te bar nešto žulja." Smeje se teča: -"Lepo rečeno, ali ima tu i poneki izuzetak." Vidim da se tu krije neka lepa priča. Samo, teča se previše udubio u poziciju. Mada, spasa mu nema. Izgubiće topa ili će dobiti mat. Samo što to još uvek ne zna. Niko mu nije javio. Od priče, za sada, nema ništa. Uzdiše. Video je. Briše naočare maramicom: -"Ajmo još jednu!" To sam čekao: -"Može, ali prvo da čujem priču!" Smeje se teča. Dobar znak. Počeće sa pričom. -"Bilo je to na nekom gradilištu. Radniku kod mešalice upao kamenčić u desnu cipelu. Kad je zaustavio mešalicu, naslonio se levom rukom na nju. I počeo da trese desnom nogom. Kamenčić nikako da ispadne. Nastavlja da trese. Odnekud naiđe drugi radnik. Vidi ovoga kako jednu ruku drži na mešalici, a noga mu se trese. Dohvati lopatu i raspali ga po levoj ruci. Da mu spasi život od strujnog udara. Tako je bar mislio. Slomi čoveku ruku. Bez potrebe. Iz najbolje namere." Teča završio priču. Dodaje, više za sebe: -"Put do pakla je često popločan najboljim namerama." -"Znam tečo. I ti imaš dobru nameru da odigraš još jednu partiju." Ne sluša teča. Gleda poziciju. Da opet ne upadne u neku zamku. Baba ubacuje drva u vatru. Napolju, sneg i dalje veje.

17.12.2019.

Pustinjska priča

Teča Žika pospan. - „Tečo, pričaj nam o svojim putovanjima. Sigurno si obišao mnoge zemlje.“ -„Jesam. Gradili smo po celoj Evropi. Čak i po Aziji.“ Razbudio se teča. Pospanost nestala. - „Setih se jednog događaja ...“ Koleba se. I pričao bi, i ne bi. Nije ga trebalo dugo moliti. Otpoče priču. O gradnji nekog puta. U pustinji. Dobre dnevnice. Slatka para. Građevinci naši ljudi. Došli da rade par meseci. Ostali dve godine. Mnogima dolaze porodice. Na viđenje. Vraćaju se u Jugoslaviju, posle nekoliko dana. Raspopoviću stigla žena. Teči zasijaše oči : - „A lepa beše. Mnogo lepa.“ Uzdiše teča. Verovatno vidi palme i lepoticu u pustinjskoj noći. Ili tako nešto. „Raspopović te večeri žuri da završi posao. Pri kraju smene, prilaze mu neki Arapi. Brzo i uzbuđeno pričaju. Prevodilac ih jedva prati. Najgrlatiji Arapin nudi svežnjeve dolara. Hoće da kupi ženu. Raspopović se smeje. Kaže da malo nudi. Arapin diže cenu. Raspopović se i dalje smeje: - „Ne bi je dao ispod sto hiljada dolara.“ Prevodilac ga užasnuto gleda: - „Da prevedem? Znaš li ti da kod njih nije potreban ugovor. Dovoljna je reč pred svedocima.“ - „Prevedi.“ Arapin pristaje. Teča prekida priču. Ubacuje cepanicu u vatru. - „Tečo ! Šta je dalje bilo?“ Teča uzdiše: - „ Bilo je to da je ujutru stigla njihova policija. Svedoci potvrdili da je sklopljen dogovor. I da Raspopović neće da ga sprovede. Zato su sproveli njega. Do aerodroma. Proterali ga. Na ulasku u avion , onaj Arapin mu gurao kofer sa parama u ruke. Ovaj se otimao. Arapin dao jednom od putnika kofer: - „Ovo da predaš tom čoveku, kad sletite.“ Tako i bi. Kasnije je pokušavao preko konzulata, diplomatskim putevima, preko Crvenog krsta ... Džaba. Prođoše godine. Decenija. Jednoga dana, hodajući ulicom, tu negde oko Slavije, začu kako ga neko doziva. Okreće se. Nikog poznatog u blizini. Nastavlja hod. - „Raspopoviću !“. Gleda preko ramena. Neka dama. Sva sija: - „ Šta je? Sad me ne poznaješ? A poznavao si me kad si me prodavao Arapinu. Pođi sa mnom. Da popijemo kafu.“ Dugo mu je, i naširoko, pričala kako ima sve što poželi. Kuću, samo za sebe. Sa poslugom. Rodila je Arapinu sina, naslednika. Posle toga više nije dolazio kod nje. Redovno joj daje novac. Mnogo novca. Ona može da ide gde hoće. Ako poželi da se vrati, čeka je kuća. Sa poslugom. I ostale blagodeti. Jedino sina ne može da dobije. Eto. Teča završio priču. Zeva. - „Tečo, može li jedan dogovor?“ - „Kakav?“ - „Usmeni. Da odigramo jednu partiju. Ako izgubiš, ispričaćeš još jednu priču. Može još neka pustinjska. A ne moramo ni da igramo, ionako ćeš izgubiti.“ Smeje se teča: - „Nije vino pošto pređe bješe! Poređaj figure!“ Gledam ga. Sav sija. Više voli šah nego da mu daš kilo karamela. Voćnih. Od maline. - „Tečo, onako usput, taj stih se završava ovako: Nije svijet ono što mišljaste. A tebi ode lovac.“ Češka se teča. Sigurno razmišlja koju će priču ispričati. Ili pokušava da se seti nekog prigodnog Njegoševog stiha. Ko to može znati.

05.10.2019.

