Priče o tečama

http://priceotecama.blogger.ba/

16.05.2019.

Put od hiljadu milja

Proleće 2018. U Saudi Arabiji ponovo radi bioskop, posle 35 godina. Vratio se Đenka? Turnir u toku. Sedamdesetak igrača. U prvih nekoliko kola nižem pobede, i poneki remi. Stižem do vrha tabele. Drugar iz ekipe komentariše. - Mnogo si visoko. U sledećem kolu ćeš dobiti nekog od velemajstora. - Šta da radim. Takva su pravila. Objavljuju parove sledećeg kola. Stvarno igram protiv velemajstora. Drugari se okupili. Dele savete. Preporučuju otvaranja. - Beli si, igraj e4. On će ući u Sicilijansko otvaranje. Uvek to radi. A ti si tu dobar. Posle gledaj da izmenjaš što više figura i što pre udji u završnicu. Imaćeš šanse za remi. Gledaj samo da ti ne proda neki fazon u otvaranju. Smejem se. - Momci hvala vam. Sve ste me naučili, savetovali, dopratili me do ringa. Dalje ću morati sam. Sad se i oni smeju. - Ajd, srećno ti bilo! Počinje partija. Slušam njihove savete. Stvarno igramo Sicilijanku. Krećem u razmenu figura. Gledam i ne verujem. Iz razmene ću izaći sa pešakom više. Mora da je neki trik. Razmišljam. Trošim previše vremena. Preračunavam kombinacije. Ne vidim nikakvu opasnost. Gledam na sat. Imam još pet minuta do pada zastavice. - Nema druge. Uzeću. Ako je trik, svaka mu čast. Uzimam pešaka. Nastavljamo partiju. Nije bio trik. Nije video da gubi. Oko stola gužva. Čujem šapat. - Pobediće velemajstora! Igramo još nekoliko poteza. Vreme mi ističe. U brzini, vučem nepromišljen potez. Sve se ruši. Gubim. Pružam ruku. Velemajstor se hvata za glavu. - Al si me namučio! Imao si dobijenu partiju! Ustajem. Drugari me opkoljavaju. - Ne možemo da verujemo šta si uradio! Svi mi oko stola smo videli potez posle koga mora da preda. Samo ti nisi video! Sležem ramenima. - Kad si u ringu sve to izgleda drugačije. Sasvim drugačije. * * * Leto 2018. Zlatni masters Novaka Đokovića: pobedom u Cincinnatiju, osvojio poslednji trofej koji mu je nedostajao sa devet velikih turnira. Nekog davnog leta, teća Žika pruža ruku:. - Daj tu knjižicu, da teča nešto pogleda. Znam šta hoće. Staviće crvenu novčanicu. Kao i svi ostali. - Tečo, to je samo prvi razred osnovne škole, nije fakultet. - Ako! I put od hiljadu milja počinje jednim korakom. Tako kažu Kinezi. A to je mnogo mudar narod. Leto 2018. Omladinci Kine stižu. Smešteni u objektima pored Dunava. - Ova deca su prešla hiljadu milja. Bukvalno. Zbog turnira. Deca igraju ravnopravno sa seniorima. U trećem kolu, žreb mi dodeljuje malog Kineza. Prilazim stolu. Ustaje. Naklon. Pruža poklon. Lepezu. Neprijatno mi. Nemam kod sebe ništa, da uzvratim pažnju. Sutradan. U sali gužva. Pronalazim mališu. - Lin, here's a little present for you. Osmeh koji nema cenu. Mečevi počinju. Lin nekoliko puta prilazi mom stolu. Gleda poziciju. Kad nam se ukrste pogledi, blagi naklon i osmeh. Mečevi završeni. Vozim prema gradu. - Šta si poklonio onom malom Kinezu? Monografiju o našoj zemlji. Ima tekst i na engleskom. Kad se vrati u Peking, da pokaže roditeljima u kakvoj zemlji je bio. U Srbiji, bre. - Možda će on jednog dana postati svetski prvak. - Da. A ovaj turnir će pamtiti kao prvi korak na putu od hiljadu milja. Videćemo. Ko zna. * * * Jesen 2108. Dečak Miloš tužan, jer teča nema vremena da mu ispriča još koju pričicu. Noć. Na drumu, tek poneko vozilo. Na radiju: “Pred mojim očima ravan put, Ovo je žestoka mašina, Nebo mastilo, mesec žut…” Razmišljam o Miloševoj želji. Odnekud, pitanje: “Ako već nemam vremena da mu pričam, zašto mu ne napišem pričice? Imam dovoljno vremena do njegovog rođendana. Daleko je petnaesti jul.” Rađa se mali tehnički problem: kad počnem da pišem, pričice će biti razbacane na nekoliko računara, na kojima svakodnevno radim. Treba mi neko mesto na kome ću lako dopisivati, brisati, menjati … U narednim danima nastaju prve, grube, konture pričica. Prva ruka maltera. Šest meseci kasnije. “Priče o tečama” beleže četrdeset hiljada poseta, na nekoliko blogova. Osim nekolicine najbližih, niko ne zna ko je autor. Ostalo je još dva meseca do Miloševog rođendana. Počinjem drugu obradu pričica. Miloš još uvek ne zna za njih.

15.05.2019.

Nije gotovo dok se ne završi

Zima 2017. NASA javlja da zvezda TRAPPIST-1 u sazvežđu Vodolije ima sedam planeta sličnih Zemlji, od kojih najmanje tri u nastanjivoj zoni. "Zahvaljujem svima koji su mi slali junk mailove! Jer, zahvaljujući vašoj dobroti : 1. Pročitao sam svih 25 tona sabranih dela Dalaj Lame i skupio 4690 godina mira i blagostanja. 2. Nagomilao sam otprilike 3000 godina nesreće i umro dosad vec 67 puta zbog raznoraznih pisama koje nisam prosleđivao. 3. Sirota devojčica Amy Bruce iz Kambodže dobila je moju godišnju zaradu, koju joj je isplatio Microsoft za svaki poslani mail. Ona je naime bila u bolnici 7000 puta u zadnjih nekoliko godina, a od 1995. ima još uvek 8 godina!!! 4. Saznao sam recept za večnu ljubav i sreću: dovoljno je prosleđivati mailove na sve moguće adrese u roku 3 sekunde od prijema, pritom se grebati levom rukom po leđima skakućući funky chicken oko Renoa 4 suprotno od kazaljke na satu. 5. Jos uvek čekam da mi nepoznati bogataš iz Boukistana prebaci milijardu boukistanskih zlatnika i Nokiu, pa čak i laptop, koje sam zaradio šaljući mail u Ericsson. 6. Spasao sam bar 2 endemske ugrožene vrste kratkorepih Beloruskih veverica. Još jednom, HVALA SVIMA! VAŽNO: ako ovaj mail ne prosledite u sledećih 20 sekundi na barem 85 e-mail adresa, svemirski dinosaurus će doći i pojesti Vas i Vašu porodicu, skupa s malom Amy Bruce, koja je u bolnici! Opet!" * * * Proleće 2017. Forum "Novi Put svile" u Pekingu sa liderima 29 zemalja, Kina najavljuje ulaganje 124 milijarde dolara u infrastrukturne projekte. Na kalendaru poslednji dan proleća. Telefon. Organizator evropskog klupskog prvenstva u šahu: - Nedostaje nam par ekipa. Treba do sutra da ih formiramo. Hoćeš li da igraš za jednu od njih? Ironišem: - A ne, neću. Teča Žika bi bio ponosan na mene. Sutradan se upoznajem sa saigračima. Gledamo sastave ostalih ekipa. Velemajstori Srbije, Rusije, Danske, Italije, Švedske ... protiv nas, amatera. David protiv Golijata. Smejemo se. Veće šanse su imali Spartanci nego mi. Partije se preko elektronskih šahovskih tabli prenose direktno na net. Prate ih u celom svetu. Protiv Danske žrtvujem topa za dva pešaka. Žamor u sali. Ludilo? Čujem šapat iza leđa: - Zašto pobogu? Ne vide šta imam od toga. Ne vidim ni ja. Bar ne jasno. Imam samo intuiciju i veru u napad. Golijat se preznojava. Sabijen u ćošak. Posle četiri sata igre upadam u vremensku oskudicu. Cajtnot. Oko stola muk. Znam da svi navijaju za slabijeg. Za mene. Top i figura manje. Samo me još napad drži u igri. Do kontrole vremena ostaje trideset sekundi. Moram povući još jedan potez. Manje od deset sekundi. Ne mogu da nadjem pravi potez. Vučem brzo i lupam po satu. I onda ga vidim. Imao sam remi ponavljanjem poteza. Sutradan mi prilazi ambasador Švedske. Igra za svoju zemlju. Kaže: - Yesterday, you had draw. Imali ste remi juče. Znao sam to i juče. Ruka je bila brža od pameti. Ponekad David izgubi. Šta da se radi. * * * Leto 2017. Svetski šampionat u atletici, London. Ivana Španović ostala bez medalje jer je otkačena etiketa s brojem ostavila trag u pesku. - Po čemu je izuzetno to što on radi? Koliko vidim, stoji u mestu. - Izađi iz sale, da naručimo kafu. I da ti objasnim nešto. Na terasi pakleno toplo. Slab vetrić sa Dunava. - Prvo, u sali je zabranjen razgovor. Drugo, "on" je Evgenij Svešnjikov. Legenda. Tvorac varijante Svešnjikov, u Sicilijanskoj odbrani. Da smo kulturni, ustajali bi kad "on" uđe u salu. I treće, postoje tri vrste stajanja. Prva se zove "Gubljenje vremena". To je ono kad stojiš, a trebao bi da dejstvuješ. To te vodi direktno u poraz. Druga se zove "Tapkanje u mestu". To je ono kad stojiš i čekaš da druga strana pogreši. To te obično vodi u nerešen rezultat. Treća se zove "Laviranje". To je ono kad naizgled stojiš u mestu, a u stvari se spremaš za napad. To je put ka pobedi. - A šta od toga "on" radi? - Ovo treće. Uvek ovo treće. Zato je on velemajstor. A mi smo paceri. Bili i ostali. Jer ne razlikujemo te tri stvari. NAPOMENA: Lavirati - Postupati smotreno i oprezno, ne izjašnjavati se brzo o nekoj stvari.

14.05.2019.

Latini i Apenini

Proleće 2016. Svečano otvorn Gotardski bazni tunel, najveći i najdublji tunel za železnički saobraćaj. Negde u Italiji. U prodavnici voća stoji lubenica. Na njoj nalepnica. Fruit sticker. Prodavac ne zna engleski. Njih dve ne znaju italijanski. Pokušavaju da mu objasne da ne žele lubenicu. Žele da skinu nalepnicu. Za moju kolekciju. Objašnjavaju: - Kolekšn! Stiker! Vi nid onli stiker! Ne vredi, ne razume ih. - Bože, kako je nerazuman. Jasno je da nam treba samo nalepnica. - Ma, šta se mi tu natežemo s njim! Skida nalepnicu. - Jel ti sad jasno? Onli stiker! Odlaze. Njemu i dalje ništa nije jasno. A nije ni važno. * * * Leto 2016. Tornado F2 kategorije u Srbiji nosio krovove kuća, čupao drveće iz korenja. Snažan superćelijski oblak koji se formirao u okolini Beograda prešao je put od 2500 km, sve do Moskve. 1991. Izrešetani krš od auta staje pred kućom. Izlazi neko u maskirnoj uniformi. Strahinja? Grlimo se. - Otkud ti? Nema te mesecima. - Na frontu sam. Došao sam malo da se sredim. Sutra se vraćam. - Dobro si došao. Ima večeras neka žurka. Svi će se obradovati kad te vide. Iste večeri. Pijucka pivo. Uglavnom ćuti. Odsutan. Ništa se ne lepi za njega. - Pričaj. - Šta da ti kažem. Dosađivao sam se desetak dana. Kilometrima od fronta. Pijem kafu. Čitam neku knjigu. Iz daljine se začuje artiljerija. Sklopim knjigu i ustanem. Prijavim se za prvu liniju. Ostalo si mogao da vidiš na televiziji. - Pa, dosta od tebe. Sad bi mogao da se smiriš. Ovde ti je porodica. Drugari. Devojka. Nađi neki posao. Treba i da se ženiš. Vreme ti je. Ćuti. Pričam zidu. Sutradan. Telefon. Strahinja. - Zaboravio sam nešto da ti kažem. - Reci. - Ako budeš dolazio tamo gde ja idem, najvažnije je da imaš uvek dovoljno municije. Samo to. Ne zaboravi. Samo dovoljno municije. Ostalo nije važno. Spušta slušalicu. - Ko je to bio? - Strahinja. Otišao je. - Zašto? - Adrenalin. Jedva je izdržao dan-dva u civilstvu. Nek mu je Bog u pomoći. I bio je. Preživeo ratove. Pitaju me šta je sa njim. - Postao je padobranac. Ne može on bez adrenalina. 2016. Novinska vest. Pominju Strahinju. Bavio se BASE skakanjem. NAPOMENA: "BASE skakanje (engl. Base jumping) je sport, u kojem padobranac skače sa nepokretnih objekata (zgrada, antena, mostova, stena, planinskih vrhova). U brojnim državama ova vrsta padobranstva je zabranjena, tako da brojni skakači padobranski skok izvode protivzakonito, zbog čega bivaju hapšeni i kažnjavani. Zato mnogi BASE skakanje svrstavaju u ekstremni oblik padobranstva." * * * Jesen 2016. Neko dremljivo i kišovito jutro. Kafa dovoljno topla i dovoljno crna. Na netu mnogo novog i ničeg zanimljivog. Stiže poruka: “ Poštovani profesore, verovatno me se ne sećate, ali ste vi meni ostali u najlepšoj mogućoj uspomeni! Srećna sam, što bar ovim putem, mogu da vas pozdravim! S poštovanjem, vaša bivša učenica …” Gledam sliku. Nije baš da se sećam. Prošlo je dvadeset godina. Mada … kad bolje razmislim, biće da je iz priče o … 1996. Gledam u nju. Zatim u stranicu dnevnika. Zatim u kalendar. Preostalo je još par časova do kraja školske godine. Njen današnji odgovor ravan nuli. Ćutanje. Pokušavam da pomognem, da krene sa rešavanjem zadatka. Ne ide. Sležem ramenima. - Hoćeš li da odložimo ovo odgovaranje za sledeći čas? Mada, nema mnogo vremena. Hoćeš li stići da se spremiš? - Moram da spremam i matematiku ... Gledam u tužnu stranicu dnevnika. Kritična situacija. Nije samo matematika problem. Ima tu još slabih ocena. Ne znam šta da radim. Nije u redu da joj poklonim ocenu. Zbog onih koji su učili tokom godine. A opet, može se desiti da joj to bude treća slaba ocena. Tada nema popravnog. - Profesore! Dajte joj da obradi neku temu do sledećeg časa. I da joj to bude dovoljno za dvojku! Žamor. Odobravanje. Razmišljam. To baš nije uobičajeno, ali je to ipak neki napredak... Moraće da uloži trud, a stvarno će i naučiti nešto. Bar za tu dvojku. - Dobro. Neka bude tako. Ali da to ne bude čitanje nekog prepisanog teksta, već usmeno izlaganje. Tema je slobodna, u okviru astronomije. I spremi to dobro, jako dobro. Dobila si šansu. Nadam se da ćeš je iskoristiti. Obećava da hoće. Dođe i dan "D". Izlazi pred tablu. - Možeš početi. Sedam u zadnju klupu. Počinje sa izlaganjem. - Svemir je nastao tokom događaja koji se naziva Veliki prasak. To je događaj u kome su nastali prostor, vreme i materija.... Izlaganje traje. Prilično dobro. - Svemir se nakon Velikog praska počeo širiti. Tako su nastale milijarde galaksija. Prekidam je pitanjem. Koliko iznosi približna starost svemira. - Između trinaest i četrnaest milijardi godina! Kao iz topa. U razredu ovacije. - Tiše! Nastavi! U narednih desetak minuta veze niti priče o faznoj tranziciji i kosmičkoj inflaciji. - Od čega se svemir sastojao nakon prestanka inflacije? - Od kvarkovsko-gluonske plazme. - Šta je narušila nepoznata reakcija, zvana bariogeneza? - Narušila je zakon očuvanja barionskog broja! - Do čega je to dovelo? - Do stvaranja malog viška kvarkova i leptona u odnosu na antikvarkove i antileptone! Šta je predvideo Džordž Gamov? - Postojanje kosmičkog zračenja! Klimam glavom. Ovo ne piše u udžbeniku. Ovo je bio mukotrpan rad. “Kopanje” po literaturi. Unutrašnja kazaljka u mojoj glavi se zakucava na broju dva. Što se mene tiče, ima pozitivnu ocenu. Dovršavam kafu. Pitam se da li bi verovala da se svega toga sećam. Uostalom, nije ni važno. Napolju, kišovito jutro prelazi u kišovit dan.

13.05.2019.

Tri priče

Zima 2015. Evropska centralna banka kupuje obveznice za 60 milijardi evra mesečno, radi suzbijanje deflacije u EU. Na dnu neke stare fioke leži “Štedna knjižica” iz sedamdesetih godina. Beše to doba Titovih pionira sa plavom kapom i crvenom maramom na beloj košulji. Kao vrlo mali i vrlo bolešljiv, prebolovao sam dve trećine prvog razreda. To malo vremena koje sam proveo u školi koristio sam da učiteljicu uverim da brže računam od nje. Hvalila se direktoru banke da u razredu ima klinca koji brže računa napamet nego bankarske službenice na mehaničkim računaljkama. Direktor poslao punu torbu poklona i štednu knjižicu sa ulogom od sto dinara. Nekako sam je dovukao do kuće. Roditelji preneraženi: - Čiju si to torbu ukrao? Da ne bi imena upisanog u knjižici … * * * Zima 2015. Srbija predsedava Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju. Sarajevo. Meč između Dženana i Strahinje. U kategoriji do devedeset kilograma. K1. Opasan sport. Dozvoljeni udarci nogom. Prva runda. Počinje otvoren okršaj. Ne štede ni sebe ni protivnika. TV reporter viče: "Puca na sve strane!" Pri kraju runde, Dženan počinje da šepa. Ne može da nastavi meč, zbog povrede. Strahinja prilazi. Grli ga. Dženan mu podiže ruku. Proglašava ga pobednikom. Rezultat će brzo biti zaboravljen. Neće biti zaboravljena Dženanova i Strahinjina pobeda. Jer su pokazali respekt. Poštovanje prema protivniku. * * * Jesen 2015. Takaaki Kajita dobio Nobelovu nagradu za otkriće oscilacije neutrina. Telefon. Lepša polovina zove. Pita šta radim. - Obuvam se. Idem u prodavnicu. Treba da kupim ženske najlon čarape. Tišina. Još malo tišine. Zatim, preteća tišina. Progovaram: - Jesi li tu? - Jesam. Šta će tebi ženske čarape? - Pričaću ti kasnije. Žurim sad. Stotinak metara dalje. Uzimam korpu u prodavnici. Nešto mi neprijatno. Proradio “Homo balcanicus” u meni. Motam se oko police sa najlon čarapama. Čini mi se da me svi gledaju. U povoljnom trenutku grabim čarape i bacam u korpu. Žurim prema kasi. Nije dobro. Zatrpavam čarape. Tegla sa kiselim krastavcima. Nes kafa, dva u jedan, više komada. Plazma, uvek treba. I slani štapići. Semenke, obavezno. Jabuke, izvor zdravlja. Pena za brijanje, sigurno će uskoro ponestati. Karton jaja. Svežih. Nekako preživeo kasirku. Nosim plen kući. Istresam na sto. Telefon. - Jesi li završio kupovinu? - Kupio sam svašta. Ne mogu sad da ti nabrajam. Sve je na stolu. Šaljem ti foto. Čujemo se. Prekidam vezu. Konačno, eksperiment može da počne. Stavljam jaje u nogavicu najlon čarape, negde oko polovine. Čarapu vezujem u čvor sa jedne strane jajeta. Zatim čvor sa druge strane jajeta. Sad je fiksirano. Hvatam krajeve nogavice. Razvlačim. Lagano okrećem. Kao kad deca preskaču konopac. Vrtim sve brže. Besomučno. Par minuta. Valjda je dosta. Razvezujem čvorove. Vadim jaje i stavljam u kipuću vodu. Pet minuta. Ne mogu da dočekam da ga oljuštim i presečem. Ako je sve u redu, kuvano jaje će biti belo u sredini. Žuto okolo. Uspelo je! Skuvao sam jaje naopačke! Telefon. - Možeš li sada pričati? - Mogu! Vrteo sam jaje u čarapi. Žumance i belance su zamenili mesta. U pitanju je centrifuga, gušća materija se rasporedi spolja, a ređa ide unutra! Čista fizika! - Drago mi je što si tako srećan. Mogu li te nešto pitati? - Reci. - Gledam foto koji si poslao. Jesi li morao da kupiš, i uništiš, NAJSKUPLJE najlon čarape?

13.05.2019.

Stvarno beleži

Zima 2014. Košava duvala brzinom koja je dostizala 168 km/h (47 m/s). Reče, jednom davno, teča Žika: - Onaj gore, sve gleda i beleži. Svako dobro će ti vratiti. Kad se najmanje nadaš. Verujem teči. Bio je mnogo dobar i mnogo pametan. Prolaze godine. Parkiram pored kontejnera. Čovek na njega stavlja providnu najlon kesu. U kesi pola hleba. Pažljivo ga umotao. Za nekoga ko nema. Skromno je obučen. Ulazi u krš od "stojadina". Odlazi. Prolaze dani. Često viđam njegovog “stojadina” na parkingu. Podseti me na svog vlasnika. I na onaj hleb. Nailazi oluja. Obara drveće. Lomi grane. Konačno prestaje. Na parkingu gomile granja. Debela grana leži na smrskanom autu. “Stojadinu”. Sa obe strane neki skupi automobili. Grana baš na njemu. Gledam gore. Ima li te? Zašto njega? Na popodnevnoj kafi pričam drugarima o toj nepravdi. Bune se: - O čemu ti pričaš? Taj treba da časti! Za štetu od pada grane odgovoran je grad. Dobiće odštetu. Može da kupi nešto bolje od “stojadina”. Gledam gore. Stvarno beleži. * * * Proleće 2014. Srpskohrvatska Wikipedija premašila 150.000 članaka. Praznoglavi laktaroš preko veze seo u fotelju. Pametuje: - Sa visine se bolje vidi! - Možda se sa visine dalje vidi, ali je rezolucija slabija. Gleda me tupavo: - Šta hoćeš da kažeš? - Kad se popneš na brdo i vidiš belu mrlju u dolini, ne znaš da li je ta mrlja ovca ili je čoban. Trepće. Pojašnjavam mu složenu rečenicu: - Čoban sa belom šubarom i belim gunjem je jednako beo kao ovca. Kad gledaš iz visine, ne vidiš razliku. Silazimo niz stepenice. Drugar se smeje: - Šta ti bi? Praviš budalu od njega. – Ma, pusti ga, uživeo se u ulogu koja mu ne pripada. Kao Leonardo Dikaprio u Titaniku. - Sad te ne razumem. - Kako ne razumeš? Dikaprio, zamašćeni salašar, igra ulogu neodoljivog ljubavnika. Ne pripada njemu ta uloga. Tačka. * * * Leto 2014. Svetsko prvenstvo u fudbalu. Domaćin, Brazil, poražen od Nemačke, 1:7. Sekretarica me presreće na hodniku: - Zvali su vas iz HR-a. - Ljudski resursi? Šta hoće? - Treba da odete na deseti sprat. - Već sam bio. - To je bilo kad ste radili test inteligencije. Ovo je razgovor za određivanje profila ličnosti. - Ja nisam ličnost, dakle ne treba da idem. Smeje se: - Ajte, ajte. Zakasnićete. I nemojte da vas dugo zadrže. Imate posle još nekoliko sastanaka. Obavio razgovor sa psihologom. Krećem. Zaustavlja me: - A, da, nisam vam rekao. Test ste odlično uradili. Imate iznenađujuće visok koeficijent inteligencije. - Jeste li se to vi lično iznenadili? - Ne, ja sam to očekivao od vas. Iznenađujuće je s obzirom na vaše godine. Izlazim na hodnik. Pokušavam da se setim gde imam sledeći sastanak. Žurim do lifta. Kuckam po tastaturi. Limeni pametnjaković pokazuje dva znaka pitanja na displeju. Kuckam opet. Opet dva znaka pitanja. - Bože, postoji li išta gluplje od lifta? Pričam sam sa sobom. Kuckam treći put. - Aman, zaman! Kakva glupa naprava! Ups! Pali mi se lampica u glavi. Ne prihvata broj deset zato što smo na desetom spratu. Logično. Zato se siroma buni i izbacuje dva znaka pitanja. Dobro da nije napisao: “DA-LI-SI-TI-GLUP?”. Smešno mi. Iz drugog lifta izlazi kolega: - Pozdrav! Nešto si veseo? - Aha! Upravo sam shvatio da sam gluplji od lifta. IQ blizu nule. Otprilike.

13.05.2019.

