Priče o tečama

Dobrodošli na moj blog

12.12.2018.

DRUGARICE OMLADINKE NE STAVLJAJU RUŽ

TEČA O BURŽUJSKIM NAVIKAMA. -Pre rata se znalo ko je buržuj a ko je siroma. Videlo se iz daljine. Posle rata svi isti. Isto izgledaju i isto pričaju. Pitamo mamu kako su živeli posle rata. - Od ujutru do uveče na njivi. Radne akcija. Motika. Posle toga, obavezan omladinski sastanak. Ko ne dođe, mora se pravdati na sledećem sastanku. Prozovu ga, kritikuju. Da je protiv narodne vlasti. Da je protiv radničke klase. Da je je protiv tekovina revolucije i narodnooslobodilačkog rata. Da će biti stavljen na crnu listu. Da nije dobar omladinac. Posle sastanka, igranka. Muzika i ples. Sviraju neki lokalni orkestri. - Jeste li nosili balske haljine? - Ma, ne. Sve sama sirotinja. Krpili i prepravljali ono malo što smo imali. Stavljali neki sitan detalj. Traku za kosu. Prišivali neki ukras. Glavna atrakcija je bila kad su se pojavile najlon čarape i ruževi za usne. Nas nekoliko prozvali na sastanku zbog toga. Kritika. Da su to buržoaske navike. Da nismo primerne omladinke. Da smo protiv ravnopravnosti i jednakosti. Da hoćemo da se ističemo. Da je to kontrarevolucionarno. Da nam je važniji truli kapitalizam od komunizma. U zemlju smo propale od sramote. - I više niste stavljale ruž. - Jesmo. Na svakom sastanku kritika. Da smo nepopravljive. I da nam nema spasa. I to je tako išlo dok jedne večeri nije došao neki partijski sekretar iz Beograda. Ovi lokalni se uzmuvali. Poltroni. Trče da mu ugode. Šta god da progovori, oni aplaudiraju. Uzvikuju parole. - Živela komunistička partija na čelu sa drugom Titom! Dođe na red i kritika. Lokalni sekretar ustaje. Priča kako se loš uticaj sa zapada širi među našom omladinom. Kako neke drugarice čak stavljaju ruž. Žele da budu iznad ostale omladine. - A kakve su na radnim akcijama? Da li učestvuju u aktivnostima koje organizujete? - Ne kažem, vredne su i radne, ali te buržoaske navike ... -Stani druže. Prekida ga. - Mi smo se borili za slobodu, bolji i lepši život. I treba da mnogo radimo i lepo izgledamo. Drugarice su u pravu. I supruga druga Tita, drugarica Jovanka Broz, stavlja ruž i ima lepu frizuru. Njihovo ponašanje je ispravno. Posle toga kritike nije bilo. A ruž je postao ono što i jeste. Običan ruž.

11.12.2018.

NIJE SVE ONAKO KAKO IZGLEDA

TEČA O PROTEKCIJI. - Deca sa sela su uvek nekako lošije prolazila u školi od gradske dece. Protekcija. Razumem to. Protekcija je ono kad učitelj Pera drugoj deci daje teška pitanja a meni laka. Nešto sam mu poseban. Valjda zato što mu jedini odbrusim. I kad je ljut. Pa me pošalje u ćošak. A smeje se posle. A i ne stojim dugo u ćošku. Par minuta. Ostali stoje do kraja časa. Protekcija. Klikeri su bili strogo zabranjeni u školi. Zbog njih na jednom odmoru počinje tuča. Dva-tri para se valjaju po zemlji. Gomila stoji i navija. Mali debeljuca nas gura. Pravi prostor za ove što se valjaju. Vidi se da bi se i on rado pobio s nekim. Traži žrtvu. A kad u nekoj gomili za minut ne otkriješ ko je žrtva - budi siguran da si to ti. Valjamo se i čerupamo. Teži je bar deset kila. I trapaviji. Održavam nerešeno. Galama prestaje. Nadvio se taman oblak. U obliku učitelja. Hvata dvojicu najbližih za uši. Sreća što nije hobotnica. Vodi nas u praznu učionicu. Postrojava. -Ti beži na kraj reda. Bežim. Pleni klikere. Lepi svakom po vruću zaušku. Vaspitnu. Po prijemu porcije izlaze napolje. Trljaju obraze. Druga deca se smeju. Ostadoh sam. - Šta se biješ sa onim kad je duplo teži od tebe? - Nije duplo! Smešno mu. Vadi plen iz džepova. Trpa u moje. Đačka kecelja se otegla od tereta. - Beži na čas! Nešto me bilo sramota. Samo ja nisam dobio po ušima. Još mi dade i njihove klikere. Crvenim se. Izlazim. Smeju se i meni. - Ovaj je najcrveniji. Dobio je najviše. Ćutim. Nije sve onako kako izgleda.

11.12.2018.

SNOVIMA NE TREBA VEROVATI

TEČA O SNOVIMA. - Mnogo gadno sam sanjao. Neko zlo će da se desi. -Neće tečo, to su samo snovi. Bapske priče. Par godina posle vojske. Uz jutarnju kafu pričam čudan san. U san mi došao moj potporučnik Živković. Sedi okrenut leđima. I jeste on, ali nekako i nije. U mračnoj prostoriji gori sveća. I jeste sveća, ali nekako i nije. U uglu prostorije bure s vinom. I jeste s vinom, ali nekako i nije. Šta to može biti? Nemam pojma. Sedam godina kasnije. Ulazimo u ratnu zonu. Prima nas na prenoćište domaćin. Gazda. U kući nema mesta za sve. -Imam nekoliko prostorija u dvorištu. Bar da ne kisnete. Vodi nas. Nešto kao hangar. Metalna kapija vodi na ulicu. Prema dvorištu nema zid. Tu je nekada držao mehanizaciju. Njih desetak ima vreće za spavanje. Ja nemam. Presavijam šatorsko krilo. Da ne ležim na golom betonu. Novembar je. Daju mi još par krila. Da se pokrijem. Dolazi domaćica sa činijom vrelih krofni. Blagodarimo. - Ne možeš tu spavati. Pređi ovamo. Vodi me u manju prostoriju. -Ovde bar ne duva. Nekoliko vaših je već polegalo. Smeštam se pored vrata. Neko sedi okrenut leđima. Vidim oficirske činove. Okreće se. Predstavlja se. - Poručnik Živković. Drago mi je. Domaćice, ima li vina u onom buretu? - Nekad je bilo. Sad u njemu držimo žito. Na buretu posudica sa petrolejom. Fitilj gori. I jeste sveća, a nekako i nije.

11.12.2018.

MIRKO PAZI METAK, HVALA SLAVKO

TEČA O PRETERIVANJU. Gleda neke naše stripove. - Mnogo, bre, preteruju. Ne može to tako u životu. - Znamo, ali bilo bi dosadno da je sve obično. Citiram tekst iz stripa Mirko i Slavko : -Mirko, pazi, metak! Mirko se saginje i metak prolazi pored njega. - Hvala Slavko! Sedimo u rovu. Budući kum zeva. Uskoro će zora. Metak para vazduh. Zabija se u zemlju. Tup i gnjecav zvuk. - Ovaj nam prođe pored nosa! Između nas! - Lako je tebi, ti imaš mali nos. Šta drugo da mu kažem. Ćutimo par minuta. A onda u glas: Mirko, pazi, metak! Vrativši se s fronta prisećamo se svega i svačega. Dođe na red i taj metak. Kumu i dalje nije jasno kako nas je snajper našao. -Razumeo bih da su nas videli kroz neki infracrveni uređaj. Ali mi smo bili ispod nivoa rova. Ništa toplo nisu mogli detektovati. Pali mi se lampica. - Ništa osim vrele cevi puškomitraljeza. Ja ga ostavio na zemlju iznad rova. Gleda me i ne veruje. -Stvarno si pametnica. Stvarno sam pametnica.

11.12.2018.

DOPLEROV EFEKAT

TEČA O GLASOVIMA. Priča nam o nekom predratnom pevaču. -Beše mnogo popularan. Najbolji bariton pre rata. - Šta je to bariton? - Nešto između basa i tenora. - E,sad mi je jasno. Nisam bas, znači ja sam tenor. - Bićeš kad porasteš. Sad si sopran. Znači, pištim kao sirena. Baš lepo. Prava sirena najavljuje ulazak voza u stanicu. Ton visok, mnogo visok. -Moraćemo kupiti karte u vozu. -Ne budi lud. Sredićemo to. Ne znam baš kako ćemo to srediti. - Da nije danas svetski dan studenata, pa pokažemo indekse i vozimo se besplatno? - Ne lupaj. Vidiš kolika je gužva. Reći ćemo da smo ušli još u Beogradu. A takvima je već pregledao karte. Neće valjda dva puta da pregleda. Vidim određene propuste u tom planu. Neka bude. Kondukter se probija kroz gužvu u hodniku. Čitam jako zanimljiv tekst: NE NAGINJI SE KROZ PROZOR. NICHT HINAUSLEHNEN. NE PAS SE PENCHER AU DÈHORS. E PERICOLOSO SPORGESI. Slušam šta pričaju. -Molim vaše vozne karte. - Mi smo od Beograda. - I ja sam. Još je i duhovit. Ipak, beše neki dobar čovek. Nije zamerio zbog pokušaja prevare. Valjda vidi da smo studentarija. Karte je naplatio. Izlazimo. Čuje se sirena voza u odlasku. Ton dubok, mnogo dubok. Na predavanju objašnjavam Doplerov efekat. Ako se prijemnik i predajnik kreću jedan ka drugom, frekvencija se pomera naviše, a ako se kreću jedan od drugog, frekvencija se pomera naniže. Ne znači im mnogo. Primer? - Kad slušate sirenu voza koji ulazi u stanicu, čujete pisak. Kad odlazi, čujete tu istu sirenu kao dubok ton. I obrazi vam se crvene. Ovo zadnje nisam izgovorio.

10.12.2018.

KAD OCENA NIJE MERILO ZNANJA

TEČA O OCENAMA. - Ocena je merilo znanja. - E, baš. Jel to neko može da udje u moju glavu i izmeri koliko znam? Smeje se teča. Čas književnosti. - Dolazeći danas na čas, smislio sam pitanje za tebe. Blago meni. Ustajem. - Pitanje glasi: Odnos između tela i duha u delu Gospoda Glembajevi. Lepo pitanje. Ima samo jedan mali nedostatak. Nisam pročitao knjigu. Vidim da polaže velike nade u dobar odgovor. Ne mogu da ga razočaram. Ajd da izdržim bar prvu rundu. Da ne predam meč bez borbe. Počinjem. - Uslovljenost vremenom u kome se radnja odvija, kao i okruženjem ... Od ničega pravim traktat. Ne prekidam. Kruži oko mene. Gestikulira. Odobrava. Nekako privodim kraju briljantno izlaganje o odnosu tela i duha. - Samo još jedno pitanje. Ko od glavnih junaka najbolje odgovara ovome što si rekao? Laku noć. Ne znam nijedno ime iz dela. Pravim se da razmišljam. - Ko zna? Okreće se prema razredu. Drugarica mi šapuće. Ne čujem. Šapuće glasnije. Ne čujem. Piše na parčetu papira. - Fabrici! -Tako je! Drugo pitanje. Ivo Andrić. Mostovi. E, to je već nešto. Pročitao sve. Od Ex ponta na dalje. Pročitao i što treba i što ne treba. Pričam. Počinje da se mršti. Menjam tok. Razvedrava se. U želji da kažem sve odjednom, stvaram zbrku. Ponovo se mršti. Pričam nejasno i nepovezano. Preskačem. Vraćam se. Kapituliram. - Da si odgovorio kao na prvo pitanje, ovo bi bila petica za kraj godine. Čekam te na pismenom. Sedi. Četiri. Aplauz. Izlazimo. - Šta si pokisao? Niko do sada nije dobio veću ocenu od trojke. Treba da častiš. Znam. Šta da kažem? Prošao sam gde se nije moglo proći, a pao na ravnoj livadi. Ocena nije merilo znanja.

10.12.2018.

O GLADI

TEČA O GLADI. Gleda me kako mrljam po tanjiru. Zloran. - Mnogo probiraš hranu. - Kad nisam gladan. - Da nam je u logoru bilo makar parče hleba. Al ne da Švaba. - Šta ste jeli? -Nekakve čorbice od kupusa. Od repe. Uglavnom ništa. Prvi put sam se najeo kad su me odveli da radim na nekom imanju. - Jel kod one Švabice? -Ajde jedi, ohladiće se. Prošlo je mnogo godina. Sedimo pored mosta. Pored nas oružje i oprema. Čuje se artiljerija. Sa onoga mesta gde smo do tog jutra bili. Poslednja dva dana u rovovima. U blatu. Sada se vraćamo kućama. Tamo su sada neki drugi ljudi. - Ima li neko nešto za jelo? Ćutimo. Šta pita kad zna da nemamo. Neispavani, prljavi, umorni, promrzli. - Ajd smisli nešto. Da jedemo. Pocrkaćemo ovde. U blizini par kamiona. Vozači dremaju u kabinama. -Ako oni nemaju nešto, onda ne znam ko ima. Lupamo o šoferšajbnu. Budi se. -Imaš li nešto za jelo? - Imao sam malo hleba. Već sam podelio. Stativa. Krećemo nazad. Doziva nas. U ruci drži konzervu sardina. Unutra pet sardina. Svakome po jedna. Dolazi drugar sa kojim sam delio rov. Dajem mu pola. Stiže još jedan. - I mi cigani dušu imamo. Daj zalogaj da ne umrem gladan. -Kog đavola da ti dam? Vidiš koliko imam. Ne odustaje. Samo što ne plače. Delim. - Uzmi, crko dabogda. Vidi da se smejem. Sebi, njemu, ludilu u kome smo. Jedem onu četvrtinu sardine. I prvi put mi se učinila ukusna. Mnogo ukusna.

10.12.2018.

O LEPOM PONAŠANJU

TEČA O POZDRAVLJANJU. - Đaci su obavezno nosili kape. Skidali ih u znak pozdrava. S kolena na koleno prenosila se priča o đaku koji je žurio u školu. Primetio profesora na drugoj strani ulice i učtivo se javio. U brzini nije skinuo kapu. Nekako stigao na čas. Malo kasnije pozvali su ga da uzme ispisnicu iz škole. Pričam đacima. Reaguju. - Mislite li da je to ispravno? - Mislim da je to drakonska kazna. A mislim i da nije dobro rušiti stubove na kojima počiva društvo. Nekada su učitelj, pop i lekar bili najugledniji ljudi na selu. - Vama svaka čast, ali kad vidimo ko sve danas predaje u gimnaziji ... - Slažem se. A tek kad vidimo ko sve danas ide u gimnaziju ... Nerešeno. Jedan-jedan.

10.12.2018.

AKO MU NE VEŽU OČI - drugi deo

Stara škola sa prostranim dvorištem. Dole trava. Školski odmor. Dečaci iz viših razreda nose na leđima one iz nižih. Onaj krupniji je konj. Onaj sitniji konjanik. U ovom slučaju pravac i smer kretanja određuje stariji. Dakle, konj. U prolazu pored drugog konja sa konjanikom, mališa hvata suparnika. Cilj je da ga obori na zemlju. Po mogućstvu i onoga koji ga nosi. Gledam tu zanimljivu igru. Prilazi mi najstabilniji konj koji se može zamisliti. -Mali, penji se. Šta ću. Penjem se. Uleće u gužvu gde se nekoliko kentaura kovitla. Neko me hvata oko vrata. Padam unazad. Sve osim nogu. Konj me ne ispušta. Pridižem se. Suviše lagan, ne opterećujem svog konja. Već vidim da u ovoj igri mi pobeđujemo. Prvi konjanik koga sam dohvatio pada na zemlju. Sledećem društvo na zemlji pravi i njegov konj. Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Obaram sa obe ruke. Po dva konjanika odjednom. Gužva sve manja. Ostaje još jedan par. Najjači konj u školi sa najjačim konjanikom. Da smo na zemlji, u pešadijskom okršaju, i moj konj i ja bi dobili propisne batine. Moj konj je niži od svog suparnika a ja od svog. Nula poena za nas. - Prebiće nas. Kažem. - Neće. Ovaj je glup, a i nosi na leđima težeg dečaka. Ako te dohvati, ne odupiri se. Samo se opusti. Ja te neću pustiti da padneš. Verujem mu. Leteo sam unazad nekoliko puta. I svaki put se pridizao. -Jači su. Ne mogu mu ništa. - Samo ga uhvati za ruku kad te sledeći put dohvati. I ne puštaj. - Oboriće me. - Prekini. Uradi kako sam rekao. U sledećem sudaru hvatam ruku koja me steže oko vrata. Ne puštam. Moj konj trči u krug oko protivnika. Izbacuje ga iz ravnoteže. Na zemlji su. Crveni, raščupani i izgrebani, ostajemo sami na bojnom polju. Svoga konja nisam posle često sretao. Uskoro se odselio. Otišao u neki drugi grad. Gde god da je, sigurno i dan danas dobija bitke.