Neke stare priče, na drugi način

Zima 1964. Rodio se mali ćelavi teča. Dva dana kasnije, proslavljen je Osmi mart. Martovska hladnoća. Sneg do kolena. Srećni otac dobio na sportskoj prognozi povelik iznos, za koji je kasnije kupio drvenariju za novu kuću. Beše to znak, sa neba, da sam rođen pod srećnom zvezdom. A ko je rođen pod njom, slobodno ga na đubrište baci, uvek će mu dobro biti. Tako su govorili mudri i učevni ljudi. O bacanju na sneg ... ništa nisu rekli. Mene doneli iz porodilišta. Sestra već velika. Ima godinu i po dana. - Ovo je tvoj mali brat! Mali bata! Propao pokušaj. Stativa. Prekrstila ruke. - Što se duriš? Ne odgovara. Vidi se da joj se ne dopada mali uzurpator. - Dobro, šta da radimo sa malim batom? - Baćite ga! - Gde da ga bacimo? - U sneg! Mnogo godina kasnije, prepričavaju nam taj srećni događaj. Očekujem da će se pravdati. Da je bila mala, da nije znala šta priča. - I, šta ti imaš da kažeš na to? - Vidiš da sam oduvek imala dobre ideje. Od malih nogu. - Vidim. A vidim i da teško menjaš mišljenje. Tako nekako. * * * Zima 1965. Umro je Sir Winston Churchill. Pridružio bi mu se i ja, da su poslušali predlog da me se “baći” na sneg. U to doba mi se zalepio nadimak Baćko. Dedina umotvorina. Ne znam da li je to smislio zbog ideje o bacanju u sneg, ili zbog toga što se Baćko rimuje sa jednom od retkih aktivnosti kojom se bebe često bave. * * * Zima 1969. Pesma “Aquarius”, na vrhu Top liste. Najavljuje doba Vodolije. U suton Doba Riba, živeli smo u koloniziranoj švapskoj kući. Baba, deda i tetka, u jednom delu kuće. U drugom delu ujak i ujna. U trećem još dva ujaka. U četvrtom, mi. Mama, tata, sestra i ja. Valjda se to zove prenaseljenost. Za moj peti rodjendan neko je zalupao na naš zid. Dogovoreni poziv. Zovu iz babine kuhinje. Moji kažu da mene traže. Vratio sam se sa rukama punim rođendanskih poklona. Jedva sam ih nosio. Bilo ih je neizmerno mnogo. Ili su ruke bile male. Kasnije smo napravili novu kuću. Nije više bilo telegrafisanja udaranjem o zid. Ni ciglama popločanog dvorišta. Štale i konja. Ni nepregledne bašte. Ni opasnog petla od koga su svi bežali. Poklona je bilo.Tata nas je jednom odveo u prodavnicu odeće u kojoj je radio. Tu nam je čika Kosta poklonio maramice po izboru. Na mojoj je bio ciciban. Negde u sedmom razredu osnovne škole, posle voleja koji je otišao nebu pod oblake, nastavnik fizičkog se proderao: “Ciciban! Dodaj tu loptu! Ne budi sebičan!” I taj nadimak mi je, srećom, otpao. - Zašto srećom, tečo? To je baš lep nadimak! I zašto te tako nazvao? - Miloše, krenuo sam ranije u školu, a i onako sam bio sitnije građe. Stvarno sam bio ciciban među drugarima koji su u to doba naglo rasli. Sustigao sam ih tek u srednjoj školi. - A zašto ti se nije svideo taj nadimak? - Miloše moj, zamisli samo da neko, petnaest godina kasnije, kaže: “Bio sam na času kod profesora Cicibana.” Ne ide to. Stvarno ne ide. - Tečo, šta je bilo sa tim petlom? - Kojim petlom? - Pa, tim, opasnim. - Kinezi ne kažu: "Veran kao pas" već, "Veran kao petao". Petao čuva kuću. Ovaj je malo preterivao sa čuvanjem i vernošću. * * * Leto 1969, Nil Armstrong je postao prvi čovek koji je zakoračio na Mesec. Dole, na Zemlji, svadbeno veselje u jeku. Običaj je da se neko od mališana zavuče pod sto i skine mladinu cipelu. Da bi mlada svoju cipelu dobila nazad, dever mora da je otkupi. - Mali, ajde da ukradeš mladinu cipelu. Podvuci se pod ovaj sto, i onda idi četvoronoške do njenog. Kad ukradeš cipelu, vrati se istim putem. I pazi da te niko ne vidi. Panika. Kako da ukradem ? Mlada će osetiti da joj neko skida cipelu. Uplašiće se. Šutnuće me. Od straha. - Neću! - Pusti ga, dete ima samo pet godina. Naći ćemo neko starije. Mnogo kasnije sam saznao da se mlade baš i ne daju tako lako preplašiti. Pogotovo ne od svadbenih običaja. Traumatizovan tim događajem, celog života sam izbegavao sve što liči na matičara, svadbu, devere. Sve sem potencijalnih mladih. - Tečo, ja znam da je Nil Armstrong rekao:”Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo.” - Jeste, to je rekao kad je stupio na Mesec. Doduše … - Šta tečo? Reci! - Postoji urbana legenda da je rekao još nešto. Posle te opštepoznate izjave, legenda kaže da je rekao i : “Good luck, mister Green.” - Ko je taj Green? - Mister Green je jednog dana stajao u svom dvorištu i preko ograde se udvarao uobraženoj komšinici. Rekla mu je: “Vidite li onog dečaka na biciklencetu? Prihvaticu vaše udvaranje kad se on popne na Mesec.” Mališa se zvao Nil Armstrong.

28.09.2019.

Bez naslova

21.09.2019.

Knjiga 2

11.05.2019.