O sektama i meteorima

Proleće 2013. Čeljabinski meteor eksplodirao, oko 1000 ljudi povređeno od stakla razbijenog udarnim talasom; 16 sati kasnije blizu Zemlje prošao nepovezani meteoroid 2012 DA14. Pojavile se neke sekte. Najavljuju sudnji dan. Ne prođe dan, a da u sandučetu ne osvane neki letak. Ili dođu na vrata. Nude knjige, brošure. Vode razgovore. Nude spas. Nude mir i sreću. Pitam sestru: - Jel neko dolazio danas? - Jeste. Ujna. Došla malo da nas vidi. Bili su i neki sektaši. - Šta su hteli? - Nemam pojma. Došli su kad sam menjala gumu na biciklu. Baš sam se namučila. Zapekao šraf. Nikako da ga odvrnem. - Mogla si sačekati da dođem s posla. - Ma, bicikl mi je trebao hitno. Naprskala sam ga sa VD40 i čekala da malo otpusti. U tom nailaze oni. Fini, ljubazni. Nude duhovnu pomoć. Pitali me znam li šta je to patnja. - Kako da ne znam? Patim se sa ovim šrafom već sat vremena. Jel’ možete da mi pomognete, da ga odvrnem? - I ? - Ništa. Okrenuše se i odoše. Toliko o njihovoj pomoći. * * * Leto 2013. Alice Munro dobila Nobelovu nagradu za književnost, kao majstor kratkih priča. Njena preokupacija je sveznajući narator koji služi da svet učini smislenim. Telefon. Sekretarica: - Šefe, obezbeđenje zove. Imaju problem sa nekim čovekom. Hoće kod vas. Misle da je naoružan. - Dobro, sići ću dole. U holu gužva. - Vodi me kod tog šefa. Sikirom ću ga! Smešno mi. Ne kaže se sikirom nego sekirom. A nije red da se smejem. Vitla nekim papirom: - Jesi li ti taj što je potpisao ovo?. Gledam potpis. - Jesam. - Sad ću te sikirom! - Može, ali prvo ćete sa mnom na kafu. Može i sok. Obezbeđenje me upozorava: -Nemojte da ostajete sami s njim! Odmahujem glavom: - Pustite čoveka. Idemo mi kod mene u kancelariju. Penjemo se uz stepenice. Smiruje se. Pola sata kasnije. Počinje životnu priču: - Više od pola života sam proveo u zatvoru. I sad čekam da me pozovu. Da odrobijam dve godine. Deluje mi kao da preuveličava. Da bi ispao opasan. Metoda pritiska. - Dobro. Donesite mi dokumentaciju, pa ćemo videti šta možemo učiniti za vas. Ustaje. - Doneću ti i članke o meni! - Dobro, donesite. Pratim ga do izlaza. Obezbeđenje vrti glavom. - Niste to trebali raditi. Raspitali smo se o njemu. - Znam, rekao mi je da je robijao. - Malo vam je rekao. Njegov dosije je tri kilograma težak. - Vratiće se uskoro. Pustite ga kod mene, kad dođe. * * * Najlon kesa puna novinskih članaka. Pokazuje članak sa fotografijom. Naslov: “Biju, dušu nemaju!” Na fotografiji nečija leđa. Prekrivena masnicama. - Hoćete da kažete da su ovo vaša leđa? - Jesi li ti pismen? Vidi šta piše ispod! Stvarno, njegovo ime. - Ko je ovo fotografisao? - Naši, kad su me preuzeli. Posle dali novinarima. A malo mi falilo da se dokopam naše granice! - Pa zašto? - Obio nekoliko zlatara. Krenuo ka Jugoslaviji. Vozom. Nisam stigao ni do Austrije. Tako. Pusti to. Šta ćemo sa dugom prema tvojoj firmi? - Moraćemo vas tužiti. Tu nema odstupanja. - Može li otplata na rate? - Ako odmah uplatite jedan deo, možemo se dogovoriti. - Nemam ni dinar! - Šta da se radi? Mogu vas sačekati do sutra ujutru. Posle tog roka predajemo tužbu. - Doći ću do deset. - Dogovoreno. * * * Jedanaest sati pre podne. Sekretarica sklanja šoljice i čaše. - Kopirala sam uplatnicu. Proverila. Uplatio je na našoj blagajni. Gledam kroz prozor. Pita me: - Nešto ste zamišljeni. Jel sve u redu? - Razmišljam o toj uplati. Juče nije imao ni dinar, a danas je uplatio … Ne smem ni da pomislim odakle mu novac. Daj Bože da nije to što mislim … * * * Jesen 2013. Lansirana misija istraživanja Marsa, MAVEN. Lepša polovina zastaje na ulici: - Odnekud miriše pečeno kestenje. - Osećam i ja. Sigurno je tu iza ugla. Kupi nam kesicu. Hoće. Zastajem pred izlogom. Ništa zanimljivo. Krećem za njom. Iza ugla, prodavac kestenja. Drvenom motkom meša novu turu. Čujem njen glas. - Koliko košta kesica kestenja? - Za vas gospođo, ne košta ništa. - Šta ste rekli? - Kažem, za vas je besplatno. Uh. Ovo mu nije trebalo. Prilazim: - Hoćete li meni ponoviti, to što ste rekli? - Rekao sam da je za gospođu besplatno! Bezobrazan, i još mi se kezi u lice. Grč u stomaku. Onaj što dolazi pre udarca. Ceri se i dalje. Prilazim mu, još korak. Na dometu je. Široko se osmehuje: - A, vi me se ne sećate? Kočim. U zadnjem trenutku. - Mnogo ste mi pomogli pre par godina. I meni i mojoj porodici. - Kako se ne bi sećao, vi ste ... Nikada mi neće biti jasno kako sam se setio imena. Grli me: - Cela porodica vam je zahvalna. I često vas pominjemo! - Drago mi je. Tako kažem, a od sramote ne znam gde da gledam. Malo je falilo da ga ošamutim… Menjam temu: - Hteli smo jednu kesicu kestenja. Malu. - Za vas sve! I ne treba da platite! Učinite mi. Nemojte me odbiti. Pruža kesicu. - Nećemo vas odbiti. Pozdravite svoje. Petljam. Odlazimo. Što dalje odatle. Lepša polovina ljušti kesten: - Samo mi nemoj reći da si ga prepoznao iz prve? - Nisam ni iz druge. Umalo da se obrukam. A dobar čovek.

11.05.2019.

Teča Tesla

Dečak Miloš postao đak prvak: - Tečo, danas je učiteljica pitala: „Deco, zna li neko ko je izmislio struju?“ Ja sam se javio da odgovorim. - To je lepo Miloše, tako i treba. Šta si odgovorio? - Rekao sam: „ Struju je izmislio MOJ TEČA!“ - Uhhh! Lepo od tebe, ipak, to baš i nije tačno. - To mi je i učiteljica rekla. Kaže da je struju izmislio Nikola Tesla. Ja sam rekao: „Dobro, da se ne prepiremo, moj teča mu je makar pomagao!“ * * * 2012. U Srbiji proglašena vanredna situacija zbog jake zime. Uzaludno pokušavam da vežem čvor na kravati. U uputstvu lepo piše: „Kako vezati dupli Windsor čvor, na lak način.“ Ako je ovo lak način, kako li tek izgleda težak? Posle desetog pokušaja, čvor već liči na nešto. Posle dvadesetog, deluje dosta dobro. Jedino je sad kravata prilično izgužvana. Šta da se radi. Nemam vremena da je peglam, emisija ide „uživo“. Kupiću drugu, usput. Kao i uvek, kad se približi četvrtak popodne, kolege mi dele savete: - Bio si dobar prošlog četvrtka. Odmeren i smiren. Samo nemoj baš toliko da gledaš u voditeljkina kolena. - Ma nisam. Stvarno nisam. U studiju se menjaju dve voditeljke. Mene ne menjaju. Čuje se glas: „Počinjemo posle priloga. Za trideset sekundi ste u programu.“ Ni voditeljke nisu više kao što su nekad bile. Ove su siromašne. Nemaju para za dužu suknju. Pitaju: - Šta ima novo kod vas? „Još deset sekundi.“ Kažem: - Nema ništa. Posao po ceo dan. “Tri, dva ...” - Evo nas opet sa vestima ... * * * Posle jednog tragičnog dogadjaja, novinari kleveću našu firmu. Prvi put sam nervozan pre ulaska u studio. Zbog nepravde. Zbog laži. Nameštaju mi mikrofon na rever. “Za trideset sekundi ste u programu.” Voditeljka uznemirena: - Hoćete li reći nešto o ... Prekidam je: - Nemam ovlašćenja. “Još deset ...” - A da ipak kažete? Odmahujem glavom. “Tri, dva ...”. Deset minuta kasnije. Izlazim iz studija. Urednik i tehničari okrenuti leđima. Čujem ih. Zadovoljni što su neočekivano dobili ekskluzivan intervju. A pomalo su i zlobni. Govore: - Al’ će se češati urednik novina posle ovoga što je malopre rečeno. Primećuju me. Izvinjavaju se. Na ulici sam. Prisećam se priče o voditeljima i novinarima: “Voditelji kao mali bogovi. Mića Orlovič i Oliver Mlakar.” Mali bogovi su izgleda počeli da lažu. Ili su to oduvek radili. Ko to može znati? * * * Proleće 2012. U Srbiji pronađena ukradena Cézanne-ova slika "Dečak u crvenom prsluku" vredna 100 miliona. Popodnevna kafa. Nova kelnerica. Sve ostalo po starom. Drugar fiksira neku tačku u daljini. Pitam ga: - Nešto si se ućutao? - Malo sam se prepirao sa ženom. Jutros. - Neki problem? - Nije stvar u problemu. Nego u tome što kod nje nema prepirke iz sredine. Mora sve iz početka. Klimam glavom. Pravim se da sam baš potpuno razumeo. - Odakle god da krene prepirka, vratimo se na Majorku. I onda sve redom. Ništa se ne preskače. U bašti kafića siesta. Tiha muzika. Lepe žene prolaze kroz grad. Vetrić pirka. Espreso dobar. Produžen. Mineralna voda sa dovoljnim brojem mehurića. Valjda se to zove nirvana. - Ne bih da budem indiskretan, ali ... kakva Majorka? - Nisam ti pričao? - Ne sećam se. - Bilo je to pre dvadeset godina. Trebali smo da odlučimo da li ćemo praviti svadbu. Ili da od tog novca odemo na bračno putovanje. Na Majorku. - Ona je htela Majorku, ali ste ipak pravili svadbu. - Jeste. I sad, odakle god da krenemo sa prepirkom, malo po malo, vratimo se na Majorku. Ne znam šta da mu kažem. Najbolje ništa. Vetrić pirka. Lišće šumi. Siesta. * * * Leto 2012. Naučnici CERN-a objavili otkriće čestice koja odgovara Higgsovom bozonu. Na Zlatiboru. Red pred prodavnicom meda. Prodavac se vraća odmah. Tako piše. Prvi smo u redu. Iza, Pavel i Zvezdana. Iza njih, momče i devojče. I još neki ljudi. Momče sikće. Varniči. Zamerilo mu se devojče. Gledam lepšu polovinu. Klima glavom. Počinje. - Dragi moj, nešto si se snuždio. Da nisi nešto ljut? - Nisam ljut. Tužan sam! Žamor u redu se stišava. Slušaju moju kuknjavu: - Sav pošten svet može da gleda prenos, a samo JA moram da perem sude! - Ne kukaj. Jesam li ti kupila deterdžent? - Jesi, pre dva meseca. Skoro sve sam potrošio. - Štedi, ljubavi. Ne može se razbacivati. Teška su vremena. - A što su mi se ruke smežurale od hladne vode? - Obećala sam ti mali kuhinjski bojler. Za rođendan. Strpi se par meseci. - I kičma me boli. Od stajanja pred sudoperom. - Kičma te boli jer svaki dan gledaš TV. Nekad i po sat vremena. - Gledam. Nije da ne gledam. Ali, daljinski je uvek kod tebe. - Oho! Stigli smo i do daljinskog! Da nisi malo preterao? Krajičkom oka vidim glavu od devojčeta. Proviruje odozdo, tu negde oko mog lakta. Gleda da li se šalim. Nameštam paćenički izraz lica: - Znam šta sledi. Sad ćeš da pitaš: Da ne bude malo, mačku, goveđa glava? - Vidiš kako ti sve znaš. Ako prestaneš da se žališ, kupiću ti sunđer za pranje suda. Stiže prodavac. Med kupljen. Odlazimo. Okrećem se: - Pavel, jel uspelo? - Uspelo, nego šta. Gledao sam ih sa strane. Prvo je prestao da gunđa. Onda je zagrlio. Ljubi. Mazi po kosi. Shvatio koliko je srećan. - Pametan momak. - Ajde što on, kukavac, grli devojče, nego i meni došlo da zagrlim ovu moju. Časna reč. A znam da se šalite. * * * Izlazimo iz hotela. Vreme za šetnju. Lepša polovina se žali. - Kako sam samo zaboravila da ponesem peglu? - Svratićemo u prodavnicu. Pavel i Zvezdana sležu ramenima. - Ne žurimo nigde. Ući ćemo i mi. Samo da pogledamo izlog. U prodavnici. - Hteli smo da pogledamo pegle. - Imamo vrlo lepih. Jeftinih. Lepša polovina počinje. - Jeftine ne dolaze u obzir! Gospodin treba da se iskupi! Tužno gledam u vrhove cipela. Prodavac se saučesnički naginje preko pulta. Šapuće: - Šta ste to zgrešili? - Kupao se u kadi. Tiho pita: - Šta je tu strašno? Odgovaram, još tiše: - Nisam bio sam. Širi oči. - I uhvatila vas je? - Zar bih kupovao peglu, da nije? Uzdiše. Vrti glavom: - Dobro ste i prošli. Pavel prilazi pultu. - Hteli smo da pogledamo frižider. Sa sandučetom za zamrzavanje. Prodavac pokazuje rukom u ugao gde stoje frižideri. Okreće se prema meni. Namiguje: - Šta je tek ovaj zgrešio? - Ne pitajte, slučajno ga poznajem, taj će morati da kupi pola radnje. Na ulici. Pavel zamišljen. - Što me onaj prodavac onako čudno gledao? - Sigurno ti se učinilo. Ajmo negde na kafu. Red je, da častimo za novu peglu.

11.05.2019.

Kolekcionar antikviteta i druge priče

2011. Novak Đoković ostvario 42 uzastopne pobede. Kolekcionar antikviteta priča o pobedama na aukcijama. O rimskim novčićima. O retkim umetničkim slikama. Priča o svemu, ali se nekako uvek vraća na istu temu: Der Rohe. - Možeš li mi proveriti nešto na Internetu? - Samo recite. - Der Rohe. Ludwig Mies Van Der Rohe. - Ko je to? - Dizajner. Arhitekta. Projektovao stolice za Svetsku izložbu u Barseloni. 1929. godine. - Šta vas konkretno zanima? - Razlika između originala i replike. - Ne brinite, pretražiću sve o toj temi. Vidimo se sutra na kafi. Sutradan. Stižem malo ranije. Sad znam sve o Der Rohe stolicama. Znam i ko je prvi seo u njih. Kraljevski par, prilikom dolaska na Expo 1929. Jedino ne razumem toliku kolekcionarsku strast. I toliko veliku želju za znanjem. - Izvinite što kasnim! Zadržao sam se u jednoj poseti. Zamislite, pokušali su da mi podvale lažnog Savu Šumanovića! - Mislite, njegovu sliku? Smeje se.Trlja ruke. -Tako je! Tako je! Mene su našli! Nego, jeste li nešto saznali? - O čemu? Malo se pravim blesav. Širi oči. - Kako o čemu? Van Der Rohe? - A, to! Saznao sam. Oči mu sijaju. Nestrpljiv je. Počinjem opis. - Originalna barselonska stolica ima sedamnaest kožnih traka ispod donjeg jastuka. Prekida me. - Znam to. Recite mi kako su trake pričvršćene za okvir? Gori od nestrpljenja. Počinje da mi sviće. Kod nekoga je video tu stolicu. A taj možda ni ne zna šta poseduje. - Recite prvo vi meni, koliko košta originalna stolica? - Sedam hiljada dolara. Možda i malo više. Ispalio je odgovor. Kao iz topa. - A koliko košta replika stolice? - Manje od petsto. Opet brz odgovor. Nema šta. Vlada materijom. - Kakav odgovor bi vas obradovao? - Da su trake omotane oko okvira i prošivene. Sad mi je sasvim jasno. To je morao videti uživo. Kod nekoga. Ustajem. - Krajnje je vreme da krenem. Vidimo se. - Niste mi rekli kako su pričvršćene trake ako je original u pitanju! Nemam srca da ga dalje mučim: - Aluminijumskim zakovicama. Uredno sakrivenim unutar okvira. * * * Proleće 2011. Poljoprivrednici blokirali puteve u Vojvodini. Užaren asfalt. Dva i po metra tamnoplave privatne svojine, u obliku pežoa 106, leti po putu. Skoro osamdeset na sat. Kočim. Neki ljudi postavljaju lanac. Blokiraju put. Zemljoradnici protestuju. Policija pored njih. Gleda šta rade. Ubrzo se stvara kolona. Autobusi, kamioni, putnička vozila. Lepša polovina nervozna. - Koliko ćemo ovde stajati? - Ako su pametni, malo će protestovati, pa će nas pustiti. Šta im je kriv sav ovaj pošten svet? U koloni žene, deca, stari ljudi. Zdravi i bolesni. Ljudi koji su krenuli na put i imaju neki cilj. Koji očigledno neće postići. Ili bar ne onako kako su planirali. Prolazi sat vremena. Štrajkači nude policajce čvarcima i kobasicama. Brinem za njih. Ne ide to po ovoj vrućini. Upekla zvezda. Ljudi dolaze do lanca. Raspravljaju se. Prete. Mole. Džaba. Vraćaju se u vozila. Čekamo. Konačno, dižu lanac. Startujem. Pomeram plavu munju. Malo napred, malo nazad. - Šta to radiš? Vozi! - Samo još malo. Tako. Plava munja preprečila put. Koliko se moglo. Pežojčić kratak. Šta da se radi. - Valjda sam ga dobro namestio. Da niko ne može da prođe pored nas. Štrajkači se krste. Policija prilazi. - Šta to radite? Ajmo, vozite! Još mi i naređuje!. Do malopre je jeo čvarke. A sada mi komanduje. Setio se da je policajac. - Imam i ja pravo da blokiram put! Zar ne? Njih puštate da rade šta hoće! Pokazujem mu rukom da se skloni od mog auta. Širi ruke. Odlazi. Par minuta kasnije, prekidam blokadu. Nije red da nedužni pate. Letnje popodne u ravnici. Pežojčić guta kilometre. Skoro osamdeset na sat. * * * Zima 2011. Premijera "Glembajevih" u Ateljeu 212. Sekretarica me požuruje: - Treba da date intervju. - Može li neko drugi to da obavi? - Ne može! Novinar vas čeka. Čovek je došao iz Beograda zbog vas. Nije red da se sada izvlačite. - Šta treba da pričam? - Pričajte šta hoćete. Rubrika se zove “Ljudi”. I da znate, to je novinar “Politike“. Gledao vas je nekoliko puta na televiziji, zna dosta o vama. - Dobro, pričaću mu onda nešto što ne zna. O šahu, na primer. * * * Teča Žikina priča o vođama: - Može ekipa da bude i ovakva, i onakva. Samo vođa mora biti pravi. Kao Aleksandar Makedonski, kao Leonida, kao Karađorđe. A najveći protivnik svakog vođe je sujeta. - Tečo, ti uopšte nisi sujetan. Stalno gubiš, a nikad se ne ljutiš. - A bre, mnogo ti filozofiraš! Vuci potez! Pravi se teča da je mnogo ozbiljan. A vidim da nije. ŠEZDESETE. - Momci, nema mnogo vremena. Ovo je možda poslednji napad. Ovako ćemo. Golman dodaje levom beku. Levi bek centarhalfu. Pogledom traži desno krilo. - Lopta zatim ide do tebe. Ti dodaješ meni. - A šta ćeš ti? - Ja već znam šta ću sa njom! Stvarno je znao. SEDAMDESETE. Kapiten tima raspoređuje igrače. Stavlja me na desno krilo. Greška. Sitni i kržljavi treba da igraju na sredini terena. - Zar mi, lepi i pametni, ne treba da smo na sredini terena? - Prekini! Odgovornost je moja! U prvom napadu lopta leti u njihov šesterac. Sudar sa protivničkim golmanom. Iznose me sa terena. Arkada bar tri broja veća. Kapiten vidi šta je napravio. Brine se. - Ovo jako loše izgleda. - A tek da vidiš na šta liči njegov lakat! Dobili smo tu utakmicu. I bez mene. DEVEDESETE. Žreb nam nije naklonjen. Kapiten drži motivacioni govor. - Momci, nismo imali sreće. Ali to ne znači da ne možemo izvući bar nerešeno. U šahu, svako svakoga može da dobije. - Kako si nas rasporedio po tablama? - Ti ćeš na četvrtu. Poslednju. - Zašto to? - Da imamo bar jedan siguran poen. Nije mi baš jasna njegova logika. Sležem ramenima. Nadam se da zna šta radi. - Ko će na njihovog najjačeg igrača, na prvu tablu? On će. Gledam ga. - Po malopređašnjoj logici, ti bi trebao da igraš treću. Sa slabijim protivnikom. Neće. Ne da mu sujeta. Kafenišemo posle meča. Slavimo minimalnu pobedu. Ponekad je sujeta dobar saveznik. Valjda.

10.05.2019.

Kad sreća okrene leđa

2010. Sedmica na Lotou, 4.8 miliona evra. Srećni dobitnik uplatio listić u Kanjiži. Trifunu je sreća okrenula leđa . U proteklih par meseci obavio je svega nekoliko kupoprodaja. Zarada mala. Par slika, sumnjive autentičnosti, nekoliko novčića i jedna srebrna ogrlica. Ostalo nije vredno pomena. Bilans srednje žalostan. Kad se tome pridoda jučerašnji fijasko... Očuvana barokna stolica oglašena za prodaju. Kasnio u polasku. Gužva u saobraćaju. Kad je konačno stigao, stolicu su unosili u kombi... Prelistava rokovnik. Precrtava neke adrese i imena. U dnu stranice nažvrljan broj telefona. Nema imena. Pokušava da se seti zašto ga je zapisao. Ne uspeva. Nazvaće. Ionako nema ništa u planu. - Dobar dan, Trifun ovde. Zapisao sam vaš broj ... - Gos'n Trifune, možemo se videti predveče. Daću vam adresu. Zapisuje. Prekida vezu. I dalje se ne seća. Verovatno je neko od skupljača starih stvari. Svašta oni pronađu po podrumima i tavanima. Ovoga je verovatno sreo u nekoj antikvarnici. Ili na pijaci. Svejedno. Veče se spušta. Stiže pred oronulu kuću. Proverava adresu. Uzdiše. Verovatno ga očekuje preturanje po gomili nabacanog krša. - Biće tu svega, od igle do lokomotive. Tako razmišlja. Ni ne sluti koliko je u pravu. * * * Pola sata preturanja po starudijama. Izlaze iz garaže. Trifun otresa prašinu. - Žao mi je, ovde nema ničega za kolekcionare. Vidimo se neki drugi put. Prodavac razočaran. - Gos'n Trifune! Vidim da ste ozbiljan čovek, pokazaću vam svoju kolekciju. - Hvala, žurim, drugi put. Kreće prema kapiji. - Šteta gos'n Trifune, malo ljudi je videlo moju kolekciju igračaka. Trifun se ukopava u mestu. Polako se okreće. Pravi se nevešt. - Može, ali samo da bacim pogled. Prodavac srećan. Ni ne sluti da je izgovorio magičnu reč. Koja otvara sva vrata. Bar kad je Trifun u pitanju. * * * Kafenisanje u hladu letnje bašte. Trifunov konkurent vrti glavom. - Kažem ti, taj ima više sreće nego pameti. U zadnjem trenutku se vratio da baci pogled na kolekciju. - Kako se završila ta priča? - Posle onog krša koji je zatekao u garaži, očekivao je nešto slično. - Nije bilo krša? - Ne. Malena sobica. Uredna. Igračke na policama, uredno poslagane. Većina iz posleratnog perioda. Loše očuvane. To jako utiče na cenu. Prodavac mu ponudio da bira. Kaže: - Gos'n Trifune! Izdvojte ono što vam se sviđa i stavite na sto. Posle ćemo se dogovarati oko cene svake igračke. - Siguran sam da je odabrao samo najbolje primerke. - Nije! Odigrao je velemajstorski. Pitao je za cenu cele kolekcije. Sve ili ništa! Češkam se po glavi. - Zašto to? - Prosto. Šta god da je izdvojio, prodavac bi znao da to ima vrednost. Tako je to u trgovini starim predmetima. Čim pokažeš interesovanje, cena skače. Bunim se. - Prodavcu je u interesu da proda ... - Ne uvek! Nekad se zadovolje i time što si im ukazao na vredne predmete. Posle nađu drugog kupca, a tada već znajuda predmeti imaju vrednost. - To mu dođe nešto kao besplatna procena vrednosti? - Biće nešto od tebe! Smeje se. Nastavlja priču. - Prodavac je tražio dve hiljade evra, za celu kolekciju. Trifun ponudio petsto. Na kraju se pogodili za osamsto. Strpali igračke u džakove. Preneli u kombi. Trifun odmah došao kod mene. Prodao mi sve za trista. Pet džakova igračaka! - Aman! Stani malo! Kupio je za osamsto, a prodao ti za trista? - Jeste. Zna on koliko vremena treba da se to rasproda. A nema antikvarnicu, kao ja. - Zadržao je nešto od igračaka za sebe? - Naravno. Ono zbog čega je kupio kolekciju. * * * - Koliko se ja razumem u matematiku, ta igračka vredi minimalno petsto evra? - Mnogo više. Čim je ušao, video je da je to jedina vredna stvar. Kutija je stajala na donjoj polici. Pomalo oštećena i izgrebana, što nije čudno, s obzirom da je predratna. Iz tridesetih godina, otprilike. Kad je video natpis "Marklin", zazvonila su mu u glavi sva zvona za uzbunu. Jedva se suzdržao da je otvori. - Šta da je bila prazna? Ili da je unutra bilo nešto drugo, a ne ono što je očekivao? - Morao je malo da se kocka. Takav je naš zanat. Otvorio je kutiju tek kad je seo u kombi. Unutra je bio ceo komplet. Lokomotiva, četiri vagona i šine. Originalni Pacifik Set! - Ništa mi to ne znači ... - Njemu znači. Na aukcijama se prodaje za desetak hiljada funti. Ako je set dobro očuvan. Ovaj će vredeti manje. Ali ne mnogo manje.

10.05.2019.