09.12.2018.

AKO MU NE VEŽU OČI

TEČA O KONJIMA. Pričao nam o ogromnim štajerskim konjima. Švabicinim. - A pre rata su štajerski konji vukli tramvaje po Beogradu. Dedin konj nije vukao tramvaje. A i nije bio štajerac. Tramvaje odavno pokreće električna energija. A nas je pokretao neki đavo da se pentramo na konja. Suviše mali da bi se popeli, došli smo na ideju da skočimo na njega. Sa prikolice. Elegantan skok. I još elegantnije stropoštavanje na zemlju. Konju pod noge. Gledamo se. On gleda od gore. Začuđen. Ja gledam od dole. I ja začuđen, što me nije izgazio. Glava mi pored kopita. Stoji ukočen. Mrda samo ušima. To je valjda konjski ekvivalent pitanja: Šta radi ovaj idiot? Mnogo kasnije saznajem da konj nikad neće zgaziti čoveka koji je pao. Ako ga vidi. Ako mu ne vežu oči. Za razliku od nekih ljudi.

09.12.2018.

LORD SENDVIČ

TEČA GURMAN. Preferirao je kuvana jela. Može i sve ostalo, ali kašika je kašika. - Mnogo dobre ove kiflice. Sa čime su? Mama ga gleda. Prazne. - Ma, mnogo dobre! Ekskurziju čine rasklimatan autobus, kiša i najlon kese sa sendvičima i sokom. Sportska torba, ako traje dva dana. U torbi pidžama, pribor za ličnu higijenu i ponešto od garderobe. Peškir obavezan. -Ko zna kakvi su oni hotelski. Sastav sendviča je varirao od prilike do prilike. U skladu sa sezonom. Redovni sastojci i gostujući dodaci. Obavezan puter, preko njega salama, kuvana jaja sečena na kolutiće, narendani žuti sir i kiseli krastavci. Ostalo po želji. Umotani u papirne salvete. Svaki posebno. Onda svi zajedno. I još salveta sa strane. Za svaki slučaj. Pidžama na male mede. Nije to za ekskurziju. - Ko će ti gledati pidžamu? - Ja to neću nositi. - U čemu misliš da spavaš? - U ovome neću. - I druga deca će imati takve. - Ja neću. Kratko savetovanje na roditeljskom nivou. Isključen iz dalje debate. Virim iza Politikinog zabavnika. Stari odlazi negde. Uskoro se vraća sa nekim zamotuljkom. Prelep prugasti materijal za pidžame. -Može li od ovoga? Provirujem. Mnogo mi se dopada. Biće kao prava pidžama za odrasle. Razvlačim još malo. - Paaaa, ajd nek bude. Do večere spremna za probu. -Ostavi mu rukave malo duže. Da mu bude komotna. A i porašće. -Jel ću do ujutru da porastem? -Progovori još samo jednu reč! Nešto mi govori da je bolje da ćutim. U hotelu, pre spavanja, paradiramo po hodnicima i sobama. U pidžamama. -Dobra ti pidžama. Gde si je kupio? Znam da je dobra. Najbolja. -Doneli mi iz Trsta. - Vidi se da je italijanska, mnogo dobra. -Aha, vidi se.

08.12.2018.

PRINCIP PRIORITETA

TEČA O PRIORITETIMA. - Sve je lakše kad znaš šta hoćeš. Kad znaš šta su prioriteti. Pomalo dosadan dan na selu. Baba isterala ćurke pred kuću. Pasu. - Pričuvaj ih da negde ne odu. Da baba pogleda ručak. Babina kuća na kraju sela. Tamo dalje velika livada. Par minuta posmatram ćurke. Liče na male dinosauruse. Mala glava, veliko telo. Dosađujem se. Brojim ih. Dvadeset. Na livadi veće jato. Nečije. Ako se pomešaju, eto nevolje. Jedna prelazi u veće jato. Počinje trka. Pokušavam da glupog stvora odvojim od jata u koje je ušlo. Ne konstatuje me. Uplašeno jato beži. Skreće. Vraća se. Menja pravac. Beže kao celina. Nekako uspevam da odvojim disidenta. Izdvojena iz jata, reaguje na viku, mahanje rukama i ostale inteligentne radnje koje preduzimam. Misija uspešna. Pojavljuje se baba. - Ova je odlutala. Jedva sam je vratio. - Ta nije naša. Vrati je. Na predavanju pričam o prioritetima. -Dok je na snazi viši prioritet, niži ne utiče na proces. Nije im baš jasno. -Profesore može li primer? -Može primer. Ćurkama je najviši prioritet da se drže u jatu. Niži prioritet je da se boje čoveka. Dok su u jatu strah od čoveka je sporedan. Šta god da radite neće obratiti pažnju na vas. Pratiće jato. Tek kad je odvojite od jata na snagu stupa niži prioritet. Eto. Mogli ste i sami toga da se setite. Gledaju me. -Profesore, čega da se setimo? Mi nikada nismo čuvali ćurke. U pravu su. Moderna deca.

08.12.2018.

O ROĐENDANU

TEČA O LALI. -Lalo, šta radiš na tem dudu? -Jedem smokve. - Kako smokve na dudu? -Iz štanicle. Teča ne zna šta je štanicla. Papirna kesa. Ona u koju se pakuju bombone kad ih kupuješ u rinfuzi. Na merenje. Za rođendan deca nose štaniclu sa bombonama. Da časte drugove iz razreda. - Po koliko?Redovno pitanje. Po dve bombone, obično. Veselje nastaje ako je po tri. Po ulicama razbacani papirići. Omoti od bombona, čokolada, žvaka. Ponešto oduva vetar. Ponešto pokupe komunalci. Devedesete. Ulice čiste. Nema papirića. Čokolada košta deset milijardi. Nema se para ni za štaniclu. - Profesore, videli smo jagode u radnji preko puta. Ne pamtimo kad smo ih jeli zadnji put. Kopam po džepovima. Trunje od duvana. Za motanje. Papirići za pomenuti duvan. I novčanica sa besmislenim brojem nula. - Može li za ovo da se kupi malo jagoda? Mnogo kasnije. Inflacija zaboravljena. Papirići ponovo na ulicama. - One jagode vam nikad nećemo zaboraviti. Prošlo je. Ne povratilo se.

08.12.2018.

KAKO PREPOZNATI PROLEĆE

TEČA O PROLEĆU. - Priroda se budi u proleće. Oseti se u vazduhu da je stiglo. Teča poeta. Učiteljica me upravo lupila po glavi. Zbog brbljanja. Sigurno se sad kaje. - Deco, koji su prvi znaci proleća? Sunce, visibabe, zelena travica. Klišei. -Kesice sa semenjem. Tajac. Neko se igra sa sudbinom. Pojačavam utisak. - Kad ujutru na stolu nađemo kesice sa semenjem, paradajz, krastavci, peršun, znači da je mama bila na pijaci i da je došlo proleće. Kreće prema meni. Stiskam se. Sad će da me umlati. Ipak neće. Najboljeg đaka. Svoju diku i ponos. - Ovo je jedno zanimljivo razmišljanje. To je rekla na glas. -Prekini ili ću ti porazgovarati sa tatom. To je rekla tiše. Prekidam. Te godine odnekud su se pojavile neke čudne tikvice. Sa crvenim šeširom. Komšinice se dokopale semenki. Dele ih na komad. Mama dobila pet. Februar je. Napolju sneg. Pažljivo ih pakuje i zamotava. Otimam jednu. - Vrati to! Ne pada mi na pamet. Kreće za mnom. Uvek je bila sporija. Izlećem na dvorište. Ne znam kud ću sa semenkom. Zabadam je u zemlju. Izleće i ona. Par vaspitnih po vaspitnom delu tela. - Gde je semenka? Sad neću da kažem. Leto. Konzilijum komšinica u dvorištu. Dvorište prekriveno vrežom i lišćem. Kao u priči Džek i čarobni pasulj. Na vreži desetine tikvica. Sa crvenim šeširima. -Šta si radila? Kod nas po par komada. Zakržljalih. Ne zna. Ne zna ni kako je niklo. Znam ja. Neću da kažem. Zbog onih vaspitnih. Ipak sam posle rekao. Iz semenke posađene slučajno, i u nedoba, ponekad se razvije biljka lepša i bolja od propisno posađenih.

08.12.2018.

U ŠKOLU SE IĆI MORA

TEČA O OBAVEZAMA. -Škola je najvažnija stvar. Volite li da idete u školu? Obožavamo. Rezignirano. Mada, ima i nekih zanimljivih aspekata. - Deco, Nova godina se bliži. Donećete sutra svako po jedan poklon. Knjigu, igračku, bilo šta. Sve poklone ćemo staviti na sto. I svako će dobiti po jedan. Tako će svi dati poklon i primiti poklon. -A šta ako dobijem baš onaj poklon koji sam doneo? Ipak nisam pitao. Podela. Na stolu različiti pokloni. Od čokolade do preskupih igračaka. Učiteljica deli. Najlepšu igračku dobija sin pomoćnika direktora naše škole. Slučajno. Nema veze. Ima još lepih igračaka. Deca uglednika baš imaju sreće. Dobijam jeftini, mali, plastični auto sa pijace. Slaže mi se po boji sa plastičnim sandalama na kaišiće. Pažljivo ga nosim. Da se ne polomi. Tešim se. I ja sam dobio lep poklon.

08.12.2018.

KAKO PREKINUTI RAZGOVOR

TEČA O MANIRIMA. -Ne treba prekidati damu kad govori. Ako ti se ne sluša nađi učtiv način da odeš. To znam odavno. Zabranjen mi izlazak na ulicu. Zbog ko zna kakvog nedela. Prinuđen da slušam mamin razgovor sa komšinicom. Nema kraja. A baš mi se ide napolje. Uzimam klik-klak. Dve kuglice na kanapima. I mali obruč. Kuglice vise. Kad povučeš obruč uvis kuglice se sudare. Bučno. Jedan sudar gore. Jedan sudar dole. Sudaraju se sve brže. Glasnije su od razgovora. Povećavam brzinu. Podižu ton. Besomučno mlatim kuglice. -Izlazi napolje! Cilj postignut. Sloboda.

08.12.2018.

PIPKANJE NIJE DOZVOLJENO

TEČA O KUPOVINI. -Nije kupovina ako se ne cenjkaš. On malo spusti cenu. Ti malo podignes. Nađete se negde na sredini. - Tečo, nema cenjkanja u radnji. Zna teča. A voleo bi da ima. Zato je voleo pijace. Kalenića pijacu i Zeleni venac. Prodavnica. Na polici kesice sa žvakama. Kesice od papira. U njima plastične figurice. Kauboji i indijanci. Konjići. Šatori. Drvo. Drvo potrebno da se iza njega sakrije indijanac. Pipkanjem kesice mogla se prepoznati figurica. Preturanje kesica. Pipkanje. Preturanje. Prodavačice gube nerve. - Pipkanje nije dozvoljeno! Ne vidim nikakvu štetu od toga. Neka žena pretura hlebove. Prepipava svaki. Gnječi. Prevrće. Zagleda.Da li je reš ili nije reš? Njoj ne kaže ništa. Nismo isti. Uopšte nismo isti.

07.12.2018.

LIMENI TANJIR

TEČA O PRAVDI. - Pravo i pravda nisu isto. Pravo se može steći mačem. A to nije pravda. Nije čoveku žao na malo već na nepravedno. Pre polaska u školu deca su išla u zabavište. Vaspitačice. Uče nas pesmicama. Trajno urezuju u mozak pesmicu o cvrčku. Crn,bel,crn,bel zri,zri,zri. Vezuju pertle kad krećemo kući. Nosimo torbice sa salvetama. Čistim. Ponedeljkom. Petkom ih isto nosimo. U obrnutom smeru. Prljave. Pre užine redar diže salvete, jednu po jednu. -Čija ovo? Marmelada na hlebu. Čaj. Pravimo figurice od preteče plastelina. Moj zeka šest jezika zbori. Prelep. Vaspitačica izlaže na policu pet najboljih radova. Zeke nema. Izloženi neki monstrumi. Ne znaš da li je konj ili oktopod.E, da sam znao ono što danas znam. Nije važno kakav je zeka već da li je tata direktor, partijski sekretar, doktor. To nisam znao ali sam znao da mi se više ne ide tamo. Slučajno sam otkrio recept. Kad nekoga boli glava onda on ne ide u zabavište. Glavobolje su počinjale u sedam ujutru, kad je vreme za polazak. I prestajale čim mine opasnost za taj dan. -Tebi se ne ide u zabavište? Dobro. Ne moraš. Tako se završilo mojih dvadesetak dana karijere u zabavištu. Tako se završila i prva pobuna protiv sistema. Ostale su došle kasnije. Mnogo kasnije. - Ko ne ide u zabavište mora dobro da jede. Ima i svoj limeni tanjir. Na dnu tanjira naslikana kruška. Stižem do nje. - Mogu li sad po lizalice? Deset za dinar. Jedna košta deset para. Lako za račun. Biciklencetom do piljarnice. - Od danas za dinar možeš dobiti samo osam lizalica. Poskupele su. Trepćem. - Sada su dvanaest. Čega dvanaest? Gde su moje dve lizalice? I zašto mi ne vrati četiri pare? - Najmanji je novčić od pet para. Nema kusura. Sleže ramenima. Ćutim. Nije lepo odgovarati starijima. Potresen tim monetarnim udarom uvideo sam da je dvanaest puta osam ponekad jednako sa sto. Bar u piljarnici.

07.12.2018.

Kitimo jelku

TEČA EKOLOG. -Žao mi jelki. Posekoše sve što se u gori zeleni. Dovlače u Beograd kamionima. Za skupe pare. Seljačka posla. Nije teča razumeo da nije Nova godina ako nema jelke. Sa šarenim ukrasima. Kuglama, zvezdama, trakama. I redovnim salonskim bombonama. Svilenim. Ne baš ukusnim. -Sutra je Nova godina, a nemam para ni deci da okitim jelku. Žali se mama. Tetka sluša. Tek se zaposlila. Dobila prvu platu. Izvlači odnekud crvenu novčanicu. - Kupi im ukrase. Ja bi to ionako potrošila u kafani. Tetka kao tetka. Teja. Tejči. Paketići ispražnjeni. Iglice masovno napuštaju jelku. Ukrasi u kutijama. Čekaju sledeću godinu. - Ma, nisu ni ove svilene bombone baš tako loše.

06.12.2018.

Kad si mali

TEČA O DECI. - Niste vi mali. Mladi ste. Niski ste. Ali niste mali. Škola beše pola kilometra daleko od kuće. Dug put. Kad si mali. Put zimi očišćen pored kuća. Nanosi snega viši od mene. S proleća, barice na putu. Šljapkamo po njima. Ne promašujemo ni jednu. Leti prekriven dudovima. Crnim. I ponekim belim. Poneki padne na odeću. Teško se pere. S jeseni, na putu gomile lišća. Vučemo noge. Lišće šušti. Uživanje. Dudove su posekli. Pravih snegova odavno nema. A ni barice nisu duboke kao nekada. Ili smo ih prerasli.

06.12.2018.

SNAGA REČI

TEČA O REČIMA. - Ono što je izgovoreno može i da se zaboravi. Ono što je napisano ostaje. I moraćeš ga, možda, nekada braniti. Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono što se perom piše. Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi. Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što sama sebe kori. Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak svega — da si bio u pravu, tečo. U prvim razredima ono što smo pisali, pisali smo grafitnim olovkama. Kosa tanka, uspravna debela. Prve linije. Pomalo krivudave. Pomalo nepravilne. I potpuno naše. A onda slova. Pisana. Štampana. Ćirilica. Latinica. Posle par godina pisanja grafitnom olovkom, na spisku školskog pribora našlo se i naliv pero. Penkala. I bočica sa mastilom. Tamno plavim. Mirišljavim. Marke Pelikan. Mastilo je uglavnom služilo za pisanje. Ponekad i za farbanje torbe, knjiga i svesaka. Kad se bočica otvori. Ili naliv pero ošteti. Pero i ostali pribor čuvali u pernicama. Drvenim. Poklopac kliza. Unutra olovka, gumica, rezač. Mlađi brat puza po podu. Zna da hoda ali mu se ne da. Nikada nije progovorio ni reč. Ni ono redovno ma-ma, ta-ta. Ostali traže rezač. Odnekud ga vadi. Progovara. - Evo ti jezač, i nemoj posle jeći: De je jezač! Progovorio. I dan danas priča u dugim rečenicama. Navika od malih nogu.

06.12.2018.