Teča Tesla

Dečak Miloš postao đak prvak: - Tečo, danas je učiteljica pitala: „Deco, zna li neko ko je izmislio struju?“ Ja sam se javio da odgovorim. - To je lepo Miloše, tako i treba. Šta si odgovorio? - Rekao sam: „ Struju je izmislio MOJ TEČA!“ - Uhhh! Lepo od tebe, ipak, to baš i nije tačno. - To mi je i učiteljica rekla. Kaže da je struju izmislio Nikola Tesla. Ja sam rekao: „Dobro, da se ne prepiremo, moj teča mu je makar pomagao!“ * * * 2012. U Srbiji proglašena vanredna situacija zbog jake zime. Uzaludno pokušavam da vežem čvor na kravati. U uputstvu lepo piše: „Kako vezati dupli Windsor čvor, na lak način.“ Ako je ovo lak način, kako li tek izgleda težak? Posle desetog pokušaja, čvor već liči na nešto. Posle dvadesetog, deluje dosta dobro. Jedino je sad kravata prilično izgužvana. Šta da se radi. Nemam vremena da je peglam, emisija ide „uživo“. Kupiću drugu, usput. Kao i uvek, kad se približi četvrtak popodne, kolege mi dele savete: - Bio si dobar prošlog četvrtka. Odmeren i smiren. Samo nemoj baš toliko da gledaš u voditeljkina kolena. - Ma nisam. Stvarno nisam. U studiju se menjaju dve voditeljke. Mene ne menjaju. Čuje se glas: „Počinjemo posle priloga. Za trideset sekundi ste u programu.“ Ni voditeljke nisu više kao što su nekad bile. Ove su siromašne. Nemaju para za dužu suknju. Pitaju: - Šta ima novo kod vas? „Još deset sekundi.“ Kažem: - Nema ništa. Posao po ceo dan. “Tri, dva ...” - Evo nas opet sa vestima ... * * * Posle jednog tragičnog dogadjaja, novinari kleveću našu firmu. Prvi put sam nervozan pre ulaska u studio. Zbog nepravde. Zbog laži. Nameštaju mi mikrofon na rever. “Za trideset sekundi ste u programu.” Voditeljka uznemirena: - Hoćete li reći nešto o ... Prekidam je: - Nemam ovlašćenja. “Još deset ...” - A da ipak kažete? Odmahujem glavom. “Tri, dva ...”. Deset minuta kasnije. Izlazim iz studija. Urednik i tehničari okrenuti leđima. Čujem ih. Zadovoljni što su neočekivano dobili ekskluzivan intervju. A pomalo su i zlobni. Govore: - Al’ će se češati urednik novina posle ovoga što je malopre rečeno. Primećuju me. Izvinjavaju se. Na ulici sam. Prisećam se priče o voditeljima i novinarima: “Voditelji kao mali bogovi. Mića Orlovič i Oliver Mlakar.” Mali bogovi su izgleda počeli da lažu. Ili su to oduvek radili. Ko to može znati? * * * Proleće 2012. U Srbiji pronađena ukradena Cézanne-ova slika "Dečak u crvenom prsluku" vredna 100 miliona. Popodnevna kafa. Nova kelnerica. Sve ostalo po starom. Drugar fiksira neku tačku u daljini. Pitam ga: - Nešto si se ućutao? - Malo sam se prepirao sa ženom. Jutros. - Neki problem? - Nije stvar u problemu. Nego u tome što kod nje nema prepirke iz sredine. Mora sve iz početka. Klimam glavom. Pravim se da sam baš potpuno razumeo. - Odakle god da krene prepirka, vratimo se na Majorku. I onda sve redom. Ništa se ne preskače. U bašti kafića siesta. Tiha muzika. Lepe žene prolaze kroz grad. Vetrić pirka. Espreso dobar. Produžen. Mineralna voda sa dovoljnim brojem mehurića. Valjda se to zove nirvana. - Ne bih da budem indiskretan, ali ... kakva Majorka? - Nisam ti pričao? - Ne sećam se. - Bilo je to pre dvadeset godina. Trebali smo da odlučimo da li ćemo praviti svadbu. Ili da od tog novca odemo na bračno putovanje. Na Majorku. - Ona je htela Majorku, ali ste ipak pravili svadbu. - Jeste. I sad, odakle god da krenemo sa prepirkom, malo po malo, vratimo se na Majorku. Ne znam šta da mu kažem. Najbolje ništa. Vetrić pirka. Lišće šumi. Siesta. * * * Leto 2012. Naučnici CERN-a objavili otkriće čestice koja odgovara Higgsovom bozonu. Na Zlatiboru. Red pred prodavnicom meda. Prodavac se vraća odmah. Tako piše. Prvi smo u redu. Iza, Pavel i Zvezdana. Iza njih, momče i devojče. I još neki ljudi. Momče sikće. Varniči. Zamerilo mu se devojče. Gledam lepšu polovinu. Klima glavom. Počinje. - Dragi moj, nešto si se snuždio. Da nisi nešto ljut? - Nisam ljut. Tužan sam! Žamor u redu se stišava. Slušaju moju kuknjavu: - Sav pošten svet može da gleda prenos, a samo JA moram da perem sude! - Ne kukaj. Jesam li ti kupila deterdžent? - Jesi, pre dva meseca. Skoro sve sam potrošio. - Štedi, ljubavi. Ne može se razbacivati. Teška su vremena. - A što su mi se ruke smežurale od hladne vode? - Obećala sam ti mali kuhinjski bojler. Za rođendan. Strpi se par meseci. - I kičma me boli. Od stajanja pred sudoperom. - Kičma te boli jer svaki dan gledaš TV. Nekad i po sat vremena. - Gledam. Nije da ne gledam. Ali, daljinski je uvek kod tebe. - Oho! Stigli smo i do daljinskog! Da nisi malo preterao? Krajičkom oka vidim glavu od devojčeta. Proviruje odozdo, tu negde oko mog lakta. Gleda da li se šalim. Nameštam paćenički izraz lica: - Znam šta sledi. Sad ćeš da pitaš: Da ne bude malo, mačku, goveđa glava? - Vidiš kako ti sve znaš. Ako prestaneš da se žališ, kupiću ti sunđer za pranje suda. Stiže prodavac. Med kupljen. Odlazimo. Okrećem se: - Pavel, jel uspelo? - Uspelo, nego šta. Gledao sam ih sa strane. Prvo je prestao da gunđa. Onda je zagrlio. Ljubi. Mazi po kosi. Shvatio koliko je srećan. - Pametan momak. - Ajde što on, kukavac, grli devojče, nego i meni došlo da zagrlim ovu moju. Časna reč. A znam da se šalite. * * * Izlazimo iz hotela. Vreme za šetnju. Lepša polovina se žali. - Kako sam samo zaboravila da ponesem peglu? - Svratićemo u prodavnicu. Pavel i Zvezdana sležu ramenima. - Ne žurimo nigde. Ući ćemo i mi. Samo da pogledamo izlog. U prodavnici. - Hteli smo da pogledamo pegle. - Imamo vrlo lepih. Jeftinih. Lepša polovina počinje. - Jeftine ne dolaze u obzir! Gospodin treba da se iskupi! Tužno gledam u vrhove cipela. Prodavac se saučesnički naginje preko pulta. Šapuće: - Šta ste to zgrešili? - Kupao se u kadi. Tiho pita: - Šta je tu strašno? Odgovaram, još tiše: - Nisam bio sam. Širi oči. - I uhvatila vas je? - Zar bih kupovao peglu, da nije? Uzdiše. Vrti glavom: - Dobro ste i prošli. Pavel prilazi pultu. - Hteli smo da pogledamo frižider. Sa sandučetom za zamrzavanje. Prodavac pokazuje rukom u ugao gde stoje frižideri. Okreće se prema meni. Namiguje: - Šta je tek ovaj zgrešio? - Ne pitajte, slučajno ga poznajem, taj će morati da kupi pola radnje. Na ulici. Pavel zamišljen. - Što me onaj prodavac onako čudno gledao? - Sigurno ti se učinilo. Ajmo negde na kafu. Red je, da častimo za novu peglu.