U potrazi za blagom

Proleće 2009. Časna sestra Amadeja Pavlović posmrtno je dobila priznanje “Pravednica među narodima” za spašavanje jedne jevrejske devojčice. Proleće 1941. Beograd. Ulični prodavac novina izvikuje naslove. Jedan, češće od ostalih: "JUČE U ZORU POČELE SU BORBE NA CELOJ POLJSKO-NEMAČKOJ GRANICI"! Jedna žena je zastala pred izlogom. Jedna devojčica je produžila dalje. Sada je uspaničena. Vidi krajičak maminog kaputa u gomili ljudi. Trči za njom. Dugo se probija. Konačno je stiže. Hvata za ruku. Nepoznata žena se okreće. - Oprostite! Trči nazad. Pokušava da se vrati do mesta gde je poslednji put videla majku. Seća se da je pominjala kupovinu čaja. Prolazi pored male prodavnice. Iznad vrata, natpis: "Lekovito bilje i čajevi". Ulazi unutra. U prostoriji nema nikoga. Pult, na njemu kasa. Dve male fotelje i stočić. Mirisi raznog bilja. Iza zavese se čuje zveckanje porcelanske šoljice. - Sedi Estera! Sad ću ja! Pojavljuje se starija žena. - Da li je moja mama dolazila ovde? - Sedi. Popićemo čaj. Tvoja mama nije dolazila. Stići će uskoro. Dete je gleda, užasnuto. - Da li ste vi prodavačica? Kako znate moje ime? Kako znate da će mama doći? - Jesam prodavačica. I vlasnica sam ove male prodavnice. Ali sam i gatara. Znaš li šta je ovo? - Staklena kugla? - Kristalna. Stavi ruke na nju. Hajde, ne plaši se. Mama će uskoro stići. * * * Umirena blagim glasom, devojčica stavlja ruke na kuglu. Gatara ćuti. Povremeno zabacuje glavu. Drhti. Progovara. - Na dan tvoje Bat micve, srešćeš mladića. Poveriće ti tajnu. Umreće posle toga. Umrećeš i ti, ako je odaš nekome. Tajna će te proganjati po danu. Buditi noću. Nećeš naći mir, dok je nekome ne ispričaš. - Ali ću tada umreti? - Postoji izlaz. Možeš je ispričati jednom dečaku. Samo njemu. - Kako ću ga pronaći? - Pronaći će on tebe. Tako je suđeno. Gatarinu priču prekida naglo otvaranje vrata. - Estera, dete! Svuda te tražim! Šta bi bilo da nisam pogledala kroz izlog? Kako bi se vratila kući? Šta tražiš ovde? - Ne brinite gospođo, bila je sve vreme sa mnom. Dobra je to devojčica. A vi, želite da kupite mešavinu kantariona, žalfije i nevena? - Da. Otkud znate? - To mi je posao. Dve kutije? -Da. Esterina mama vadi spisak iz tašne. - Mogu li vas zamoliti da je pričuvate još malo? Treba da skoknem do bakalnice, a vidim da se vas dve lepo slažete. Hoćeš li da ostaneš kod ove tete? - Hoću! Treba nešto da je pitam. - Pitaj, ali nemoj da dosađuješ. Brzo ću ja! * * * Estera nestrpljivo čeka da majka zatvori vrata. Okreće se prema gatari. - Recite mi, kako ću prepoznati dečaka? - Pitaće te za tajnu. - On će znati da postoji tajna? - Neće znati. Ali će te ipak pitati. Reci mu tajnu i naći ćeš svoj mir. To je sve što ti mogu reći. SEDAMDESET GODINA KASNIJE. Produženi espreso i mineralna. Tiha muzika i neki vetrić. U letnju baštu stiže antikvar. Pozdravljamo se. - Šta ima novo u svetu antikvara? Smeška se. - Ništa uzbudljivo. - Niste u potrazi za nekim blagom? Sad se već smeje. - Nisam. U stvari, jesam. Ali to nije ništa novo. Za nas je to uobičajeno. Stalno tragamo za nečim. - Mogu li čuti neke detalje? Sigurno je to neka zanimljiva priča. - Da znate da jeste. Slušajte. Sve je počelo tokom Drugog svetskog rata. Nacisti su odveli u logor kolekcionara umetničkih slika. Nije izašao iz logora. Posle rata je pronađen jedan deo njegove kolekcije. Nešto kasnije i drugi. Tada su počela nagađanja o tome da postoji i treći deo. I da je još uvek negde skriven. Eto, to je blago koje tražim godinama. - Ako ono uopšte postoji? - Ubeđen sam da postoji. Došao sam do nekih saznanja i tragova. - Kakvih saznanja? - Iz nekih rukopisa sam saznao da je posedovao jednu Sezanovu grafiku. Nje nema ni u prvom, ni u drugom delu pronađene kolekcije. Šta se može zaključiti? - Sto stvari, a jedna od njih je da postoji i treći deo kolekcije. Šta je sa tragovima? - Pošto ste takav skeptik, doneću vam sutra nešto da pogledate. Idem sad, javili su mi da je ponuđena na prodaju kolekcija poštanskih marki. Sve sam raritet do rariteta! Ako ne lažu. Vidimo se sutra. Napomena: Bat micva je ceremonija punoletnosti kod Jevreja, gde devojčice nakon navršavanja dvanaest godina života postaju religiozno punoletne. * * * Sutradan. Stižem u zakazano vreme. Antikvar čeka. Prelistava neku staru svesku. - To ste hteli da mi pokažete? - Da. Ova sveska je pripadala jednom bivšem logorašu. Preživeo je logor i zapisao u ovu svesku neke događaje. - Kako ste došli do nje? - Slučajno. Ali to je neka druga priča. Kod mene je godinama. - U svesci ima zapisa koji se odnose na kolekcionara? - Tačno. Ima nekoliko napomena o njemu. Među logorašima se govorkalo da krije neke tajne. Bio je nepoverljiv. Najčešće je ćutao. Ponekad je samo razgovarao sa jednom devojčicom. Njoj se posle gubi svaki trag. - Ima li zapisa o njoj? - Ima. Zapisao je njenu priču o nekoj gatari. Dečija priča. - To je sve što se o njoj zna? - Zna se ime. I činjenica da je imala facijalni grč. Tik. Sa leve strane lica. Prestaje sa pričom. Lista svesku. Zurim u njega. - Nemojte mi samo reći da se zvala Estera. Skamenio se. Jedva progovara. - Otkud znate? - Ne znam. Samo nagađam. Dajte mi samo da vidim taj deo o gatari. * * * Vraćam mu svesku: - Ovo što ću vam ispričati je verovatno samo puka koincidencija. - Pričajte! - Moja nastavnica se zvala Estera. Bila je mnogo dobra i pametna žena. Valjda sam zbog nje i zavoleo fiziku. Sećam se da me kopkala neka knjiga koju je često držala na stolu. Ugrabio sam priliku i pogledao naslov: "Zbirka zadataka iz fizike D". Pretpostavio sam da ono "D" znači da je to četvrti deo zbirke. - Kakve to veze ima sa svim ovim? - Jednom prilikom, posle časa, sam je upitao: - Da li postoji TREĆI DEO ZBIRKE? Kolekcionar u transu. - Šta vam je rekla!? - Učinilo mi se da je duboko uzdahnula. Prošla je večnost dok mi je odgovorila: "Nikada me niko to nije pitao. Da. POSTOJI treći deo zbirke." Tada sam prvi put na njenom licu video širok osmeh. Do tada je to uvek bio samo mali osmeh u uglovima usana. Kad je uhvati tik. Posledica iz logora. * * * Antikvar se naginje napred: - Ako je ona Estera koju tražim, onda je u tom trenutku našla svoj duševni mir! - Možda je sve to što sam vam ispričao samo slučajnost? - Do sada sam nailazio na mnoge tragove. Većinu sam odbacio. Ali sam, često, prateći lažni trag nailazio na pravi. Mogu li vas nešto zamoliti? - Naravno, recite. - Pretpostavite da je ovo pravi trag. Možete li sklopiti mozaik od svega ovoga što ste danas saznali? Odmahujem glavom: - Ne mogu. Previše kockica nedostaje. - Uvek je tako! Da nije, to ne bi ni bila potraga. Gledam ga. Neka slutnja se javlja: - Da niste vi, možda, pomislili ...? - Da vam je Estera još nešto rekla? Ne, nije mi to palo na pamet. Nikada neću saznati ko je prvi počeo da smeje. Mislim da je to ipak bio on. Počinjem da slažem kockice. - Dobro, pođimo redom. Estera je u logoru upoznala kolekcionara. Saznala je od njega da postoji treći deo zbirke. Preplašena je. Muči je proročanstvo. U nekom trenutku dobija udarac od koga nastaje tik. Posle joj se gubi svaki trag. Mislim da treba krenuti iz te tačke. Antikvar klima glavom: - Dalje? - Možemo pretpostaviti da nije samo logoraš primetio razgovore koje su vodili kolekcionar i Estera. To je mogao primetiti i neko iz logorske uprave. - Ko? - Onaj ko je udario Esteru. I od čega je nastao tik. A posle je izveo iz logora. - Odakle vam ta ideja? - Znate li neki način na koji bi dvanaestogodišnja devojčica izašla sama iz logora? - Možda je ostala u logoru do kraja rata? - Nije. Posle četrdeset druge, u logoru više nije bilo nijednog Jevreja. U njega su tada nacisti dovodili sve koji su im iz nekog razloga smetali. Ali Jevreja više nije bilo. - To znači da treba tražiti ...? - Nekoga iz logorske uprave ko je takođe nestao te godine. - Zar nije mogao da izvede Esteru i nastavi kao da se ništa nije desilo... - Teško. To nije bio ubeđeni nacista. Bio je pohlepan. I imao je mogućnost da sačuva ono što je očekivao da će pronaći. - Daleko ste otišli sa pretpostavkama. Čak i da je tako, gde bi se sakrio sa plenom? Nacisti su tada bili na vrhuncu moći. - Zašto bi se krio? Mogao je naći legalan način da ga otpuste iz službe. Antikvar ustaje. Izgovara samo dve reči: - Ćopavi Jozef. * * * Antikvar užurbano lista svesku. Nalazi stranicu. - Pročitajte! " Jozef je bio jedina osoba koja nam je koliko-toliko pomagala . Krijumčario je hranu u logor. Za uzvrat smo mu davali nešto od nakita. Nakit smo čuvali na svim mogućim i nemogućim mestima. Kad je napustio logor, ostali smo i bez tog izvora hrane. Tih dana smo čuli razgovor dvojice stražara. Rekli su da je Jozefa neko upucao u nogu. I da će hramati celog života. Smejali su se i rekli da će se od sada zvati Ćopavi Jozef. Sreća što je obućar. Moći će sam sebi da napravi cipelu.Tako su rekli." - Piše li kada se to desilo? - Ne, ali je posle toga zapisao još neke događaje u kojima spominje Jevreje. - Onda se sve uklapa, sem jedne stvari. - Koje? - Jozef nije udario Esteru. To je uradio neko drugi. - Zašto to mislite? - Trebalo je da stekne njeno poverenje. Da dobrovoljno pođe sa njim. I da mu usput ne pravi probleme. I, najzad, da ga odvede do zbirke. - Slažem se. Kako sada izgleda mozaik? - Jozef je našao način da izvede Esteru iz logora. Sklanja je na neko bezbedno mesto. Sada ima i problem sa nogom. Ako uračunamo vreme za kakav - takav oporavak, mislim da je verovatno da su narednih nekoliko meseci proveli negde u blizini logora. - Posle toga? - Morao je da se vrati u službu, na neko mesto gde hramanje nije problem. Neke straže, magacini, administracija ... Tako nešto. Antikvar se češka. - Ko zna koliko je takvih bilo. Čini mi se da smo opet u ćorsokaku. Razmišljam: - Složićemo kockice još jednom. To je dobar metod da uočimo nešto što nam je promaklo. - Ako to nešto postoji. - Da. Ako postoji. Sutra ćemo možda biti pametniji. Možda negde u Arhivu postoje zapisi o logorskoj upravi. - Kako ćemo doći do njih? - Možemo zvaničnim putem. To nisu tajni podaci. A možemo i kraćim putem. - Kojim? - Sve je lakše kad imaš tetku. I to tetku koja radi u Arhivu. * * * Telefon zvoni. Tetka. - Našla sam ponešto od onoga što si tražio. Ali da me Bog ubije, ne znam šta će to tebi! - Nije to važno. Šta si saznala? - Do četrdeset druge kroz logorsku upravu je prošlo mnogo njih. Na spiskovima ima nekoliko Jozefa. Neki su posle rata osuđeni. Neki su dobili blage kazne. Onome što si mi ispričao najviše bi odgovarao ovaj. Slušaj, Jozef Š., bio u logoru od osnivanja. Imam još samo godinu i mesto rođenja. - Zašto misliš da je on taj koga tražim? - Možda i nije, ali ima tu nešto zbog čega mi duguješ čokoladu. Onu najveću! - Smatraj da si je dobila. Reci. - Rođeni ste u istom gradu. - Ponovi to! - Jesi li ti gluv? I Jozef i ti ste rođeni u istom gradu. S tim da je on rođen pedeset godina pre tebe. Jesi li sad srećan? - Skoro. Hvala ti! Izvini, moram da obavim još jedan poziv. Pozivam antikvara. Pita: - Jesi li nešto saznao? - Jesam. Vidimo se za pola sata. Spremam se da krenem. Usput slažem kockice. Malo kasnije, antikvar gori od nestrpljenja: -Šta ste saznali? - Mislim da je Jozef folksdojčer. Verovatno je pre rata bio član profašističkog kulturbunda. Kad je počeo rat, mobilisan je i poslat u logorsku upravu. Posle ranjavanja, dobija dopust i verovatno se vraća u rodni grad. Na oporavak. - Poveo je sa sobom Esteru!? - A gde bi je drugo sklonio? Tu borave tokom njegovog oporavka. - A posle? - Ne znam. Nedostaje još nekoliko kockica. Iz sredine mozaika. – Imate li neku sa ivice mozaika? - Da li vam je palo na pamet pitanje: Otkud Estera u mom rodnom gradu? Dočekala je penziju u mojoj školi ... - Pustite mene da i ja ubacim neku kockicu! Šta god da se dešavalo tokom rata, Estera je preživela, završila fakultet i zaposlila se u vašem rodnom gradu! To su činjenice! - Tako je, kažem vam da je tu dočekala i penziju. - Vratila se u grad u kome se skrivala u periodu od bekstva iz logora do kraja rata? Zašto? - To ćemo saznati kad nađemo onih nekoliko kockica koje nedostaju. A mislim da to neće biti teško. Znamo ime i grad. Od imena do adrese ne bi trebao da je dugačak put. - Opet Arhiv? - Ne. Tamo nema više ničega. Potražiću na internetu stare novine. Treba mi oglas. - Kakav? - Jozef je siromašan. Njegovi roditelji nemaju zemlju i imanje. Inače, ne bi bio obućar. Verovatno je nasledio zanat od oca. Treba mi neki skromni oglas male obućarske radionice. - Javite mi ako nešto pronađeđete. Zovite u bilo koje doba! - Računajte na to. * * * Jutro trećeg dana. Antikvar zvoni na vratima. Ulazi. - Izvinite što dolazim ovako rano. Danas idem na kraći put. Jeste li našli nešto? - Sedite. Dopunio sam mozaik. Pogledajte ovaj oglas. Predratni je. "Svaku kratku cipelu prođužujem 1, 2, 3 santimetra." Tu je ime i adresa obućara. - Martin Š., to nije Jozef. - Prezime je isto. - Možda mu je neki dalji rođak? - Ubeđen sam da je Jozef živeo na toj adresi. Pretpostavljam da je Martin Š. njegov otac. U prvom trenutku me zbunilo ime ulice. Posle rata je dobila drugo ime. To sam lako rešio. U kuću na toj adresi su posle rata useljeni kolonisti. Oni po pravilu nisu znali mnogo o prethodnim vlasnicima. Zatekli su već iseljene kuće. - Tu se gubi trag? - Možda. Ne znam ni sam. Za tu kuću sam čuo čudnu priču. Davno. - Pričajte! - Kada su ruske i partizanske jedinice stigle blizu Beograda, mnogi su napustili kuće i imanja. Bežali su uglavnom prema Austriji. Ne znajući šta ih čeka, skrivali su deo bogatstva u zidovima kuća, podrumima, štalama, ispod đubrišta ... Deo su nosili sa sobom. Deo ostavljali, za slučaj da se opet vrate. Na tavanu kuće, za koju mislim da je bila Jozefova, pronađena je vrećica sa dukatima. Kolonisti su vrećicu pokazali jednom oficiru. Praveći se nevešt, uzeo je dukate, sa izgovorom da će ih odneti u Beograd na procenu. Rekao je da se boji da će ih neko prevariti i da im neće dati odgovarajuću naknadu. Poverovali su mu. Vrećicu je vratio posle par nedelja. Rekao je: - Ovi dukati su lažni! Nemaju nikakvu vrednost. Moram sad da idem. Smrt fašizmu! Antikvar me prekida. - Jasno kao dan. Uzeo je prave dukate, a vratio im lažne. - Jeste. Posle se saznalo da je kupio nekoliko stanova u Beogradu. - Hoćete da mi kažete ... ? - Da je u siromašnoj kući, siromašnog obućara, nađeno bogatstvo. I to u zlatnicima. Nije teško pogoditi njihovo poreklo. Antikvar se hvata za glavu: - Našao je treći deo zbirke! Za njega je dobio dukate. Sakrio ih na tavan. Naša potraga je završena! - Što se zbirke tiče, verovatno jeste. Ali, nismo rešili jednu zagonetku. - Koju? - Zašto se Estera vratila u grad? - Možda slučajno? - Ne verujem u takvu slučajnost. Neki razlog je postojao. Antikvar gleda na sat. - Treba da krenem. Možemo li večeras još jednom pretresti sve detalje? Možda smo nešto propustili ... Klimam glavom. - Vidimo se večeras. * * * Sumrak. Gledam kroz prozor. Antikvar treba da stigne svakog časa. Ne očekujem samo njega. Gledam u telefon. Trebao je odavno da zazvoni ... Malo kasnije, antikvar ulazi. Vuče neki paket. - Šta vam je to? - Skulptura. Originalni Jef Lambeaux! - Sve ste mi rekli! Smeje se. - Belgijski umetnik. Rođen sredinom devetnaestog veka, pripadao je grupi umetnika koju je predvodio Jan van Beers ... - Dobro, dobro! Koliko to čudo od skulpture košta? - Kupio sam je za petsto evra! - Bagatela, za skulpturu koja je delo jednog ... Kako rekoste? - Mene ste našli? Samo da znate, imam već kupca za nju. Nudi pet hiljada ... - Drago mi je zbog vas. Sedite. -Slažemo kockice? - Slažemo. Elem, Jozef izvodi Esteru iz logora. Neko vreme provode negde u blizini. Zatim odlaze u njegovu rodnu kuću. To se dešava krajem četrdeset druge. Rat se posle dve-tri godine završava. Po dolasku kolonista, pronađena je vrećica sa dukatima. - Ako se dokopao zbirke, sigurno je nije vukao sa sobom prilikom povratka u rodni grad. Bilo bi previše rizično. Mnogo je lakše sakriti nešto što ima manje gabarite, dukate, na primer.. - Šta zaključujete? - Zbirke se dokopao nedugo posle ranjavanja. Prodao je na brzinu. Po relativno niskoj ceni. Možda nije bio svestan šta ima u rukama. - Otkud znate da je cena bila niska? - Za dukate je kupljeno nekoliko stanova? - Da. - Da je prodao po punoj ceni, mogao je da kupi celu ulicu. - Imajte na umu da je rat bio u jeku ... - To samo diže cenu zlatu, nakitu, umetničkim delima. - Dobro, dobro. Ako je sve onako kako mislimo, Estera živi kod Jozefa sledeće dve-tri godine. Skrivena. Da li vam je palo na pamet koliko je morala biti zahvalna Jozefu? - Zlikovcu? Nacisti? Mučitelju? - Čudni su putevi Gospodnji. Vi ne verujete da se pokajao? Kad se već dokopao zbirke, šta ga je sprečavalo da se reši Estere? U rodni grad se vratio sa dukatima. I sa Esterom. Bar tako mislimo. Možda je hteo da se iskupi, spašavajući njen život? Mislite da je mirno spavao, posle svega? Ima li boljeg načina da umiri savest ... - O čemu vi pričate? Kakva savest? - Znate li neki drugi razlog, zbog kojeg bi vodio brigu o Esteri? - Možda i znam. Ne bi me čudilo da je treći deo zbirke bio skriven na dva, ili čak i više mesta. Šta ako ga je Estera odvela samo do MANJEG dela zbirke? I šta ako je veći deo bio skriven na nekom drugom mestu? Za koji mu ništa nije rekla. Samo tako je mogla da preživi. - Suviše pretpostavki i suviše mogućnosti. Nisam vam rekao, čekam jedan poziv. - Od koga? - Od Esterine ćerke. * * * Telefonski razgovor završen. Prekidam vezu. Antikvar u grču. - Šta je rekla? - Njena majka nikada nije bila u logoru u kome je bio Jozef. Deportovana je u Nemačku. Iz logora je izašla kad su Rusi, napredujući prema Berlinu. oslobodili preživele logoraše. Ona nije Estera koju tražimo. Antikvar rezigniran. Širi ruke. - Sve se tako lepo uklapalo ... - Šta da se radi. Za utehu, bar smo pokušali da sklopimo mozaik. - I dalje ne mogu da dođem sebi. Šta je onda bilo sa pravom Esterom? Otkud oni dukati kod Jozefa? Kako je druga Estera, profesorica, znala za TREĆI DEO ZBIRKE? Toliko pitanja bez odgovora ... Mozaik se raspao. A sve se tako lepo uklapalo . - Pa, i nije. Moram vam reći dve stvari. Prvo, nikako se nije uklapala pretpostavka da je prava Estera odvela Jozefa do zbirke, ili do jednog njenog dela. Prevideli smo da bi to bilo u suprotnosti sa proročanstvom. Estera bi time odala tajnu ... - I to bi je koštalo života? Verujete u to? - Ja ne. Ona je, možda, verovala. - Šta je druga stvar? - Dok sam se raspitivao o onim dukatima, saznao sam nešto što mi je u tom trenutku izgledalo nevažno. - A sada jeste? - Sada jeste. Kolonisti nisu našli samo dukate. U vrećici je bio i jedan papir. - Šta je na njemu pisalo? - Ne znam. Nisu znali ni oni. Pisalo je na hebrejskom. - Moglo je da piše bilo šta! - Potpis na dnu papira je bio na latinici. To su pročitali Pisalo je: “Estera”. Telefon zvoni. Esterina ćerka. - Izvinite što ponovo zovem. Možda će vam ovo nešto značiti, moja majka nije bila u logoru u kome je bio Jozef, ali njeni roditelji jesu. Nisu izašli iz njega. I još nešto, majka je celog života saradjivala sa Jevrejskim dokumentacionim centrom Simona Vizentala. Nadam se da sam vam pomogla. Laku noć. Gledam antikvara: - Imamo novosti. - O pravoj Esteri? - Ne. O onoj drugoj, o profesorici. Njeni roditelji su bili u logru u kome je bio Jozef. I još nešto, sarađivala je sa lovcem na nacističke zločince, Simonom Vizentalom. - Šta to nama znači? - Da nas čeka duga noć. Imamo tri nove kockice koje treba uklopiti u mozaik. - U onaj koji nam se malopre raspao? - U taj. - To su dve kockice. Koja je treća? - Papir ispisan na hebrejskom. Sa potpisom Estere. Prave Estere. * * * - Vreme je za kafu. Sa čime ćete? - Sa mišomorom! - Ne budite na kraj srca. Nije vam ovo prvi put da gubite trag. - U pravu ste.Slažemo kockice? - Počnite. Antikvar se koncentriše. Govori najpre lagano, zatim sve brže: - O Esteri-profesorici znamo da se četrdeset pete vraća u zemlju. Ostala je bez roditelja. Gde je mogla otići? Kod rođaka? U neki dom za decu bez roditelja? -To ne znamo. Počinje da predaje petnaest godina kasnije. U Beogradu. U nekom trenutku počinje da sarađuje sa Simonom Vizentalom. Kasnije dolazi u moj rodni grad. - Da radi kao nastavnica? Čudno. Odlazi iz Beograda da bi došla u malo mesto ... Beži od nečega? Ili traži nekoga? - Koga? - Jozefa Š., onog istog Jozefa koji je bio u logoru kad i njeni roditelji. Jednog od retkih čuvara kome se dalja sudbina ne zna. - Dolazi u mali grad i čeka da se Jozef pojavi? Zašto bi se on vraćao? Ako je uopšte bio živ. - Priču o dukatima u njegovoj kući sam znao i ja. Još kao malo dete. Priču je znala i profesorica. To je sigurno. - Ćak i da je tako, svi su znali da dukata više nema. Dakle, to nije bio razlog Jozefovog eventualnog povratka. - Dukati verovatno nisu razlog za njegov povratak. Papir ispisan na hebrejskom bi mogao da bude. - Na njega sam zaboravio! Kako tačno izgleda taj deo priče? - Kolonisti su našli vrećicu. Predali je oficiru. On pred njima vadi papir. Govori: - Ovo je na hebrejskom. Jedino je čitljivo ovo na latinici, ovaj potpis u dnu, "Estera". Papir se još neko vreme povlačio po kući. Kasnije je negde nestao. Verovatno je bačen, zagubljen. Zastajem. A šta ako ...? - Nastavite! - Šta ako je profesorica osim Jozefa, imala još jedan motiv? - Papir? Zašto bi on njoj bio važan? – Ne znam. Samo nagađam. Usput, možda ona reč "Estera" nije bio potpis, već ime primaoca. Antikvar gubi strpljenje: - Kakvog sad primaoca? - Onoga kome je papir trebao da bude uručen. Možda zato jedino ta reč nije bila na hebrejskom. Onaj ko je napisao tekst na hebrejskom, morao je ime primaoca, napisati tako da bude čitljiva svima. - Mogu li ja da stavim kockicu u mozaik? - Naravno. – Tekst na papiru je napisao kolekcionar. U njemu je naveo gde se nalazi treći deo zbirke. Papir je dao nekome u logoru, da ga preda Esteri? - Deluje logično. Prava Estera dobija papir. Zna od koga je, zna da je to tajna, jedino ne zna hebrejski. Ako ga zna, papir joj je ipak potreban. Inače bi ga uništila. Odlučuje da ga sačuva. Ubrzo zatim, Jozef je izvodi iz logora. Kasnije dolaze u mali grad. U nekom trenutku Jozef uzima papir od Estere i stavlja ga u vrećicu sa dukatima... Papir mu je važan. Zato ga čuva zajedno sa dukatima. - Mogu li da vam pomognem? - Možete! - Jozef nije imao vremena da otkrije šta piše na papiru. Istina je da u tom trenutku u njegovoj blizini, osim Estere, nema nijednog Jevreja koji bi mu preveo tekst. Ali bi, da je imao dovoljno vremena, mogao to nekako da reši. - Šta je zaključak? - Papir je uzeo od Estere neposredno pre nego što je sakrio dukate. Vrećicu je sakrio negde na tavanu i ... pobegao. Antikvar se smeška: - Ponovo smo na tragu? - I meni se čini. Tajna je izgleda mnogima bila zanimljiva. Jozefu, pravoj Esteri, Esteri profesorici, a usudio bih se da pretpostavim, i još po nekome. - Kome? - Simonu Vizentalu, i što da ne ... još nekome iz logorske uprave ... - Otkud sad to? - Nije samo Jozef znao za vezu između kolekcionara i Ester. Znali su mnogi. - I neko od njih je mogao, kad-tad, da krene u poteru za Esterom? Sa nadom da će se dokopati tajne? - Tačno. Ona je morala znati da će vuci krenuti njenim tragom. * * * Pola sata vožnje. Pola sata ćutanja. Ne znam gde idemo. Antikvar zna. Kaže: - Posetićemo Jozefovu kuću. - U njoj živi treća generacija onih kolonista. Šta očekujete da saznate? Šta ja treba da radim? – Vi ništa. Ovo je moj deo posla. Antikvarski. Stižemo. Slušam ga kako se predstavlja domaćinu. - Moj pomoćnik i ja se bavimo otkupom starih stvari; knjiga, nameštaja, slika, dokumenata. Domaćin nepoverljiv: - Nemamo ništa od toga. - Čudno, u ovakvim kućama, obično na tavanima i u podrumima, stoji gomila nekorišćenih stvari. Neke čak iz doba pre rata ... Domaćin pomalo nervozan. - Kažem da nemamo ništa takvo. - Otkupljujemo i stare fotografije, pisma, nakit ... - Slušajte, ako je nečega i bilo, to je moj otac prodao pre nekoliko godina. - Siguran sam da je to dobro naplatio. Domaćin odmahuje rukom. - Ne znam. Pokupio je stvari u nekoliko kutija i odneo nekom antikvaru. Bilo je tu nekih knjiga na nemačkom, par svećnjaka, nešto posuđa i porcelanske figurice. Sve u svemu, ništa značajno. - Šteta što nemate ništa za prodaju. Dobro plaćamo... A, možete li mi reći kom antikvaru je prodao te stvari? - Izvinite, nemam vremena za duge razgovore. Doviđenja! - Doviđenja. Izvinite što smo vas uznemirili. Prati nas do kapije. Antikvar se okreće. Na licu mu srdačan osmeh. Pruža ruku domaćinu: - Hvala na odvojenom vremenu, ako nekad budete imali nešto za prodaju ... Vadi posetnicu iz džepa. Domaćinu pomalo neprijatno što je bio grub: - Ako će vam to nešto značiti, otac je prodao stvari u nekoj antikvarnici, pored katedrale. To je sve što znam. - Hvala vam još jednom! Sedamo u auto. Ponovo vožnja. Ponovo ćutanje. Pitam ga: - O čemu razmišljate? - O svojimm učenicima. - Imate učenike? - Pomoćnike, šegrte. Nazovite to kako hoćete. Oni rade kod mene u antikvarnici. Idu na teren. Otkupljuju stvari. - Šta ako nalete na nešto veliko, i zadrže to za sebe? - Prekinuli bi saradnju. A nije to baš tako jednostavno. Za prave stvari treba velik kapital. Potrebne su i godine učenja. Da prepoznaju šta ima vrednost, i šta nema. Dešava se da poneko pomisli da je dovoljno naučio. Tada započne sopstveni posao. I suoči se sa svojim neznanjem, kad-tad. - Propadne? - Ne baš. Koriste to malo znanja što steknu kod mene. Ali ne napreduju. Takva im je sudbina. - Prekinuo sam vas. Razmišljali ste o učenicima? - Da. Daću im povišicu. - Lepo od vas! Šta je povod? - Niste pogodili? - Nemojte mi samo reći da je antikvarnica pored katedrale ... - Jeste. Moja je. * * * Prolazimo pored katedrale. - Idemo odmah u antikvarnicu? - Ne idemo ni odmah ni posle. Znam napamet svaki predmet u njoj. Idemo kod mene. U dubini dvorišta pomoćna zgrada. Antikvar otključava vrata. Ne mogu da ćutim. - Pa, ovo je kao Ali Babina pećina! Znamo li šta tražimo? - Saznaćemo. U ovim knjigama je zapisana svaka kupovina, cena koja je plaćena, sve što treba za lakše pronalaženje stvari. Da vidimo … to je bilo pre nekoliko godina ... Uzmite ovu knjigu, ja ću ovu drugu. U ovoj koloni su nazivi predmeta. Tražite reči: knjige, nemački. Mnogo kasnije. Gunđam. - Mogli ste ovo lepo uneti u računar, za čas bi pronašli. - Ne bi nam bilo ovako zanimljivo. Evo ga! Mislim da je ovo! Tu je broj kutije. To je na onoj polici. Vadimo predmete na sto. - Nema tu baš mnogo stvari. Ostalo je prodato? - Verovatno. Prelistava knjige. Ništa. Istresa ih. I dalje ništa. Odbacuje ih u kutiju. Vidim da je razočaran. Uzimam jednu sa vrha. Listam: - Mogu li otkupiti ovu knjigu? - Šta će vam? Znate nemački? - Ne, ali mi deluje elegantno, starinski. - Uzmite je slobodno. Idemo. Izgubili smo ceo dan. I nismo otkrili ništa. - Možda ćemo ujutru biti pametniji? Ne odgovara. Prvi put deluje kao da mu je dosta svega. - Umorni ste? - Pomalo. Vidimo se ovih dana. Kolebam se, da li da mu kažem? Bolje ne. Reći ću mu kad budem siguran. Ponoć prošla. Antkvar se mrzovoljno javlja na telefon: - Halo!? - Jeste li za jednu posleponoćnu kafu? Pospan glas, jedva govori: - Hvala, drugi put. - Mislim da ćete ipak doći, pronašao sam nešto. Pronašao sam kružiće. - Bojim se da ne razumem. - Knjiga. Neke strane su išarane. Bar mi se tako učinilo, na prvi pogled. Kad sam došao kući, video sam da su neka slova zaokružena. Mnogo zaokruženih slova. Kad ih poređate ... - Razumem! Šta piše? - Pročitaću vam samo početak. Ostalo kad dođete. Slušajte. " Moje ime je Estera ..." * * * Otključavam vrata. Po mom proračunu stići će za koji minut. Greška. Već stiže. Trči. - Dajte tu knjigu! Gleda. Čita zaokružena slova. "M-o-j-e-i-m-e-j-e- ..." - Ne morate se mučiti. Sve sam prepisao. - Baca se u fotelju. Čitajte! "Moje ime je Estera. Živim na tavanu. Ja sam, dakle, Estera sa tavana." Antikvar se smeška: - Pravo dete. Čitajte dalje. "Ovde je mračno i dosadno. Nije dosadno samo kad dođe Jozef." Antikvar ustaje. - Naše pretpostavke su bile tačne! Jozef je izveo Esteru iz logora i posle ranjavanja je doveo svojoj kući. "Danas mi je doneo proju. Ne volim proju. Više volim hleb sa malo masti. Posoljen." Zastajem sa čitanjem. Pitam ga: - Šta vam ovo govori? - Da ne voli proju? - Da je oskudica. I šta još? - Da Jozef nema novca? - Slušajte dalje. "Ponekad je dosadan. Uvek postavlja isto pitanje." - Šta mislite, koje? - Kako koje? Pita je za kolekciju! - Nije. "Pita gde su moji roditelji sakrili zlato." Ovo je zaokruženo na prvoj strani. Na sledećoj je novi "zapis". "Jozef je bio ljut. Predaće me policiji. Da me vrate u logor, ako mu ne kažem. Rekla sam." - Zlikovac! - Sledeći zapis. "Jozefa još pomalo boli noga. Doneo je hranu za više dana. I još jedan pokrivač. Hladno mi je kad se odmaknem od dimnjaka." Antikvar prekida čitanje. - Ovo je zapisala krajem četrdeset druge ili početkom četrdeset treće! Noga mu se oporavlja! I kreće za Beograd. Da pokupi zlato koje su sakrili Esterini roditelji. Zato joj ostavlja hranu za više dana! A to znači ... Dovršavam rečenicu: - ... da smo otkrili poreklo dukata. Slušajte dalje. - Sledeći zapis kaže, "Jozef se pojavio. Bio je jako ljubazan. Posle smo čuli galamu. Sišao je dole. Neki ljudi su vikali na nemačkom. Jozefa sam jedva čula. Otišli su. Došao je gore. Rekao da se spremim. Idemo negde. Krećemo kad padne mrak. Razbacao je moj ležaj po uglovima tavana. Pronašao je moj papir. Pitao šta tu piše. Nisam rekla." - To znači da do tog trenutka Jozef nije znao za papir! I da je počelo da mu gori pod nogama. Verovatno su došli da ga vode nazad, u vojnu službu. Sigurno je pokušao da se pravda ranjenom nogom. - Esterin papir je stavio u vrećicu sa dukatima. Vrećicu sakrio na tavanu. Do polaska, u neko novo sklonište. - Šta kaže sledeći zapis? - Ništa. Nema drugih zapisa. * * * Antikvar razmišlja. Kaže: - Došli smo do kraja priče? - Za sada. Ovaj deo do proleća četrdeset treće je jasan. Moram priznati da smo dosta lutali. Jozef je izveo Esteru iz logora da bi ga odvela do zlata njenih roditelja. Zbirka nije bila njegov glavni cilj. Ostalo smo, uglavnom, pogodili. Odlazak u njegovu kuću, skrivanje Estere. Pogrešno smo pretpostavili da je tu ostala do kraja rata. Ima još nekoliko pitanja na koja nemamo odgovor. Mislim da je vreme da počnemo sa slaganjem novog mozaika. Hoćete li vi da počnete? - Prepustiću vam to zadovoljstvo. - Dobro. U predvečerje onog dana, kada je Estera napravila poslednji zapis, nacisti su odveli Jozefa. Dukati i papir ostaju u vrećici, skrivenoj na tavanu. Pretpostavljam da su pretresli kuću i pronašli Ester. Tu im se putevi razilaze. Njega odvode zbog sumnje da je izbegavao vojne obaveze. Esterina sudbina je poznata. Antikvar skače. - Kako poznata? - Deportovana je u logor. Ovog puta u Nemačku. Iz njega se vraća nakon oslobađanja logoraša, od strane Rusa koji su nadirali prema Berlinu. - Pa, otkud vam taj deo priče!? - Postojala je samo jedna Estera. Naša "prava" Estera i profesorica Estera su jedna ista osoba. - Nemoguće! Profesoricina ćerka je rekla da njena majka nikad nije bila u logoru gde je Jozef bio čuvar. Hoćete da kažete da je ćerka lagala!? - Nije. Rekla je istinu. Onu istinu koju je ona znala. Estera je krila da je bila u logoru gde je bio Jozef. Ćerki je rekla samo za logor u Nemačkoj. - Krila od svoje ćerke? - Od svih. Pa i od nje. To je bilo sigurnije za obe. Ćutimo. Puštam ga da razmisli. Konačno progovara: - Zato je reagovala na pitanje o TREĆEM DELU ZBIRKE! Ipak je to bila ona! - Ne zaboravite tik. "Obe" Estere imaju tik. "Obe" Estere znaju za zbirku. "Obe" Estere su u provele neki period u Jozefovom gradu. Roditelji "Estere-profesorice" su u istom logoru u kome je bila "prava" Estera. Sve vreme mi je smetalo toliko "slučajnosti". Jedini mogući zaključak je da je to jedna, jedina, Estera. - Ćerkina izjava govori suprotno. - To nas je i odvelo na krivi put. Ali nam sada pomaže. - Kako? - Estera je očajnički krila boravak u prvom logoru. Pokušala je da zametne trag. - Zašto? - Ona je jedina znala šta se desilo sa zbirkom. - I bojala se potere nacista koji su preživeli rat? - Da. Usput, ne zaboravite Jozefa. On je u jednom trenutku imao papir u rukama. Video je da je ispisan na hebrejskom. Koliko mu je trebalo da shvati da je to bio papir koji je Estera dobila od kolekcionara? - Ne mnogo. Šta bih dao da saznam kakvo je lice napravio u tom trenutku. Estera mu je bila u rukama, a papir je sve vreme bio kod nje. - Zaslepili su ga dukati Esterine porodice. Usredsredio se na njih. - Dakle, potraga se nastavlja? - I meni se čini.