O STAROJ SLAVI I BEZ NJE

TEČA O ZNANJU. -Sve mogu da ti otmu. Go da ostaneš. Samo znanje ne mogu. Priča li on to o meni ili o sebi? Učiteljica se oprostila sa nama. Posle četiri godine. U petom razredu čekaju nas nastavnici. Za svaki predmet po jedan. Ista scena više puta. - Dobar dan deco. Ja se zovem. Predavacu vam. Nova lica. Za pojedine znamo koliko su opasni. Ili koliko nisu. Pričali nam. Kod koga treba ćutati. Kome se ne treba zamerati. Ko šalje na popravni. Raspitala se deca. Ulaze, predstave se, prozivaju. Ponešto pitaju. Procenjuju nas. Samo njima znanim metodama. Ulazi matematičarka. Sa vrata baca dnevnik na katedru. Uzima kredu. Piše zadatak. - Sad će neko ovo da reši. Gledamo se. Ovo je nešto novo. Nije se ni predstavila a već proziva nekog srećnog dobitnika. -Neka izađe na tablu ... Neko izlazi pred tablu. Čudi se kako mu zna ime. Zašto baš on. I šta je zgrešio? Nema vremena da razmišlja o tome. Treba rešiti jednačinu. Jednačina sa skrivenim trikom. Trik sakriven kao zec iza žbuna. Samo što mu uši vire. I repić. Video sam i uši i repić još dok sam uzimao kredu iz njene ruke. Gotovo. - Beži na mesto. Bežim. Ništa mi nije jasno. Ni ostalima. Mnogo godina kasnije razredna mi rekla šta se desilo tog dana. Učiteljica pričala matematičarki kako će dobiti jedno čudo od deteta. - Pazi na njega. Malo je nežan i bolešljiv. Ali genije za matematiku. Preterala u hvalospevima. Ova rekla da će proveriti da li sam baš takav. Proverila. Stara slava je mnogo dobra stvar. Nosila me sledeće četiri godine. Kad nešto ne znam to je zato što sam trenutno nespreman. Kad drugi ne znaju to je zato što su loši đaci. A jednako nismo znali. Prelaskom u gimnaziju stara slava je nestala. Došlo vreme da se na mostu plati ono što na ćupriji nije plaćeno. Dvojka na prvom pismenom iz književnosti. Najveća ocena u razredu trojka. Slaba uteha. Na kraju godine mršava četvorka. Na kredit. Da se otplati u drugoj godini. Otplatio sledeće godine. I rate i kamate. Svaku površnost i rupu u znanju platio. Sem jedne. Ali to je neka druga priča. Svesku za pismene zadatke iz prve godine našao sam u nekom školskom ormanu. Malo pre mature. Pročitao prvi rad. Ni tu prvu dvojku nisam zaslužio. Završila je u korpi za otpatke.

05.12.2018.

O POŠTAPLERIMA

TEČA O BABA-TETKI. -Beše heroj žena. Ribala stepeništa po zgradama. Opstala i kuću napravila. Za beogradske mangupe koristila neki svoj termin. Poštapleri. Verovatno je mislila na hohštaplere. Osobe koje žele izgledati više ili povoljnije nego što su. Devedesete. Glad. Kriza. Inflacija. Lokalni poštapler organizuje branje mandarina. Veče. Puna kafana. Penje se na sto. Mnogo je velik. Dok sa visine gleda sirotinju raju. Upisaćete ime, broj pasoša, i uplatićete dvadeset maraka. Krećemo u Grčku u subotu uveče. Stan i hrana obezbeđeni. Ćute svi. Dvadeset maraka je mesečna plata kod nas. - Besplatan prevoz! I dalje ćute. I uplaćeno socijalno i penziono osiguranje! Gunđanje. Ništa. - Plata hiljadu maraka! Mesečno! Oduševljenje. Aplauz. Klicanje. Otimaju se da uplate. Glas razuma iz dna sale. - A šta ako uplatimo i više vas nikada ne vidimo? Samozvani Mojsije vidi da ova varnica može da potpali nesuđene robove. Skače po stolu. Upire proročanski prst u sumnjičavog nesrećnika. - Ti! Ti nećeš ići! Ljudi, pogledajte neradnika! Ti nećeš ići! Zaslepljeni hiljadarkom dojče maraka podržavaju vođu robova. Istresaju poslednje novčanice iz džepova. -Ja imam samo deset. U dinarima. Mogu li doneti sutra ostatak? Vođa je milostiv. -Dobro, ali nemoj da si kao ovaj neradnik! U subotu uveče, na zakazanom mestu, u zakazano vreme. Berači mandarina čekali. A na nebu je plovio mesec žut.

05.12.2018.

DVADESETI VEK

TEČA O FILMU. - Beše mnogo bioskopa u Beogradu. Balkan, Ekler, Kasina, Koloseum, Kolarac, Korzo, Luksor, Metropol i još mnogi. - A da, tada niste imali televiziju. Prvi film u bioskopu. Matine. U deset sati pre podne. Redovi drvenih stolica. Ogromno platno. Lože. Mrak u sali. Film o Napoleonovim ratovima. Zaboravio ime. Kasnije organizovani odlasci sa školom. Probran repertoar. Uglavnom drugovi partizani pobeđuju mrskog neprijatelja. Ta sala starog bioskopa postaje poprište okršaja između redara i manguparije. Ne može bez ulaznice. Nema pušenja. Nema bacanja ljuskica od semenki i suncokreta. Zabranjena galama. Zabranjeno svašta. Najviši čovek u sali obavezno sedi ispred mene. Oni sa balkona gađaju one u parteru. Svim vrstama otpadaka. Kesice. Papirići. I ponešto od jačih kalibara. Na primer kestenje. Ko nam je kriv. Em smo mali, em sedimo u parteru.Najgore je kad i ono malo vidika, pored redovno najvišeg čoveka u sali, zaklone dvoje koji se naginju jedno prema drugom. Zaljubljeni. Srećni. I ja budem srećan zbog njihove sreće. Malo manje, doduše. - Dok se nisam udala za tebe, svako veče sam izlazila u grad! A sad ništa! Bračna svađa. - Izlazila si. Ne kažem. Al to je bilo zato što ti je tata cepao karte u bioskopu pa si ulazila za džaba! Neoboriv argument. Sedamdesetih u Beogradu filmski festival. FEST. Bernardo Bertoluči. Dvadeseti vek. Milena i Gaga u emisiji Obraz uz obraz pevaju Ah,taj FEST, pašću, ah, u nesvest. Pre neki dan sedim u italijanskom restoranu. Gagin portret. U znak poštovanja od njegovog omiljenog osoblja. Otišla je i Milena. U legendu.

05.12.2018.

O ZIDOVIMA

TEČA O IZGRADNJI. -Beograd su rušili Nemci. A tek što ga porušiše saveznici! Mnoge kuće sravniše sa zemljom. Posle rata obnova. Izgradnja. Lako je rušiti. Nije lako graditi. - Zidari su najsrećniji. Na kraju dana vide šta su napravili. Prosvetari vide tek mnogo godina kasnije.Tako kaže moj profesor. Treba mi pregradni zid. Ne znam da zidam. Znam ko zna. Dolazi deda. Sa štapom. Stigle ga godine. I tarabe koje je u mladosti preskakao. - Lako je to! Zamešaj malter pa ću te naučiti. Šta da zamešam? Jedan cementa, tri kreča, šest peska. - Čega jedan,tri i šest? Fangli. Mešam. - Sad sipaj tu na početak. Gunđam i sipam. - Stavi sad ciglu. Ne tu! Ovu drugu. Ne vidim po čemu je druga bolja od prve. Stavljam. Instrukcije vrlo jasne. Ne tako. Ovako. Onako. Svakako. Izgurasmo dva reda. Uzima šešir.Uzima štap. - Gde si krenuo? - Stegao me išijas. Odoh kući. Ne verujem. - Šta ja da radim? Vraćaj se nazad! Ne odustaje. Odlazi. -Šta dalje da radim? - Ziđi! Samo ziđi. I dalje ne verujem. Stvarno ode. Nema druge. Ziđem. Nadam se da nikoga neće biti u blizini kad se to čudo građevine sruši. Sutradan zid gotov. Stoji. Stoji već dvadeset godina. U letnjoj bašti pričam o svom podvigu. Malterisanje je zahtevno. Dok ne uvežbaš. Zidovi su smešni. Prijatelj, pesnik, nešto zapisuje. -Šta sad pišeš? - To što si rekao.Zapisujem to što čujem od ljudi i posle pišem pesme.Rekao si da su zidovi smešni. -Pa i jesu.

05.12.2018.

Ni istok ni zapad

TEČA O AMERIKANCIMA -Rusija je majčica zemlja. Sloveni. Svetska sila. U Americi vlada kapitalizam. Kažu, truli kapitalizam. A mnogi su dvadesetih godina putovali brodom za Ameriku. I iz naših krajeva. Glad ih naterala. Ima tu u selu jedan koji se vratio iz Amerike. Celo selo teralo šegu na njegov račun. Mnogo smotan. U seosku zadrugu stigao prvi traktor. Dovezli ga i ostavili. Niko ne zna da ga pokrene. Javi se taj. On će. On zna. Pogrde. Teraju ga. Rugaju se. Niko ne ume da se ruga kao seljak. Traktor i dalje stoji. -Da pustimo onoga? Bar ćemo se nasmejati. Starac seda za traktor. Pokreće ga. Vozi kao da je rođen na njemu. A kako i ne bi. Za vreme prohibicije alkohola vozio je kamionete za Lakija Lućana. Šefa mafijaške porodice Đenoveze. Posle vozio Ford T. Bežao pred policijom grada Čikaga. Tridesetih Laki uhapšen. On se vratio brodom.

04.12.2018.

O TRUDU

TEČA O ULOŽENOM TRUDU. - Samo napornim radom može se postići uspeh. I samo posle napornog rada čovek može biti zadovoljan sobom. Znam tečo. U drugom razredu srednje škole dobili smo teme za rad iz književnosti. Rok tri meseca. Rat i mir. Po temama procenjujemo koliko se od nas očekuje. Nije isto pisati na temu Opisi prirode ili Pjer Bezuhov, Napoleon, Kutuzov.Dobijam kneza Bolkonskog. Dakle, profesor očekuje od mene mnogo. Posle mesec dana imam gotov rad. Sutra ću ga predati. Čitam još jednom. Precrtavam gluposti, besmislenosti, ispraznosti. Od dvadesetak strana ostaje svega par pasusa. Pišem ponovo. Još mesec dana. Sada ću predati rad. Za svaki slučaj čitam ponovo. Precrtavam više od pola. Nije tako loše ali ipak ne valja. Treći put. Pomalo se nazire celina. Rečenice dobijaju smisao. Vidi se ideja. Bliži se rok. Čitam još jednom. Ovoga puta precrtavam vrlo malo. Stilizujem. Valjda je dobro. Zaključak nedorečen. Pišem ga ponovo. Ne mogu više. Kako je, tako je. Predajem rad. Predaju i ostali. Svi su se namučili. Ta ocena je presudna. Dvojka za izbegavanje popravnog. Trojka koja znači miran san. Četvorka koja otvara mogućnost za odličan uspeh. Za upis u treću godinu. O petici niko ne sanja. Prošle godine je niko nije imao. Dolazi dan odluke. Na stolu gomila radova. Radoznalost. Nervoza. - U celoj prošlogodišnjoj generaciji nisam dao ni jednu peticu. Ove godine čak dve! Jednu u vašem odeljenju. Par stolica škripi. Uzvrteli se oni koji se nadaju. U sebi pogađamo ko je taj srećnik. Uzima jedan rad. Iz daljine se ne može prepoznati čiji je rukopis. Ni po boji mastila. ni po papiru. Svi smo pisali na karo papiru. Pola strane po vertikali pišemo mi. Drugu vertikalu smo ostavljali praznu. Gledamo iz daljine. Pola strane plavo. Pola crveno. Njegova olovka. Više komentara nego teksta. Pomalo mi smešno. Kreće da uruči rad. Treska ga ispred mene. - Nastavi ovako pa ćemo se sresti i razumeti. Parafrazira Andrića. Jedino što mi je palo na pamet. Crvenom olovkom čekiran svaki red. Kako se primicao kraju rada čekeri mu sve veći. Na poslednjoj čeker preko pola strane. Izgleda da sam bio dobar u finišu. Već sledeća generacija koristila taj rad za prepisivanje. Delimično ili u celosti. U jednom od pisama koja sam dobijao u vojsci sestra piše da i ove godine prepisuju taj rad. - A na kraju ženski svet obavezno otplače. Tako kažu. Pokušavam da se setim tog završetka. Ovako nekako. To nešto užasno već navaljuje sa druge strane na vrata i provaljuje kroz njih.Nešto neljudsko. Smrt. On se hvata za vrata. Ulaže poslednje napore. Zatvoriti ih više ne može. Još jednom navali ono odande. Oba se krila bešumno otvaraju. Ono uđe. I ono je smrt. Poslednja borba kneza Andreje sa smrću bila je znak da još uvek želi da živi i ta želja se ogledala u ljubavi prema Nataši.

04.12.2018.

SVETLOSTI VELEGRADA

TEČA DETE SA SELA. -Teško se živi kad dođeš sa sela u velegrad. Bolje biti prvi u selu nego poslednji u gradu. Početak je najteži. Posle nekako ide. Sedamdesete. Po običaju igramo fudbal na ulici. Nailazi komšinica. Mlada,lepa,zgodna. I stas i glas. Mi mali, prašnjavi, oderanih kolena. Dva sveta. Kasnije se proneo glas da je otišla u London. U velegrad. Radi kao prevodilac. Bar tako kažu. Nekoliko godina kasnije. Starija žena nailazi. Na biciklu. U ruci nešto crveno. Čudnog oblika. -Šta je ono? Luster! Oduševljeno gledamo. -Deco, jel vam se svidja? Poklanja nam. Poslala ćerka iz Londona. Oduševljeni nosimo kući. Luster završava u špajzu. -Nije to za kuću. Nije nam jasno zašto. -Još ste mali da bi razumeli. Nalazim ga, mnogo kasnije, spremajući tavan. Sad već znam šta je to. Svetlost velegrada potiče i od crvenih fenjera.

03.12.2018.

PAMETNIJI OD DRUGA TITA

TEČA O MALTRETIRANJU. - U kraljevini, oficiri su udarali šamare vojnicima. Narednik je bio Bog i batina. Ovi danas ne smeju da biju. Veče u kasarni. Čistimo čizme. Desetar nadgleda. Vraća nas treći put. Konačno sve čizme sijaju. Ne može da nađe zamerku. - Hoćemo li sad konačno ići u spavaonice? Potpalili ga. Sad nas neće pustiti tako lako. - Čizme na pregled! Urla. Uzima prvi par. Obrće. Okreće. -Aha! Niste naviksali od dole. Pretpostavljam da termin naviksati znači namazati kremom za cipele. Bunimo se. - Ko normalan maže kremom čizme sa donje strane? Jak argument. Zbunjen je. Razmišlja. - To piše u Pravilima službe! A njih je potpisao drug Tito! Da niste vi pametniji od druga Tita? Tanak led. Nema ni dve godine kako je umro drug Tito. I ko sad sme reći nešto protiv njega. - I baš piše da se mažu čizme od dole? - Ne piše to ali piše da se oružje i oprema moraju održavati. Trijumfuje. Ako nastavimo da se raspravljamo još ćemo ih mazati iznutra. Pametniji popušta. Ujutru ceo hodnik ispečatiran. Crnim otiscima. Završavamo obuku. -Sada ćemo odabrati one koji dobijaju čin razvodnika. Posle će dobiti čin desetara. Odbijam. Sledi odmazda. Umesto prekomande ostajem u kasarni. Nepravda. Stiže mlada vojska. Krećemo na logor.Uveče napuštamo šator. U potrazi za vinom. Dobro je u ovom kraju. - Deco, otkud vojska u ovoj pustari? Usamljena kućica. Kamene ploče na krovu. -I moj sin je vojnik. U Makedoniji. Probamo vino. Sipa nam u čuturice. Hoćemo da platimo. - Ni slučajno. I mog sina će neko domaćinski dočekati. Nadamo se da hoće. U povratku zalutali. Malo zbog mraka. Malo zbog dobrog vina.Treba stići do svitanja. Stići ćemo. Valjda. Ne znamo gde smo. Prelazimo kilometre. Lutamo. Sva su brda ista u mraku. Košulje na nama mokre. Više slučajno nego namerno pronalazimo logor. Pola sata spavanja. Počinju manevri. Sklanjamo se u prvu hladovinu. Spavanje do ručka. Red ispred kazana. -Vojniče. Samo je tvoja košulja bela od znoja. I to još stari vojnik! Ovo će biti nagrađeno kad se vratimo u kasarnu. -Razumem druže potporučniče! Održao je reč. Prekomanda u elitnu jedinicu. Počasna straža u centru grada. Lepe žene prolaze kroz grad. Pravda je dostižna.

02.12.2018.