04.05.2019.

Tečino

Proleće 2008. Premijer Srbije, Vojislav Koštunica, navodeći nejedinstvo u Vladi po pitanju Kosova, predložio raspuštanje parlamenta i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. - Idem do grada. Da sipam gorivo. Treba li nekome nešto? - Povedi i Miloša. Da na miru popijemo kafu. U autu, Miloš stoji sve vreme. Nema mira. Čavrlja. Sve ga jako zanima. - Zašto sad stojimo? - Zato što je to pešački prelaz. Treba da propustimo ove tete, da pređu ulicu. Uzvrteo se. - Tečo, vozi. - Samo da tete prođu. Vidi kako su to lepe tete. Gleda. - Tečo, one imaju sike! Nazdravlje. - Jeste Miloše. Samo nemoj to da kažeš pred tetkom. Misliće da si to čuo od mene. Jel da, da nećeš reći? - Neću. Stigli kući. - Momci gde ste sve bili? - Vozili se, sipali gorivo, kupili bombone. - I videji smo jepe tete sa sikama! - E, dugo si i izdržao. TE GODINE. Na moru upoznaje drugara. Sergeja. Dozivaju se. - Sejgeju! - Mišoje! Mišoje bira mesto na plaži. Po nekom svom kriterijumu. Nigde nije dobro. Konačno stajemo, stavljamo peškire. Nameštam mu pojas: - Idi sad malo u vodu. Da teča malo predahne. Ode. Pet minuta mira. Pristižu neke kupačice. Neka sirotinja iz Rusije. Nemaju para ni za gornji deo kupaćeg. Mišoje se vraća iz vode. U glavi mi scena sa pešačkog prelaza. Mogu samo zamisliti njegove komentare, kad ugleda ovu sirotinju. Za divno čudo, ne obraća pažnju. Zato tetka obraća: - Momci, mogli bi vi da odete po sladoled. Da vam ovde ne bude suviše vruće. - Ajmo, Mišo moj. Hodamo po šljunku. - Tečo, eno jedne tete sa vejikim ... - Aman, Miloše. Ako tako nastaviš sunčaćemo se negde u planini. Nije mu jasno. - Biće ti jasnije kad porasteš. Kreći sad. I ne gledaj okolo. * * * Leto 2008. Pesma Evrovizije 2008. u Beogradu, pobedio Dima Bilan iz Rusije, Jelena Tomašević iz Srbije 6. ("Oro"), Laka iz BiH 10. ("Pokušaj"), Kraljevi ulice iz Hrvatske 21. ("Romanca"). Dečak Miloš nije jedini koji “ratuje” sa slovima. Tetka ne voli reči u kojima ima više teških slova. Š,Č,Ć,Ž. Kaže: - Sve su to teška slova. Šuškava. - Imaš sreću što ne živiš u ulici Tadeuša Košćuška. - To ne bih mogla da podnesem, odmah bi se odselila. Leto. Pored obale mala poslastičarnica. Razgledamo repertoar torti. - Izgleda da ovi ovde nemaju šuškavu tortu! - Nemaju. Jedino što je ovde šuškavo, si ti. Nekoliko godina kasnije. Mali Mišoje ide na neke vežbe. - Mićo, gde ste ti i tetkica bili? - Kod jogopeda! - Jasno. Prolazi vreme. Problem sa slovima L i R ne prolazi. Par godina kasnije. - Miloš na telefonu! Hoće da čuje teču! - Halo, Mićo, gde si ti? - U Kokinom Brodu. Na pauzi smo, pa nastavljamo put ka kući. Pali mi se neki alarm u glavi. Nešto je čudno. - Mićo, ponovi mi gde si sada? - U Kokinom BRodu. - Dobro sam čuo. Rekao je BRod! Nema više vežbi kod jogopeda! * * * Leto 2008. Ana Ivanović prva na svetskoj teniskoj listi. Ona i Jelena Janković će se smenjivati na prvom mestu do februara 2009. - Dragi, ti si stariji od mene osam godina. - Da? - To znači da ću ja imati pedeset, kad ti budeš imao šezdeset. - To je nemoguće. Razlika je osam godina, a ne deset. - Pa, dobro. Sebi sam zaokružila. - Kako to da si baš sebi zaokružila? Mogla si i meni. To sam samo hteo da pitam. Ali nisam. Ionako ne bih razumeo odgovor. Ipak je to ženska matematika.

02.05.2019.

Kad bi bio bijelo dugme

Zima 2005. Prvi nastup Novaka Đokovića u glavnom žrebu nekog Grand Slam turnira - Otvoreno prvenstvo Australije. Popodnevno kafenisanje sa bivšim učenikom. Sekiramo se zbog slabih rezultata naših fudbalera: - Uvek imamo neki razlog za neuspeh, kriv nam sudija, kriv nam selektor, jeste bio penal, nije bio penal … I stativa nam je kriva, mada je prava. - Profo, znaš li da smo te jedno vreme zvali “Bebeto” ? Smešno mi: - Jel’ po onom Brazilcu? - Jeste. To je bilo posle one utakmice kada su igrali maturanti protiv profesora. - Sećam se. To je lepa tradicija … A sećam se i prve utakmice koju sam igrao pred kakvom-takvom publikom. Imao sam tada četrnaest godina ... Morsko letovalište. Deca iz svih krajeva Jugoslavije. Gubimo jedan nula. Sam ispred golmana. Leđima sam okrenut prema golu. Lopta dolazi iskosa. Golman je levo. Dakle, šaljem loptu u desno. Tako mislim. Previše razmišljam. Menjam odluku. Ipak ću levo. Ne vidim ga, ali sam siguran da će pokriti desnu stranu. Jeste, ako je pametan, pokriće desnu stranu. Precenio sam njegovu pamet. Pogađam ga u noge. Gubimo utakmicu… A ta utakmica o kojoj pričaš je bila jedinstvena prilika da učenici legalno mlate profesore. Po nogama. Pored aut linije, profesorica matematike: - Čula sam đake kako savetuju one koji igraju. - Šta kažu? - Da vas polome. Sve osim tebe i brke. - Baš lepo. Pun šesnaesterac. Leđima sam okrenut golu. Loptu dolazi iskosa. Ovo sam već video. Ne razmišljam o golmanu. Šaljem loptu unazad, ukoso i visoko. Preko golmana. Pod prečku. U padu je vidim. Ušla je. Dobro je. * * * 15. jul 2005. Rodio se dečak Miloš. Telefon. Lepša polovina zove. - Rodio se mali Miloš! Postala sam tetka! PAR GODINA KASNIJE. Baka ga čuva. Zadirkuje ga. - Ništa ti ne valja onaj tvoj otac. Miloš ne reaguje. - Ni mama ti ništa ne valja. Ne vredi, i dalje ne reaguje. - Ne valjaju ti ni baba ni deda. Igra se. Ćuti. - Ni ona tvoja tetka ništa ne valja. Ni teča ti ne valja. Vrisak! Plač. - Teca vaja! Teca vaja! * * * Leto 2005. “Bijelo dugme” održalo koncert na Hipodromu u Beogradu pred 200.000 posetilaca. Negde posle ponoći, neviđena saobraćajna gužva. Pred zoru stižemo kući. Nema spavanja. Moram na posao. Zatičem neispavanog kolegu. Žali sa da je do kasno gledao prenos sa Hipodroma: - Ti sigurno nisi gledao prenos? - Nisam. Kaže: - Znao sam! Ti si pametan čovek, a ne kao ja, odspavao sam samo par sati! - Da, mnogo sam pametan. Nisam gledao prenos. Bio sam na Hipodromu … - Što ne kažeš!? Pričaj, kako je bilo? Jel’ bilo bolje nego sedamdeset sedme na Hajdučkoj česmi? - Ne znam. Nisam bio na tom koncertu. Imao sam samo trinaest godina ... Znaš kad bi me moji pustili da idem sam u Beograd, i to još na takav koncert ... - Ja sam bio. Bilo je od pedeset do sto hiljada ljudi. Tako procenjuju. Mada, kad bi prebrojali sve koji su kasnijih godina tvrdili da su bili na Hajdučkoj česmi, ispalo bi da je bilo više ljudi nego na Vudstoku šezdeset devete. A tamo je bilo pola miliona ljudi.