04.05.2019.

Tečino

Proleće 2008. Premijer Srbije, Vojislav Koštunica, navodeći nejedinstvo u Vladi po pitanju Kosova, predložio raspuštanje parlamenta i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. - Idem do grada. Da sipam gorivo. Treba li nekome nešto? - Povedi i Miloša. Da na miru popijemo kafu. U autu, Miloš stoji sve vreme. Nema mira. Čavrlja. Sve ga jako zanima. - Zašto sad stojimo? - Zato što je to pešački prelaz. Treba da propustimo ove tete, da pređu ulicu. Uzvrteo se. - Tečo, vozi. - Samo da tete prođu. Vidi kako su to lepe tete. Gleda. - Tečo, one imaju sike! Nazdravlje. - Jeste Miloše. Samo nemoj to da kažeš pred tetkom. Misliće da si to čuo od mene. Jel da, da nećeš reći? - Neću. Stigli kući. - Momci gde ste sve bili? - Vozili se, sipali gorivo, kupili bombone. - I videji smo jepe tete sa sikama! - E, dugo si i izdržao. TE GODINE. Na moru upoznaje drugara. Sergeja. Dozivaju se. - Sejgeju! - Mišoje! Mišoje bira mesto na plaži. Po nekom svom kriterijumu. Nigde nije dobro. Konačno stajemo, stavljamo peškire. Nameštam mu pojas: - Idi sad malo u vodu. Da teča malo predahne. Ode. Pet minuta mira. Pristižu neke kupačice. Neka sirotinja iz Rusije. Nemaju para ni za gornji deo kupaćeg. Mišoje se vraća iz vode. U glavi mi scena sa pešačkog prelaza. Mogu samo zamisliti njegove komentare, kad ugleda ovu sirotinju. Za divno čudo, ne obraća pažnju. Zato tetka obraća: - Momci, mogli bi vi da odete po sladoled. Da vam ovde ne bude suviše vruće. - Ajmo, Mišo moj. Hodamo po šljunku. - Tečo, eno jedne tete sa vejikim ... - Aman, Miloše. Ako tako nastaviš sunčaćemo se negde u planini. Nije mu jasno. - Biće ti jasnije kad porasteš. Kreći sad. I ne gledaj okolo. * * * Leto 2008. Pesma Evrovizije 2008. u Beogradu, pobedio Dima Bilan iz Rusije, Jelena Tomašević iz Srbije 6. ("Oro"), Laka iz BiH 10. ("Pokušaj"), Kraljevi ulice iz Hrvatske 21. ("Romanca"). Dečak Miloš nije jedini koji “ratuje” sa slovima. Tetka ne voli reči u kojima ima više teških slova. Š,Č,Ć,Ž. Kaže: - Sve su to teška slova. Šuškava. - Imaš sreću što ne živiš u ulici Tadeuša Košćuška. - To ne bih mogla da podnesem, odmah bi se odselila. Leto. Pored obale mala poslastičarnica. Razgledamo repertoar torti. - Izgleda da ovi ovde nemaju šuškavu tortu! - Nemaju. Jedino što je ovde šuškavo, si ti. Nekoliko godina kasnije. Mali Mišoje ide na neke vežbe. - Mićo, gde ste ti i tetkica bili? - Kod jogopeda! - Jasno. Prolazi vreme. Problem sa slovima L i R ne prolazi. Par godina kasnije. - Miloš na telefonu! Hoće da čuje teču! - Halo, Mićo, gde si ti? - U Kokinom Brodu. Na pauzi smo, pa nastavljamo put ka kući. Pali mi se neki alarm u glavi. Nešto je čudno. - Mićo, ponovi mi gde si sada? - U Kokinom BRodu. - Dobro sam čuo. Rekao je BRod! Nema više vežbi kod jogopeda! * * * Leto 2008. Ana Ivanović prva na svetskoj teniskoj listi. Ona i Jelena Janković će se smenjivati na prvom mestu do februara 2009. - Dragi, ti si stariji od mene osam godina. - Da? - To znači da ću ja imati pedeset, kad ti budeš imao šezdeset. - To je nemoguće. Razlika je osam godina, a ne deset. - Pa, dobro. Sebi sam zaokružila. - Kako to da si baš sebi zaokružila? Mogla si i meni. To sam samo hteo da pitam. Ali nisam. Ionako ne bih razumeo odgovor. Ipak je to ženska matematika.

03.05.2019.

Elektronski snovi

Zima 2006. U stampedu u Saudijskoj Arabiji prilikom Kamenovanja đavola poginula su 362 muslimanska hodočasnika. Davnih sedamdesetih, teča Žiki đavo ne da mira, halapljivo uzima lovcem topa: - Jao mene, đe pogubih od sebe boljega! - Tečo, jel ti to pričaš nešto o Kraljeviću Marku? - Nego šta! To je rekao kad je ubio Musu Kesedžiju. A Musa bio veći junak od njega… Teča zastaje, češka se, vidi da se zaleteo. Uzeo topa, ali gubi partiju. Pitam: - Šta kaže Marko o gubitku partije? Da nije ono : “Đe si danas, posestrimo vilo? Đe si danas? Niđe te ne bilo!“ SEDAMDESETE. Novinska vest: “ U Minhenu uhvaćena dva provalnika. Priveli ih strašni nemački policajci. Uzeli podatke. Zatražili izveštaj od beogradske milicije. O jugoslovenskim građanima, Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji. Sa naznakom : HITNO.” * * * 2006. NASA lansirala sondu New Horizons, najbržu do sada svemirsku letelicu, na put za Pluton (stiže 2015). U najdaljem uglu tavana stoji gomila stripova. Svaka gomila, obično, zatrpa nešto što joj ne pripada. Ovoj ne pripada Commodore 64. Čukundeda današnjih računara. Uspomena na prve programske redove. I uspomena na šesto dolara. Ulaganje koje se isplatilo do zadnjeg centa. Dapače. Dagušče. Kad je bio mali, teča Žika nije imao mnogo igračaka. Uglavnom krpenjače. Igrali se vije i žmure. I ponekad išli na ringišpil. Na vašaru, jeli alvu i šećerne luše. Nije bilo stonog fudbala, tobogana, flipera i ostalih čuda tehnike. Kad smo davne 1986. nabavili prvi računar, “moćni” 64 - kilobajtni Commodore 64, teča Žika nije hteo da igra šah protiv njega. Prenosili smo mu poteze na pravu, drvenu, šahovsku tablu. Nikako mu nije bilo jasno čemu služi džojstik i šta je to toliko zanimljivo u pomeranju nacrtanog lika koji trči i skače među robotima. Nešto kasnije, isprogramirao sam prvu narodnu - epsku video igru “Marko Kraljević juri vilu Ravijojlu”. Buzdovanom. Po Šar planini. Vila je nevidljiva a Marko mlati po planini dok je random ne pogodi. Među pleća. Kasnije, računari su postajali sve moćniji a moji programi smisleniji. Silazim sa tavana. U elektronskim snovima šezdeset četvorkinog procesora Marko i dalje juri vilu Ravijojlu. * * * Jesen 2006. Evropsko prvenstvo u plivanju, Helsinki, Milorad Čavić uzeo zlato i srebro. - Može li se znati gde idemo? - Kupujemo nameštaj. Uzeo sam gotovinski kredit. Imao sam i nešto malo gotovine, od pre. A bila je danas i plata. Obijamo prodavnice i salone nameštaja. Ništa. - Ajde da sednemo negde. Da popijemo kafu. Konobar se vuče kao ranjeni gangster. Shvatam ga: - Mora da je i on tražio nameštaj. Lepša polovina zabrinuta: - Ili je preskupo ili ružno ili loš kvalitet. Šta ćemo sad? - Uvek postoji rešenje. Pronaći ćemo ga. Svi veliki pronalasci su krajnje jednostavni. - Na primer? - Spajalica. Čovek koji je smislio najobičniju spajalicu samo je smotao parčence žice. Obogatio se. Kao i onaj što je smislio bodljikavu žicu. A najveći genije je onaj što je smislio šivaću mašinu. Decenijama su razni mudrijaši pokušavali da naprave komplikovane mehanizme za šivenje. Nijedan nije radio kako treba. Dok se neki genije nije setio da premesti rupicu na igli sa zadnjeg kraja na prednji. Prosto. - Ustaj, genije. Uskoro se zatvaraju prodavnice. Ulazimo u salon. S vrata ga vidimo. - Ovaj ili nijedan drugi. Trosed, dvosed i fotelja. - Nije loš ni ovaj pored njega. Koliko košta? Prodavac izgovara cifru. Ne mogu da se uzdržim: - Lele! A onaj tamo? - Taj je lele i po! Duhovit momak. Povlačimo se na separatne konsultacije. Kažem: - Uzećemo onaj od lele i po. - Nemamo toliko. Preskup je. - Smisliću nešto. Razgledaj ti još malo. Idem napolje da zapalim cigaretu. I da se saberem. Sabiram se. Prelep, trajan, kvalitetno drvo. Perfektna koža. Idealan. Ima samo jedan mali nedostatak. Cena. Nema rešenja. Ili ga ima, samo ga ne vidim. Još jedan kredit? Pozajmica? Da opljačkam banku? Ne ide to. Previše komplikujem. Mora da postoji rešenje. I to jednostavno. Sinulo mi: - Ma, da! Ulazim. - Jesi li nešto smislio? - Naravno. Fotelja nam svakako ne treba. U sobi nema mesta za nju. Prodavac prilazi: - Izvinite, zatvaramo. Pitam: - Moramo li kupiti ceo set? - Ne. Prodajemo i na komad. - Napravite račun. Bez fotelje. Krećemo kući. - Kako si se setio? - Kažem ti. Sva “genijalna” rešenja su užasno prosta.

03.05.2019.

Krivine i serpentine

Zima 2007. Bugarska i Rumunija postaju punopravne članice Evropske Unije. Sedamdesetih godina prošlog veka, teča Žika je mnogo putovao. Službeno. - Gde god dođem, prvo odem na pijacu. - To ti je bio posao? Smeje se teča. - Nije. Gradili smo mostove, tunele, zgrade … Na pijace sam išao da upoznam ljude. Da saznam kako žive. Kako razmišljaju. Šta kupuju. Šta prodaju. Čega ima u tom kraju. I čega nema. I šta švercuju. Sedamdesete. Šverc sa Rumunijom cveta. Za naše tadašnje prilike, u Rumuniji sve jeftino. Naši ljudi odnose čokolade i vegetu. Donose orahe i mlinove za kafu. U nekom periodu, kod nas nestašica deterdženta. Donose ga iz Rumunije. Počinju prljave igre. Rumuni stavljaju gips sa vrlo malo deterdženta na vrhu. Naši uzvraćaju udarac. Od deset čokolada, samo je gornja prava. U preostalim omotima parčad iverice. Niko se ne ljuti. Samo nek je pošteno, pa ko koga pređe. I u Mađarskoj sve povoljno. Večera u Segedinu jeftinija od potrošenog goriva do tamo. Italija i Ponte Roso. Mršave švercerke bolje prolaze. Oblače tri do pet pari farmerki. Posle toga Čehoslovačka. Nose vinjak i video kasete. Na kasetama filmovi bez titlova. Donose sude i krpe. Turska, nova destinacija. Kožne jakne i garderoba. Na nekom graničnom prelazu, carinik vidi da je automobil krcat švercovanom robom. Pregleda pasoš. U njemu novčanica od deset maraka. Vraća pasoš: - Nije vam dobra dokumentacija! Švercer stavlja u pasoš novčanicu od dvadeset maraka. Carinik ga otvara. - E, sad vam je dobra dokumentacija! Srećan put! * * * Leto 2007. Novak Đoković prvi put pobedio Rodžera Federera. Gorski put. Iza jedne serpentine, vidimo policijski automobil. Saobraćajna policija. Malo kasnije, stižemo na odredište. Domaćini nas dočekuju ispred restorana. - Dobro došli! Da li ste svi stigli, ili čekamo još nekoga? - Marko i Mitar su krenuli kasnije. Svako svojim autom. Brinemo se. - Zašto? - Ne zna se ko od njih dvojice brže vozi. A usput smo sreli patrolu saobraćajne policije. Srdačni domaćini nas prate do sale. - Izvolite! Zauzmite mesta. Za koji minut stiže i kafa! Stigosmo do prevrtanja šoljica i udaranja želje. Marko ulazi u restoran. Previja se od smeha. Seda za sto. - Zašto se smeješ? - Platio sam kaznu za prebrzu vožnju! - Videli smo tu patrolu! Pretpostavili smo da će te zaustaviti. I dalje se smeje. - Mora da je u šoku, zbog plaćene kazne. - Nisam u šoku! Slušajte, zaustavio me policajac i počeo da piše kaznu. Kažem mu da slobodno napiše još jednu. A on meni kaže da bi mogao da se uozbiljim ili će mi pronaći još nešto. Da mi ispuni želju. Kažem mu: - Niste me razumeli. Treba da napišete kaznu na ime Mitar Kekić. Znate, on će uskoro naići. A vozi luđe od mene. Posle, vozim ovamo, a sve mislim na scenu koja će se desiti kad Mitar naleti na patrolu. Ne prođe mnogo, pred restoranom se začu škripa kočnica. Lupanje vratima. U restoran uleće Mitar. Crven u licu. Baca ključeve na sto. - Šta se desilo? - Malopre me zaustavio saobraćajni policajac. Sačekao da spustim prozor. Iscepio papir iz bloka, pružio mi ga i poželeo srećan put! A na papiru već upisano moje ime, adresa i registarski broj auta! Još ne mogu da dođem sebi. Kako je to moguće? * * * 2007. U Rusiji testirano termobarično oružje (vakuumska bomba) nazvana "Otac svih bombi". Drugar otišao da obavi lekarski pregled. Treba mu za posao. Znam da ima problem sa vidom. Srećemo se. - Jesi li obavio? - Jesam. Sve je u redu. - Kako si prošao očni pregled? - Lako. Poveo Marka. Kad su me prozvali, Marko ušao. On dobro vidi. - I nisu primetili? - Kako će? Bilo nas je deset u grupi. Moraju brzo da rade. - Znači, niko nije primetio? - Jeste jedan momak. Video je da je Marko ušao kod očnog. A kad su prozvali isto ime kod psihologa, video je da ulazim ja. Posle me tiho pita: - Kako to? Lepo sam mu objasnio. Shvatio čovek da imam problem sa vidom. Samo mu nije bilo jasno zašto Marko nije ušao i kod psihologa. Kaže, čemu rizik da neko primeti zamenu? E, onda sam mu objasnio: - Prijatelju, ja sam ćorav, a on je blesav! On ne bi mogao da prođe kod psihologa. Jel ti sad jasno? Jasno mu. A po tonu je shvatio da nije dobro da nastavi sa pitanjima. Pametan momak. NAPOMENA: Serpentina (nemački Serpentine od kasnolatinskog serpentinus): oštra krivina na gorskom putu, okuka, zavoj na stazi; vijugav put.

03.05.2019.

Leto Gospodnje 2003.