O MAGARČEVOJ SENCI

TEČA O PAŽNJI. Teča gleda školsku knjižicu. - Sigurno si mnogo učio. Priznajem da nisam. - Onda si bio pažljiv na času. To jesam. Predajem. Tema je entropija. Niko ne sluša. Poneko se pravi da sluša. Ne uzbuđuje ih saznanje da je entropija težnja sistema da spontano pređe u stanje veće neuređenosti. Nervira me to. Sutra će otići na fakultete. Neće znati šta je entropija. - Da li sam vam pričao pričicu o magarčevoj senci? Bude se. Slušaju. - Stajao magarac pored puta. Pored njega vlasnik. Naišao umoran putnik. Nigde hlada. Osim senke od magarca. - Mogu li se malo odmoriti u senci tvog magarca? Odobreno. Posle odmora putnik se zahvali i krenu dalje. - Stani. Nisi platio. Odmorio si se u senci magarca. A magarac je moj. Spor je nastavljen na sudu. Sudija ih detaljno ispitao. I doneo odluku o tome da li treba ili ne treba platiti odmor u magarčevoj senci. A sada da nastavimo o entropiji. -Profesore! Niste rekli kako je sudija presudio! Gledam ih. Mladi. Pametni. Dobri đaci. - Blago meni sa vama. Neću da vam kažem. Više vas zanima magarčeva senka, nego ono što pokušavam da vas naučim. - I šta ste sad s time dobili? Ljuti su. - Dobio sam vašu pažnju.

01.12.2018.

O STRAHOVIMA

TEČA O STRAHU. -Tečo, šta ti je bilo najstrašnije? Mnogo toga. Čovek se boji mnogih stvari. Nekada i neopravdano. Par sati pre svitanja. Do smene straže još je daleko. Čuvamo vojne antene. Vojska gradi neke nove objekte. Gomile građevinskog materijala. - Ako uhvatite nekoga dok ste na straži, dobijate sedam dana odsustva. I značku primeran vojnik. Petnaest dana skraćenja vojnog roka. - Ko je lud da nam natrčava na cev? Bojeva municija. Pucanje posle opomene. Može i bez opomene. Ko će posle znati. Seljaci iz okolnih sela znaju da tu ima svakakvog materijala. Zgodno za krađu. Stražari malo manje zgodni. Stražarska kućica pored dugačkog zida novog objekta. Pušim. Dremam. Nečija glava proviruje iza udaljenijeg ugla objekta. Proviri, pa se vrati. Trepćem. Možda mi se učinilo. Proviri, pa se vrati. Srce lupa. Ima nekoga. Oslobadjam kočnicu automatske puške. Opet viri. Gleda gde sam. Možda me nije video. Ubacujem metak u cev. Tiho. Najtiše. Opet viri. Pa se vrati. Možda nije sam? Gde su ostali. Sigurno nije krenuo u krađu sam. Panika. Možda su mi ostali iza leđa? Mrak.Ne vidim ih. Ne čujem ih. Sigurno su preko dana videli gde je stražarska kućica. Iza leđa su! A ovaj samo izviruje. Što dalje od kućice. Što pre! Izlazim. Više se bojim onih koje ne vidim. A iza leđa su. Sigurno. Onaj napred je manji problem. Samo neka proviruje. Prilično je daleko. I prilično ću ga izbušiti ako krene ka meni. Problem su oni koje ne vidim. Ipak nije moguće da su mnogo blizu. Čuo bih korake. Dole su kamenčići. Čulo bi se. Obići ću zgradu sa druge strane. Doći onome iza leđa. Krećem. Mrak mi sada pomaže. Ako motre na kućicu džaba im. Nisam tamo. Kad sredim ovoga što proviruje oni će biti daleko. Videću posle šta da radim s njima. Samo da me ovaj ne primeti. Stižem do ugla objekta.Sad sam mu iza leđa. Kad provirim videću ga. Ne čujem jasno. Povremeni udari vetra. Prst na okidaču. Namestio rafalnu paljbu. Pomozi Bože! Provirujem. Očekujem da mu ugledam leđa. Na dugačkom ekseru okačena najlon kesa. Kad vetar dune, ona se pomera. Proviri. Pa se vrati.

01.12.2018.

O TALENTIMA

TEČA O TALENTIMA. - Bog ga stvorio za trgovinu. Za nauku. Za fudbal. Za ovo i za ono. Nije nam baš bilo jasno kako to Bog nekoga stvori za nešto. Prolazeći kroz evolutivne faze likovne umetnosti, počev od drvenih bojica, zatim voštanih, pa vodenih i na kraju tempera, shvatio sam da mene nije stvorio za umetnost. Bar ne likovnu. Jedina trojka u osnovnoj školi. Akvarel mi bio previše gust a gvaš previše redak. Do uljanih boja nisam stigao. Opravdano. Nastavnik likovnog prilično surov. I sirov. Udarao macole. Đacima. Kad si nemiran. I kad si miran. Ali nemaš list u bloku pa moraš da pozajmiš. Danas bi za te udarce završio u Briselu. A završio je kad je jednog odraslijeg osmaka povukao za zuluf. Ovaj mu opalio šamar. Skandal. Posle to zataškano. Osmak posle otvorio cvećaru. Ima čovek smisao za lepo. Osamdesete. - Zove te dežurni oficir. Šta hoće od mene? - Ti si upisao elektrotehnički fakultet. Treba da napraviš tehnički inventar. Uzalud se branim da mi to nije bila struka u srednjoj školi. Informatičar sam. Nisam elektrotehničar. A fakultet sam tek upisao. Oficir me gleda. Naređenje se ne odbija. Ne ide mi se u zatvor, to znam. - Nisi elektrotehničar ali imaš talenat za to. Jel tako? - Razumem druže majore! Posle vidim da stvarno imam talenat. Inventar urađen. Svi zadovoljni. Pita me mogu li popraviti radio u dežurani. Hoće da sluša Radio Sarajevo, a stalno krči i šušti. Otvaram kutiju. Foliram se da znam šta radim. Značajno klimam glavom. - Ovaj će uhvatiti Radio Sarajevo samo ako ga odnesemo u Sarajevo. Uzdiše. Baš se ponadao. - Bićeš ti dobar inženjer. - Hvala druže majore!

01.12.2018.

KRAVE KAO VIŠA SILA

TEČA O MLEKU. Voleo je mleko u svim oblicima. Mleko, šerbet, bela kafa, kiselo mleko. U selu je skoro svaka kuća imala bar jednu kravu. Ostali su imali kantice za mleko. Rano jutro. Krave izlaze na pašu. Stotinak krava kreće ka izlazu iz sela. Preko livade. Prelaze preko uzvišenja. Nestaju. Odlaze na pašnjak. Vraćaju se predveče. Kapije otvorene. Nijedna ne promašuje svoju. Muža krava. - Baba, kad si naučila da muzeš krave? Smeje se. - Otkad znam za sebe. Morala sam sve da naučim. Rano ostala bez roditelja. Umrli od španske groznice kad sam bila mala. (Pandemija španske groznice 1918. godine. Pedeset miliona mrtvih.) Ćuti i muze kravu. Presipanje iz kante u kantice. Onima koji nemaju kravu. Sipanje preko gaze. Od viška mleka prave kajmak. Sir. Stado čuva porodica. Samohrana majka sa petoro dece. Najstarije ima petnaestak godina. Na glavi marama. Na nogama gumene čizme. Nekakav stari muški sako i suknja. U ruci štap. Deca slično obučena. - Ovo će biti pravi ljudi kad odrastu. Pošteni i vredni. Kaže teča. Plaćaju ih u jesen. Na kraju sezone. Kad počnu kiše. Tad prestaje ispaša. Do proleća. Od livade prave fudbalski teren. Prvenstveni meč. Najniže lige. Iz nje nema ispadanja. Skoro trideset gledalaca. Domaći u plavim dresovima. Gosti u belim. Stižu krave. Utakmica prekinuta. Dok ne prođu. Viša sila.

30.11.2018.

Deda Mraz i miš kad ispadne zub

TEČA O DETINJSTVU. - Bio sam mršav dečak. Žgoljav. A takav mora biti mudar ako hoće da opstane. Priroda je tako uredila. A teča je bio mudar. To je sigurno. Nismo to tada znali. Više je to bio neki osećaj. Verovali mu. Bez provere i dokaza. Kao što smo verovali u Deda Mraza. Kao što smo verovali da miš donosi poklone. Kad ispadne mlečni zub. Nadješ neku rupu koja liči na mišju. Ostaviš zub u rupu i izgovoriš želju. Sutradan pored rupe nađeš ono što si poželeo. Doneo miš. Nekako smo sumnjali da je sve to nameštaljka da bi manje plakali kad nam ispadne zub. Ali pokloni su uvek bili pored rupe. Čemu onda sumnja? Nekako se uvek dešavalo da se mama, kao slučajno, raspituje šta smo rekli mišu da nam donese. I nekako se uvek dešavalo da nađemo poklon popodne, kad se stari vrati sa posla. Koincidencija. Jutro posle ispadanja zuba. Proveravanje rupe beskonačno puta. Nema ništa. Opet nema. Mnogo nestrpljivi i mnogo dosadni. - Miš je mali. Teško mu je da dovuče poklon. Doneće kasnije. Zaista je donosio. Vremenom je ponestalo mlečnih zuba. Miš je ponovo bio samo miš.

30.11.2018.

Bosanske pituljice

TEČA O KOLAČIMA. - Štrudle s makom nikad dosta.A kad lepo naraste. Pa još topla. Sija teča. A jeli smo i bosanske pituljice, urmašice, pitu mađaricu. Šne nokle, rolate, oblatne svih vrsta. Torte ređe. Samo kad je neka proslava. Na nekoj svadbi, stolovi se savijaju od torti. Velike. Šarene. Svih duginih boja. Ukrasi. Lišće, ružice, cvetići. Šarene prugice, kružići, rombovi, pravougaonici. Nije tad bilo mobilnih. Ni lajkovanja. A i foto aparati su pravili crno bele fotografije. Šteta. Otišlo u istoriju. Ostalo ponegde u sećanju. Po nekom običaju gosti donose torte. Takmičenje čija je veća i šarenija. Naša najmanja. Čokolada i orasi. Žene prilaze sa tanjirićima torti koja im se najviše sviđa. Naša nestaje za tren. Lepotice od torti ostaju netaknute. Ili im nedostaje po jedno parčence. - Zašto ne seku od drugih torti? Pitam se. - Te velike su margarinuše. Ne razumem. - Sve sam margarin i šećer. I malo boja. Zato biraju one manje.Znaju žene.

29.11.2018.

KAFA

TEČA O KAFI. Veliki gurman, nepušač. Kafu je retko pio. - Kafa je povod da se ljudi posećuju, druže, sede u kafani. To je nekako ličilo na svet odraslih. Samostalnih. Naručiš kafu, kelner te služi, zapališ cigaretu. Dakle, odrastao si. Nisi više dete. Prva kafanska kafa u Novom Sadu. Kafe radi druženja, studentske kafe, da prevare san, noć pre ispita. Kafe sa drugarima. Kafe sa drugaricama. Poslovne, službene. Kafe kad si srećan. I kad si malo manje srećan. Kafe za doček i za ispraćaj. Sa kojima počinje dan. Popodnevne za odmor. Uvek crne i uvek bez šećera. I nijedna kao ta prva. Sedamdesetih je povremeno vladala nestašica kafe. Vreme stabilizacije. Nekako istovremeno nestašice ulja i deterdženta. Dovijali se na razne načine. Cvetao šverc kafe. Kilogram zelene najveći poklon. Setili se kako su bake pekle zelenu kafu na dvorištu. U pržunima. Nalože vatru i okreću metalni cilindar sa vratancima. Dugačka drška. Posle toga mlevenje u mlinu. - Ni kafu nisi popio. Govorilo se gostu koji je svratio nekim poslom i požurio dalje. Ujaci donosili iz Nemačke. Rodbini i prijateljima. Koliko kuća toliko kilograma kafe. Kafe sa ringle, sa šporeta i butan boce. Kamp na Hvaru. Ručak pored šatora. Borova šuma. Kartanje i džezva na butan boci. Devedesete. Krize i ratovi. Inflacija. Nema izlazaka u grad. Ni gde, ni s kim, ni s čim. Druženja po kućama. Doba za karte i kockice. Jamb. Pojedinačno i u parovima. Zveket kockica. Poneko vara pri upisivanju i sabiranju. Oštre kazne. Kilogram kafe. Zelene. Od švercera. Taktike i strategije. Preskoči jamb idi na poker. Kreni sa tri jedinice. Ko izgubi kuva kafu. Kolektivno siromaštvo. A opet nekako ljudski.

28.11.2018.

CRNO BELI SVET

TEČINE BOJE. Tečine boje su se svodile na sivu i plavu. - I kako to mi vidimo boje? Čudi se teča. -Neki materijali od svih talasnih dužina najbolje odbijaju jednu, recimo plavu. I mi to onda vidimo kao plav materijal. - A šta se odbija kad vidimo crnu? -Ništa. -Belo? - Sve tečo. -Znači da boje sa mog džempera nestanu kad ugasimo svetlo? Vidim da je naučio. -A gde odu? Smeje se pomalo. - Odu u farbaru tečo. Sad mu već suze idu na oči. Moj stari je redovno igrao sportsku prognozu. Sitan ulog i sitni dobici. Ponekad loto. Sitan ulog i nikakvi dobici. Posle nedeljnog ručka počinjalo je Vreme sporta i razonode na Radio Beogradu. Ritual. Listići. Olovka. Novine. Jedini odmor koji je imao. Ostalim danima je putovao na posao, radio, vraćao se. Radio i kod kuće. Merio ženama obime. Dužine rukava. Širine leđa. I ostalog. -Majstore, ja se skidam samo kod doktora i kod vas. Izgledalo mi je da voli svoj posao. - Doneli ste materijal i dugmad. A cvišna? - Majstore možete li vi to nabaviti? - Mogu. To ćemo dodati na cenu. Dodatke za cvišnu je obično davao nama za slatkiše. Sitne pare. Nama su bile krupne. Mnogo dobra ta cvišna. Od jedinog velikog dobitka kupili smo televizor u boji. Šestica na lotou. Od mogućih sedam. Stari crno-beli televizor, lampaš, završio je u šupi. U zadnje vreme je radio isključivo na udaranje po kutiji. Ako se slika iskrivi na levo udara se na desno. Tehnika. Zajedno sa njim završio je i adapter koji smo dokupili kad se osim jedinog programa pojavio još jedan. Dva programa! Fantazija. Pre podne školski program na prvom. Pre dnevnika crtani film. Jedan. Posle dnevnika poneki film na drugom programu. Osim u danima žalosti. Kad umre neki revolucionar. Tada emituju Neretvu, Sutjesku, Užičku republiku. I Sašu. Crno beli film koji smo gledali desetinu puta. Umro je Veljko Vlahović. Gledaćemo danas Sašu.

27.11.2018.

O PREDRATNIM NAVIKAMA

TEČA O PREDRATNIM NAVIKAMA. - Bez šešira nisi mogao nigde. Po šeširu se znalo da si gospodin čovek. A uveče kad izadješ na korzo javiš se nekom, lako nakloniš i skineš pri tom šešir. Lepo vaspitanje. Dame ne skidaju šešir. Ni rukavice kad se rukuju. Priđeš joj, skineš šešir, kažeš "Ljubim ruke!" i poljubiš rukavicu. A na njoj sve sam biser. - A posle? Posle je odvedeš u poslastičarnicu. Boza, limunada. Ili u neki restoran. Na muziku. Sad su ukinuli gospodu. I dame. Sad se svi oslovljavaju sa druže. Umesto šešira nose kačkete. Ili ništa. Svi osim teče. - Tečo i mi imamo korzo. Kad zatvore glavnu ulicu za saobraćaj. Od sedam do deset. Šetalište. Šetaju mnogo važni direktori. Profesori i nastavnici. Ugledni ljudi. Devojke u letnjim haljinama. Šetaju par sezona. Posle odu negde. Ili se udaju. Maturanti šetaju pre maturske večeri.Posle šetnje matursko veče u hotelu. Orkestar sa ponekom poznatijom pevačicom. Nama je zapala pevačica Ranog mraza. Takav i repertoar, Đorđe Balašević. Uz obavezno Druže Tito mi ti se kunemo i Računajte na nas. U gradu u kome se malo šta dešava matursko veče je bilo kao stvoreno za padobrance. To su oni što nepozvani dolaze na zabavu. Nekako se provuku. Obično prave probleme. Pa ih izbace. Maturske haljine i maturska odela. Čipke i svila. Bele košulje i kravate. Večera. Govor o punoletstvu i kako smo bili divni. I mnogo sreće na fakultetima. Pre toga u vojsci. Šampanjac i viski. Malboro i oblaci dima. Na početku latino, grčka, španija. Pop i rok. Za ples fine lagane stvari. Zdravko Čolić i Jedna zima sa Kristinom. Posle toga fina pijanka. Strogo zabranjeno unošenje flaša u hotel. Teoretski. Prođe to nekako. I posle toga si odrastao i punoletan.