01.05.2019.

Kad nema nikoga

Proleće 2000. Policijskom akcijom zauzet beogradski Studio B, dovedeni novinari prorežimskih medija; onemogućeno emitovanje radija B2-92 i Indeks; u sukobu građana, navijača i policije ima povređenih - demonstracije i narednih dana širom Srbije. PROLOG. "Avgust 1949. Prošle su četiri godine od završetka Drugog svetskog rata. Jugoslavija se sporo oporavlja od ratnih razaranja. Vlada nestašica hrane. Država ograničava potrošnju. Radnici uz platu dobijaju knjižice sa markicama. Bez markica se ne može kupiti hleb, meso, mast, mleko, tekstil ... Prošla je i godina od donošenja Rezolucije Informbiroa o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije, koja je označila napad Staljina na Tita. Svako na koga se sumnjalo da je na strani Staljina biva uhapšen i odveden u zatvor, pod optužbom da je informbirovac." U KAFANI. - Dete, daj još po jednu! - Neka, Milosave, dosta je. Treba ići kući. - Kakvoj kući? Ne idem odavde do zore. Ili dok me ne izbace odavde. - Kakvi su te jadi snašli, crni Milosave? - E moj Đorđe, golema je nevolja. Kelner donosi rakiju: - Nema više na veresiju! Ovo vam je zadnje! - Daleko bilo da je zadnje. Poslednje je. A i ti si mi sav crn pred očima. Sikter, bre! Đorđe ga smiruje: - Pričaj Milosave, olakšaj dušu. Kome ćeš ispričati, ako ne meni? Ko braća smo, oduvek. - I da znaš da hoću! Kome, ako ne tebi? Ti znaš onu moju ... Stevaniju. Dobra je ona meni, samo kad je uhvate neke ludosti ... Ne može se s njom na kraj izaći. Uvek je nečim nezadovoljna, uvek nešto fali. Eto, onomad, da kupi haljinu, pa da kupi haljinu. Sve jedno te isto. A nemamo markice za tekstil. Trampio ja. - Za šta? - Nije to važno. Slušaj dalje. Znaš onog udbaša, Balavog? - Ćut more! Ne zovi ga tako! Marko mu je kršteno ime. Nikad ne znaš ko sluša! Dojaviće mu neko, pa eto ti belaja. De, da se kucnemo! - A znaš i da on balavi za mojom Stevanijom, ima tome dugo vremena. A sve nešto mislim, kakvo je doba došlo ... Eto, sinoć, zaustaviše se dva vojna džipa pred komšijinom kućom. Iskočiše nekakav u kožnom mantilu i dva u uniformama. Povedoše komšiju. Mi kao miševi. Ni mukajet! Niko da priskoči, da koju reč u njegovu odbranu kaže! - Tiše, crni Milosave! Čuće neko ... Napomena : UDBA - Uprava državne bezbednosti, nastala 1946. godine reorganizacijom tadašnje službe bezbednosti - Odeljenja za zaštitu naroda (skraćeno OZNA) * * * ISPRED GRANAPA. - Stevanija, cvete moj, evo tebi tvoga Markana! - Prođi me se Marko, nije mi do šale! - Šta te tako sneveselilo? Da te nije neko popreko pogledao? U zatvor ću ja s njim! - Sve me snašlo. Milosav iz kafane ne izbija, koru hleba bez markice ne mogu kupiti, a o haljini mogu samo da sanjam. A ti još pitaš šta me snašlo. Idi sad, eto Milosava! VEČE. Stevanija privija mokru krpu na oko. Milosav odmiče zavesu. Gleda kroz prozor. - Odvedoše i komšiju od preko puta. A onaj krvnik, Marko, gleda prema našoj kući! Sve je to tvoje maslo! Zmijo! Da sam neki čovek, izleteo bi napolje, komšiju da branim! A onome da saspem zube u grlo! - Ne viči Milosave, još će te čuti! - To bi ti i volela, da povedu i mene. S Balavim da se provodiš! Sudiću ja i tebi i njemu! NA PUTU ZA GOLI OTOK. Robijaši na podu vagona. Milosav se ispoveda sapatniku. - Kakva crna politika, Staljin i informbiro? Ni pomenuo nikad nisam. - Što te onda uhapsiše? - Zbog žene. Spanđala se sa udbašem. - Sve si mi rekao. Kratko su ti presudili? - Uveče me priveli, ujutru isleđivali, u podne osudili. - A večeras si ovde sa mnom ... I još par desetina ovakvih, kao mi što smo. Reče li, bar neko, koju reč u tvoju odbranu? - Niko. Sapatnik ćuti. Voz klopara. Hladan noćni vazduh ulazi kroz pukotine na vagonu. Sapatnik se nečeg doseća : - Prvo su došli po komšiju, a ja se nisam pobunio. Zatim su došli po drugog komšiju, a ja se nisam pobunio. Onda su došli po mene, a tad više nije bilo nikoga ko bi mogao da se pobuni. - Šta to reče? - Parafraziram pesmu pastora Martina Nimerela. - Koga? - Nije važno. De, nasloni se na mene, biće nam toplije. EPILOG. Dve godine kasnije, Milosav se vratio sa Golog otoka. Marko je skončao na Svetom Grguru. Stevanija je srećno živela sa Markovim pretpostavljenim. NAPOMENA: "Granap" - Gradsko nabavno-prodajno preduzeće. Goli otok - Od 1949. na Golom otoku i Svetom Grguru se nalazio zloglasni logor jugoslovenskih političkih zatvorenika.