Zima 2003. Atentat na premijera Zorana Đinđića ispred zgrade Vlade Republike Srbije oko 12:25. U večernjim časovima uvedeno vanredno stanje i počela policijska akcija „Sablja“ u kojoj će biti uhapšeno oko 12.000 ljudi osumnjičenih za kriminalne aktivnosti. Za razliku od pomenutih, “običan svet” mora da ide na posao. - Ovako više ne ide! Nabraja: - Radiš na redovnom poslu. Radiš popodne i uveče, honorarno. Radiš i vikendom. I praznikom. Noću radiš za računarom. - Razumem šta pričaš, ali teška su vremena. Dobro je dok imam šta da radim. - Da, ali moraš nekada i da se odmoriš. Da se naspavaš kao čovek. Završi te honorarne poslove i ne uzimaj sledeće! Klimam glavom. Suviše umoran da bi se raspravljao. - Šta si se ućutao? Sve što sam ti rekla je za tvoje dobro. - Znam. Hvala što brineš. Tišina. Pijemo kafu. Gledam je. Zadovoljna. A u pravu je. Mogao bi malo da prikočim sa poslom. Danas mi se učinilo da ću zaspati pred tablom. Sreća što su skuvali kafu. Baš me lepo razbudila. Izgurao predavanje do kraja. - O čemu razmišljaš? - Ništa važno. Dobio sam ponudu za još jedan kurs. Kraći. Svega osam predavanja. A dobar honorar. - Stvarno si nepopravljiv! Jesmo li se malopre dogovorili? - Dobro, de. Pitala si o čemu razmišljam. - Koliki honorar? Kažem cifru. Diže obrve. - Nije to loše, za osam predavanja. Ipak, nemoj. - To je cifra za jedno predavanje. - Značiii, puta osam? - Jeste. - E, to je nešto drugo! Na posao! Odmorićeš se kad to prođe! * * * Proleće 2003. Video igrica “Warcraft III: Reign of Chaos” na vrhu top lista. Moja generacija nije imala video igrice. Prerano smo se rodili. A sada na njih gledamo kao na detinjariju. U stvari, ne baš uvek. Detinjarija zvana “NHL”. Američka hokej liga. Biram New Jersey Devils. Đavoli. Posle godinu dana igranja igrice, znam sve o timu. Ko je brz, ko je jak, ko je dešnjak, ko je iskusan, ko lako pada, ko je agresivan. Da sam nekim čudom dobio priliku da vodim stvarni tim Devilsa, sigurno bi postali šampioni. Upoznao ih bolje nego oni sami sebe. Kolege se dogovaraju šta da igraju u kladionici. Drže neke listove sa kvotama. Pitaju me: - Zašto se nikada ne kladiš? - Ne zanima me to. Nije sve u novcu. - Ili se bojiš da izgubiš? Pecam se na tu udicu. - Dajte da vidim šta ima na tim listama. Prva utakmica finala Stenli kupa. Đavoli protiv Moćnih pataka iz Anahajma. - Meni uplatite na pobedu Đavola. Američki hokej. Pedeset evra. - Počeo si da se drogiraš? - Samo vi uplatite. Đavoli pobeđuju tri prema nula. Dobijam opkladu. Vest se brzo širi. Kolege uzbuđene: - Nas desetak uplaćuje. Da stavimo na Đavole? - Stavite. U narednih šest utakmica pogađam pet puta. Zbog vremenske razlike u odnosu na Ameriku prenos utakmica u dva posle ponoći. Mnogi dolaze neispavani na posao. I raspoloženi. - Opet smo očerupali kladionice! Zahvaljujući Patkama. Svi srećni sem koleginice koja samo što ne plače od besa. - Dala sam sinu sto evra da uplati na Đavole. Prvo me pitao da li sam pri sebi. - Šta ako neko sazna da mi se rođena majka kocka u kladionici, i to još na američki hokej? U maju mesecu! - Rekla sam da ne priča i da smesta kreće put kladionice. Uzeo je pare. - I nije ih uplatio? - Jeste! - Onda je sve u redu. - Aman, uplatio je samo pedeset. Mislio čovek da su to ionako bačene pare. Ostavio pedeset sebi za patike! Plej of završen. Đavoli osvojili Stenli kup. - Šta ćemo sledeće da igramo? - Ništa. Što se mene tiče, nikada više ništa. Prošlo je petnaest godina. I zaista, nikada više ništa. A kad god ugledam neku patku setim se Pataka iz Anahajma. Setim se i čerupanja. * * * Jesen 2003. Snimljen film “Gospodar prstenova: Povratak kralja”. Na sledećoj dodeli Oskara dobija 11 nagrada. Blaženo kuckam po tastaturi. Dovršio aplikaciju. Test u toku. Iscrtava šarene dijagrame po ekranu. Da li da umesto ljubičaste ipak stavim tamno plavu? Bolje ne. Tresak vrata. Uleće direktor: - Slušaj, postaviću te na mesto šefa trgovine! Hoćeš li dobrovoljno da pristaneš ili da te postavim na silu? - Šta ja imam sa trgovinom? Ja sam inženjer, programer. - Znam da je to stresan posao, a znao sam i da ćeš se protiviti! Dakle, šta si odlučio? Algoritam u glavi pokazuje da mi je svejedno. Rezultat je isti. Šta da se radi: - Dobrovoljno. Idi sad, treba ovo da dovršim.

02.05.2019.

Kad bi bio bijelo dugme

Zima 2005. Prvi nastup Novaka Đokovića u glavnom žrebu nekog Grand Slam turnira - Otvoreno prvenstvo Australije. Popodnevno kafenisanje sa bivšim učenikom. Sekiramo se zbog slabih rezultata naših fudbalera: - Uvek imamo neki razlog za neuspeh, kriv nam sudija, kriv nam selektor, jeste bio penal, nije bio penal … I stativa nam je kriva, mada je prava. - Profo, znaš li da smo te jedno vreme zvali “Bebeto” ? Smešno mi: - Jel’ po onom Brazilcu? - Jeste. To je bilo posle one utakmice kada su igrali maturanti protiv profesora. - Sećam se. To je lepa tradicija … A sećam se i prve utakmice koju sam igrao pred kakvom-takvom publikom. Imao sam tada četrnaest godina ... Morsko letovalište. Deca iz svih krajeva Jugoslavije. Gubimo jedan nula. Sam ispred golmana. Leđima sam okrenut prema golu. Lopta dolazi iskosa. Golman je levo. Dakle, šaljem loptu u desno. Tako mislim. Previše razmišljam. Menjam odluku. Ipak ću levo. Ne vidim ga, ali sam siguran da će pokriti desnu stranu. Jeste, ako je pametan, pokriće desnu stranu. Precenio sam njegovu pamet. Pogađam ga u noge. Gubimo utakmicu… A ta utakmica o kojoj pričaš je bila jedinstvena prilika da učenici legalno mlate profesore. Po nogama. Pored aut linije, profesorica matematike: - Čula sam đake kako savetuju one koji igraju. - Šta kažu? - Da vas polome. Sve osim tebe i brke. - Baš lepo. Pun šesnaesterac. Leđima sam okrenut golu. Loptu dolazi iskosa. Ovo sam već video. Ne razmišljam o golmanu. Šaljem loptu unazad, ukoso i visoko. Preko golmana. Pod prečku. U padu je vidim. Ušla je. Dobro je. * * * 15. jul 2005. Rodio se dečak Miloš. Telefon. Lepša polovina zove. - Rodio se mali Miloš! Postala sam tetka! PAR GODINA KASNIJE. Baka ga čuva. Zadirkuje ga. - Ništa ti ne valja onaj tvoj otac. Miloš ne reaguje. - Ni mama ti ništa ne valja. Ne vredi, i dalje ne reaguje. - Ne valjaju ti ni baba ni deda. Igra se. Ćuti. - Ni ona tvoja tetka ništa ne valja. Ni teča ti ne valja. Vrisak! Plač. - Teca vaja! Teca vaja! * * * Leto 2005. “Bijelo dugme” održalo koncert na Hipodromu u Beogradu pred 200.000 posetilaca. Negde posle ponoći, neviđena saobraćajna gužva. Pred zoru stižemo kući. Nema spavanja. Moram na posao. Zatičem neispavanog kolegu. Žali sa da je do kasno gledao prenos sa Hipodroma: - Ti sigurno nisi gledao prenos? - Nisam. Kaže: - Znao sam! Ti si pametan čovek, a ne kao ja, odspavao sam samo par sati! - Da, mnogo sam pametan. Nisam gledao prenos. Bio sam na Hipodromu … - Što ne kažeš!? Pričaj, kako je bilo? Jel’ bilo bolje nego sedamdeset sedme na Hajdučkoj česmi? - Ne znam. Nisam bio na tom koncertu. Imao sam samo trinaest godina ... Znaš kad bi me moji pustili da idem sam u Beograd, i to još na takav koncert ... - Ja sam bio. Bilo je od pedeset do sto hiljada ljudi. Tako procenjuju. Mada, kad bi prebrojali sve koji su kasnijih godina tvrdili da su bili na Hajdučkoj česmi, ispalo bi da je bilo više ljudi nego na Vudstoku šezdeset devete. A tamo je bilo pola miliona ljudi.

02.05.2019.

Tup zvuk

2002. U dvanaest evropskih država uvedena nova valuta - euro. Tri sata posle ponoći. Doček Nove godine završen. Od restorana do pansiona dvadesetak metara. Žuti golf dvojka verno čeka na parkingu. Zaledio se. - Šta radiš? - Vadim sok iz auta. Da se ne zaledi. - Ja to neću piti. To je najružniji sok na svetu. - Neću ni ja da izlazim iz sobe u četiri ujutru. Znaš da nismo kupili ni vodu ni sokove. A onu iz česme neću da pijem. - Rekla sam da neću piti taj sok. Makar izgorela od žeđi. Pola sata kasnije. Gurka me. - Spavaš li? - Sad već ne. - Žedna sam. Daj taj sok! Sreća što se u mraku osmeh ne vidi. * * * Proleće 2002. - 74. dodela Oskara, Gospodar prstenova: Družina prstena, četiri nagrade od 13 nominacija; Jutarnja šetnja. Gledamo izloge. Na trgu malo ljudi. Stižemo do katedrale. - Od jutros mi nešto tupava glava. - Kako to? - Ne znam. Tako osećam. Evo, da me lupneš po njoj, čuo bi se tup zvuk. - Nije to loša ideja, hoćeš da probam? - Ne moraš baš ovde na ulici. To sam rekao onako. Više teoretski. Natpisi na lokalima. Advokat. Poslasticarnica. Butik. Prodavnica cipela. Oštrač. - Pogledaj izlog sa cipelama dok ja obavim nešto kod oštrača. - Šta će ti oštrač? - Da mi izoštri tup zvuk u glavi. Staje. Počinje da se smeje. Zamičem za ugao. Čujem da se još uvek smeje. A onda još glasnije. Ne prestaje. Dobro, de. Jeste fora, ali nije baš tolika. Onolika. Stiže. Briše suze. - Šta je bilo? - Još pitaš. Počela da se smejem. Ti se sakrio iza ugla. Izašao onaj oštrač. Gleda okolo. Nigde nikoga, ja se smejem sama, ko luda Nasta. Pita me: Gospođo jel vam nije dobro? E onda sam počela baš da se smejem. Čovek sigurno misli da sam pobegla iz ustanove. A za sve si ti kriv. Tup! - Stvarno ti je tup zvuk! Ne brini! Sad imamo vezu kod oštrača! - Sad mi ne treba, izoštrilo mi se u glavi. Lepo čujem kako zvoni. * * * Jesen 2002. Završeno Svetsko prvenstvo u košarci 2002. u Indijanapolisu . Jugoslavija šampion, Dejan Bodiroga MVP finalnog meča, Predrag Stojaković u timu prvenstva. Ubacujem stvari u kofer. Neodlučan: - Da stavim i jaknu ? - Šta će ti jakna? Napolju je dvadeset pet stepeni. - Znam, ali Budimpešta je severnije od nas. Možda će kod njih biti hladnije. - Jeste, baš. Napadaće tri metra snega. Obustavljam protest. Polazimo. U autobusu toplo. Zavrćem rukave košulje. Pred zoru stižemo. - Dragi putnici, iznesite stvari iz autobusa i sačekajte malo ispred hotela. Stojimo petnaestak minuta. Hladno. Vetar. Cela grupa drhturi. Zakopčavaju jakne i trenerke do grla. Spuštam rukave. Cvokoćem. Lepša polovina zabrinuta. - Jel ti hladno? - Nije. Neprijatno mi. Svi gledaju u mene. Siroče u tankoj košulji. - Hoćeš da skinem gornji deo trenerke, da se ogrneš? – Jes’ , pa ćeš se ti smrzavati. - Meni nije hladno, daću ti trenerku. - Neću trenerku! Uostalom, hladnoću ne osećam još od malih nogu. Od kad sam upao u zamrzivač. Tišina. Čuje se samo vetar. Cela grupa sluša razgovor. Pozornica spremna. - Kad si upao? - Imao sam pet godina. Upadnem u zamrzivač. Zaglavim se između smrznutih pečenih paprika i višanja. Nisu me videli. Zatvorili poklopac. U grupi smejuckanje. Pokrivaju usta rukama. - O, siroče malo. Pa, kako si izašao? - Nikako! Sad se već kikoću. - Kako si preživeo? - Imao sam dovoljno hrane. A i volim višnje. Paprike malo manje volim. - Jesi li se uplašio? - Šta ima da se plašim? Znam da četvrtkom jedemo paprike za ručak. Moraju otvoriti zamrzivač. - A koji je to dan bio? - Ponedeljak! - I od tada ne osećaš hladnoću? - Ne! Evo, i sad mi je pretoplo. Odvrćem rukave. Pokazujem podlaktice. Dlake na rukama stoje kao antene. - Vidiš da mi nije ništa! Jedno devojče se hvata za stomak od smeha. Previja se. - Dragi putnici, izvolite u hotel! Preuzmite ključeve na recepciji. Teglimo kofere do sobe. - Znaš šta su komentarisali, tebi iza leđa? - Nisam čuo. - Kažu, blago njemu, sad može izdržati na minus trista. - Lupaju gluposti. Najniža moguća temperatura je oko minus dvesta sedamdeset tri stepena. Na njoj prestaje kretanje svih čestica. Apsolutna nula. Nema niže. Nigde u kosmosu.

02.05.2019.

Kad ipak padneš s Marsa

2004. NASA objavila da je svemirska letelica MER-A (Mars Exploration Rover) sletela na površinu Marsa. Prijateljica me ubeđuje da krenem na probe folklora: - Posao koreografa je obuči igrače, da stvori igru, da učini da igra i pesma čine skladnu umetničku celinu. Videćeš, kada savladaš osnovne korake, pa izađeš na scenu, osećaj je prelep, vrhunski. Kad se ceo dan umaraš na poslu, i posle toga dođeš na probu, sve zaboraviš, i samo uživaš. Igra i pesma te učine srećnim i ispunjenim. Protivim se: - Nisam pao s Marsa, džabe mi pričaš, to je daleko od mene. Uvažavam i tvoj posao koreografa, i tvoj folklorni ansambl, i postignute rezultate, i titulu svetskog prvaka, ali to je za mene neki sasvim drugi svet. - Oči moje, ni ja ne mogu te tvoje računare smisliti. Eto! - Ne mogu ni ja taj tvoj folklor. Ko nema sluha, nema ni smisao za igru. A ja sam klasičan primer za to. - Da dođeš ti kod mene, samo na dve probe folklora, igrao bi ti meni ko bela lala. Tolike sam međede naučila da igraju, pa ću i tebe. - Da ti dođeš kod mene na kurs računarstva, štrikala bi po računaru. I to vezanih očiju. Pade opklada. Ako ona položi ispite na kursu, ja dolazim na njene probe. Po gradu kruži priča: “Dve legende, svaka u svom poslu, se opkladile. Jedva čekamo da vidimo ko će dobiti opkladu. Neki prognoziraju: - Ona će još nekako savladati njegov računarski kurs, ali da on igra kolo … Vrte glavom: - Kvota je tri prema jedan. U njenu korist.” Dva meseca kasnije. - Oči moje, ja položila sve ispite. A ti sutra ponesi patike. Proba počinje u osam. Klimam glavom. Opklada je opklada. * * * Dođe i osam uveče. Postrojeni. - Slušajte dobro, krećete desnom nogom. Leva do nje. Još jednom isto to. Onda desna napred, leva za njom. To su prva tri koraka. Ostale ćemo kasnije. Ajmo! Njih devet odoše na jednu stranu. - Stop! Idemo još jednom. Pazite kojom nogom krećete! Ovo zadnje se odnosilo samo na mene. Posle trećeg pokušaja daje pauzu. - Oči moje! Koja ti je leva noga? Gledam ih: - Deluje mi da su obe! Smeje se. Verovatno od muke. Ne predaje se. - Možeš li u glavi da razbrojiš korake? - Brojanje bar nije problem. Što mi odmah nisi rekla. To je binarni kod. Kraj probe. Ona kaže: - Imam za tebe dve vesti. Prva je: - Nikad od tebe igrač neće biti. Ima i dobra vest. Sa strane se ne primećuje da pojma nemaš. Deluje kao da imaš sluh. Nedelju dana kasnije. - Oči moje, javi grupi da neću doći na probu. Doći će i neki novi kandidati. Izvini im se u moje ime. Neka dođu prekosutra. Sledećeg dana pijemo kafu. - Krivo mi što sinoć nisam održala probu. Džabe su ljudi dolazili. - Proba je održana. Trepće. - Ko je držao? Nisi valjda ti? Vidim da je u predinfarktnom stanju. - Ne brini! Pokazao sam im korake. Čačak. Igrali su baš lepo. Dva sata. Jako su zadovoljni. Gleda me ispod oka. Sluti katastrofu. - CD sa muzikom za čačak sam ja ponela. Uz koju muziku su igrali? Šta si im puštao? - Onaj crveni CD. Hukće. - Oči moje. To je muzika za užičko kolo! Al’ neka. Neka si ti njih naučio. * * * Probe folklora odmiču. Prikrivajući nedostatak sluha, nekako preživeo narodna kola. Sledi valcer. Tu razbrajanje već ne pomaže. To nije binarni kod. Plešem kao pokvarena dečija igračka. Beskonačna ponavljanja. Isto toliko grešaka. Kraj probe. Lepša polovina na ivici nerava. - Ovo ćemo probati kod kuće. Svejedno mi. Kao da će kod kuće biti bolje. Konačno odustaje. Gleda me. Od šorca na niže. - Šta me gledaš? - Gledam šta nije u redu sa tvojim nogama. - Nije problem u nogama, već u ušima. Nemam sluh za to. Eto. A i taj Štraus... - Pa onda ne treba da slušaš! Treba da pomeraš noge! I ništa više! I nije ti Štraus kriv! Par meseci kasnije, prestavši da slušam muziku, savladao sam i valcer. Mogu ja sve. Samo kad mi se lepo objasni. Valjda.

02.05.2019.

Leto Gospodnje 2003.

Zima 2003. Atentat na premijera Zorana Đinđića ispred zgrade Vlade Republike Srbije oko 12:25. U večernjim časovima uvedeno vanredno stanje i počela policijska akcija „Sablja“ u kojoj će biti uhapšeno oko 12.000 ljudi osumnjičenih za kriminalne aktivnosti. Za razliku od pomenutih, “običan svet” mora da ide na posao. - Ovako više ne ide! Nabraja: - Radiš na redovnom poslu. Radiš popodne i uveče, honorarno. Radiš i vikendom. I praznikom. Noću radiš za računarom. - Razumem šta pričaš, ali teška su vremena. Dobro je dok imam šta da radim. - Da, ali moraš nekada i da se odmoriš. Da se naspavaš kao čovek. Završi te honorarne poslove i ne uzimaj sledeće! Klimam glavom. Suviše umoran da bi se raspravljao. - Šta si se ućutao? Sve što sam ti rekla je za tvoje dobro. - Znam. Hvala što brineš. Tišina. Pijemo kafu. Gledam je. Zadovoljna. A u pravu je. Mogao bi malo da prikočim sa poslom. Danas mi se učinilo da ću zaspati pred tablom. Sreća što su skuvali kafu. Baš me lepo razbudila. Izgurao predavanje do kraja. - O čemu razmišljaš? - Ništa važno. Dobio sam ponudu za još jedan kurs. Kraći. Svega osam predavanja. A dobar honorar. - Stvarno si nepopravljiv! Jesmo li se malopre dogovorili? - Dobro, de. Pitala si o čemu razmišljam. - Koliki honorar? Kažem cifru. Diže obrve. - Nije to loše, za osam predavanja. Ipak, nemoj. - To je cifra za jedno predavanje. - Značiii, puta osam? - Jeste. - E, to je nešto drugo! Na posao! Odmorićeš se kad to prođe! * * * Proleće 2003. Video igrica “Warcraft III: Reign of Chaos” na vrhu top lista. Moja generacija nije imala video igrice. Prerano smo se rodili. A sada na njih gledamo kao na detinjariju. U stvari, ne baš uvek. Detinjarija zvana “NHL”. Američka hokej liga. Biram New Jersey Devils. Đavoli. Posle godinu dana igranja igrice, znam sve o timu. Ko je brz, ko je jak, ko je dešnjak, ko je iskusan, ko lako pada, ko je agresivan. Da sam nekim čudom dobio priliku da vodim stvarni tim Devilsa, sigurno bi postali šampioni. Upoznao ih bolje nego oni sami sebe. Kolege se dogovaraju šta da igraju u kladionici. Drže neke listove sa kvotama. Pitaju me: - Zašto se nikada ne kladiš? - Ne zanima me to. Nije sve u novcu. - Ili se bojiš da izgubiš? Pecam se na tu udicu. - Dajte da vidim šta ima na tim listama. Prva utakmica finala Stenli kupa. Đavoli protiv Moćnih pataka iz Anahajma. - Meni uplatite na pobedu Đavola. Američki hokej. Pedeset evra. - Počeo si da se drogiraš? - Samo vi uplatite. Đavoli pobeđuju tri prema nula. Dobijam opkladu. Vest se brzo širi. Kolege uzbuđene: - Nas desetak uplaćuje. Da stavimo na Đavole? - Stavite. U narednih šest utakmica pogađam pet puta. Zbog vremenske razlike u odnosu na Ameriku prenos utakmica u dva posle ponoći. Mnogi dolaze neispavani na posao. I raspoloženi. - Opet smo očerupali kladionice! Zahvaljujući Patkama. Svi srećni sem koleginice koja samo što ne plače od besa. - Dala sam sinu sto evra da uplati na Đavole. Prvo me pitao da li sam pri sebi. - Šta ako neko sazna da mi se rođena majka kocka u kladionici, i to još na američki hokej? U maju mesecu! - Rekla sam da ne priča i da smesta kreće put kladionice. Uzeo je pare. - I nije ih uplatio? - Jeste! - Onda je sve u redu. - Aman, uplatio je samo pedeset. Mislio čovek da su to ionako bačene pare. Ostavio pedeset sebi za patike! Plej of završen. Đavoli osvojili Stenli kup. - Šta ćemo sledeće da igramo? - Ništa. Što se mene tiče, nikada više ništa. Prošlo je petnaest godina. I zaista, nikada više ništa. A kad god ugledam neku patku setim se Pataka iz Anahajma. Setim se i čerupanja. * * * Jesen 2003. Snimljen film “Gospodar prstenova: Povratak kralja”. Na sledećoj dodeli Oskara dobija 11 nagrada. Blaženo kuckam po tastaturi. Dovršio aplikaciju. Test u toku. Iscrtava šarene dijagrame po ekranu. Da li da umesto ljubičaste ipak stavim tamno plavu? Bolje ne. Tresak vrata. Uleće direktor: - Slušaj, postaviću te na mesto šefa trgovine! Hoćeš li dobrovoljno da pristaneš ili da te postavim na silu? - Šta ja imam sa trgovinom? Ja sam inženjer, programer. - Znam da je to stresan posao, a znao sam i da ćeš se protiviti! Dakle, šta si odlučio? Algoritam u glavi pokazuje da mi je svejedno. Rezultat je isti. Šta da se radi: - Dobrovoljno. Idi sad, treba ovo da dovršim.

01.05.2019.

Kad nema nikoga

Proleće 2000. Policijskom akcijom zauzet beogradski Studio B, dovedeni novinari prorežimskih medija; onemogućeno emitovanje radija B2-92 i Indeks; u sukobu građana, navijača i policije ima povređenih - demonstracije i narednih dana širom Srbije. PROLOG. "Avgust 1949. Prošle su četiri godine od završetka Drugog svetskog rata. Jugoslavija se sporo oporavlja od ratnih razaranja. Vlada nestašica hrane. Država ograničava potrošnju. Radnici uz platu dobijaju knjižice sa markicama. Bez markica se ne može kupiti hleb, meso, mast, mleko, tekstil ... Prošla je i godina od donošenja Rezolucije Informbiroa o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije, koja je označila napad Staljina na Tita. Svako na koga se sumnjalo da je na strani Staljina biva uhapšen i odveden u zatvor, pod optužbom da je informbirovac." U KAFANI. - Dete, daj još po jednu! - Neka, Milosave, dosta je. Treba ići kući. - Kakvoj kući? Ne idem odavde do zore. Ili dok me ne izbace odavde. - Kakvi su te jadi snašli, crni Milosave? - E moj Đorđe, golema je nevolja. Kelner donosi rakiju: - Nema više na veresiju! Ovo vam je zadnje! - Daleko bilo da je zadnje. Poslednje je. A i ti si mi sav crn pred očima. Sikter, bre! Đorđe ga smiruje: - Pričaj Milosave, olakšaj dušu. Kome ćeš ispričati, ako ne meni? Ko braća smo, oduvek. - I da znaš da hoću! Kome, ako ne tebi? Ti znaš onu moju ... Stevaniju. Dobra je ona meni, samo kad je uhvate neke ludosti ... Ne može se s njom na kraj izaći. Uvek je nečim nezadovoljna, uvek nešto fali. Eto, onomad, da kupi haljinu, pa da kupi haljinu. Sve jedno te isto. A nemamo markice za tekstil. Trampio ja. - Za šta? - Nije to važno. Slušaj dalje. Znaš onog udbaša, Balavog? - Ćut more! Ne zovi ga tako! Marko mu je kršteno ime. Nikad ne znaš ko sluša! Dojaviće mu neko, pa eto ti belaja. De, da se kucnemo! - A znaš i da on balavi za mojom Stevanijom, ima tome dugo vremena. A sve nešto mislim, kakvo je doba došlo ... Eto, sinoć, zaustaviše se dva vojna džipa pred komšijinom kućom. Iskočiše nekakav u kožnom mantilu i dva u uniformama. Povedoše komšiju. Mi kao miševi. Ni mukajet! Niko da priskoči, da koju reč u njegovu odbranu kaže! - Tiše, crni Milosave! Čuće neko ... Napomena : UDBA - Uprava državne bezbednosti, nastala 1946. godine reorganizacijom tadašnje službe bezbednosti - Odeljenja za zaštitu naroda (skraćeno OZNA) * * * ISPRED GRANAPA. - Stevanija, cvete moj, evo tebi tvoga Markana! - Prođi me se Marko, nije mi do šale! - Šta te tako sneveselilo? Da te nije neko popreko pogledao? U zatvor ću ja s njim! - Sve me snašlo. Milosav iz kafane ne izbija, koru hleba bez markice ne mogu kupiti, a o haljini mogu samo da sanjam. A ti još pitaš šta me snašlo. Idi sad, eto Milosava! VEČE. Stevanija privija mokru krpu na oko. Milosav odmiče zavesu. Gleda kroz prozor. - Odvedoše i komšiju od preko puta. A onaj krvnik, Marko, gleda prema našoj kući! Sve je to tvoje maslo! Zmijo! Da sam neki čovek, izleteo bi napolje, komšiju da branim! A onome da saspem zube u grlo! - Ne viči Milosave, još će te čuti! - To bi ti i volela, da povedu i mene. S Balavim da se provodiš! Sudiću ja i tebi i njemu! NA PUTU ZA GOLI OTOK. Robijaši na podu vagona. Milosav se ispoveda sapatniku. - Kakva crna politika, Staljin i informbiro? Ni pomenuo nikad nisam. - Što te onda uhapsiše? - Zbog žene. Spanđala se sa udbašem. - Sve si mi rekao. Kratko su ti presudili? - Uveče me priveli, ujutru isleđivali, u podne osudili. - A večeras si ovde sa mnom ... I još par desetina ovakvih, kao mi što smo. Reče li, bar neko, koju reč u tvoju odbranu? - Niko. Sapatnik ćuti. Voz klopara. Hladan noćni vazduh ulazi kroz pukotine na vagonu. Sapatnik se nečeg doseća : - Prvo su došli po komšiju, a ja se nisam pobunio. Zatim su došli po drugog komšiju, a ja se nisam pobunio. Onda su došli po mene, a tad više nije bilo nikoga ko bi mogao da se pobuni. - Šta to reče? - Parafraziram pesmu pastora Martina Nimerela. - Koga? - Nije važno. De, nasloni se na mene, biće nam toplije. EPILOG. Dve godine kasnije, Milosav se vratio sa Golog otoka. Marko je skončao na Svetom Grguru. Stevanija je srećno živela sa Markovim pretpostavljenim. NAPOMENA: "Granap" - Gradsko nabavno-prodajno preduzeće. Goli otok - Od 1949. na Golom otoku i Svetom Grguru se nalazio zloglasni logor jugoslovenskih političkih zatvorenika.