26.11.2018.

O SUDBINI

TEČA O SUDBINI. U doba ateizma nije bilo pametno pričati o vilama i vilenjacima, magiji, vešticama i sudbini. - Ima nečega. Čega tečo? Ne znam. Nečega o čemu ljudi ne znaju ništa. -Sudbina? Možda. Tako nešto. Profesor likovnog, dobroćudan i zanesen. Atelje je njegov kosmos. Ostalo ne zapaža. Redovna gužva pred nastavničko veće. Svi ispisuju dnevnike, računaju statistike. - Daj njemu da ti to izračuna. Nešto si zabrljao. Prilazi. -Kolega, ubeđuju me da ovo nisam dobro izračunao. Gledam. Ne verujem. Prosečna ocena njegovog odeljenja je preko sedamnaest. Poštujem ga. I meni je nekada predavao. U ovoj istoj gimnaziji. Oprezno ga vraćam na pravi put. -Srednja ocena može biti minimalno jedan, a maksimalno pet. - Kako to? - Kad bi svi imali sve petice prosečna ocena bi bila pet. - A zašto ne može biti sedamnaest? Uzdišem. Ostavljam svoj dnevnik. - Dajte da vam ja to izračunam. Neki dan kasnije vidim ga kako nosi testove sa prijemnog. Pita znam li šta on to drži u rukama. - Testove. Smeje se. - Nisu to testovi. To su njihove sudbine. Ko prođe, ići će jednim putem. Ostali odlaze nekim drugim. Raskrsnica. Sutradan test iz matematike. Inspektor dežura u školi. Niko od profesora matematike ne sme biti u zgradi. Da ne bi neko pomagao đacima. Prilazi mi pedagogica. Kaže da je inspektor opasan. Smeje se. Zabranio je matematičarima da budu u zgradi. -Znam. Šta je tu smešno? - Zaboravio je da si ti u zgradi! Sad se već jako smeje. - Slušaj, mi smo se već dogovorili da pomognemo deci. Donećemo ti one zadatke koje ne budemo znali da rešimo. - Ali testovi su u dvanaest učionica. Kako da dostavim rešenja? Inspektor i direktor stalno šetaju po hodnicima. Ni muva ne može da proleti. - Samo ti reši zadatke. Za ostalo ne brini. Zaboravili su da sam i ja u školi. A ne dežuram nigde. Sad joj već suze cure od smeha. Tog dana sudbina je pogledala celu jednu generaciju.

26.11.2018.

O SUZAMA

TEČINA SUZA. Kad bi okrenuo glavu i podvukao ruku pod naočare znali smo da plače. Sagrađen od čiste emocije. Prazni školski hodnici. Zaključavam kabinet. U nekom uglu neko šmrca. Sedi na radijatoru. Sad već plače. - Dobila si jedinicu? Nije. - Neko te dirao. Nije. - Bolesna si? Nije. - Dečko te ostavio? Jeste. Boli to kad imaš sedamnaest godina. Da je tešim? Ne treba joj to. Vraćanje samopouzdanja? Najlepša je, najpametnija? Ne ide ni to. Nije logično da joj to profesor kaže. Videće da je to utešiteljska priča. Treba mi nešto u šta će poverovati. A,da. - Pogledaj na tu stvar ovako. Na svetu postoji tri i po milijarde muškaraca. Odbićemo sve koji su premladi i sve koji su prestari za tebe. Odbićemo i one koji ti se ne bi dopali. I one koje nikada nećeš sresti. Ostaje deset miliona mladića u koje se možeš zaljubiti. Nemoj mi samo reći da je taj tvoj najbolji od svih deset miliona. Gledamo se. Znam da ima poverenja u mene. Vidi da sam ozbiljan. Osmeh. - Da znate da ste u pravu! Kao i uvek. Znam. Mesec dana kasnije ulazim u zbornicu. Ruke prljave od krede. Do lakata. Perem ih. Njena majka gleda ocene u dnevniku. Šapuće biologičarki. - On je spasio moje dete. Pogled koji nema cenu.

25.11.2018.

MAJSTOR

TEČA O MAJSTORIMA. - Samo gleda da otalja posao. Uzmi pare i beži. Ima i poštenih majstora. Ne kažem. Sedamdesetih crno-beli televizori. Lampaši. Čekaj malo da se lampe ugreju. Kvarovi obično pred praznik. Majstor ga otvara. Čega sve tu nema. Katodna cev, lampe, žice. Nauka. Dvadeset godina kasnije majstorišem. Video rekorderi, kamere, plejeri. Kombinacija elektonike i mehanike. Pokretni delovi. Složen mehanizam. Kvarovi najčešće mehanički. Zaglavi se traka, ponekad. Donose ih umotane u ćebad. Napolju je hladno. - Majstore, jel gotovo? Naravno da je gotovo. - Jel sve u redu? - Pa i nije. Imamo problem sa žutim lanetom. Trepće. Znak pitanja iznad glave. - Kakvim lanetom? Žutim, kažem. Tajac. Ispituje me pogledom. Vidi da sam ozbiljan. Ispitujem i ja njegov prag tolerancije. - Majstore ne razumem šta pričate. Vidi da nisam ni pijan ni drogiran. - Pogledajte sami. Ispod pulta vadim četiri zelene zeke, četiri crvene veverice, četiri plave mede. I samo tri žuta laneta. - Ubih se tražeći četvrto lane. Nema ga nigde u rekorderu. Vidite da imamo problem. Konačno mu se pali lampica. Osmeh kao polumesec. - Aaaa, tooo! Znači zbog toga se zaglavljivao! Znači.

24.11.2018.

O NEIZBEŽNOM

TEČA O NEIZBEŽNOM. - Kad je suđeno, suđeno je. Ne može se izbeći. Znam. Na primer odlazak u vojsku. Kad se mora nije ni teško. Valjda nije. Tako nekako. Zadnje dane pre vojske provodili smo na oproštajnim večerima. I po kafanama. Kombinovano. Cela generacija je odlazila. Prebukirani termini. Trežnjenje do popodne. Tuš. Oblačenje. Radni dogovor. Gde i kada. Veče. U bašti hotela novi orkestar. Pevačica Branka. Sve je nekako fino. Fini neki ljudi. Fine dame. Fine devojke. I mi fini. Letnja noć. Fini mesec na finom nebu. Sve do Hankinog "Crne kose raspletene bujne ...". Počinje lom. Staklo pozajmljujemo sa susednih stolova. Srča do kolena. Staklo do ramena. Uspaničeni kelneri. Prete milicijom. Zvaće. Zovite. Branka ne prekida. "Tražim drugog, al srce neće, neće ni da zna ..." Amaaan! "Voljela sam, voljela ..." Sad nas već izbacuju. Neka. Doći ćemo sutra. - Kod koga idemo? Tamo se sigurno već zakuvalo. Sledeće večeri orkestar izbegava Hanku. Znaju nam repertoar. Sviraju neke pop, rok, španske, grčke. Lagane stvari. Konobari sijaju. Čaše su na broju. "Sad mi tvoje oči tako mnogo znače, i kao kroz maglu, ređaju se slike. Hej, mašino, pusti paru jače, neke su žene pratile vojnike." Pljušti staklo. Lomimo o pod. O zidove. Preko glave. Sa obe ruke. Kakva greška. Posle su nas vozovi odneli. Ostali su maturski tabloi po izlozima. I neke devojke koje su ih gledale i pomalo uzdisale.

24.11.2018.

VOZ MAŠINO

TEČA O VOJSCI. - Velika je to čast. Biti vojnik. Predak ti je podigao ustanak protiv Turaka. A ti da ne ideš, ne može to. I nije vojska kao nekada. Ranije su oficiri tukli vojnike. A sad toga nema. Velika mi uteha. Šta da se radi. Proći će i ta godina. Valjda. Sa osamnaest, godina je mnogo duga. Koristimo leto pre vojske za provod. Žurke. Pijanke. More. Alkohol izbija na uši. - Hoćemo li žurku u subotu? Pozvaću neke nove drugarice. Gledam mog velikog prijatelja. Metar devedeset. Prvak u džudou. Dobio nagradu za poeziju. Upisao medicinu. - Može. Odakle nam pare? - Idemo na buvljak. Prodaću neke ploče i kasete. Biće dosta za piće i sendviče. Sedam ujutru. Čekamo voz. Zadnje pare dali za karte. Dremamo u vozu. - Kako ćemo se vratiti ako ništa ne prodamo? - Ne baksuziraj. Na buvljaku uobičajena gužva. Izmolili pola tezge od žene koja prodaje neke namirnice. Nemamo za pijačarinu. A ide se u vojsku. Razume nas. -Šta ćete sa parama? Kad prodate. - Pravimo žurku. - Blago vama. Ona prodaje da bi preživela. Svako ima svoj problem. Par sati kasnije sve isto. U stvari nije. Ništa nismo prodali. Ali smo sada gladni. I žedni. I nemamo cigarete. Nema ni vina. Ni piva. - Nije to daleko. Šezdeset kilometara. Možemo to preći za dan. Eto nas već sutra kući. Trujem. Neću više. Konačno kupac. Razočarenje. Hoće mali reporterski kasetofon. - To nam služi da pustimo kasetu. Da kupci vide da je ispravna. Nije na prodaju. Odlazi. Veliki prijatelj kopa po džepovima. Ima neki sitniš. - Idi vidi da li je ovo dovoljno za jednu kiflu. Sumnjam. Ipak idem. Nije bilo dovoljno. Vraćam se. Pakuje ploče. Polazimo. - Sad što pre. Što dalje. Pokazuje mi smotuljak novčanica. - Šta si uradio!? - Prodao onaj komplet kaseta. Bitlsi. Naišli neki stranci. - Zašto onda bežimo? - Kasete jesu original. Ali sam ih presnimavao. Ima na njima svega. Osim Bitlsa. Sad mi je već smešno. - Jesi im puštao snimak? - Prvih par minuta nije presnimljeno. Na jednoj od kaseta. Zamišljamo im lica kad puste Bitlse. A ono Radio Šabac. Ili nešto slično. Ne prestajemo da se smejemo. I brzo hodamo. Možda imaju kasetofon u kolima. Nikad se ne zna. Na stanici prodajemo još neke ploče. Žurka beše uspešna. A iz daljine već je tutnjalo "Voz mašino pusti paru jače, da ne vidim kako draga plače."

24.11.2018.

TEČINO PROROČANSTVO

TEČA O MOJOJ BUDUĆNOSTI. - Daleko ćeš ti da doguraš. Kad završiš osnovnu školu. Pa srednju. Fakultet. Pa postaneš doktor nauka. Možeš ti to. - Hoće. Sigurno će biti nimistar, ubacuje se baba. Smešan mi taj nimistar. - Baba, ne kaže se nimistar već ministar. I kako to da postanem? - Pa lepo. Završiš školu za nimistre. - Bako, to ne postoji. Nema škole za ministre. - Kako nema? A koju su školu završili ovi što su sad nimistri? Šah-mat. Dokaz završen. Baba je sve znala, pod kapom nebeskom. Mučila je samo jedna tajna. Dugo. Nije se usuđivala da pita. A baš je mučila. Preko puta je živeo neki gospodin. Radio je u Beogradu a petkom dolazio kući. Na selo. U dvorištu visoke jelke. Kuća sakrivena iza njih. Hladno učtiv i ljubazan. I on sakriven iza jelki. Nekih svojih, unutrašnjih. Pravi gospodin. Dolazio je šinobusom. Stanica stotinak metara iza babine kuće. Preko livade. Baba ga redovno gleda. Tajna neotkrivena. Muči je kako su mu košulje uvek blistavo bele. Šta sve nije radila. Kako god da ih opere, ne budu kao njegove. Prala domaćim sapunom. Deterdžentom. Štirkala. Iskuvavala. Bez uspeha. Konačno se osmelila da pita. - Kako da operem košulje da budu kao tvoje? Šta sve nisam radila.Ne vredi. Prvi put smo ga videli nasmejanog. - Ne brinite majko. Nije problem u vama. Pre nego što šinobus stigne u selo ja se presvučem. Obučem novu košulju. Bacim onu koju sam nosio. - Odakle ti tolike košulje? Zgranuta. - Dobijamo. Službeno. Ništa više nije pitala. Mora biti da je neki veliki nimistar.

24.11.2018.

O PILOTIMA

TEČA O AVIONIMA. - Avioni nad Beogradom. Narod još spava. Teča je tada bio na selu. Ne ponovilo se. Ponovilo se tečo. Zlo se lako ponavlja. Stari hotel Interkontinental. Pozvani na dogovor oko dodele godišnjih nagrada. Najbolji izdavač. Najbolji film. Najbolji video distributer. Ovo zadnje je izgleda naše. Nagrada je kristalni pehar. Civilni piloti donose filmove na kasetama. Pomalo originalnim. Malo više divljim. I imaju svoje videoteke. Sedimo u separeu. Sijaju u uniformama. Krijem izlizane patike pod sto. Prilazi nam neki uniformisani general. Nosi bele rukavice. Ipak je konobar. Čaša umočena u šećer. Kriška limuna na ivici. U čaši svašta nešto. Koktel. Puše original u tvrdom pakovanju. Motam originalni duvan sa pijace u originalni papirić sa kioska. Pričaju o nekoj crnki. Sad ima šiške. Radi u kafiću. Na Malti. - Nisam je video nedeljama. Nisam ni ja. Nikada nisam bio na Malti. Jedan od njih otvara novu videoteku. Žive život. A svi za stolom radimo isti posao. Bavimo se filmom. Sjaj i beda Holivuda. Dobili smo tu nagradu. Video sajam u nekom gradiću. Ceo dan opremamo štand. Ustali u četiri ujutru. Putovali. Istovarali opremu. Pada mrak. U hali sponzor izlaže svoje proizvode. Neki slatkiši. Aranžira ih neka slatkica. Mi aranžiramo kutije sa filmovima. Svako radi svoj posao. - Smisli neki napad. Pa da nam večeras pokaže grad. Nema tu šta da se smisli. - Ej, zdravo. Umirem od gladi. Šokirana nastupom. Sledi osmeh. - Što ne kažeš. Trpa mi velike kutije keksova, čokoladica. Svega. Vraćam se sa plenom. -Šta si joj rekao? Samo istinu. U hotel smo se vratili u tri ujutru.

24.11.2018.

O PROCENI

O PROCENI LJUDI. Teča je pažljivo birao sagovornike. Ili si po tečinom ukusu ili nisi. Sredine nema. Deda je, kao domaćin, morao strpljivo da sluša. Teča nije. - Donesi šah. Da odigramo jednu partiju. A igrali smo celo pre podne. Elegantan izgovor za diskonekciju. Procenjivao ih je već na kapiji. Po hodu, po pozdravljanju. Po tonu. Po slici. Nepogrešivo. Teča detektor. Detektor nepoželjnih. Prolazim parkom. Časovi završeni. Treba da pregledam konrolne zadatke. Sreće me drug iz osnovne. Jedini koji je pao u drugom osnovne. Sada radi u fabrici. U magacinu. Slaže kutije. Hvale ga. Njegov magacin je uvek pod konac. Vredan i pošten. - Otkad te nisam video! Lupa me po leđima. Radiš li negde? U gimnaziji! Svaka čast. Šta si ti tamo? Domar? Ložač? Neka, neka. Biće bolje! Važno je da se negde radi! Odlazi. Pun energije. Zadovoljan sobom i svetom oko sebe. Paaa ... jeste. Ima on pravo da bude zadovoljan. Odradio je smenu i sad je slobodan do sutra. Ne mora da pregleda kontrolne zadatke. GREŠKE U PROCENI. Apsolvent. Ostalo još desetak ispita. Honorarišem u videoteci. Posao iz snova. Doba video tehnike. Kasete, plejeri, rekorderi, kamere. Na početku izdajem kasete. Pogađam šta kome treba. Drama, triler, akcija, domaći, avantura. Pogledao par hiljada filmova. Uživanje. Nas nekoliko zaposlenih pokušavamo da izbegnemo gužvu. Napamet znamo ko je šta gledao. Svakodnevno izdajemo stotine filmova. Radimo na intuiciju i osećaj. -Imamo nešto baš za vas. Iza toga ne sme biti greška. Hvalim se kako čitam misli svakom ko uđe. Znam i ko je i šta hoće. Smejemo se. Ulazi nepoznata mušterija. - Ajde da te vidimo. Šapuću. Mršav je i bradat. Stidljiv. Neprijatno mu je. Već vidim da će tražiti posleponoćne filmove. Sklanjam koleginice. Da mu bude lakše. - Ja bih neke posebne filmove. - Ne brinite imamo celu seriju Tereze Orlovski. Od jedan do deset. Ili Švedjanke na moru? Crven kao rak. - Znate, ja pohadjam bogosloviju, pa sam mislio ... Ako imate nešto o Isusu. Uhhhh. Kakav promašaj. Dajem mu ceo komplet Isus iz Nazareta. Gratis. Firma časti. Progutao sam sve šale na svoj račun. Neka. Vadiću se na sledećem. Ponovo neki nepoznati. Pomalo nervozan. Crveni se. Neugodno mu. - Šta preporučujete od posebnih filmova? - Samo devojke ili mešano? Ne shvata. - Mislio sam na nešto kao Žan Žak Kusto. Podvodna istraživanja. Katastrofa. Dajem mu Deep blue. Odlazi. - Dobro, de. I ovo je bila stativa. - Nije to bila stativa. Promašio si ceo stadion. Našao si kome ćeš da nudiš porniće. Znaš li ko je ovo bio? - Nemam pojma. -Najpoznatiji ginekolog u gradu. Toliko o proceni.