04.04.2019.

TRONOŽAC BEZ JEDNE NOGE

April 1941. Bombardovanjem Beograda počeo je napad fašističke Nemačke na Jugoslaviju. Okupacija. Mnogo godina pre toga, bežeći od čume, tečini preci su stigli u selo u kom je rođen. Par stotina kuća. Imanja i šume. Vredan i pošten narod. Okupator gori od čume. Te godine, mamina porodica živi mnogo južnije. Deda stekao imanje. Njive i vodenicu. Provodio se u kafanama kraj Vardara. Do ponoći sa srpske strane. Od ponoći sa turske. Čengije i daire. Vino udarilo u glavu. Psuje cara Borisa. Đavo došao po svoje. Kundaci bugarskih žandara. Jedva živ, napušta sve. Beži na sever. Pravi opanke. Popravlja burad. Ponovo stiče imetak. 1944. sa Rusima prelazi Dunav. Na sever, što dalje na sever. Dobija švapsku kuću. Vinograd i devet jutara zemlje. Osmoro dece. Dvoje rođeno u slobodi. Priča da je dole, na jugu, gajio lufta gumu. To je neka biljka koja sadrži lateks. Prodavao fabrici Bata. (Češka fabrika obuće.) Gajio mak. Čaura se zaseca krivim nožićem. Curi smola. “Nikad ne spavajte u polju maka.” Nećemo. Pitali babu da li je istina da je jednom sedam dana bančio. - Kako da nije. Izbacio me iz kuće kad se vratio. Pamti baba. Pitamo je koje kolače je jela kad je bila mala. - Nije se tad znalo za kolače. - Pa šta ste najviše jeli? - Najčešće ništa. Siromašan je to kraj. Go kamen. Poneka ovca i malo vinograda. Bila siroče. Udala se za dedu i završila u zatvoru. Živeli nevenčano. Dobili po mesec dana zatvora zbog toga. - Jednako ste prošli. - Nismo. On je odležao u vreme najvećih radova. Ja pred zimu, kad ionako nema posla. - Kad se mama rodila? - One godine kad su ubili kralja. - Aha! Atentat u Marselju. Kralj Aleksandar. 1934. Baba ćuti i štrika. Brzo. Mnogo unuka. Samo dve igle. Samo dve ruke. Nanosili smo se njenih džempera, šalova i rukavica. * * * Maršal Tito, najveći sin naših naroda i narodnosti. Teča je u rat otišao kao kraljev vojnik. Vratio se četrdeset pete. Nema više kralja. Neka druga zemlja. Ista, a različita. Umesto kralja, Maršal Tito. Omladina peva po ulicama. Nosi lopate. Nosi ašove. Nosi zastave. Beograd razrušen. Zvezda, srp i čekić. Nema krune. Bar nije vidljiva. Maršal u beloj uniformi. Na belom konju. Decenijama na vlasti. Osamdesete kraj. “... radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima ... “ , Miodrag zdravković čita vest o smrti druga Tita. Sutra, u školi nema redovne nastave. Svi časovi su posvećeni njemu. Profesorice plaču. Šmrcaju. Nije im lako. Naročito onima koje imaju šest časova. Ko može plakati šest puta za jedno pre podne? - Ja ne mogu da plačem. Kaže školski drug. Nije jedini. Mnogo kasnije, u filmu slična scena. Lepa sela lepo gore. Još nekoliko godina nose štafetu. Posle su nosioci štafeta raskomadali zemlju. Ostala je izreka, za nekoga ko je neinformisan, “Taj još nije saznao da je umro drug Tito”. * * * 1945. Titova Jugoslavija sprovodi oštre represivne mere protiv disidenata, uključujući i hapšenja, ispitivanja, prisilnu kolektivizaciju i suzbijanje crkve i religije. Tri decenije kasnije. Selo. Neki mnogo ozbiljni ljudi sede za stolom. Vode mnogo ozbiljne razgovore. Deda, stric, teča, nekoliko daljih rođaka. Pored stola mala stolica. Hoklica. Na njoj obično sede deca. Na hoklici moja malenkost. I bukvalno malenkost. - A koliko godina ima ovaj junak? Ironišem. - Junak ima deset godina. Baba me mazi po glavi. - Zlato babino! Ovo je babina pametna glava! On će biti babin naučnik! Neprijatno mi. - Baba, ne preteruj. Jedna časna starina me uzima na ispit. - Zna li budući naučnik ko je Halej? Teškog li pitanja. To mislim u sebi. Kažem. - Po njemu je dobila ime kometa. Ona što se pojavljuje svakih sedamdesetak godina. - Sedamdeset i pet! Popravlja me starina. To već ne mogu da istrpim. - Ako ćemo baš precizno da pričamo, period nije uvek isti. Kreće se u rasponu od sedamdeset četiri do sedamdeset devet. Žamor. - Ljudi kažu da ona uvek najavljuje važne događaje. Mark Tven se rodio u godini kad se pojavila. Umro je kad je sledeći put došla. - Ajde ti sedi ovde sa nama. Za sto. Nisi ti za hoklicu. Sedam na stolicu. Mlatim nogama. Čekam pitanja. - A znaš li ti ko su tri najvažnija čoveka u svakom selu? Uf, baš mu je jako pitanje. - Znam. Pop, učitelj i lekar. Žamor. To im valjda znači da sam dobro odgovorio. Starina škilji očima. Podiže kažiprst. - Lepo. A zašto? Joj, ima li on neko teže pitanje? Kažem. - Duša, um i telo. Tri oslonca. Kao tronožac. Veće staraca zgranuto. Vreme je za završnu izjavu. Pa da idem da se igram. Dosadni su. - Tako je bilo pre rata. Posle su vam komunisti ukinuli religiju. Pa vam tronožac ostao bez jedne noge. A vi sad vidite kako ćete sedeti na njemu. Skačem sa stolice. Ne mogu više da sedim, kao i svako nesnosno derište. Vreme je za fudbal. * * * 1952. Udajom za Josipa Broza Tita, Jovanka Budisavljević postaje prva dama SFRJ. Dvadesetak godina kasnije, teča nam priča o predratnim vremenima: - Pre rata se znalo ko je buržuj a ko je siroma. Videlo se iz daljine. Posle rata, svi isti. Isto izgledaju i isto pričaju. Pitamo mamu kako su živeli posle rata. - Od ujutru do uveče na njivi. Radne akcija. Motika. Posle toga, obavezan omladinski sastanak. Ko ne dođe, mora se pravdati na sledećem sastanku. Prozovu ga, kritikuju. Da je protiv narodne vlasti. Da je protiv radničke klase. Da je je protiv tekovina revolucije i narodnooslobodilačkog rata. Da će biti stavljen na crnu listu. Da nije dobar omladinac. Posle sastanka, igranka. Muzika i ples. Sviraju neki lokalni orkestri. - Jeste li nosili balske haljine? - Ma, ne. Sve sama sirotinja. Krpili i prepravljali ono malo što smo imali. Stavljali neki sitan detalj. Traku za kosu. Prišivali neki ukras. Glavna atrakcija je bila kad su se pojavile najlon čarape i ruževi za usne. Nas nekoliko prozvali na sastanku zbog toga. Kritika. Da su to buržoaske navike. Da nismo primerne omladinke. Da smo protiv ravnopravnosti i jednakosti. Da hoćemo da se ističemo. Da je to kontrarevolucionarno. Da nam je važniji truli kapitalizam od komunizma. U zemlju smo propale od sramote. - I više niste stavljale ruž. - Jesmo. Na svakom sastanku kritika. Da smo nepopravljive. I da nam nema spasa. I to je tako išlo dok jedne večeri nije došao neki partijski sekretar iz Beograda. Ovi lokalni se uzmuvali. Poltroni. Trče da mu ugode. Šta god da progovori, oni aplaudiraju. Uzvikuju parole. - Živela komunistička partija na čelu sa drugom Titom! Dođe na red i kritika. Lokalni sekretar ustaje. Priča kako se loš uticaj sa zapada širi među našom omladinom. Kako neke drugarice čak stavljaju ruž. Žele da budu iznad ostale omladine. - A kakve su na radnim akcijama? Da li učestvuju u aktivnostima koje organizujete? - Ne kažem, vredne su i radne, ali te buržoaske navike ... - Stani druže. Prekida ga. - Mi smo se borili za slobodu, bolji i lepši život. I treba da mnogo radimo i lepo izgledamo. Drugarice su u pravu. I supruga druga Tita, drugarica Jovanka Broz, stavlja ruž i ima lepu frizuru. Njihovo ponašanje je ispravno. Posle toga kritike nije bilo. A ruž je postao ono što i jeste. Običan ruž.