01.05.2019.

Kako napraviti vremeplov

Prvog januara 2001. počeo treći milenijum. Mnogi imali dilemu: da li je počeo godinu dana ranije? Teča Žika nije imao dilemu kad je znanje u pitanju: - Znanje je moć. Opasno je kad padne u pogrešne ruke. Proleće 2001. Polaznici kursa radoznali: - Kako računar zna koliko je sati, ako ga isključimo? Kažem: - Pamti vreme i kad je isključen. Ima bateriju. - A kako mu možemo izmeniti vreme? Objašnjavam. Otvoriti kućište. Izvaditi bateriju. Kratko spojiti. Sve vratiti kako je bilo. Time je uklonjena lozinka. Zatim uneti željeni datum i vreme. Postaviti novu lozinku. Gotovo. To se zove: promena sistemskog vremena. Onako, u sebi, čudim se ovim pitanjima. Početnici na kursevima računarstva ih obično ne postavljaju. Zaboravljam na sve to. Prolazi godina. Jedna od kladionica neprestano trpi gubitke. Sve ostale zarađuju. Uskoro rešavaju misteriju. Neko od zaposlenih unosio opklade nakon završetka utakmica. Siguran dobitak. Drugari komentarišu: - Lako je kladiti se kad znaš rezultat. Vraćao je sistemsko vreme unazad. Unosio opkladu. Zatim vraćao pravo vreme. - Kao da putuješ vremeplovom. Smeju se. Pitaju me:- Šta si se ti zamislio? Ne odgovaram. Poznata mi tema. Jako poznata. - Profo, šta misliš, kako su ga uhvatili? - Videli su u log fajlovima. Nije znao za njih. - Otkud si tako siguran? -To me nije pitao. * * * Leto 2001. Snimljen film “Hari Poter i Kamen mudraca”. Šetamo buvljakom. Maleni prodavac uporan. - Mnogo dobre čarape. Uvozne. Dajem ih po nabavnoj ceni! - Hvala lepo. Ne trebaju mi čarape. Mališa nastavlja. - Muške čarape po ovoj ceni nećeš nigde naći! Pipni samo! Kvalitet! Vrhunske! - Hvala ti. Ne trebaju mi čarape. Nastavljamo šetnju. Lepša polovina tiho govori: - Vidiš kako se dete bori da zaradi. Pravi mali trgovac. Pravi mali trgovac ne odustaje. Vuče me za rukav. - Vidi samo kako su dobre! Žao mi da te neko prevari, pa da ti proda loš kvalitet za skupe pare! Gledam mališu. Deluje kao da nema više od devet godina. Stajemo.- Dobro,de. Kad si tako uporan, reci mi koliko koštaju te vrhunske čarape?- Dam ti pet pari za devet dinara! - Nemam dinare, imam samo nemačke marke. Mališa ozaren. Izgleda da smo prešli na njegov teren. Pokušavam da ga zbunim. - Marka je šest i po dinara. Koliko treba da ti platim? - Evo, ovako, dam ti deset pari za tri marke! - Nisi fer, sad si podigao cenu. Šara očima. Levo, desno. Vidim da nešto preračunava. Izbacuje rezultat: - Dam ti deset pari za tri marke, i još ti dam jedan par da te častim! - Kupljeno! - Prodato! Razmena obavljena. Steže tri novčića u ruci. Gledam ga kako skakuće. Nestaje u masi ljudi. - Pretpostavljam da si kupio čarape zato što je sve računao napamet? - Stvarno je pametnica. A i pažljiv je. Vidiš da se brine da me neko ne prevari. A još kaže da će da me časti. Iako nije. Uračunao je i jedanaesti par u cenu. Ali, sve to nije bio razlog. - A šta jeste? - Slučajno sam mu pogledao u cipele. On je verovatno treći vlasnik. * * * 11. septembar 2001. Oteta 4 američka putnička aviona. Dva su udarila u zgrade Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, posle čega su se oba nebodera srušila. Dugo sam verovao da je teča Žika daltonista. Odela mu crna ili siva. Nema treće boje. Pitam ga zašto. - Zbog pravila o tri boje. Teško je biti elegantan ako na sebi imaš više od tri boje. Tražim treću boju na njemu. Košulja mu bela. Ako se bela računa. Sležem ramenima. Možda se računa. Leto 2001. Kupujem farbu za kapiju. - Koju boju želite? - Nešto plavkasto-sivkasto. Da ne bude drečava. Na svakoj konzervi kap boje. Kao uzorak. Pronalazi jednu koja odgovara zahtevu. Sutradan. Sestra me doziva. - Počela sam da farbam. - Stižem, samo da nađem drugu četku. - Ma, dođi da vidiš šta si kupio! Gledam. Trepćem. Opet gledam. Nešto mi nije u redu sa očima! Sveže ofarbani deo emituje boju van poznatog spektra. Neizrecivo. Najbliži pojam bi bio: vrišteće - ultramarin - tirkizna. Šta je, tu je. Farbamo dalje. Nailazi komšija. - Jeste li vi to otvorili crkvu? Vidim da se ljudi krste. Duhovito. - Lakše ćete skinuti farbu dok je sveža. Inat. E baš da je ne skidamo. Spušta se mrak. Boja i dalje vrišti. - Jel vam to neka radioaktivna boja? Vidi se i u mraku. -Jeste,jeste. - Možda će vremenom da potamni. Neće. Mesec dana kasnije. - Znaš li da je vaša kapija postala orijentir? Ljudi sad govore: treća kuća od ONE kapije. Baš dobra šala. Konačni udarac stiže od lokalnog fotografa. - Jutros smo iz malog aviona snimali grad. Sa prilične visine. Sve je u nijansama smeđe i zelenkaste boje. Ima sa mo jedna flekica koja odudara. Gledam fotografiju. Stvarno odudara. Kapija. - Kako nisi video boju kad si kupovao? - Uzorak na konzervi je bio sivkasto-plavkast, siguran sam. Nešto mi pade na pamet. Pronalazim konzervu sa ostacima farbe. Trljam prstom uzorak na poklopcu. Ispod sloja prljavštine izranja vrišteće-ultramarin-tirkizna.

01.05.2019.

Tako to biva kad se previše sniva

Leto 2000. Raspisani redovni izbori za savezni parlament, lokalnu samoupravu Srbije, i vanredni izbori za predsednika SRJ za 24. septembar. Nekog davnog leta, teča Žika nam priča o propuštenim prilikama: - Pored svakog, bar jednom u životu, prođe zlatna kočija. Neko u nju uskoči, a neko ne. Ne primeti da je zlatna. - Tečo, kako može da se ne primeti, kad je zlatna? Teča zamišljen. Priseća se nečega. - Može, još kako može… Jul 2000. Toplotni talas: preko 40 °C u Beogradu . Spremamo se na more. Nema dovoljno mesta u koferu. Neko kuca na vrata. Neki stranac. Pomalo priča srpski. Investitor. Treba mu projekat RAM memorije. Neko mu rekao za mene. Hoće da gradi fabriku. Tu, kod nas. Manji su troškovi proizvodnje. Pita da li pristajem. Prisećam se tečine priče o zlatnoj kočiji. - Dobro. Kakvi su uslovi? Dve hiljade maraka za projekat. Pet hiljada kad prototip proradi. Posle toga procenat od zarade. Dogovoreno. Ode čovek. Izbacujem pola stvari iz kofera. Ubacujem knjige. Može se čitati i na plaži. Dva meseca kasnije, projekat gotov. Investitor presrećan. Vraća se u Nemačku. Javlja se nešto kasnije. - Odustajem. Cena memorija na svetskom tržištu drastično pala. Ne isplati se. Dugujem ti za projekat. Može li, umesto novca, golf dvojka, dizelaš? Polovan. U odličnom stanju. Uzdišem. - Može, naravno da može. Pored svakog, bar jednom u životu, prođe polovan žuti golf dizelaš. Neko u njega uskoči, a neko ne. * * * Leto 2000. Jaka sunčeva baklja izaziva geomagnetnu oluju. Sunčeve baklje imaju uticaj na mnoge telekomunikacione uređaje na Zemlji. Teči sa primorja sunčeva baklja ne ometa komunikacije. Uspešno komunicira sa Poljakinjama. Pravda se tetki: - Gost je svetinja. Kakav je to domaćin ako ne ume dočekati gosta? Tako kaže teča. A teča je uvek u pravu. U podrumu vino. Loza. Sir u ulju. Masline. Sardele. Na tavanu pršute i kobasice. Za svaki slučaj. Ako naiđe kakav gost. U dvorištu roštilj. Za ribu na gradele. Teča ponekad baci mrežu. Stižemo. Tejči viče sa balkona. - Dobro ste se setili da imate tetku! - Tejči, ovo je moja lepša polovina. - Vidim da je lepša, nisam ćorava! Pokazuje nam sobu. -To je tečina soba, kad nije sezona. - A gde on sad spava? -Na balkonu. -Žao mi teče. - Šta ima da ti bude žao? Odabrao je najbolje mesto. Dođite da vidite. Ispred balkona drvo kivija. Balkon prekriven granama, lišćem i plodovima. Na balkonu ležaj. Raj na zemlji. - U kući bude pakleno vruće. Ovde je najsvežije. - Kad se probudi, pruži ruku i ubere kivi! Tejči se smeje. - Ne mora ni to. Dosta je da zine! Nego, djeco, pije li se vama kafa? Naravno da nam se pije. - Kakvu kafu pijete? - Bez šećera. Kajne cuker. - E, pa lepo! Tamo vam je kuhinja, džezve, šoljice, sve što treba. Dosta ste gostovali, tu ste već pola sata. Skuvajte kafu i meni. Slađu. * * * Jesen 2000. Demonstracije 5. oktobra 2000.: zbog upornog odbijanja vlasti da prizna poraz na predsedničkim izborima, više stotina hiljada ljudi iz cele Srbije u Beogradu zauzelo sedište saveznog parlamenta i državne televizije, čime je okončana vladavina Slobodana Miloševića. Retrospektiva: Vreme pištaljki. Stojim sa najbližima pred binom. Treba da počne miting. Lokalni vođa opozicije se probija do mene. - Profo, govornici iz Beograda kasne. Treba da izađeš na binu. - Govorio sam za Svetog Savu. - Znam, digao si sve na noge. Zato ti i kažem da izađeš! - Ne dolazi u obzir. Neću da pravim inflaciju. - Šta pričaš? - Previše nečega izaziva inflaciju tog nečega. Neću da pravim inflaciju sebe. - Znao sam da nisi normalan, ali baš ovoliko ... Dobro, pozvaću onog maturanta-pesnika. Neka odrecituje neku od svojih pesama. - Nemoj da ti pada na pamet! Ne mešaj decu u ovo! - To dete ima osamnaest godina! - Rekao sam. Nemoj da ti padne na pamet! Odmahuje rukom. Odlazi. Malo kasnije, izlazi na binu. Drži govor. Mnogo kasnije, šestog oktobra opozicija dolazi na vlast. Lokalni vođa se pretvara u lokalnog moćnika. Pojavljuje se jednog lepog dana kod mene. - Šta ti to pričaš po gradu? Nakostrešio se. - Pričam da ste postali gori od onih koje smo rušili. A ti si najgori od svih! Zaustavljen kao bik pred zidom, menja taktiku. I ton. - Po čemu sam najgori? - Napunio si fotelje anonimusima koji su iz žbunja virili dok smo mi bili na binama. Od straha nisu smeli da priđu. Da ih neko ne vidi na demonstracijama. A ti si se sad okružio takvima. - Reci šta hoćeš. Pokaži prstom na bilo koju fotelju u gradu. Na bilo koju fabriku, ustanovu. Ujutru ćeš biti direktor. - Opet nisi shvatio. Ne treba meni ništa. - Pa šta onda hoćeš? Počinje da viče. - Spusti ton. Na ta mesta koja meni nudiš postavi pametne, vredne i čestite ljude. To hoću. Za to smo se borili. A ne za ovo što ti radiš! Izlazi bez reči. Lupa vratima. Ćutim. Gledam u tačku. Neku. " Tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna."

01.05.2019.

Milenijumska buba

Leto 1999. U Srbiji, opozicija otpočela nove proteste protiv režima. - Informatičari! Hitan sastanak! Ostavljamo tastature. Krećemo na sastanak. - Gde gori? - Mora da je zbog milenijumske bube. Šta bi drugo moglo biti? Počinje niz sastanaka koji će trajati do Nove godine. Panika se širi po svim velikim računarskim sistemima. Predviđaju Armagedon. Smak sveta. Niko sa sigurnošću ne može da kaže šta se sve može desiti. Šta ako zakažu računari u avionima, na železnici, u teškoj industriji, pa najposle ... i u vojnim objektima? - Kolege, treba proveriti sve vitalne programe. Svaki red programskog koda. Posle toga, prelazimo na lokalne aplikacije. Šapućem. - Lako je to reći. Ovo će opet pući po našim leđima. Šefovi šefuju, a robovi robuju. - Nešto ste rekli, kolega? - Jesam. Smemo li doneti jastuke i ćebad? Pošto je očigledno da ćemo spavati ovde, na poslu. - Gde su mladi, tu je i šala! Nastavimo. Kraj radnog vremena. Kolega umoran: - Idem kući da se naspavam. - Blago tebi, ja imam neka predavanja. Honorarna. Malo ću da odmorim glavu od milenijumske bube. Sat vremena kasnije. Tridesetak polaznika. Pravnici, ekonomisti, prosvetari, građevinci. Dobri u svom poslu. U informatici, ipak, samo amateri. Za mene … lagan posao. Počinjemo. - Ima li nekih pitanja, u vezi gradiva koje smo prošli put prešli? - Nema! Imamo pitanje koje nije u vezi gradiva! Šta je to „milenijumska buba” ? * * * Leto 1999. Totalno pomračenje Sunca u Evropi i Aziji. U Srbiji mediji savetuju građane da spuste roletne i navuku zavese - ulice puste. Najpre, da vidimo šta je “programska buba”. Engleski, bug. Čita se: bag. U ranim godinama računarske tehnike, korišćene su glomazne naprave. Računari su pravljeni od elemenata koji su se u žargonu zvali “lampa”. Lampe su kasnije zamenjene elementima koji se nazivaju “tranzistor”. Tako su računari postali daleko manjih dimenzija. Lampe su se prilično grejale, pa je bilo potrebno hlađenje. Zato su držali otvorene prozore. Često se dešavalo da se izvršavanje programa prekine bez nekog vidljivog razloga. Misterija neobjašnjivih grešaka je dugo trajala. Dok neko nije uočio da se greške otkrivaju, po pravilu, ujutru. Kad zaposleni dođu na posao. - Nešto se dešavalo tokom noći? - Tako je. - Da nisu veštice? - Vampiri? - Vukodlaci? Čekam da smeh prestane. - Gde su mladi, tu je i šala! Rešenje je, ipak, bilo ovozemaljsko. * * * Leto 1999. Srpska Pravoslavna Crkva objavila da je na Kosmetu u poslednja tri meseca razoreno i opljačkano najmanje 50 pravoslavnih hramova, uključujući i neke iz 14. veka. Da li ste slušali pesmu "Crni leptiri"? Slušali su. Naravno. - Sećate li se stihova: " Ulična svetiljka baca svetlost u krug. Dok crni leptiri lete pravo na nju. Ali ne znaju da tu je kraj. Da ih ubija njene svetlosti sjaj. " - Znamo šta se dešavalo! Noćni leptiri su uletali kroz otvorene prozore! Privlačila ih je svetlost lampi! - Tako je. Ne samo leptiri, već i razne druge bube. Izazivale su kratke spojeve na podnožjima lampi. Samim tim i greške u radu računara. Tako je nastao izraz BAG, to jest, buba. Kasnije su prestali da koriste lampe, ali je izraz BAG ostao. Označava svaku grešku u programima, koja se pojavi iz naizgled neobjašnjivih razloga. * * * Leto 1999. Otvorena zgrada Petronas Towers u Kuala Lumpuru, najviša na svetu - 542 metra. Najviše zgrade - bliznakinje su u Njujorku. Visoke su 417 metara, pripadaju Svetskom trgovačkom centru. – Tih, davnih, godina, računari su imali veoma malo memorije. Štedelo se na svakom mogućem mestu. Tako su u programima korišćene samo dve cifre za označavanje godine. Na primer, umesto 1985, pisano je samo 85. Smatrano je da to neće napraviti nikakav problem. Matematički je svejedno da li od 1985 oduzimate 1970, ili od 85 oduzimate 70. U oba slučaja rezultat je isti. Tako je to išlo sve do sada, kad treba da nastupi dve hiljadita godina. Sada neće biti svejedno da li od 2000 oduzimate 1995, ili od 00 oduzimate 95. Rezultat više nije isti. Uopšte nije isti. - Hoćete da kažete da je to BAG? -Jeste. BAG, ili greška koja će iskočiti iz naizgled neobjašnjivih razloga. To je “Milenijumska buba”. Dobro je samo to što unapred znamo šta se može desiti. I imamo vremena da reagujemo pre nego što buba iskoči. - Šta preduzimate? - Kontrolišemo sve programe. U nadi da ćemo pronaći sva mesta u kojima se buba može sakriti. - A ako se neka ipak sakrije? Šta se može desiti? Gledam kroz prozor. Razmišljam. - Valjda se neće sakriti u nuklernom koferčetu. Ili nuklearnoj elektrani. Ili ... Odmahujem rukom. Uzimam kredu. - Videćemo. Izgubili smo previše vremena, napišite naslov današnje lekcije…

30.04.2019.

Trojanski konji i Crna ruka

Proleće 1999. U vazdušnim udarima NATO pakta srušen telekomunikacioni toranj na Avali. Retki trenuci zatišja na poslu. Kafenišemo. - Možda ne bi bilo loše da stavimo novi antivirusni program. Ili bar da nađemo novu verziju postojećeg. Ako nam se uvali neki virus ... Pored ovoliko računara u firmi, biće veselo ako nešto krene po zlu. Kolega pravnik nas sluša. Dovršava kafu. - Mislim da vi, informatičari, sve to preuveličavate. Pravite se da ste jako bitni. Sve je to fama. - Šta je fama? - To, za te viruse. To vi naduvavate priču. - Kolega, mi se ne mešamo u pravo i propise. Jer o tome ne znamo mnogo. To je vaš posao. A ovo je naš. Odmahuje rukom. Ustaje. - Nećete me ubediti. Pričajte koliko hoćete. Sve je to FAMA!. Odlazi u svoju kancelariju. Zgledamo se, kolega se čudi: - Šta mu bi? - Ko zna. Loš dan. Svako ima pravo na loš dan. Mada ... Smeškam se. - Šta si smislio? Kažem: - Ništa. - Jesi, jesi. Ne bi se tako smeškao. Znam te dobro! - Mislim da je vreme za lekciju. Praktičnu lekciju. Sedam za računar. Kuckam po tastaturi. Kolega virka u ekran: - Šta to radiš? - Šaljem kolegi pravniku nezvanog gosta. Trojanskog konja. - Kojeg? - BackOrifice. - Nećeš valjda? - Hoću valjda. Koleginica sluša šta pričamo: - Šta su vam ti trojanski konji? - Programi koje treba ubaciti u tuđi računar. – Sa kojim ciljem? - Kad jednom uđe u njegov računar, omogućava mi da preuzmem kontrolu. Mogu da uradim sve, kao da sedim za njegovom tastaturom. Evo ga! Ubačen je. Spremni smo za lekciju. Prvo ću da mu otvorim CD ROM. Tako. Sad mu je iskočila konzola CD-a. Mora da je šokiran. Sad ću malo da mu pomeram strelicu miša. Gore-dole. Mogu samo zamisliti njegov izraz lica. Sad da mu otvorim desetak prozora. Tako. Verovatno ih sad zatvara. Još desetak. Eto. Sad da mu pustim malo muzike. Mislim da je prigodno "Boat on the river", Styx. - Zašto baš ta pesma? - Stiks je ime reke koja predstavlja granicu između zemlje i podzemnog sveta. A kolega je upravo na paklenim mukama. Sad malo štampanja. Nadam se da ima papira u štampaču. Proveravam. Ima. - Šta mu puštaš na štampu? - Tekst: "Ne uzbuđujte se! Ovo je samo FAMA!" U trideset primeraka. Dovoljno. * * * Proleće 1999. Avijacija NATO u napadima na Jugoslaviju upotrebila “grafitne bombe” koje su izazvale raspad elektroenergetskog sistema u Srbiji. Koleginica stiže u kancelariju, posle pauze za doručak u kojoj je komotno mogla pojesti nilskog konja i par omanjih žirafa: - Jel’ me tražila moja šefica? Ne skidam pogled sa ekrana. Gunđam: - Niko te nije tražio. - E, zato tebe traži neka nepoznata žena! Ne puštaju je portiri zbog ovih pooštrenih mera bezbednosti. Dole je, u prizemlju. Odoh ja dole na kafu. Šta da kažem? Da je puste? - Kaži. Nepoznata žena stiže: - Oprostite, molim vas, prolazila sam ovuda i nisam mogla da ne svratim. Predstavlja se: - Ja sam direktorica centra za socijalni rad. - Drago mi je. Čime vam mogu pomoći? - Došla sam samo da vas nešto pitam. Naime, ovih dana se često kod nas priča o hakerskoj grupi „Crna ruka“. Ja i moje koleginice se oduševimo svaki put kad čujemo da su naši hakeri oborili neki američki sajt ili napravili nešto slično. Naravno, sve se pitamo ko bi mogao da bude član „Crne ruke“ i da li u njoj ima naših sugrađana ... Gledam je ispod oka: - Oprostite, kakve to veze ima sa mnom? Naginje se, šapuće: - Mi smo jednoglasne u jednom zaključku! Šapućem i ja, mada već znam šta će reći: - A zaključak je ...? Sija, ne trepće: - Zaključile smo da ste to VI ! Nema ko drugi da bude! Gleda me ispitivački. Ćutimo. Lagano odmahujem glavom. Počinjem da se smeškam. Skače. Sva srećna: - Znala sam da ste to vi! Kreće prema vratima. - Stanite! Po čemu ste to zaključili? Već je na hodniku: - Ne brinite! Neću nikome reći! Ode. Napomena: „Crna ruka“ je bila tajno društvo koje je izvršilo Majski prevrat 1903. u kojem su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović. Pod istim imenom je delovala hakerska grupa koja je 1999. sprovodila napade na američke sajtove i sajtove albanske vojske. * * * Jun 1999. NATO prekinuo bombardovanje pošto su se jedinice Vojske Jugoslavije povukle sa Kosmeta. Nastavlja se kurs računarstva, koji je prekinut početkom bombardovanja. Pričam o brzini procesora. - Mi smo čuli da se na štampanoj ploči može prebaciti neki prekidač. I da onda računar radi upola brže. - Tačno je, ali to ne treba raditi. Razočaranje. A baš su mislili da je to genijalna ideja. Pojašnjavam : - Nije to dobro. Povećanjem brzine, povećava se radna temperatura. Skraćuje se radni vek. Ne zanima ih radni vek. Pitaju gde je prekidač i kako da dođu do njega. Pokušavam da ih odgovorim od te ideje: - Da je to onako kako vi mislite, zar ne bi proizvođač sam podesio taj prekidač? I skuplje naplaćivao računar. Dobar argument. Sad će valjda prestati da se zanose tom idejom. Nisu ubeđeni. Prekidač im ne da mira. Ne razumeju zašto ih odgovaram. Kad može upola brže. - Ne kažem da ne može. Ali će kratko trajati. Vidim da im treba radikalan primer. - Možete li da zamislite “fiću” koji ide dvesta na sat? - To je nemoguće. Jednoglasni su. - Tvrdim da ga možemo naterati da ide dvesta na sat. Horski odgovor: - Ne možemo! - Možemo! Kad pada u provaliju, može postići dvesta na sat. Samo, neće dugo ići tom brzinom. Dokaz izveden.

30.04.2019.