24.11.2018.

O DOBROĆUDNOM TEČI

DOBROĆUDNE TEČE. Čekajući neku sednicu nastavničkog veća prekopavam školsku biblioteku. Požutela knjiga slepljenih strana. Otvaram je. Veliki pečat, zabranjena za upotrebu u školama. Pečat iz pedesetih godina. Ruski autor. Fizika za budale. Gledam, ne verujem. Listam. Na jednoj stranici nacrtan debeljko u odelu. Karirani prsluk. Smešne cipele. Dobroćudni teča. Za ovaj eksperiment treba vam kutija šibica, šporet na drva, drva i jedan dobroćudni teča. Pokazaćemo kako se toplota pretvara u kretanje. Termodinamika? Na sledećoj ilustraciji teča sedi na šporetu a klinac potpaljuje vatru. Na poslednjoj, tečine pantalone se dime a on bezglavo trči. Dokaz izveden. Toplota se pretvorila u kretanje. Na prvom sledećem predavanju navodim ovu pričicu. Stoprocentna pažnja. Komentarišu. Analiziraju. Uvodim pričice kao obavezni deo svakog predavanja. Šta ima savršen aerodinamičan oblik? Šta je kamen mudrosti? Šta je zagrizla Eva? Pričice postaju popularne. Jednog zimskog jutra medju đacima drugog razreda sedi par maturanata. -Šta ćete vi ovde? Ovo ste slušali pre dve godine. - Nemamo čas pa smo došli da čujemo pričicu na kraju časa. Imamo zapisane sve pričice sa vaših predavanja. - A sa onih na kojima niste bili? Smeju se. - Radio Mileva, profesore. Sve se može saznati. Istina. A sve je počelo sa dobroćudnim tečom. O PREPISIVANJU. Dok je škole biće i prepisivanja. Simptomi po kojima se vidi da su nafilovani ceduljicama? Kad u maju nose zimske jakne. Kad kao slučajno zaborave sportski magazin na katedri. Kad ih nervira što stojim pored zadnje klupe. Kad pogledom traže gde sam. Kad se vrpolje. Kad se ne vrpolje. Kad šušte. Kad su mirni. Kad su nemirni. - Skini tu zimsku jaknu. Skuvaćeš se. - Nešto sam prehlađena. Memorišem. Kad su prehlađeni. Kad nisu prehlađeni. Kad vade papirne maramice. Kad se naginju ka onom ispred sebe. Na čijim leđima je zakačena ceduljica. Deca.

24.11.2018.

O PEDAGOGIJI

TEČA PEDAGOG. Pedagogija primerom i delom. Tečin stil. Nikada direktno. Nikada moraš. Nikada trebaš. Ostavlja da zaključiš sam. Inflatorne godine. Siromaštvo i glad. Prosveta večito tanka. Neki ostavljaju dnevnike. Gimnaziji treba profesor. Mog profila. Dogovaramo se. Problem sa garderobom. Ne može se predavati u farmerkama i patikama. Skrpio neke stare cipele i neki koliko-toliko pristojan džemper. Nije baš nešto. Šta da se radi. - Dobićeš zloglasno odeljenje maturanata. Oni su oterali tvog prethodnika. Malo su mi rekli. Pre neki dan videh sliku jednog od njih u tabloidu. Izbegava sudjenja za privredni kriminal. Pobegao iz zemlje. Ali to je neka druga priča. Ulazim u učionicu. Kao da nisam. Par njih stoji na klupama i urla. Neki sede na prozorima. Devojke lakiraju nokte. Zure kroz prozor. Jedan spava ili se pretvara. Namešteno da mi u startu pokažu gde mi je mesto? Ili su, ne daj Bože, stvarno takvi. Ne bi trebalo. Prošli su selekciju na upisu. Pre četiri godine. Ćutim i gledam ih. Odustajem od miroljubivog nastupa. Ovde sporazuma neće biti. Ćutim i dalje. Lociram kolovođe. Oni su meta. Ostali će se sami smiriti. Ćutim. Polako se smiruju. Ovo nisu očekivali. Ne vičem, ne pretim, ne nerviram se. Samo ćutim. Zauzimaju mesta. Galama prestaje. Samo alfa mužjak i dalje stoji na stolu. Priča nekakve gluposti. Niko ga više ne sluša. Tišina i on na stolu. Tišina i on na svom mestu. Onda samo tišina. - Tražili su nekoga ko hoće da vam predaje. Niko nije hteo. Onda su tražili barabu. Upravo je stigla. Do kraja godine su se utrkivali ko će mi na hodniku upaliti cigaretu. Uvlačenje je za njih bilo jeres. Ovo nisu tretirali kao uvlačenje. To je bila počast. Iduće cipele sam kupio posle četiri godine. Za osam hiljada milijardi. Dinara.

24.11.2018.

O PODCENJIVANJU PROTIVNIKA

TEČA O RESPEKTU. Uvažavao je sve i svakoga. I u najgorem postoji mrvica dobroga. Naučio ga život. U srednjoj školi počinje turnir. Svi igrači se poznaju. Vide novo lice. Takozvani siguran poen. Otimaju se ko će prvi da igra sa mnom. Vesele se. Našli žrtvu. Turnir traje mesec dana. Rezultati na velikoj tabli u hodniku. U mojoj rubrici pobede i poneki remi. Oni veselnici me presreću. - Zašto nam nisi rekao da si najbolji? Ispali smo budale. - Niste me pitali. Ako u grupi ljudi za pet minuta ne otkriješ ko je žrtva, budi siguran da si to ti. Na času fizičkog preskačemo kozlić. Skok. Doček na ruke. Kolut preko kozlića. Trećina se polupala. Odmiču odskočnu dasku. Polupala se i druga trećina. Odmiču odskočnu dasku. Ostaje nas malo nepolupanih. Odmiču je opet. - Ovo je nemoguće. Redom odustaju. Jedan preskače. Vraća se i tiho govori. - Ne gledaj u kozlić. Samo u dasku. Baci se i ne gledaj. Nisam lud. Nema šanse. Još par polupanih. Devojke se smeju. Moj je red. - I ovaj će se polomiti. Smeh. Odustajem od odustajanja. Gledam u dasku. Ne razmišljam šta posle nje. Dohvatio kozlić. Ne znam kako. Preleteo, visoko, visoko. Skoro savršen doskok. Nikad više ne bi. Ni za dve kile karamela. Voćnih. Od maline.

24.11.2018.

OČAJANJE U LENJOSTI

TEČA O BORBI. Nije se predavao u logoru. Žilav teča. Žica, glad, neprijateljstvo. Preživeo. Bog ga pogledao. Dobro de, pogledala ga i Švabica. Devedesete. Rovovi. Kamioni donose poštu. I pakete. Topla odeća, hrana, cigarete. Spavamo u polusrušenoj kući. Kad nismo u rovu. Stari zeleni kuhinjski ormar. Trpamo hranu u njega. Nema struje,nema vode,nema grejanja. Spavamo na podu. Stakla polupana. Rupa na krovu. Vrata odvaljena. Ormar kao mali dragstor. Dolaze sa smene. Preskaču štrudlu sa makom. - Ima li one sa orasima? - Na dao vam Bog da se uželite ove sa makom. Dao je. Prekid komunikacija. Kamioni ne stižu. Volimo sad i onu sa makom i rado je se sećamo. Nema više ničega. - Koliko puta sam vam govorio da uzimate ono što su donosili za doručak? Neće gospoda. Tako vam i treba. Ćute. - Ajd dobro. Uzimao sam i vaša sledovanja. U donjem delu su. Gomila trouglastih sireva. Puter u malim pakovanjima. - Nema hleba! Na šta da mažemo? - Rekao bih ti na šta da mažeš. Zima. Oko nas ruševine i ravnica. Pusta. Pre par nedelja odnekud naišla zalutala krmača. - Šta ako je bolesna? Zovemo veterinara iz treće čete. Sumnjamo u njegov nalaz. Vojnik kao i mi. Od instrumenata ima samo dobru volju da pregleda meso. Gleda. Pipka. Njuši. Odmahujem rukom. - Izeš pregled. Ja to neću jesti. Okreće se. Gleda me. -Odsecite mi dve kile od buta. Da ponesem mojima. E sad mu verujem. To je sad samo uspomena. Uspomene se ne jedu. Ćute. Gladni. Gledaju u pod. - Uzmite šatorsko krilo i dva ašovčića. - Gde ćemo. - Na pijacu. Smeju se. Pobudalio od gladi. - Polazite! Ostali neka nalože bubnjaru. - Čime? Nema drva. - Video sam kukuruz u ostavi. Nedaleko bašta. Krompirište. Nisu stigli da ga izvade. Kopamo. Najveći krompiri na planeti. Bubnjara usijana. Gnječimo kuvani krompir. Ubacujemo trouglaste sireve i putere. Sve se tegli.

24.11.2018.

O UNIVERZALNIM PRIČAMA

Poznavao je i voleo istoriju. - Mnoge stvari su se davno desile. I ponavljaju se. David protiv Golijata. Na evropskom klupskom prvenstvu u šahu organizatorima nedostaje par ekipa. Topovska hrana. Formiraju ih preko noći. Pozivaju me. Igram na prvoj tabli. Velemajstori Danske, Italije, Švedske ... Protiv amatera. Smejemo se. Veće šanse su imali Spartanci nego mi. Protiv Danske žrtvujem topa za dva pešaka. Žamor u sali. Ludilo? Čujem šapat iza leđa. -Zašto pobogu? Ne vide šta imam od toga. Ne vidim ni ja. Bar ne jasno. Samo intuicija i vera u napad. Golijat se preznojava. Sabijen u ćošak. Posle četiri sata igre upadam u vremensku oskudicu. Cajtnot. Oko stola muk. Znam da svi navijaju za slabijeg. Mene. Top i figura manje. Samo me još napad drži u igri. Do kontrole ostaje trideset sekundi. Moram povući još jedan potez. Manje od deset sekundi. Ne mogu da nadjem pravi potez. Vučem brzo i lupam po satu. I onda ga vidim. Imao sam remi ponavljanjem poteza. Sutradan mi prilazi ambasador Švedske. Igra za svoju zemlju. - Yesterday you had draw. Imali ste remi juče. Znao sam to i juče. Ruka je bila brža. Ponekad David izgubi. Šta da se radi.

23.11.2018.

TEČA O NACIJAMA

TEČA O NACIJAMA. - Rusi su najbolji vojnici. Oduvek. Osim Rusa, teča je voleo i svoj narod. Poštovao tuđe. Stvar domaćeg vaspitanja. I onog malo šireg. Škola, knjige, televizija. Programiranje mozga. Mržnja se uči. Devedesetih. Negde pred ponoć glasonoša. Niko ne može da te spreči da se odazoveš ovom pozivu. Duhovito. Odazvao se. U noći žar od cigareta. Kao svici. Kamion poskakuje. Rafal u blizini. Svici se gase. Sutradan kopamo rovove. Duboki kao bunar. Plitki kao tepsija. Moj kabriolet, jednosed. Noć. Nešto cijuče. Zatim udara. Neko puca na nas. - Vatraaa! Ma kakva vatra, kosimo sve pred sobom. Do jutra. Rezultat nula nula. Za našu nulu znamo. Za one sa druge strane ... znaju oni. Valjda je i kod njih nula. - Samo da dočekamo jutro. Ništa se ne vidi. - Još malo. Sviće. Razdanjuje se. Sad je lakše. Progledali smo. Onaj sa desne strane sipa rafale. Cele noći je mirovao. Metar ispod zemlje. Valjda mu laknulo. Okuražio se. Menja okvir. Viče. - Majku vam četničku! - Alo, rođače, MI smo četnici. Razrogačio oči. Razmišlja. - U majku mu! U pravu si. Šta da se radi. Vaspitavali ga Tihi, Prle i Otpisani. Četnici su uvek oni sa druge strane. Tako je naučen. A sa druge strane naši dojučerašnji drugovi, kolege, cimeri. Na drugoj godini studija stanovao sa pet cimera. Tri sobe kod istog gazde. Pravili žurke kad neko položi ispit. I kad neko padne. Kad je praznik. I kad nije. Dočekivali Novu godinu. Dočekivali rođendane. Kad smo potrošili sve povode neko se setio kineske Nove godine. Dočekali i nju. Na dočeku mog rođendana soba mala tri sa tri. Trideset duša u njoj. Krevet srećom na sprat. Dobija se na prostoru. Gase svetlo. Na vratima požar. Unose tortu sa dvadeset jednom svećicom. Mali mi prvi čestita. Napušta nas. Nije položio ulazni kolokvijum. Više ga nisam sreo. Možda je te noći bio sa one strane rova. A nismo se mrzeli.

23.11.2018.

O cenama

TEČA O CENAMA. -Mnogo skupo sve. Bre, bree.. i kako će ovaj narod živeti? Beše običaj da gosti donose deci poklone. Čokolade. Nešto od odeće. Nekada novac. Kapital. Zelenu novčanicu od 5 dinara investirao sam u 50 klikera. Novčić od 50 para u pet kugli sladoleda. Prodavac sladoleda u belom kratkom mantilu. Bela kapica. Bela kolica. Drvena sa drvenim točkom. Kolica sa sandukom. Sanduk sa dve metalne posude. U jednoj vanila. U drugoj malina. Nekada čokolada. Vanila i nešto. Pričaju mi da su nekada sladoledžije primale jaja umesto novca. Jedno jaje za jednu kuglu sladoleda. Ekonomija. Trampa. Nestala je trampa. Nestala su kolica sa sladoledom. Sad ih prodaju iz zamrzivača. Svi nekako isti. Kao postrojena vojska. Na štapićima i u kornetima. Šareni i sjajni. I bez duše. Kasnije smo dobijali džeparac. Uz redovne prihode od gostujućih rođaka. Posle toga učenički krediti i studentske stipendije. Trećinu stipendije potrošio sam na knjigu Mjerenja u elektrotehnici. Begovu. Ili je knjiga bila preskupa ili je stipendija bila mala. Ne znam.

22.11.2018.

Nove godine

TEČA O NOVIM GODINAMA. Pamtio je neke posleratne dočeke u beogradskim kafanama i restoranima. - Novu godinu su izmislili da bi potisnuli verske običaje. Pre rata smo slavili Božić. - Šta ste dobijali na poklon? Drvene konjiće, trube, lutke ... Dečije stvari. Logično. Nove godine su za nas dugo bile jelka, ukrasi, prskalice, paketići iz preduzeća, novogodišnji program. Crno beli. Sarma od tri dana, prasetina, kolači i sokovi. Obično smo se do pred sam doček družili sa raznoraznim ženskim osobama. Dolazile su na dan pred Novu godinu. - Saznala sam jutros da ću ići na doček u hotel. Možeš li mi ... skratiti, produžiti, suziti ... haljinu, suknju, kostim ... Uvek ista priča. Mama je radila a mi se družili. Sve dok ne završi. - Malo mi je tesna haljina u gornjem delu.Napravi veći izrez. Pola sata kasnije. - Sad mi se sve vidi. Biće tamo i starijih osoba. Smanji ga malo. Još pola sata kasnije. - Sad se ništa ne vidi. Biće tamo i mladića, treba ponešto da vide. Još, još pola sata kasnije. -Sad se opet previše vidi. Ispašće mi. - Ostaće mi deca bez večere i kolača, reci šta hoćeš. - A možeš li da napraviš tako da stari ništa ne vide a da mladi vide? Nije nam baš bilo jasno šta to treba da se vidi-ne vidi, ali smo i onako mali znali da ćemo večerati pred ponoć. Možda. Tata je imao pune ruke posla kad su u modu ušle farmerke iz Trsta. Uske i pripijene. Obavezno ih je trebalo suziti. - Nećeš moći da ih obučeš. - Samo vi suzite još malo. Često sam utrčavao u kuću, da pijem vodu, uzmem loptu, igračke ... Zaticao ih kako se bore da uđu u dva broja manje farmerke. Borba neprestana. Neka bude što biti ne može. Ipak, nekako uspevaju. Sve kipi. To je to. Komšinica je krenula sa dečkom vrlo nedavno. Treba izaći u grad. U farmerkama. Tri puta sužavanim. - Dete ako ih još malo suzim pući će na tebi. Ona insistira. Još samo malo. - Kažem ti da nećeš moći ući u njih. I dalje insistira. Dođi za pola sata. Sužava. Pomalo gunđa. Priča sam sa sobom. - E sad ti ih ni dečko neče moći skinuti. Ako uopšte uđeš u njih. Ušla je.