21.03.2019.

EPILOG

Učenik dovršava ispisivanje poslednje bambusove pločice. - Učitelju, da uzmem novu pločicu? Pripovedač odmahuje rukom: - Nema potrebe. Ovo je bila poslednja priča. - Ne znaš više nijednu? - Znam ih još mnogo. Ali nema potrebe da ih pričam. Dovoljno si čuo. Vreme je da počneš sa pisanjem svojih priča. - Kako? - Jedna priča, jedan kamen. Kamen po kamen, nastaće put. Vijugav i varljiv. Jednog dana, vraćajući se tim putem, naići ćeš na sebe, nekadašnjeg. I još jednog. Mnoštvo. Nigde dva ista. A, opet, svi će biti nekako slični. - Na koga će ličiti? - Na tebe, onakvog kakav si bio. - Odakle da počnem sa pisanjem? - Od prologa, odakle bi drugo? Pođi sad, pred tobom je dug put.

05.02.2019.

VARLJIVO PROLEĆE 1948

Proleće četrdeset osme, Staljin napao Tita. Deda okupio decu. Ima za njih veliku novost. -Dođite da vidite šta sam doneo. Vadi kutiju od šibica iz džepa. U kutiji zrnca veličine zrna maka. - Ovo ćemo staviti u neku malo veću kutiju. Treba da se utopli. Nedelju dana kasnije. Pojavljuju se male larve. Deda komanduje. - Uzmite neki džak i naberite mlado lišće belog duda. Dani prolaze. Larve proždiru velike količine lišća. Deca ga donose u džakovima. Branja im preko glave. - Ovo nisu gusenice, ovo jede kao da su tigrovi! Dudovi očerupani. U potrazi za lišćem treba ići sve dalje. I druga deca beru. Borba za dudove. Naši koriste brojčanu premoć. Gusenice napreduju. Ono što je pre stalo u kutiju šibica, sada zauzima celu prostoriju. Posle mesec i po dana, konačno prestaju da jedu. Sada im treba granje, sa mnogo grančica. Penju se po grančicama i počinju da prave čaure. Od svile. Grančice okićene čaurama sijaju zlatno žutom bojom. Deda zadovoljan. - Ove čaure se zovu kokoni. Deca gunđaju. - Ovo saznanje nas je usrećilo. Počinje berba. Trpaju kokone u korpe. Deda ih nosi u otkupnu stanicu. Tamo ih odmotavaju i prave svilen konac. Deda stiže kući. Deca nestrpljiva. - Jesu li ti platili za svilene bube? - Jesu. Baš lepo plaćaju. - Hoćemo li mi dobiti nešto? - Kako da ne. Dobićete metle da počistite sobu u kojoj su bile svilene bube. Bilo je to varljivo proleće, Leta gospodnjeg četrdeset osme.

21.01.2019.

LJUDI HERMELINI

TEČA O ČISTOTI. - Teška vremena behu. Ljudi postadoše doušnici. Špijuni. Prodane duše. Ukaljaše obraz. -Zašto su to radili? - Da spasu glavu. Da steknu neku korist. Pa najposle, i iz čiste zlobe. Ili zavisti. - Nisu bili kao beli hermelin? -Kakav hermelin? -Onaj što su ga, početkom proleća, nanjušili lovački psi. Bežao je po snegu. Stigao do blata. Napred blato, iza njega psi. Nije hteo da uprlja krzno. Ubili su ga. Teča trlja oko. - A bre, dete! Rasplaka me! Al dobra ti ta priča!