Priča bez naslova

24. mart 1999. Počelo je NATO bombardovanje Jugoslavije. Proglašeno ratno stanje u zemlji. Telefon. Lepša polovina. - Spremila sam kokice. Kad dolaziš? - Stižem za deset minuta. Ako me ne zadrže kod mosta. Zadržavaju me. Policajac pregleda dokumenta. - Otvorite gepek. - Ako baš insistirate. Otvaram. U gepeku krš i lom. Koluta očima: - Zatvorite. I pređite most što brže. Nikad se ne zna. Prijatno! Beli golf kec jezdi preko mosta. Sa druge strane još jedna kontrola. - Dobro veče, gde ste krenuli? - Lepša polovina živi sa ove strane mosta. Šta da radim? Takva mi sudbina. Vidim da razume situaciju. - Otvorite gepek. Ista scena od malopre. - Laku noć. Prijatno! Konačno stižem. - Gde si do sada? - Dva puta su me zaustavljali. Pregledali mi gepek oba puta. - Stvarno bi mogao da ga malo raskrčiš. Mogu misliti kako je bilo policajcima kad su videli taj krš. Bruka jedna. Izbaci bar one stare rezervne delove. Ionako ničemu ne služe. - Hoću. Izbaciću. Možda. NEKOLIKO GODINA KASNIJE. - Kaži dragička! - Smatraj da sam rekao. - Idemo za vikend u Hajat. Sve sam sredila. - Šta ja treba da radim? - Ništa. Samo da se opustiš i uživaš. Zaslužio si odmor. Makar dva dana. Stiže i vikend. Žutim golfom dvojkom stižemo na parking Hajata. - Dobro veče, ne možete ovde da parkirate! - Mi smo gosti hotela. Sumnjičavo gleda žutu zver. - Imate li rezervaciju? Pokazujemo. - Molim vas, otvorite gepek. Mere bezbednosti. Otvaram. Situacija u gepeku malo gora nego pre nekoliko godina. - Zatvorite. Prijatan boravak! Parkiram. - Što me ovaj tako sumnjičavo gleda? - Pogledaj malo ostala vozila. Porše, Mercedes, Bentli. Čini mi se da je ono tamo Aston Martin. - Misliš da žuta zver malo odudara? - Ne mislim da MALO odudara. MNOGO odudara. Gledam okolo. U dnu parkinga stojadin. - Aha! Evo jednog koji još više odudara! - Ne raduj se previše. To je verovatno stojadin onog momka sa parkinga. Sležem ramenima. Što jes, jes. Lako je moguće. * * * Proleće 1999. Jugoslovenska protivvazdušna odbrana oborila takozvani nevidljivi avion F-117 kod Buđanovaca. Neke davne večeri, teča Žika nam pričao o svom poslu: - Gleda čovek reku. Duboka. Mutna. Druga obala daleko. Rekao bi, ne može se preći. A onda dođu neimari. Sagrade most. I za čas pređeš na drugu stranu. KRAJ DEVEDESETIH. Telefon. Lepša polovina sa one strane žice: - Imam još nešto da završim. Trebaće mi oko sat vremena. Kad se vidimo? - Doći ću do tebe. Oko osam. Krećem malo ranije. Vozim kroz grad. Prelazim most. - Baš dobro što si stigao ranije. Taman da staviš kafu. Dok ja završim ovo. Tresak. - Sagni se! Povlačim je dole. - Šta je to bilo? - Nemam pojma, ali posle jedne eksplozije obično sledi druga. Navikao ja. Tamo. Ipak, ništa. Zvonjava telefona. Sestra: - Gde je puklo? Kažem: - Negde prema vama. - Odavde je delovalo kao da je prema vama. - Onda je negde na sredini. Most. Srušili su most. Gleda čovek reku. Do malopre je prelazio za čas. Onda dođu rušitelji. Druga obala postane daleka. Do nekih novih neimara. * * * Proleće 1999. U vazdušnim napadima NATO pogođene su zgrade Ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Jugoslavije u užem centru Beograda. Gledam vojni poziv. Treba da se javim. Sutra. Poneti ašov ili lopatu. Da nema pečata i potpisa, delovalo bi kao skrivena kamera. Ipak, nema sumnje. Otadžbina zove. Koga? Bivšeg ratnika? Nemoguće. Ratnicima se ne kaže da ponesu ašov i lopatu. Bivšeg profesora? Nemoguće. Profesori nose kredu ili penkalu. Nesuđenog pisca? Nemoguće. Ne piše da ponesem pero i mastionicu. Šahistu? Nemoguće. Ne piše da ponesem garnituru i šahovski sat. Inženjera? Nemoguće. Inženjeri crtaju, ne kopaju. Programera? Nemoguće. Ne piše da ponesem laptop. Dakle, zovu nekog meni nepoznatog. Ili je administrativna greška. Zamišljam lokalnog birokratu koji čita zanimanje pored mog imena. Sriče: - E-L-E-K-T-R-O-I-N-Ž-E-NJ-E-R. Češka se po glavi. - Baš čudno pišu reč KOPAČ. Nema veze, to je valjda to. Jutro. Naoružan penkalom marke AŠOV, bezbrižno okrećem pedale bicikla marke PRETIS. Čuvenog po stihu: Lako ti je poznat siromaha, vozi PRETIS preko sindikata. Do cilja nekoliko kilometara. Pevušimo ABBA i ja: "If you see the wonder of a fairy tale. You can take the future even if you fail. I believe in angels. Something good in everything I see". Stižem. Društvo se već skupilo. Cilj jasan. Iskopati liniju rovova. Da sam normalan, pitao bih: “Čemu služe rovovi kad nas gađaju sa udaljenosti od n kilometara. Gde n teži beskonačnom”. Lokalni birokrata iz vojnog odseka beleži ko se odazvao. Gledam oko sebe. Osećaj VEĆ VIĐENOG ( DEŽA VI ). Gde li sam video ove ljude, na gomili? Aha! Na bini, za vreme protesta. Sve sam ljuti opozicionar. - Sad mi je lakše. Nije ovo zvala otadžbina. Ovo je ON poslao poziv. Odabranima. Onima koji ga ne vole. A dovoljno su ludi da to javno kažu. Drugari drže konsultacije. - Šta da radimo? Ovo je bruka i poniženje. Šta hoće da postignu? Ti rovovi ničemu neće služiti. To što mi iskopamo može se zaobići bez problema. Štaviše, ko je lud da ide preko ovih njiva kad na sve strane postoje lepi putevi. - Polako drugari. Prvo, za otadžbinu ću da poginem, ako treba. - To si već dokazao, devedeset prve. Ajd, dalje! - Drugo, ovo je najobičnija provokacija. Da vide ko se neće odazvati. Ili neće hteti da kopa. - I to je jasno! Ajd dalje! - Treće, traže da kopamo do dubine od metar i po. Kopaćemo bar malo dublje. - Čemu to? - Gandijevska metoda. Da vidimo njihovu reakciju. A i uželeo sam se fizičkog rada. Iskriviše mi se leđa od računara i tastature. Rečeno, učinjeno. Protivnik zbunjen. Očekivali su otpor. Razlog da krenu u obračun. Tri dana kasnije. Telefon. Zovu iz vojnog odseka. - Sutra ne treba da dođeš na kopanje. - Dobro. Kako vi kažete. I nešto bih vas zamolio.- Reci. - Zamolio bih vas da mi se više nikada ne obratite sa " TI ". Nismo zajedno ovce čuvali. Niti rovove kopali. A nisam vas video ni na frontu, devedeset prve. Zato sam za vas “gospodin profesor”. Tišina. Zatim : tu-tuuu, tu-tuuu. Nikada se nisam raspitao ko je, i kada, zatrpao one besmislene rovove.

30.04.2019.

Frakcionalno naelektrisane ekscitacije

Jesen 1998. Nobelovu nagradu dobio fizičar Robert Laughlin za otkriće novog oblika kvantnog fluida sa frakcionalno naelektrisanim ekscitacijama. Led na stepeniku pred gimnazijom. Proklizavam. Nekako ostajem na nogama. Ulazim u hodnik. Dežurna profesorica iznenađena: - Kolega se vratio u prosvetu? - Ne baš. Tezgarim. Držim kurs računarstva. Tridesetak polaznika. Odraslih. Par stepenica kasnije. Bivša koleginica. - Ko se to nama vratio? - Na mesto zločina? Smeje se: - Nemojte tako. Vi ste ovde legenda. Svi će se obradovati kad čuju da ste tu. - Lepo je čuti. Vidimo se. Otključavam kabinet. Uključujem računare. Pristižu polaznici. Brišem tablu. Kreda u ruci. A mislio sam da sam sa tim završio. Ponovo na daskama koje život znače. - Dobro veče svima. Možemo li početi ili da proverimo staro pravilo? Hor: - Koje? – Staro pravilo glasi: “ Nijedan profesor ne može tako kasno doći, a da posle njega ne dođe bar još jedan student”. Vrata se otvaraju. - Izvinite što kasnim. Jako je klizavo napolju. - Primetili smo. Izvolite, sedite. Seda u drugu klupu. Vadi sveske, olovke, gumicu, rezač, flomastere, lenjire. - Ako ste sve pripremili, možemo li početi? - Samo još da nađem naočare! Kopa po torbi. Strpljivo čekam. Naočare nameštene. - Znači, možemo početi? Popravlja frizuru. U ogledalcetu proverava šminku. Klima glavom. Osmeh. To valjda znači da mogu da počnem. - Najpre ćemo govoriti o strukturi operativnog sistema ... * * * 1998. Nobelovu nagradu za književnost dobio Žoze Saramago koji nam parabolama, neprekidno omogućava da shvatimo neuhvatljivu stvarnost. Starinska česma na hodniku gimnazije. Perem sunđer. Ko mi je kriv kad volim da crtam po tabli. Vrtim šablone za početak razgovora. Šablon C1: "Nešto ste mi poznati". Šablon C2 : "Da li se znamo, odnekud?". Šablon C3: "Ja se vama sviđam, a vi meni?" Šablon C4 ... Ne mogu da se odlučim. Srećom, prva prekida tišinu: - Kako to da se nikad nismo sreli? - Jesmo, samo se vi ne sećate. Bilo je to sedamdeset četvrte. - Ja sam tada imala dve godine! - Zato se i ne sećate. Ali ja se sećam, tada sam imao deset godina. Prošao sam pored vas. Bili ste u dečjim kolicima. Gleda me. Vidi da sam ozbiljan, šatro. Prekidaju nam konverzaciju. Dovoljno sam rekao. Za sada. Za nastavak ima vremena. Videćemo se i sutra. Krećem kući. Golf kec pali skoro iz prve. Brekće. Razmišljam o toj sedamdeset četvrtoj. Te godine smo se rastali od učiteljice. Na jesen nas dočekali nastavnici. Igrano je svetsko prvenstvo u fudbalu. Jugoslavija pobedila Zair, devet prema nula. Posle smo ispali. Bijelo dugme snimilo "Selma, ne naginji se kroz prozor". Na tekst Vlade Dijaka. Selma i Vlado se sreli kada je putovala za Sarajevo. Pomogao joj da ponese kofer i ispratio je na voz. Kada se smestila, sa perona je uzviknuo: "Ne naginji se kroz prozor!" Od te ljubavi, nikad ništa. Tako mu i treba, kad nema spremne šablone. Možda. Iste godine, Bora Čorba se rastaje od Biljane. Biljana kreće za Sarajevo, u novi život. Poziva je da se sretnu. Pred kafanom "Lipa" u dahu joj recituje novu pesmu. "Ostani đubre do kraja". Šmeker ostaje šmeker. Te godine, Jeanette peva "Porque Te Vas". "Zašto odlaziš?". Kad se sve sabere, mogao sam odabrati neku drugu godinu. Uostalom, nije ni važno. Sutra je novi dan. Tako kaže Scarlett O'Hara, u filmu Prohujalo sa vihorom. A njoj se valjda može verovati. Napomena: Izraz "šatro" - U potpunosti menja značenje reči ispred koje se nalazi. * * * Proleće 1999. 71. dodela Oskara: najbolji film je „Shakespeare in Love“, ukupno sedam nagrada od 13 nominacija, „Saving Private Ryan“ pet od 11; najbolji strani film italijanski "Život je lep". Davno nekad, teča Žika je umeo reći: - Žene imaju razvijeno šesto čulo. Predosete šta bi moglo biti. A i ono što nikako ne bi moglo biti. BENZINSKA PUMPA. Čekamo red. Lepša polovina koncentrisana na policu sa kozmetikom. Iza mene stariji gospodin. Plavojčica za kasom: - Dobar dan. Da li je vaš auto na dvojci? Ne stižem da odgovorim. - Auto je njegov. A on je moj! Nastavlja inspekciju kozmetike. Gospodin me lupka po ramenu. - Svaka vam čast! Ovo ste nečim morali zaslužiti! Sležem ramenima. Napolju smo. Kažem: - Šta ti bi? Samo je pitala čiji je auto. - Dragi moj, ne pravi se naivan. Nije važno ŠTA je pitala, već KAKO je pitala. Imam ja radar za takve. Isto veče. Na terasi hotela. Par stolova dalje, neka frajlica. Ponekad pogledam u tom pravcu. Stiže odmazda: - Daj mi te tvoje naočare, da ih obrišem. Briše ih detaljno i pedantno. - Tako. Sad su čiste. Stavlja ih u svoju torbu. - Sad slobodno gledaj gde hoćeš! - Jel taj tvoj radar nekad odmara? Nema odgovora. A i suvišan je.

30.04.2019.

Noć posle napornog dana

Zima 1998. „Titanik“ osvaja rekordnih 11 Oskara od 14 nominacija, Približava se 6. mart. Blaga nervoza među informatičarima, kao i svake godine pred taj dan. Uspavani virus „Mikelanđelo“ dizajniran je tako da se aktivira 6. marta i da tada briše sve važne delove na sistemima zaraženih računara. Koleginica zamišljena: - Možeš li za trenutak prestati da kucaš po tastaturi? Dižem pogled: - Mogu. - Htela sam da te nešto pitam, ali da se ne uvrediš ... Gledam je. Obično nije tako „fina“. Kažem: - Reci slobodno. Znamo se od prvog razreda osnovne škole, nema razloga da se ustežeš. - Znaš, pitala sam se da li se slučajno „Mikelanđelo“ aktivira baš na dan kad je tebi rođendan ... Ponoć. Pregrmeo redovan posao. Održao večernja predavanja. Vreme je za programiranje. Lonac kafe i The Beatles, "It's been a hard day's night And I've been working like a dog". Radim mesecima na projektu. Prepravljam program. Puštam obrade. Još malo i gotovo. Linije programskog koda trče po ekranu. Popušta mi koncentracija. Protežem se. Pravim poslednju izmenu. Valjda je dobro. Treba da lupim "Enter" i da krene obrada podataka. Finalna. Pevušim. "Don't let me down". Obrada završena. Treba da je potvrdim. Nejasna slutnja da sam negde pogrešio. Nisam. Jesam? Nisam. U glavi vrtim kombinacije. Ovo je “duboko oranje po podacima” , ako ne ispadne kako treba … Nemam rezervnu kopiju. Skok bez padobrana. Euforija: - Ma! Dobro je! Lupam po tasteru "Enter". U magnovenju shvatam da neće biti dobro! Sve sam uništio! "Help! I need somebody!" Kakav idiot! Hvatam se za glavu. Gledam u ekran. Trepćem. Nešto je čudno. Zakucao se. Restartujem računar. Poruka da je hard disk oštećen! Samo mi je još to nedostajalo. * * * Jutro posle naporne noći. Pričam kolegi šta mi se desilo. Pita kako se priča završila. - Ispalo je kao u pričama o Tri zakona robotike. - Ne razumem. - Isak Asimov. Pisac. U svojim pričama je postavio Tri zakona robotike. Prvi zakon, "Robot ne sme povrediti ljudsko biće niti, svojom neaktivnošću, dozvoliti da ljudsko biće bude povređeno." Drugi zakon, "Robot mora poštovati naređenja ljudskih bića, osim ako se ta naređenja ne kose sa Prvim zakonom." I treći, "Robot mora da štiti sopstvenu egzistenciju, osim ako se to ne kosi sa Prvim i Drugim zakonom." - Kakve to veze ima sa tobom? - Računar je spalio sam sebe, pre nego što je izvršio moju glupu komandu. - Čak i da je tako, disk ti je uništen. Dođe ti na isto. - Ne dođe. Uspeo sam da skinem podatke sa njega. - Priča je logična, ali znaš i sam da nije bilo tako. Slučajno je otkazao disk, trenutak pre nego što si lupio po tasteru "Enter". - Znam. Ali bi Asimov bio srećan. Da se sve odigralo kao u njegovim delima. Tako nekako. * * * Leto 1998. U Atini završeno svetsko prvenstvo u košarci, Jugoslavija prva, u timu prvenstva Dejan Bodiroga (MVP) i Željko Rebrača. Mlađa koleginica se snebiva: - Kolega, imam molbu za vas. - Recite. - Sinoć sam završila moj deo predavanja. Sve sam prešla, sem rekurzije. Ubila sam se objašnjavajući, ali nisam uspela. Nisu razumeli šta pričam. – To se moglo očekivati. Rekurziju najčešće razumeju samo oni koji su je koristili u praksi. Dobro da ste mi rekli. Pokušaću večeras da im objasnim. Uzdišem. Lako je bilo reći. Treba to uraditi. Ulazim u učionicu. Pametne glavice sede na svojim mestima. Kolebam se, da li da odmah pričam o rekurziji ili da to ostavim za kraj. Hrabro srljam u očekivanu propast. - Može li mi neko reći šta je to rekurzija? Žamor. Negodovanje. - To nam apsolutno nije jasno! Znamo da je to ono kad neki postupak u svojoj definiciji sadrži samog sebe. Ali i dalje ne razumemo. - Nemojte da vas to brine. Niste ni prvi ni poslednji kojima to nije jasno. Ajde da vidimo neki primer. Znate li šta je to "babuška"? - Znamo! To je ona ruska lutkica, u kojoj se nalazi ista takva, samo manja. I u njoj se nalazi sledeća. I tako redom. Do najmanje. Nekad ih bude pet-šest. - Lepo. Zamislite da se u najmanjoj nalazi biser. Opisaćemo korake koje treba izvršiti, da bi došli do bisera.Prvi korak : Otvoriti babušku. Ako je unutra babuška, ponoviti prvi korak. Ovo treba ponavljati sve dok otvaranjem babuški nailazimo na sledeću. Kad otvaranjem babuške ne naiđemo na sledeću, znači da smo stigli do bisera. Tada prelazimo na završni korak, to jest, vadimo biser. Program bi izgledao ovako: 1. "Otvori babušku" 2. Ako naiđeš na babušku, tada "Otvori babušku". 3. Pošto nisi naišao na babušku, "Izvadi biser". Primećujemo da ceo postupak "Otvori babušku" u drugom koraku sadrži samog sebe. To je rekurzija. Odahnuo. Valjda su shvatili.

30.04.2019.

Diplomatija

Jesen 1997. Vladajuća partija gubi u drugom krugu predsedničkih izbora ali izborna komisija donosi odluku da se izbori ponove. Koleginica razdragana: - Kaži dragička! - Smatraj da sam rekao. ( Izraz je izveden iz reči "drag", pa je draga vest - "dragička". A postoji i urbana legenda da je postojala neka gospođa Dragić. Znala je sve beogradske tračeve, pa su je presretali na ulici i govorili joj "kažite Dragićka". ) - Dovodim ti večeras gosta iz Norveške! Predstavnik evropske unije. On je kontrolor na predstojećim izborima. - Otkud on kod tebe? - Angažovali su me kao njegovog prevodioca i domaćina. - Verovatno si htela da kažeš "domaćicu"? Smeje se: - Hteo je da poseti jednu klasičnu opozicionu porodicu. Da stekne jasnu sliku o dešavanjima pre izbora. Ne veruje zvaničnicima. Rekla sam mu za tvog ujaka, da je jedan od vođa opozicije. Voleo bi da i on bude prisutan. - To mu dođe kao neki samit, u kućnoj varijanti? - Znala sam da ćeš pristati! Klimam glavom. Nije mi baš jasno kako je zaključila da sam pristao. - Neka bude. Vidimo se večeras. * * * Kućni savet. - Kad se vrati kod onih koji su ga poslali, referisaće na osnovu onoga što vidi i čuje kod nas u kući. Mi smo večeras slika i prilika opozicije u Srbiji. Sestra prva reaguje: - Umesiću kiflice! A imam i domaći sok. Gusti. Brat se ne slaže: - Kiflice su u redu, sok otpada. Nabaviću domaću lozu. To je diplomatija. - Doći će i ujak. I koleginica sa suprugom. Ona će prevoditi sa engleskog. - Dobro da si mi rekao. Malo je loza. Nabaviću i flašu šljivovice. Veče. Stižu gosti. Ostavljaju bicikle u dvorištu. Norvežanin visok, nasmejan, crven u licu. Brat me zove na stranu: - Mislim da će trebati još jedna loza. - Možda čovek ne pije? - Za svaki slučaj. Stiže i ujak. Čašica dobrodošlice. Pa jedna za Srbiju. I jedna za evropsku uniju. Ujak se raspituje: - Odakle je ovaj diplomata? - Iz Švedske. Malo mi što sam lupio, nego još prevodim:- Sweden! Norvežanin burno reaguje. - Šta kaže? Koleginica se kiselo smeška. - Odvalio si glupost. Norveška je skoro sto godina bila pod Švedskom. To je kao da si za Srbina rekao da je Turčin. * * * Diplomatija nam loše krenula. Brat spašava situaciju. Otvara šljivovicu. Norvežanin vidno zainteresovan za proizvode od šljiva. Nabrajamo domaće sorte šljiva: požegača, crvena ranka, trnovača. Preko šljiva stižemo do istorije. Oslobodilački ratovi. Cer. Kolubara. Krf. Lađa francuska. Solun. Tradicija. Slažemo sliku Srbije, domaćinske zemlje. Kuckaju čašice. Šljivovica ruši jezičku barijeru. Koleginica šapuće: Zanima ga zašto domaćini ne piju alkohol? Video je da nazdravljate i samo liznete čašicu. - Ko će izdržati njegov tempo? Kaži mu bilo šta. Izmisli nešto. Recimo, da hoćemo da ostanemo trezni dok ne prođu izbori. Veče odmiče. Diplomata hvali kiflice. Slažu se sa šljivovicom. Nazdravlja kiflicama: -Yes! Yes! Ziveliii kifliceee! Ujak ga prati, sve teže. Koleginica prevodi: - Pita kad je sadašnja vlast došla na vlast? - Pre pola veka. Posle drugog svetskog rata. I kaži mu da se izrodila, da je to sve korumpirano. Ujak u ofanzivi. Ne zna engleski, ali prevod i nije potreban. Sve se vidi po tonu, gestikulaciji, izrazu lica, očima. Norvežanin ga budno prati. Ujak više ne čeka prevod. Obraća se direktno: - Kradu na izborima! Sve je to lopov do lopova! - Ujače, on ne zna srpski! - Kako ne zna? L-O-P-O-V ! Jesi li sad shvatio? -Yes! Yes! Lopov! Ziveliii lopov! Ujak presrećan: - Vidiš da je shvatio! Živeli! Za Norvešku! I za Srbiju! Čuju se prvi petlovi. Pratimo goste do kapije. Sestra brine: - Kako će on na biciklu preko mosta? Samo da mu se nešta ne desi! Vidimo da malo krivuda, ali uredno okreće pedale. Odmiču. Nestaju u mraku. Čujemo njegov glas: - Fine people! Very, very fine people! Vraćamo se u kuću. Diplomatija nam očigledno ide od ruke. Kako god da prođu izbori, bar će poneko u Evropi čuti da su Srbi “fine people”. Malo li je? *** Zima 1998. Otkrivena afera "zozovača" - rakija od metanola proizvedena u Nišu ubila 43 ljudi u Srbiji.

29.04.2019.

Igra staklenih perli

1997. Steven Chu dobio Nobelovu nagradu za razvoj metoda za hlađenje i zarobljavanje atoma laserskom svetlošću. Teča Žika odavno zaslužio Nobelovu nagradu za izjavu : - Da je lako štrikati, i vrane bi nosile džempere. SEDAMDESETE. Fiziku nam predaje opasnica. Em težak predmet, em ona ne toleriše gluposti. U učionici tišina. Radimo kontrolni. Podignuta ruka. Momak koji je prethodne godine ponavljao razred. Pao iz fizike. I još par predmeta. - Izvoli. - Profesorice, ovo su suviše teški zadaci. Jesu li sa opštinskog takmičenja? - Ne, zlato moje, sa balkanijade su. Zar ih nisi prepoznao? DEVEDESETE. Predajem u pomenutoj učionici. Mnoge stvari su se promenile. Jedna nije. Fiziku i dalje niko ne voli. U tome prednjače devojčice. Tako bar mislim. Listam dnevnik. Gledam ko još nema ocenu. Una. Ko to beše? Aha. Devojčurak sa pletenicama. Sedi u zadnjoj klupi. Ne progovara celo tromesečje. Ne očekujem sa te strane neki blistav nastup. Prozivam je. Dajem lakši zadatak. Uzima kredu. Piše rešenje. Napamet. - Prijatno si me iznenadila. Probaj da rešiš sledeći. Malo teži. Kreda pršti po tabli. Gotovo. - Ulepšala si mi dan! Ajd sad sledeći. Sa republičkog takmičenja. Rešava i to. - Ako rešiš i ovaj, svaka ti čast. Crtam dijagram. Karnoov ciklus. Za ovo već treba malo dublje poznavanje materije. Deca protestuju: - Profesore imate li vi dušu? Valjda je već zaslužila peticu? - Odavno. Hoću samo da i vi vidite rešenje ovog zadatka. Ako ga nađe. Tišina. Razmišlja. Vrti pletenicu. Ispisuje jednačine. Vidim da je na dobrom putu. - Ne moraš dalje. Idi na mesto. - Niste joj upisali peticu. - Upisaću. Što se ocene tiče, ne mora više da dolazi na časove, do kraja godine. Devojčurak sa pletenicama danas predaje kvantnu fiziku na jednom evropskom univerzitetu. Kažu da je mnogo opasna profesorica. I mnogo dobar predavač. * * * Proleće 1997. IBM Deep Blue porazio Garija Kasparova u revanšu. Teča Žiki porazi ni najmanje nisu remetili uživanje u šahovskoj igri. Halapljivo sklanja moju kraljicu sa table: - Veni, vidi, vici. “ Dođoh, videh, pobedih.“ Tako reče Cezar! - Jel rekao nešto Cezar o Legalovom matu? Žrtvovao sam ti kraljicu da bi te matirao. Teča prihvata poraz mirnoćom jednog filozofa. - Errare humanum est. Devedesete. Maj. Maturanti uskoro odlaze. I ja polako “pakujem kofere”. Ocene iz fizike zaključene. - Imate li vi mene nešto da pitate? Naravno da imaju. - Primetili smo nešto tokom ovih nekoliko godina. - Primetili ste da mi je brada porasla? - Neee. Opet se izmotavate. Nekoliko puta ste različito reagovali, a situacije su bile iste ili slične. Nekad ste bili strogi, a nekad ne. Kako to? Ali da objasnite u vašem stilu! Smeju se. - Može. Šta dobijete kad kristal obasjate svetlošću? - Doći će do prelamanja! Naučila deca.- A kad ga opet obasjate, na isti način? - Prelomiće se svetlost, na isti način kao i prvi put! Tačno. - Vidite, čovek nije kristal. Razumeli su. - A šta jeste, ako nije kristal? - Čitali ste Hesea? Igra staklenih perli. Perle se pokreću. Kad ih obasjaš, nikad ne znaš kako će se svetlost prelomiti. Čas je završen. Idite sad. * * * Leto 1997. Bloombsbury Publishing izdaje prve primerke romana J. K. Rowling „Harry Potter i Kamen mudraca“. Pre toga, dvanaest izdavača odbilo je da objavi njenu prvu knjigu. Zbornica poluprazna. Odlažem dnevnik u policu. Sekretarica usplahirena: - Rekao je direktor da ti ne damo radnu knjižicu. Dok ne porazgovara s tobom. Očekuje te. Direktor autoritet. Onaj pravi. Pita: - Zašto? Da li te je neko ovde uvredio? Rekao ti neku lošu reč? Da nisam ja? Nije. Kažem: - Dobio sam ponudu koja se ne odbija. U struci. - Ideš, dakle, među svoje? Među inženjere. Svaka ptica svome jatu. Tako i treba. Drago mi je što ideš. Jer će ti tamo biti bolje. I žao. Jer nas napuštaš. Završava monolog. Ulazi jedna stara dobra profesorica, osmehuje se: - Pravo je zadovoljstvo videti ovakve dve školske legende na istom mestu! Ne mogu da ne kažem: - Ova bradata legenda broji poslednje minute u školi. Nema više predavanja. Dosta je bilo. Na ulici. Izlazna vrata škripe. Lupaju za mnom. Neki đaci trče na čas. - Profesore, da li je zvonilo za kraj časa? - Jeste deco. Zvonilo je.