21.11.2018.

O kraljevima

TEČA O TITU. U rat je otišao kao kraljev vojnik. Vratio se četrdeset pete. Nema kralja. Neka druga zemlja. Ista a različita. I novi kralj. Maršal. Omladina peva po ulicama. Nosi lopate. Nosi ašove. Nosi zastave. Beograd razrušen. Zvezda, srp i čekić. Nema krune. Bar nije vidljiva. Maršal u beloj uniformi. Na belom konju. Decenijama na vlasti. Osamdesete kraj. ... radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima ... Miodrag zdravković čita vest. Sutra, u školi nema redovne nastave. Svi časovi su posvećeni njemu. Profesorice plaču. Šmrcaju. Nije im lako. Naročito onima koje imaju šest časova. Ko može plakati šest puta za jedno pre podne? - Ja ne mogu da plačem. Kaže školski drug. Nije jedini. Mnogo kasnije, u filmu slična scena. Lepa sela lepo gore. Još nekoliko godina nose štafetu. Posle su nosioci štafeta raskomadali zemlju. TEČA O PROMAŠAJIMA. Mnogo se sekirao zbog našeg fudbala. Za svaki neuspeh nalazili smo ubedljiv razlog. Kriv je sudija. Nije bio penal. Jeste bio penal. Kriva je povreda. Kriv je trener. Krivo je more. I stativa je kriva, mada je prava. Prvu utakmicu pred publikom odigrao sam sa četrnaest godina. Letovalište. Deca iz svih krajeva. Igramo protiv tečinog kraja. Gubimo jedan nula. Sam ispred golmana. Leđima okrenut prema golu. Lopta dolazi iskosa. Golman je levo. Dakle šaljem loptu u desno. Previše vremena za razmišljanje. Menjam odluku. Ipak ću levo. Ne vidim ga ali sigurno će pokriti desnu stranu. Ako je pametan pokriće desnu stranu. Precenio sam njegovu pamet. Pogađam ga u noge. Gubimo utakmicu. Po tradiciji, posle gimnazijskog krosa igrana je utakmica. Učenici protiv profesora. Jedinstvena prilika da legalno mlate profesore. Po nogama. - Čula sam đake kako savetuju one koji igraju. -Šta kažu? - Da vas polome. Sve osim tebe i brke. - Baš lepo. Pun šesnaesterac. Leđima sam okrenut golu. Profesor kniževnosti mi šalje loptu iskosa. Ovo sam već video. Ne razmišljam o golmanu. Šaljem loptu unazad, ukoso i visoko. Preko golmana. Pod prečku. U padu je vidim. Ušla je. Dobro je.

21.11.2018.

Stavovi

TEČA O NOVINARIMA. Slušanje vesti na radiju. TV Dnevnik. Mnogo ozbiljan posao. Za odrasle. Posle rata slušanje radio programa preko zvučnika na banderama. Kasnije radio aparati po kućama. U drvenim kutijama. Skala sa stanicama. Tasteri za promenu opsega talasa. Lampaši. Prvo TV emitovanje pedeset osme. Redovan program pet godina kasnije. Sem utorkom. Ujaci kupili televizor. Svake večeri komšiluk dolazi da gleda vesti. Leto šezdeset devete. U babinoj trpezariji tridesetak ljudi. Sede po podu. Spuštanje na Mesec. Nil Armstrong. Prva televizijska serija. Kauboji. Bonanza. - Tiše deco. Počinje dnevnik. Veruju svemu rečenom. Zar bi neko mogao da laže pred milionima gledalaca? Voditelji kao mali bogovi. Mića Orlovič i Oliver Mlakar. Na selu završavaju poslove pre vesti. Ne propuštaju. Mnogo kasnije, svadba mog bratanca. Pola sela prisutno. Pozdravljaju me istom rečenicom. - Gledao sam te na Dnevniku! Posle desetog ne čekam da progovore. - Znam, znam. Gledao si me na Dnevniku. Još uvek gledaju. TEČA O VODITELJKAMA. - Mnogo lepa ova voditeljka. Osmeh u uglu usana. Tečo, tečo. Mora da liči na onu Švabicu. Možda. Četvrtkom popodne termin za nastup. U studiju se menjaju dve voditeljke. Mene ne menjaju. Počinjemo posle priloga. Čuje se glas. -Za trideset sekundi ste u programu. Ni voditeljke nisu više iste. Siromašne. Nemaju para za dužu suknju. - Šta ima novo kod vas? Još deset sekundi. - Nema ništa. Posao po ceo dan. Tri, dva ... - Evo nas opet sa vestima ... Kolege mi dele savete. - Bio si dobar juče. Smiren. Samo nemoj baš toliko da gledaš u njena kolena. - Ma nisam. Stvarno. Posle jednog tragičnog dogadjaja novine pljuju po firmi. Prvi put nervozan. Zbog nepravde. Zbog laži. - Za trideset sekundi ste u programu. - Hoćete li reći nešto o ... - Nemam ovlašćenja. Još deset ... - A da ipak kažete? Tri, dva ... Izlazim iz studija. Urednik i tehničari okrenuti leđima. Čujem ih. - Al će se češati urednik novina posle ovoga što je malopre rekao. - Doviđenja. - Izvinite! Mali bogovi su počeli su da lažu. Ili su to oduvek radili.

20.11.2018.

I još neke

TEČA O OKUPACIJI. Bežeći od čume, tečini preci su stigli u selo u kom je rođen. Par stotina kuća. Imanja i šume. - Vredan i pošten narod. Okupacija. Okupator gori od čume. Deda sa mamine strane mnogo južnije. Stekao imanje. Vodenicu. Provodio se u kafanama kraj Vardara. Do ponoći sa srpske strane. Od ponoći sa turske. Čengije i daire. Vino udarilo u glavu. Psuje cara Borisa. Đavo došao po svoje. Kundaci bugarskih žandara. Jedva živ, napušta sve. Beži na sever. Pravi opanke. Popravlja burad. Ponovo stiče imetak. Sa Rusima prelazi Dunav. Na sever. Švapska kuća. Vinograd i devet jutara zemlje. Osmoro dece. Dvoje rođeno u slobodi. Hitler kaput. Priča da je dole, na jugu, gajio lufta gumu. Smejemo se. Dedine priče. Tako nekako. Prodavao fabrici Bata. Češka fabrika obuće. Sad već pomalo verujemo. To je neka biljka koja sadrži lateks. Gajio mak. Čaura se zaseca krivim nožićem. Smola. Nikad ne spavajte u polju maka. Nećemo. Pitali babu da li je istina da je jednom sedam dana bančio. - Kako da nije. Izbacio me iz kuće kad se vratio. Pamti baba. Pitamo je koje kolače je jela kad je bila mala. - Nije se tad znalo za kolače. - Pa šta ste najviše jeli? - Najčešće ništa. Go kamen. Poneka ovca i malo vinograda. Siroče. Udala se za dedu i završila u zatvoru. Živeli nevenčano. Dobili po mesec dana zatvora zbog toga. - Jednako ste prošli. - Nismo. On je odležao u vreme najvećih radova. Ja pred zimu, kad ionako nema posla. - Kad se mama rodila? - One godine kad su ubili kralja. - Aha! Atentat u Marselju. Kralj Aleksandar. 1934. Baba ćuti i štrika. Brzo. Mnogo unuka. Samo dve igle. Samo dve ruke. Nanosili smo se njenih džempera, šalova i rukavica.

20.11.2018.

Još neke priče o njemu

TEČA O NOVINAMA. Čitao je Politiku. Za mene suviše ozbiljne i pomalo dosadne novine. I nekako prevelike. Za držanje. Ilustrovana Politika nešto bolja i zanimljivija. Kod kuće je dan počinjao mirisom tek skuvanog mleka i mirisom Večernjih Novosti. Ponedeljkom tabela fudbalskog prvenstva. Rezultati, sastavi timova, strelci, bodovi, golovi, statistike. Bez tog znanja se ne ide u školu. Obavezne sličice fudbalera. Na odmorima kocka. Par-nepar do pet. I samo za odabrane, par-nepar do deset. U jednom krugu možeš dobiti ili izgubiti do dvadeset sličica. Kapital. Devojčice? Ne skupljaju sličice. Nezanimljiva i po pravilu problematična stvorenja. Stalno nešto izvode. Beskorisne za fudbal. Mnogo pametuju. Mnogo pametne. TEČA O SIROMAŠTVU. Domaćin, njegov najveći kompliment. Onaj koji radi i stvara. Koji ima i zna. Otrgnuvši se od posleratnog siromaštva umeo je da ceni rad i rezultate rada. U vremenima u kojima zvanično nije bilo socijalnih razlika. Ako ih je i bilo prikrivane su školskim uniformama. Plavim. Učenik bez uniforme nije mogao biti na času. Osim na fizičkom. Crni šortsevi i bele majice. Na tregere. A onda Trst i farmerke. Original se prepoznaje. Razlike postaju uočljivije. Nestaju pantalone ispeglane na štraftu. Džempere zamenjuju teksas jakne. Vreme rok end rola. Drugovi iz komiteta javno kritikuju štetne uticaje sa zapada. Gde to srlja omladina? Nestašice kafe. Nestašice ulja i deterdženta. Nešto je trulo u državi tamo nekoj. Mislili smo da smo siromašna zemlja u kojoj nema kafe. Mnogo kasnije saznaćemo šta je pravo siromaštvo. A do tada zabranjivan je Čik. Zbog mutnog prikaza zabranjenih dlačica na jeftinom papiru. Sa jeftinim otiskom. Iskazivaćemo ljubav prema domovini na čelu sa drugom Titom dočekom štafete. Danom mladosti, sletom i zastavicama. Jednom je cela škola dreždala satima duž glavne ulice. Tu je trebao da prodje Agostinio Neto. Neko ima našu zastavicu. Neko ima alžirsku. Konačno su iz pravca uljare naišle crne limuzine. Mašemo. Nikoga nismo videli. Mogla su biti i prazna.

19.11.2018.

TEČA i neke priče o njemu

TEČA O LUBENICAMA. Škripa kolskih točkova, mršav konj i kola puna lubenica. Tome nije mogao da odoli.Trčali smo da ih zaustavimo. Obavezan trouglasti čep. Zamišljeni teča dugo proba. - Dobra je! Ješćemo posle ručka, kad se dobro ohladi u bunaru. Bunar dubok tridesetak metara. Ledena voda. Ledena lubenica. Jednog leta vozili smo biciklove pored gradske pijace. Neka deca istovarala šleper lubenica. Posao skoro gotov. Priključili se. - Deco, izaberite svako po jednu! Hvala. Nije jednostavno nositi petnaestak kilograma na biciklu. Okruglih. Šarenih. Za razliku od malih, skoro crnih, ne mnogo slatkih, nekog prohladnog letnjeg jutra. Negde u Bosni. Na putu ka rodbini. Stajale su na zadnjoj platformi kombija. Iza neke krivine neoprezni vozač vrši polukružno. Kočenje. Lubenice padaju. Jedna razbijena. - Gospon, kaj da velim! Sam gledal u špigl! Ni vas bilo! Tako nekako. TEČA O MANGUPARIJI. Seoska manguparija nije impresionirala teču. Pobornik reda i mira. - Vi ste gradska deca, nemojte biti kao ovi. I nismo.Bili smo malo gori. Jednom smo ukrali magarca vezanog ispod mosta. Vukli ga pedesetak metara. Razmislili o upotrebnoj vrednosti magareta. Pustili ga. Zima, grudvanje. Ledene grudve. Dušu dalo za razbiti nečiju glavu. Ledene grudve filovane kamenom. Kalibar 80 milimetara. Leti, sve vrste praćki. Klasične u obliku slova Y. Kamenje kalibra 30 milimetara. Male, sa tankom gumicom i metkićima od savijene žice. Praćke samostreli, dužine pola metra. Za izbacivanje zrna kukuruza. Boli kao đavo. Klasične tuče. Kvart protiv kvarta. Poneka masnica, ogrebotina i poderotina. ništa strašno. Krađe voća. Predveče pravljenje taktike, sa pomalo strategije. Odabir ciljne bašte. Analiza teškoća, u obliku psa čuvara. Vezan ili ne. Mete, jabuke, kruške, kajsije, breskve. Ređe višnje i šljive. Jednom čak i kupus. Oštetili svaku glavicu na maloj parceli. Igrali se zečeva.

17.11.2018.

TEČA O ...

TEČA O ZABAVI. Nije imao mnogo igračaka. Uglavnom krpenjače. Vije i žmure. I ponekad ringišpil. Alva i šećerne luše. Nije bilo stonog fudbala, tobogana, flipera i ostalih čuda tehnike. Kad smo nabavili prvi računar, moćni 64 kilobajtni Commodore 64, teča nije hteo da igra šah protiv njega. Prenosili smo mu poteze na pravu, drvenu, šahovsku tablu. Nikako mu nije bilo jasno čemu služi džojstik i šta je to toliko zanimljivo u pomeranju nacrtanog lika koji trči i skače među robotima. Nesto kasnije isprogramirao sam prvu i jedinu video igru Marko Kraljević juri vilu Ravijojlu. Buzdovanom. Po Šar planini. Vila je nevidljiva a Marko mlati po planini dok je random ne pogodi. Među pleća. Računari su postajali sve jači a programi smisleniji. Programiranje mi je postalo posao. A Marko i dalje juri Ravijojlu. TEČA O ŠKOLI. Seoski učitelji su uz popa i lekara činili sveto trojstvo. Jaja, sir, očerupana kokoška, slanina, ponekad prase. Nije to bilo mito. Možda malo, Dimitrije sine Mito. Naše socijalističke učiteljice nisu tako dobro prolazile. Pune zanosa za druga Tita na čelu partije, negirale su crkvu i religiju. Trojstvo se svelo na dvojstvo. Kao vrlo mali i vrlo bolešljiv, preležao sam dve trećine prvog razreda. Titov pionir sa plavom kapom i crvenom maramom na beloj košulji. To malo vremena koje sam proveo u školi koristio sam da učiteljicu uverim da brže računam od nje. Hvalila se direktoru banke da ima klinca koji brže računa napamet od bankarskih službenica na mehaničkim računaljkama. Direktor poslao punu torbu rokovnika, penkala, olovaka, kasica i štednu knjižicu sa ulogom. Jedva sam dovukao torbu kući. I umalo nisam dobio batine jer su mislili da sam to negde ukrao. Srećom u knjižici je bilo moje ime. TEČA O VASPITNIM METODAMA. Tečine vaspitne mere su se svodile na priče i šale. Ako mu se nešto nije svidjalo jednostavno bi ćutao. Dovoljno. Za razliku od njega učiteljica je bila pristalica klasičnih disciplinskih mera. Danas bi za takvu pedagogiju završila u zatvoru. Naučila nas je da snosimo posledice svojih gluposti. Najbolja učiteljica na svetu. Mnogo kasnije, kolega profesor reče: - Svojim djacima kažem da je samo jedan mangup u razredu, a oni neka razmisle ko je to. U kasnijim razredima dobili smo nastavnike i bilo ih je ovakvih i onakvih. Pri kraju osnovne škole pokušavali su da kanališu našu energiju raznim proslavama, priredbama i sličnim aktivnostima. Biser je bio omladinska politička škola Borbe. Odabrani učenici čitaju godinu dana nekakve tekstove i na kraju polažu. Sve bi to bilo lepo da nam primerke Borbe nisu dali par dana pre polaganja. Tridesetak kilograma novina po glavi stanovnika. Učenika. Naravno da nismo stigli ni da prelistamo to blago. Rezultat očekivan. Svi položili. Svečana dodela diploma i igranka. Predsednici razreda dele diplome. Baš je moćno biti predsednik. Bar na dodeli.

14.11.2018.