13.01.2019.

O SUROVIM ŠALAMA drugi deo

Sestre na popodnevnom kafenisanju. Trogodišnja sestričina ometa razgovor. - Mama, šta sam ja? - Ti si devojčica. Idi crtaj nešto. -Ahaaa! Ja sam vedojčica! Vedojčica seda za sto. Crta bojicama. Pevuši. -Pronela se priča za nekog momka u gradu. Da ima sidu. Pa sad kalkulišu s kim je bio i ko je kome mogao preneti bolest. Ko je ima i ko nema. Vedojčica i dalje pevuši i crta. Ne sluša razgovor. Ipak, čuje mamin glas. - Uostalom baš me briga ko ima i ko nema. Važno je da ja nemam. Vedojčici krivo da njena mama nešto nema. - Imaćeš! Imaćeš i ti! Nastavlja da crta. Zadovoljna je. Utešila je svoju mamu.

11.01.2019.

MARKO KRALJEVIĆ I MUSA KESEDŽIJA

TEČA O JUNACIMA. Teča uzima lovcem topa. -Jao mene, đe pogubih od sebe boljega! -Tečo, jel ti to nešto o Kraljeviću Marku? -Nego šta! To je rekao kad je ubio Musu Kesedžiju. A Musa bio veći junak od njega. Češka se teča, vidi da se zaleteo. Uzeo topa, ali gubi partiju. -Šta kaže Marko o gubitku partije? Da nije ono : Đe si danas, posestrimo vilo? Đe si danas? Niđe te ne bilo! SEDAMDESETE. Novinska vest. U Minhenu uhvaćena dva provalnika. Priveli ih strašni nemački policajci. Uzeli podatke. Zatražili izveštaj od beogradske milicije. O jugoslovenskim građanima, Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji. Sa naznakom : HITNO.

06.01.2019.

Na Badnje veče '43 treći deo

Koceljeva, kod Uba. Veče. Baba zabrinuta. Sutra je Badnji dan. Pred zoru, deda, sa najstarijim sinom, treba da ide u šumu. Da seče badnjak. Treba mesiti česnicu. U kući ima malo brašna. Našla je i novčić za česnicu. Sveća je tu. Biće i nešto oraha, jabuka, suvih šljiva. Ne zna šta će za Božićnu pečenicu. Položajnik se zna. Gazda kuće. Primio ih, kad su izbegli iz Makedonije. Tih dana, deda se bacio na posao. Popravljao burad, kace. Pravio obuću. Od probušenih i bačenih guma. Trampio obuću za hranu. Održao porodicu. Oko babe četvoro dece. Misli joj idu na ono dvoje u Mataruškoj banji. Živi li su? Imaju li šta da jedu? Da ih neko zlo nije snašlo? Dede nema. Otišao je nekud, još juče. Pokriva decu. Gasi petrolejku. Noć odmiče. San ne dolazi na oči. Pas u dvorištu laje. Neko lupa na vrata. Odmiče zavesu. Ne vidi se ništa. Čuje dedin glas. Pali petrolejku. Otvara. Deda stavlja badnjak pored vrata. Tu će stajati do uveče. -Gde si do sada? Dva dana te nema. Deda se sklanja sa vrata. Iza njega stoje dve male prilike. Umotane u šalove. -Bio sam na putu. Do Mataruške banje. Doveo sam decu. Uz put sam nabavio i pečenicu, i nešto malo vina i rakije. Za Božić. Nek nam je srećan Badnji dan! I bio je, i Badnji dan i Badnje veče. U okupiranoj Srbiji, Leta Gospodnjeg 1943.

06.01.2019.

Na Badnje veče '43 drugi deo

- Stigosmo nekako do Kraljeva. Deca slaba, bolešljiva. Neće izdržati put. Ostavim dvoje u Mataruškoj banji. U prihvatilište za ratnu siročad. -Znam to. Ostavio si mamu i ujaka. Pričala nam. Smestili ih u hotel Žiča. Ošišali do glave. Kao i drugu decu. Ležala je. Bolesna. Brat krao hranu iz kuhinje, da bi njoj dao. Nekako se oporavila. Okupatorske vojske nailazile. Nemci. Italijani. - Neki italijanski vojnici nam davali čokolade. Držali nam konopac za preskakanje. Bilo je dobrih ljudi i među njima. Vaspitači nas vodili na Ibar, na kupanje. Kažu da je lekovita voda. Jeli u trpezariji. Najčešće pasulj, i parče hleba. I crne masline. Njih niko nije voleo. Kad završimo ručak, na stolovima ostanu masline. Crne se. Kao bubašvabe. Tako je to išlo dok nas vaspitač nije postrojio. Svako da pojede bar polovinu masline. Pred njim. Onda može da ide. Tako nekoliko dana. Posle se otimali. Davali pola hleba za maslinu.

06.01.2019.

Na Badnje veče '43

TEČA O DRUGOM SVETSKOM RATU. - Veliko se zlo tada spustilo na Srbiju. Mnogo veliko. Stradalo stanovništvo. Kao nikada do tada. Bilo, ne ponovilo se. STRUMICA, LETO 1942. Deda psuje okupatore i bugarskog cara Borisa. U kafani. Na sav glas. -Nije meni što su me prijavili. Jesam, psovao sam. Nego mi je to što me naš čovek prijavio . - Jesi li ga sreo posle rata? - Jesam, kad sam išao u Makedoniju da izvadim neka dokumenta. Sreli se na ulici. U zemlju gleda, oborio glavu. - Jesi li mu nešto rekao? - Šta da mu kažem? Njegova bruka i sramota. Zna on šta je uradio, neka živi s tim. A te noći, upali bugarski vojnici u kafanu. Izveli me napolje. Tukli kundacima. Ostavili me da ležim u blatu. Mislili da sam mrtav. Posle se nekako pridignem. Stignem do kuće. Upregnem konja. Baba i deca na kolima. Šestoro. Gledam da odmaknem što dalje, dok ne svane. Što dalje i što brže. - Šta si nameravao? Gde da ideš? - Najprv, prema Skoplju. Najposle, još dalje. U Srbiju.


<< 05/2020 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
38180

Powered by Blogger.ba