Teča

TEČA O OPREZNOSTI. Tokom boravka u zarobljeništvu, teča je naučio da oprezno priča. Floretom a ne mačem. Tako nekako. Oprezno je mislio. Oprezno je radio. Neprijatelj vreba. I onaj koji je do juče bio prijatelj. Pogotovo on. Oprezno sam sakrio svoje klikere na bezbedno mesto. U gomilicu peska iza kuće. Pedesetak. Staklenci, jednobojci, šareni, glanceri i oni pomalo oštećeni. Bezbedno su čekali proleće i novu sezonu. S proleća je počela sezona sličica. Fudbaleri. Menjam Džajića za Aćimovića i Dojčinovskog. Hlevnjak za Vilsona Džonija i Holcera. Rora i Ramljak za Vabeca. Sprečo i Šljivo za Bukala. Niko ne iga klikere. Do jeseni. A pesak? Majstori betonirali. TEČA O DIPLOMATIJI. Poslovni čovek, odmeren u govoru, skoro bez gestikulacije. Diplomata. Služeći vojni rok osamdeset i treće, stražarim pred komandom. Nalazi se u centru grada. Civilima je bilo zabranjeno zadržavanje. Leto. Podne. Pred kraj smene gledam dvojicu koji krše pravilo. Diplomatski ih obavestim da ne smeju da se zadržavaju. Nervozniji odmahuje rukom. Ulazim u stražarsku kućicu. Rasklapam bajonet. Škljocanje metala. Repetiram. Izlazim na ulicu. Manje nervozni odvlači nervoznog. Diplomatija.

13.11.2018.

Teča

TEČA O UREDNOSTI. Prljav i pocepan u logoru.Prvi gospodin u civilu. Usijane cipele i kravata. Kako ga ne mrzi. Prvu kravatu sam vezao za matursko veče. Čvor nedefinisane vrste. Mnogo kasnije naučio da vežem dupli Windsor knot. Nenadmašan. Sa osamnaest plus kravata imaš bar još pet više. Posle toga uspešno izbegavao kravatu, dugo, dugo. Ponekad je nosio kao profesor. Kao inženjer uspešno izbegavao. Dok me radno mesto nije nateralo. Jednom je stranka ušla u kancelariju gde nas je bilo nekoliko. Traži šefa. Preleće pogledom po prisutnima. Gleda me. Nemam kravatu. Obraća se kolegi. Greška prijatelju. Ipak moja.

12.11.2018.

TEČA O POKLONIMA

Upoznao je glad u nemačkim logorima. Nije ga to napravilo cicijom. Nije ni razbacivao. Otvorio bi novčanik i izvadio osrednje vrednu novčanicu. Po dečijim merilima osrednju. Poklon. A za peti rodjendan neko je zalupao na naš zid. Dogovoreni poziv. Zovu iz babine kuhinje. Moji kažu da mene zovu. Čudno. Pa ja sam mali. Zašto bi mene zvali. Živeli smo prvih godina u koloniziranoj švapskoj kući. Baba, deda i tetka. U drugom delu kuće. Ujak i ujna. U trećem još dva ujaka. I mi. Mama,tata, sestra i ja. Vratio sam se sa rukama punim rođendanskih poklona. Jedva sam ih nosio. Bilo ih je neizmerno mnogo. Ili su ruke bile male. Kasnije smo napravili novu kuću. Nije više bilo telegrafisanja udaranjem o zid. Ni ciglama popločanog dvorišta. Štale i konja. Ni nepregledne bašte. Ni opasnog petla od koga su svi bežali. Tata nas je jednom odveo u prodavnicu odeće u kojoj je radio. Tu nam je čika Kosta poklonio maramice po izboru. Na mojoj je bio ciciban. Samo jedan tren ja gledao sam nju. Samo jedan tren a pamtim još sve. Ciciban. I prva poklonjena knjiga, tvrde korice, sjajno crna osnova i leptiri. Našao sam je mnogo kasnije na tavanu. Išarana, pocepana i prašnjava. Mnogo lepa.

11.11.2018.

TEČA O ...

TEČA O PLESU. Užičko i moravac. I to bi bilo to. Dobro, i čačak. Ako izuzmemo polku, možda, bavarsku, poreklom poljsku. Sve preko toga bila je muzika, i ples, čupavaca.Tečin izraz za rok, pop i sličnu ikonografiju. Tečo, tečo, a Selma? A Sanjao sam noćas da te nemam? Vidio sam u snu ljiljan bijeli i svatove bez pjesme. I tiho bez glasa, odlaze nekud, neki dragi ljudi. Tehnika vrhunska, gramofonske ploče. Long play za razliku od singl.I obavezno zamračen prostor sa par light nečega. Sumrak. Ljudi su tada najprijemčiviji. Zaostavština iz pećine. U sumrak kreću grabljivice. Ljudi se povlače u pećine. Svesni svoje ranjivosti. I prijemčivi. Hitler je počinjao govore u sumrak. Džaba mu. Teča je preživeo drugi svetski. TEČA O ALKOHOLU. Rakija ujutru i pre ručka. Uveče samo vino. Belo uz ribu, crno uz nešto drugo. Znao je teča šta bude od lošeg vina. I još je neko znao. Ne slušaj me mala, jer ćeš čuti, što ne želim reći, i nije istina, sve je to od lošeg vina. Ne gledaj me tako dok se ludi snovi množe. Mnogo godina kasnije, pre nego što će me uspavati na operacionom stolu, žena anesteziolog reče: - Osetićete da vam se malo vrti, kao od čaše dobrog vina. Upitah je koja berba. Pogledala je u moj karton: -Šezdeset četvrto. Rekoh da je to bila dobra berba. Ustvari, nisam stigao da kazem. Te godine snimljen je Grk Zorba, rođeni su Sandra Bulok, Monika Beluči, Nikolas Kejdž i Rasel Krou. Nobelovu nagradu za mir dobio je Martin Luter King. Olimpijske igre održane u Tokiju. Poginuo Slobodan Penezić Krcun. Če Gevara održao govor u Ujedinjenim nacijama. A ja sam bio suviše mali da to sve zapamtim. TEČA O HRANI. Babin nedeljni ručak. Hleb domaći. Pšenica sa njive. Meso iz dvorišta. Supa kuvana satima. Salate i voće iz bašte. Kolači. Štrudla s makom. - Mnogo dobro. Kaže teča. I posle takvog ručka teča je vrlo brzo bio spreman za užinu. - Ženo, daj malo od onoga ... Mnogo dobro beše. A šta užinate u školi? - Hleb sa paštetom, marmeladom, kiflu. - Samo to? - I mleko, čaj ili jogurt. - Malo je to. Malo.

05.11.2018.

Priče o tečama

Teče - čudna bića U životu svakog dečaka posebno mesto zauzimaju veoma čudna bića - teče. Ova bića uzimaju razne oblike. Nekada su mršavi i bradati, nekada imaju direktorske stomake. Po pravilu su dobroćudni. Neopterećeni vaspitnom funkcijom, teče rado preuzimaju na sebe obrazovanje nećaka. Dramatično se razlikuju od ostalih odraslih osoba jer vam se obraćaju ne kao deci već kao sebi ravnima. Zato se teče - vole. Ovo su priče o tečama i od teča. MOJ TEČA Oženio se mojom tetkom u drugom pokušaju. Iz prvog braka imao je četvoro dece. Preživeo nemačke logore i odlučio da nikada više ne bude gladan. - Moj Žika bi pojeo i kuvane grančice, beše omiljena tetkina izjava. Spadao je u kategoriju trbušastih direktora. Od garderobe imao je samo bele košulje, kravate i odela. I naravno šešire. Prvi put sam ga video jedne zime. Pomalo proćelav, naočare, bela košulja i kravata. Normalno? Pa ne baš za tu priliku. Bilo je veče, sneg do kolena. Seoska idila. Babina trpezarija i prepun sto. Mnogo ljudi. Uglavnom poznata lica. Rodbina. Odeveni u seoskom stilu ranih sedamdesetih prošlog veka. Nekako svi isti. Sem njega. Pronicljiv pogled, širok osmeh. - A gde nadjoste Dimeta? Prva rečenica koju je izgovorio. Legitimisala ga je kao pravog teču. Niti sam ja Dime, niti me neko trazio, pa me nasao. Klasično za teče. Pomalo rasejani. I potpuno neopterećeni svojom rasejanošću. Kao zet u kući ženine familije ukazivao je poštovanje dedi - solunskom ratniku, i nešto manje ostalima. Sarma, pečenje, kiseli krastavci i paprike, sveži čvarci, vruć hleb, sir, kajmak, babina cicvara, štrudle, kolači ... Nije lako biti teča. Duga zimska noć se posle večere pretvorila u veliku pričaonicu. Dedine priče sa frontova - od Karpata do Soluna. Teča u zarobljeništvu. Teča kao ratni zarobljenik na imanju neke Švabice. Švabica u priči marginalizovana - tetka pažljivo sluša. Povratak u Jugoslaviju, vozom. Posleratne gladne godine, studije i na kraju direktorska fotelja u Beogradu. Tečina priča o nekom pukovniku sa kojim vodi teške bitke za šahovskom tablom. Tetka uzdiše. - Posvađaju se oko šaha, pa se razidju da se nikad više ne vide. Do sutra. Tu sam ga čekao. Sa tadašnjih jedanaest, i naizgled još mlađi, delovao sam kao mali pacer. Vukao je poteze i pratio razgovore oko sebe. U drugoj partiji je manje pričao i sve sporije igrao. Posle petog poraza, pogledao me preko naocara i rekao: - A bre, pa što ne kažeš da dobro igraš? Šta bih dao da igram kao ti. Šta bi radio onom pukovniku, breee. A kakav si u pokeru? Jooooj. Beše blizu ponoći kad je teča izgubio sav sitniš. I tetkin. I babin. Nije se naljutio. Razbijen u dve omiljene discipline ostao je pravi džetlmen. I stekao idola. Klinca. Priliku da mi se revanšira dao sam mu posle osam godina. Kao vojnik na odsustvu, zaokupljen svim drugim, samo ne šahom, dozvolio sam mu da izvuče nerešeno. Samo me pogledao i konstatovao: - Pustio si me. Nisam. Nije mi verovao. I nije se ljutio. Teča. TEČA O LEPIM ŽENAMA Te noći, kada sam prvi put video teču, poslednji gosti su stigli iz Novog Sada. Bračni par, kumovi. Uneli su talas hladnog vazduha, nešto snega i miris parfema. Kuminog. Kuma, visoka plavuša, elegantna, nasmejana. Kum skoro niži od nje. Gospodin čovek. Usred grljenja i ljubljenja čuo sam teču kako tiho govori: - Crni kume! Shvatio sam da je teča prvi put video kumu. Nisam shvatio zašto je kum crn. I šta je loše u kuminoj lepoti i sjaju. Valjda kum treba da je srećan i zadovoljan? Trebalo mi je mnogo godina da razumem teču. Bio je mnogo iskusan i mnogo mudar. I bio je u pravu. Lepa žena - minsko polje. Nema opuštanja, idi na prstima, meri svaki korak. Ili te neće biti. TEČA O OBUĆI Predratni teča je nosio cipele fabrike Bata. Batine cipele. Za vreme rata cokule. I gumenjake. Mnogo kasnije Borovo obuću. Ili Planika. Tu smo negde i mi počinjali. Plastične sandalice na kaišiće. Sa zatvorenim ili otvorenim vrhom. Ove poslednje idealne za zapinjanje. Delimično krive za večito oderana kolena. A i laktove. Dobro, i fudbal je kriv. Patike evoluirale od krpenih, tamnoplavih Borovo, do šangajki. A onda vrh sveta, Puma ili Adidas. Pumu su nosili mekušci. Adidas je bio za prave momke.I kako teči objasniti da nisu svi Adidasi isti. Bela Olimpija sa crveno plavim prugama. Ne razume on to. Još su mu gumenjaci pred očima. TEČA O ČITANJU Intelektualac, ljubitelj istorijskih tema. Ne razume kako neko može čitati stripove. Strip o Tarzanu, posle toga Mirko i Slavko, pioniri partizani. Mnogo pre pojave italijanskih kaubojskih stripova. Komandat Mark, Veliki Blek, Kit Teler. Kruna svega, Politikin Zabavnik. Na stolu pored Večernjih Novosti. Politikin Zabavnik je bio znak da je petak, kao što je pijaca bila znak da je sreda ili subota. Kajsije, trešnje, jabuke. Pre toga obavezno doručak. Vruć hleb i mileram. Ponekad odlazak na pijacu. Umiveni i očešljani, zalizani. Nevidjena gužva između tezgi. Kantari i vika. Lubenice i dinje. Gipsani patka i zeka. Povratak kući. Zeka se odmah razbio. Patka nesto kasnije. Tom Sojer, ako nema dece na ulici. Grof Monte Kristo i Tri musketara, ako pada kiša. Na televiziji jedan program. U četvrtak će biti film. Nije važno koji. TEČA O FUDBALU Beograd je pružio teči priliku da odlazi na stadion Crvene zvezde. Mali provincijalci su pratili utakmice preko radio Beograda. Nedeljno popodne se pretvaralo u nedeljno veče. Kako otići u ponedeljak u školu u neznanju. Ko je pobedio i ko je izgubio. I ko vodi na tabeli. Sportski pregled sa svim golovima. Crno belim. I reporter koji objašnjava da ekipa u zelenim dresovima napada ekipu u plavim. Jasno uočljiva crno bela razlika. Njemu nije bilo jasno kako pored Zvezde i Partizana neko može navijati za splitski Hajduk. - Bacio se na ujčevinu. Pravda me stari. A ujčevina iz Knina. Šta da se radi. Neka on meni objasni zašto je navijao za OFK Beograd a onda za Zvezdu. Zato što je posle rata šegrtovao negde u Beogradu? Ili zbog izgradnje Novog Beograda? Istog onog na kome ću raditi skoro pedeset godina kasnije, kad njega više ne bude. A ni teče. TEČA O ZABAVLJANJU Rođen u Stojniku, teča nije imao priliku da izlazi, provodi se sa društvom, trči za devojkama. Par seoskih dešavanja, poneki vašar ili sajam. I to je sve. Seoska kafana namenjena odraslima. Svi se znaju i sve se sazna. I zašto trčati za devojkama? Treba biti domaćin, vredan, iz ugledne i bogate porodice. Imanje, njiva, šuma. Dovoljno da se devojka zainteresuje. Naravno brak. Naravno deca. I neizbežni rat. Dobro, i Švabica. Živi smo ljudi. A i zarobljeni smo. I mršavi. I pocepani. A Švabica jedra. Muž negde na istočnom frontu. Sluša Staljinove orgulje. Toliko o zabavljanju. Gleda starijeg nećaka kako se sprema za izlazak. - Aferim! Smeje se. Kad nije mogao on, bar neko neka se provodi. TEČA O AUTOMOBILIMA Vozio je rusku Volgu. Rusofil po opredeljenju, izbegao je izjašnjavanje o Informbirou. Samo bi ponekad, na klupici u dvorištu u letnjem sumraku, tiho uzdisao za Staljinom. - Mnogo sam ga voleo. Ali ovi naši ... Jednom je Volgu vozio pedesetak kilometara pod ručnom kočnicom. - Vidim ja, neće da vuče! Baš čudno. Bila je kao lađa, dovoljna da primi pet osoba, cegere sa sirom i kajmakom, džakove brašna, pola svinjčeta, orahe, kese sa jajima, očišćenim kokoškama i svim ostalim što su donosili sa sela kad su nam dolazili u goste. Sve to je u tečinom odsustvu stajalo i u običnog Fiću. Samo malo teže. TEČA O NAČINU ŽIVOTA U jednoj od poseta našoj palanci "usred vojvođanskog žita", rekao je da mu se sviđa kako tu ljudi žive i rade. Video je život i rad u svakoj ogradi, prozoru, nedovršenoj kući. Nama svakodnevno, njemu zanimljivo. Svakodnevne ulice, zgrade, tereni, mostovi preko kanala. I grad. Grad od izraza ići u grad. Sa malim parkom, desetak prodavnica, kioscima. Onim na kojima prodaju stripove, kokice i semenke. Gradska biblioteka u kojoj možes dobiti knjigu ako imaš omotač. Za knjigu. Gimnazija u kojoj su neki opasni profesori. I mnogo odrasli maturanti. Ozbiljni i zamišljeni. Skupljaju se po kućama. Prave žurke. Mnogo ozbiljna i odrasla posla. Proći će dosta godina do moje mature. U istoj gimnaziji. I još malo više dok nisam prvi put uzeo dnevnik u ruke. Kao mnogo ozbiljan profesor. TEČA O GASTARBAJTERIMA Nikada više nije otišao u zemlju u kojoj je bio ratni zarobljenik. Posmatrao naše ljude koji odlaze na rad u Nemačku. Znao šta ih čeka. Sećam se babe koja plače i dva ujaka koji gledaju auto kartu Evrope. Vratiće se za godinu dve. Čim zarade nešto para. Za kola, kuće. Veče kad su se opraštali sa durštvom. Sa gramofona trešti singl " ... ostavljam selo svoje ...". Sedamdesete godine prošlog veka. Godina dve se pretvorila u skoro pedeset. Lakše je bilo teči da se vrati iz zarobljeništva. A nema više ni zemlje iz koje su otišli. Vremenom se topila. Od balkanske vrućine. Stekli su ono zbog čega su otišli. Izgubili sve ostalo. Nema ni babe. Ni autokarte.


<< 12/2018 >>
nedponutosricetpetsub
01
02030405060708
09101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
643

Powered by Blogger.ba