29.04.2019.

Varljiva zima devedeset sedme

Zima 1997. Izabran novi gradonačelnik Beograda, prvi ne-komunistički od 1944; skinuta zvezda sa skupštine grada. Kolega je od nedavno u gradu. Ne poznaje nikoga. Popodnevna kafa. Sestra stavlja pred njega tanjir sa kolačima. - Mnogo sam depresivan. Konfuzan. Odem na posao, malo prošetam. Nazad u stan. Osećam se otuđeno. Ne vidim svrhu svega što mi se dešava. Ni posao mi se ne sviđa. Gazdarica dosađuje. Sem kod vas, nigde ni ne idem. Pitam se dokle ću ovako. - S moje tačke gledišta, ti si samo malo razmažen. Ne fali tebi ništa. Samo filozofiraš. Bez razloga. - A gde su tu radosti života? Lepi trenuci? Sreća? Raspekmezio se. Uzdiše. - Reci mi, da li su tebe mnogo tukli, kad si bio mali? Razrogačio oči. - Uopšte me nisu tukli! - Vidi se. Sestro, donesi onu bejzbol palicu iz špajza. - Zašto to? - Sad ćemo te lepo izmlatiti. Osetićeš neizmernu sreću kad prestanemo da te bijemo. Počinje da se smeje. Shvatio je. Mesec dana kasnije. - Bio sam kod tetke u Beogradu. Ona je psiholog. Ispričao sam ono za bejzbol palicu. - Nisi valjda? - Žena se oduševila. Rekla da treba sa takvim ljudima da se družim. Da je to najbolja terapija. - Šta je terapija? Druženje ili palica? - I jedno i drugo! * * * Proleće 1997. Kometa Hale-Bopp dostiže perihel, najkraće rastojanje od Sunca. Bliži se polugodište. Prelistavam dnevnik. Tek poneka ocena iz usmenog odgovora. - Ima li neko želju da odgovara? Ima. Izlazi pred tablu. Rešava par zadataka. Ne baš blistavo. - Ocena za ovo je negde između dvojke i trojke. Reci mi još naziv jedinice za količinu naelektrisanja. - Za trojku? - Jeste. Češka se. Okreće se prema razredu. Šapuću. - Džul, Džul! - Kulon, Kulon! Ne čuje ih dobro. - Koliko čujem, ni tvoji drugari nemaju jedinstveno mišljenje. Hajde, da čujemo odgovor. - Džulon! - Uhhh! Idi na mesto. Spremi to još malo, pitaću te na sledećem času. Kreće ka mestu. Iz zadnjih klupa dobacuju: - Napravio si Kentaura! Pola Džul, pola Kulon! - Dosta s pričom! On je bar imao hrabrosti da se javi. Najlakše je kritikovati. Hoćete li nagradno pitanje? - Hoćemo! - Zašto ne treba izlaziti iz automobila, za vreme nepogode? - Da ne pokisnemo! - Dobra šala, ali nije u kontekstu lekcije. Imate li neki drugi odgovor? Žamor. Konsultacije. Listanje svesaka i udžbenika. Dobro je. Motivisani su. Nadam se da će se neko dosetiti. - Imamo li pravo na potpitanja? - Može. Tri. - Ima li to veze sa kišom? - Ne. - Sa vetrom? - Ne. Galama. Bune se. - Lakše malo! Potrošili smo dva! I to nepotrebno! Ponovo žamor. Ostalo im je još jedno potpitanje. - Hoćemo li čuti treće? - Samo malo! Dogovaraju se. Čekam. - Treće potpitanje je: Ima li to veze sa Kentaurom, od malopre? - Naravno da ima, to ste odmah mogli pretpostaviti. - Znači, energija i naelektrisanje? - Iskoristili ste pravo na tri potpitanja. Čekam konačan odgovor. Podignuta ruka. Junak koji je malopre odgovarao. - Reci. - Profesore, jasno je da se radi o gromu. Da nije konačan odgovor: Faradejev kavez? - Obrazloži. - Ako grom udari u automobil, naelektrisanja će se rasporediti po njegovoj površi, i neće ući unutra, tako da ćemo biti bezbedni. - Odgovor je tačan. Zašto nisi tako odgovarao malopre? - Zato što niste umeli da mi lepo postavite pitanja! - Ili je to zato što ti je logika jača strana, a marljivo učenje slabija? Bilo kako bilo, ona dvojka, ova petica i bonus za aktivnost, u zbiru daju četvorku? Klima glavom. Pametnica. Lenja pametnica. * * * Zima 1997. Najveći i nezabeležen u istoriji štrajk prosvetara u Srbiji. Starija koleginica naelektrisana: - Sve škole su u štrajku. Osim nas. Sležem ramenima. Počinje da varniči: - Kolega, vas to ne dotiče? Šta god da kažem, neće valjati. Ćutim. Odmahuje rukom. Traži sledećeg. Da se iskali na njemu. Mlađa koleginica donosi šoljicu kafe: - Šta je htela od tebe? - Nemam pojma. Valjda je nervozna što samo gimnazija nije u štrajku. A ja joj valjda izgledam zgodan da ispuca nervozu. Smeje se. - Pa, kad si najmlađi profesor. Laka meta. - Jeste. A i zna da joj neću odgovoriti. Nije red. Nekad mi je predavala. Prolaze časovi. Nervoza u zbornici sve veća. Nad glavama tamni oblaci. Mlađa koleginica kaže: - Večeras je sastanak sindikata. Spremaju smenu predsednika. - A ko će biti novi? - E, to još ne znaju. Traže žrtvu. Kasno uveče. Izlazimo iz škole. - Da li si ti normalan? Prikačiće ti da radiš iz političkih pobuda! Zašto si prihvatio? - Zato što su prvi put bili jedinstveni. Da li si ikada videla da su svi digli ruke? I profesori, i osoblje, i administracija. Kao jedan. Kako da odbijem? Polovina profesora mi je nekad predavala. - Dobro to. Ali ako krene po zlu, ti ćeš biti prvi na udaru. - Kao da mi je prvi put. Ne može se megdan zadobiti na divanu sve lulu pušeći. - Samo se ti šali. Šta ako ostaneš bez posla? Zamisli samo :”Najbolji profesor izbačen na ulicu!” - Nisam najbolji, a i na ulici ima posla. Čistiću cipele, i biću najbolji čistač u gradu. Eto. * * * Zima 1997. U Roslinu, Škotska, naučnici objavili da su uspješno klonirali ovcu Dolly. Sutradan. Predstavnici svih škola pozvani u opštinu. Počinje sastanak. Predsednik opštine ljubazan. Elokventan. Intelektualac. Pleni znanjem i šarmom. U sali tridesetak kolega i koleginica. Iz deset škola. Očarani su njegovim nastupom. Razumevanjem teškog položaja prosvetnih radnika. Osećaju da je on na našoj strani. Da će nam pomoći. Dva sata kasnije. On i dalje priča. O svemu. Osim o onom zbog čega smo došli. Taktika iscrpljivanja. Gledam štrajkače i ne verujem. Zaboravili su zašto su došli. Nisu izneli naše zahteve. Kolega me gura laktom. - Šta je ovo? Niko ne progovara! Slušaju kao hipnotisani! Šeta ih kao stado ovčica. - Vidiš da čovek zna svoj posao. Prosipa magiju. Svaka mu čast. Nije on slučajno predsednik opštine. - Još mu se i diviš? - Moram. Stvarno je vrhunski igrač. Igra svoju igru, na svom terenu. Žao mi je samo što igra za drugu ekipu. Gde bi nam bio kraj da je naš. Predsednik me proziva: - Mladi kolega ima neko pitanje? Čini mi se da vas ne poznajem? Sekretarica mu nešto šapuće. - Aaa! Pa to je čuveni profesor. Drago mi je da vas vidim! - I meni je drago da vidim vas. Ali mi nije drago što se upoznajemo u ovakvoj prilici. - Zašto? Zajednički možemo sve rešiti. Imate li neko pitanje? - Šta ćete učiniti po pitanju naših plata? Izlaže razvojne perspektive. Deset minuta kasnije. - Ima li još neko pitanje? - Šta ćete učiniti po pitanju naših plata? - Rekao sam. Niste me pažljivo slušali. Izlaže razvojne perspektive. U skraćenoj verziji. - Toliko za danas. Ustaje. Pozdravlja prisutne. Prekidam ga: - Imam jedno pitanje. Šta ćete učiniti po pitanju naših plata? Vidno nervozan: - Dva puta sam odgovorio! Počinje da puca. - Izvinjavam se, možda nisam dobro postavio pitanje. Dakle, šta ćete vi, kao predsednik opštine, učiniti po pitanju naših plata? Najzad puca po šavovima. - Ništa! Ništa neću učiniti! Izlazi. Lupa vratima. Sekretarica trči za njim. Sastanak završen.

28.04.2019.

Na Uskrs

1960. Ujnina priča. - Ja mala, odrastam bez oca. Mama nema nikakav prihod. Tuga Božija. Kad ručamo, ne znamo da li ćemo večerati. I tako, igram se tog dana u bašti. U uglu bašte, nešto čudno. Zavirim. Nečija kokoška napravila gnezdo. U njemu dva jajeta! Uzmem ih i sva srećna potrčim prema kući. Imaćemo ofarbana jaja za Uskrs! Pred samim vratima spotaknem se i padnem. Jaja se polupala. Sedim i plačem. Kad se nekome ne da, onda mu se baš ne da. * * * 1970. Teča Žika ne zna šta je to : štanicla. - Kako ne znaš tečo? To je papirna kesa. Ona u koju se pakuju bombone kad ih kupuješ u rinfuzi. Iz one staklene posude sa poklopcem. Na merenje. Kad si gladan, kažeš: „Pojeo bi i masnu štaniclu“. Za rođendan deca nose u školu štaniclu sa bombonama. Da časte drugove iz razreda. Druga deca pitaju: - Po koliko? Po dve bombone, obično. Veselje nastaje ako je po tri. Po ulicama razbacani papirići. Omoti od bombona, čokolada, žvaka. Ponešto oduva vetar. Ponešto pokupe komunalci. Devedesete. Bliži se Uskrs. Ulice čiste. Nema papirića. Čokolada košta deset milijardi. Nema para ni za štaniclu. Moji đaci uzbuđeni: - Profesore, videli smo jagode u radnji preko puta! Ne pamtimo kad smo ih poslednji put jeli. Kopam po džepovima. Trunje od duvana. Za motanje. Papirići za pomenuti duvan. I novčanica sa besmislenim brojem nula. - Može li za ovo da se kupi malo jagoda? - Može! Mala štanicla! Mnogo kasnije, inflacija zaboravljena. Bilo, ne povratilo se. * * * 1973. Učiteljica me upravo lupila po glavi. Zbog brbljanja. Sigurno se sad kaje. - Deco, koji su prvi znaci proleća? Stižu odgovori: - Sunce, visibabe, zelena travica. Klišei. Vičem: - Kesice sa semenjem! Tajac. Neko se igra sa sudbinom. Pojačavam utisak: - Kad ujutru na stolu nađemo kesice sa semenjem: paradajz, krastavci, peršun, znači da je mama bila na pijaci i da je došlo proleće. Učiteljica kreće prema meni. Stiskam se. Sad će da me umlati. Ipak neće. Najboljeg đaka. Svoju diku i ponos. Tako se tešim. - Ovo je jedno zanimljivo razmišljanje. To je rekla na glas. - Prekini ili ću porazgovarati sa tvojim tatom. To je rekla tiše. Prekidam. Te godine, pred Uskrs, odnekud su se pojavile neke čudne tikvice. Sa crvenim šeširom. Komšinice se dokopale semenki. Dele ih na komad. Mama dobila pet semenki. Pažljivo ih pakuje i zamotava. Otimam jednu. - Vrati to! Ne pada mi na pamet. Kreće za mnom. Uvek je bila sporija. Izlećem na dvorište. Ne znam kud ću sa semenkom. Zabadam je u zemlju. Izleće i ona. Par vaspitnih po vaspitnom delu tela. - Gde je semenka? Sad neću da kažem. Dolazi leto. Konzilijum komšinica u dvorištu. Dvorište prekriveno vrežom i lišćem. Na vreži desetine tikvica. Velikih. Sa crvenim šeširima. - Šta si radila? Otkud ovolike tikvice iz jedne jedine vreže? Kod nas rodilo jedva po par komada. Zakržljalih. Mama ne zna. Ne zna ni kako su tikvice nikle na tom mestu. Ona ih nije posadila tu. Znam ja. Neću da kažem. Zbog onih vaspitnih. Ipak sam posle rekao. Iz semenke posađene slučajno, i u nedoba, ponekad se razvije biljka lepša i bolja od propisno posađenih. * * * 1974. - Čovek može sve da bira, osim rodbine. Kakva god da je, tvoja je. Ma gde bila. I ma šta radila. I kad ih retko viđaš, i dalje ste rodbina. - Tečo, ja imam ujaka koji daleko živi. Bio sam samo jednom kod njega. I on retko dolazi kod nas. - Čime se bavi? - Peca ribe na Uni. - Šta radi kad ne peca? - Radi kao direktor tamošnje gimnazije. A pre toga je predavao književnost. Osamdesete. Jedna od retkih poseta ujaka koji živi daleko. Obraća se mojoj mami. - Da ti meni za ručak napraviš nasuvo sa krompirom. Baš sam se uželeo. Ujna pažljivo prati šta mama radi. Kuvanje testa. Kuvanje krompira. Zaprška. Promešano. Gotovo. Ujna ne može da dođe sebi od smeha. - To je nasuvo sa krompirom? - Jeste. Što se smeješ? - Koliko mi je samo puta rekao da napravim nasuvo. Nisam znala da on to tako zove. - Pa šta si mu spremala kad ti to zatraži? - Operem krompir, prepolovim, osušim i stavim u tepsiju. Nasuvo! Nikad se nije bunio. A ja mislila da je to hteo. Posle je pitamo kako se udala za ujaka. - Što vas to zanima? - On je kao svaki pravi profesor. Rasejan i zanesen. Baš nas zanima kako te šarmirao? - Radila sam u sekretarijatu škole. On mlad profesor. Malo, malo, pa dođe. Onako. Kao slučajno. Vidim da tu nešto ima. Kad se izjasnio, rekla sam mu da dolazi u obzir samo ako ima ozbiljne namere. Takva su vremena bila. Ne dao ti Bog da te neko vidi uveče u gradu sa nekim momkom. Devedesete. Uskrs. Rat stigao do Une. Ujna se brine oko večere. Ima tri jajeta. Da li da napravi kajganu? Ipak će jaja na oko. Ujaku dva, njoj jedno. - Dosta je meni jedno. Neću propasti. Tako razmišlja. Lupa ono jedno, sebi namenjeno. Ispadoše dva žumanceta. Zove ujaka. - Evo vidiš, Bog me gleda i ne da da propadnem!

28.04.2019.

Zima našeg nezadovoljstva

Zima 1996. Prva pobeda nekog računara u partiji sa šahovskim prvakom sveta. IBM Deep Blue pobedio Garija Kasparova. Teča Žika nikada nije igrao protiv računara. Sa strane se divio onima koji su napravili Deep Blue. I mnogo je poštovao učene i umne ljude: - Imadosmo mnogo umnih ljudi. Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković. Zadužiše čovečanstvo. Nauka je kao zmija. Teško tebi kad te ujede. Onda joj posvetiš ceo život. I ništa sem nje ne primećuješ. Tu tečinu zmiju uspešno držim na distanci. U nekoj drugoj partiji drugar mi, usput, kaže: - Dobar ti onaj naučni rad u časopisu “Tehnika”. Nemam pojma o čemu priča: - Nešto si pogrešio. Nisam pisao nikakav rad. Znam da nisam. Ubedjuje me da jesam. - Dobro, o čemu je taj rad? - Nešto o dijamantima. - E, onda jesam. To mi je bio diplomski rad. Drugar traži po policama. Nalazi časopis. Stvarno moj rad. Objavio ga mentor. Rađa se želja da napišem još neki. Primiče mi se ona tečina zmija. Ipak je izbegavam. Bolje je tako. * * * Proleće 1996. Oružani napadi na policajce na Kosovu. Najavljeni savezni izbori na jesen. Teča Žika pamti izbore davne 1946. godine: - Posle rata smo glasali pomoću gumenih kuglica sa državnim grbom. Svaka partija je imala svoju kutiju. Poslednja je bila ćorava kutija. Namenjena uzdržanim glasačima. - Zašto kuglice? - Mnogo nepismenih beše! Pedeset godina kasnije. Glasaju pismeni. Izbori za Skupštinu. Završni miting. Vođa opozicije završava govor. Zastave se vijore. Hor peva. Pozivaju kandidate za poslanike da izađu na binu. Izlazimo. Masa navaljuje. Opasno pritiskaju prve redove. U prvom redu starica uplakanih očiju. U ruci drži sliku vođe. Jedva čujem šta viče. - Molim te sine! Daj mu da potpiše! Saginjem se. Ne mogu da dohvatim sliku. Klečim. Pruža ruku koliko može. U ruci slika. Hvatam je. Od muzike i galame više se ništa ne čuje. Vraćam joj potpisanu sliku. Trpa je pod jaknu. Čitam sa usana. Hvala. Nekako se izvlači iz gomile. Nestaje. Vraćamo se kući. Pitaju kakav je osećaj posle svega. - Niko srećan, niko zadovoljan. Sem bake sa slikom. * * * Jesen 1996. Dan izbora. Vlast previše jaka. I njen drugi ešalon. Opozicija ujedinjena u koaliciju. Zbog očekivanih mahinacija sa glasačkim listićima čuvari kutija ne mrdaju sa svog mesta. Odabrani čuvari kutija. Oni koji se neće prodati za šaku novca. Oko podne sedimo u izbornom štabu. Niko ne veruje u neki veći uspeh. Nervoza. Daleko je do večeri. Do brojanja glasova. Pitaju me: - Ko su tvoji čuvari kutije? Da ne bude nekakva izdaja? - Jedan mnogo pošten momak i rođena sestra. Osmeh. - Onda možeš biti miran. Sestra nikad nije izdala brata. Miran sam. Veče. Biračka mesta zatvorena. Počinje prebrojavanje. Trajaće dugo. Uvek je tako. Idem da malo odspavam. Nešto posle ponoći, budi me sestra. - Gubio si strašno na početku. Na tvojih desetak glasova ovi na vlasti su imali preko sto. Već su javili u svoj štab da su pobedili na tom izbornom mestu. - A drugi ešalon? - Oko sedamdeset glasova. - Znači treći sam? Dakle, na poslednjem mestu? - Ne. Na kraju si bio prvi. Ne razumem. - Kad smo istresli kutiju, na vrhu su bili listići onih što prvi glasaju. Rano zorom. Zato si gubio. Posle su došli na red listići onih što su glasali popodne i predveče. Zato si dobio. Gledam kroz prozor. Uskoro će svanuti novi dan. * * * Kraj 1996. Izborne komisije poništavaju opozicione pobede. Počinju demonstracije u Srbiji. Početak 1997. Protestne šetnje. Na Svetog Savu. Ciča zima. Silazim sa bine. - Slikali smo te dok si držao govor. Izgledao si kao Žikica Jovanović Španac. Sležem ramenima: - Baš duhovito. Ovako se nisam smrzao još od kad smo kao deca igrali fudbal na snegu. A posle, zna se, promrzle nam noge. Par vaspitnih i ulazak u kuću. Mama, sa papučom u ruci, komanduje: - Prisloni se uz peć i ne mrdaj odatle! Pećka kaljeva. Vatra pucketa. Izvlači zimu iz kostiju. Šolja toplog mleka i zabrana fudbala do proleća. Kaljevu peć su posle nekoliko godina demontirali. Umesto nje, nabavili peć na naftu. Naftarica čađavi i dimi. Provetravanje posle svakog sipanja nafte. Progres. * * * Zima 1997. Donet specijalni zakon (lex specialis) kojim su priznate opozicione pobede na lokalnim izborima. Teča Žikin stav o vlasti: - Vlastodršci obično vole da im se podanici klanjaju. Takvim ih vlast učini. I svaki sledeći bude kao onaj prethodni. - Tečo, jel to kao u onoj pričici o zmaju? - Kom zmaju? - Vitezovi odlazili, redom, da ubiju zmaja i otmu blago. Nijedan se nije vratio. Onda ode najbolji vitez. Ubi zmaja. Stade pred veliko blago. Začuđen kako je lako ubio zmaja, pogledao je slučajno u svoje ruke. Bile su zelene i prekrivene krljuštima. Počeo je da se pretvara u novog zmaja. Smeje se teča. - Mnogo lepa ta priča. I mnogo tačna.

27.04.2019.

Sve je lako kad si mlad

Leto 1995. Operacija Oluja počinje jutarnjim granatiranjem Knina i drugih krajinskih gradova; napadnuti i položaji UN mirotvoraca; američki avioni gađali protivvazdušne položaje kod Knina. Krenule kolone izbeglica. Stiže jesen. Deca izbeglice nastavljaju školovanje u Srbiji. Prazni školski hodnici. Zaključavam kabinet. U nekom uglu neko šmrca. Sedi na radijatoru. Sad već plače. - Dobila si jedinicu? Nije. - Neko te dirao. Nije. - Bolesna si? Nije. - Dečko te ostavio? Jeste. Češkam se po glavi, kako da je utešim? Nisam baš neki psiholog. Šta god da kažem, videće da je to utešiteljska priča. Treba mi nešto u šta će poverovati. Nešto logično. A,da: - Pogledaj na tu stvar ovako. Na svetu postoji tri i po milijarde muškaraca. Odbacićemo sve koji su premladi i sve koji su prestari za tebe. Odbacićemo i one koji ti se ne bi dopali. I one koje nikada nećeš sresti. Ostaje deset miliona mladića u koje se možeš zaljubiti. Nemoj mi samo reći da je taj tvoj najbolji od tih deset miliona. Gledamo se. Znam da ima poverenja u mene. Vidi da sam ozbiljan. Osmeh na njenom licu: - Da znate da ste u pravu! Kao i uvek. Znam. Mesec dana kasnije ulazim u zbornicu. Ruke prljave od krede. Do lakata. Perem ih. Njena majka gleda ocene u dnevniku. Šapuće biologičarki. - On je spasio moje dete. Pogled koji nema cenu. * * * Jesen 1995. Potpisan Erdutski sporazum o mirnoj reintegraciji hrvatskog podunavlja. Francuskinja Jeanne Calment dostiže potvrđenu starost od 120 godina i 38 dana, postavši najstarija osoba koja je ikada živela na svetu. Na hodniku gimnazije đaci gledaju požutele maturske tabloe. Smešne im frizure, odeća, profesorski brčići i leptir mašne. - Deco, druga su to vremena bila. Đaci su obavezno nosili kape. Skidali ih u znak pozdrava. S kolena na koleno prenosila se priča o đaku koji je žurio u školu. Primetio profesora na drugoj strani ulice i učtivo se javio. U brzini nije skinuo kapu. Nekako stigao na čas. Malo kasnije pozvali su ga da uzme ispisnicu iz škole. Reaguju. - Mislite li da je to ispravno? - Mislim da je to drakonska kazna. A mislim i da nije dobro rušiti stubove na kojima počiva društvo. Nekada su učitelj, pop i lekar bili najugledniji ljudi na selu. - Vama svaka čast, ali kad vidimo ko sve danas predaje u gimnaziji ... - Slažem se. A tek kad vidimo ko sve danas ide u gimnaziju ... Nerešeno. Jedan-jedan. * * * Jesen 1995. Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija 1022: SRJ suspendovane sankcije (uvedene maja 1992.). Upravnik hotela zabrinut. - Profesore, ovi tvoji đaci okreću hotel naglavačke. - Treba malo da se opuste. Na ekskurziji su. Neće uraditi ništa loše. Sve su to dobra deca. Samo su malo živahni. Na licu mu grimasa. - Sreća što nisu MNOGO živahni. Živahna deca se smiruju oko četiri ujutru. Tri sata kasnije. Umivam se. U ogledalu posmatram nekoga sa crnim kolutovima oko očiju. Malo kasnije, lupam po vratima duž hodnika. - Silazite u restoran. Počinje doručak! Gunđaju. Nenaspavani. Na brzinu doručkuju. Kreću ka sobama. - Za pet minuta da ste svi ispred hotela! Idemo u jutarnju šetnju. Priroda zove! Protesti ugušeni u startu. Vuku se po šumskim stazama. Namršteni. Zevaju. Mrmljaju nešto. Najčešći termini: surovo, nehumano, nema dušu. Iz nekog šumarka izviruje mali vojni objekat. Iza žice teren za mali fudbal. Sa sve mrežama na golovima. Brzo pada dogovor. Vojska protiv đaka. Petnaest minuta poluvreme. Vojnici u punoj snazi. Ovi moji vižljasti, tanki. Drugi razred gimnazije. Kraj utakmice. Vojska leži po terenu. Komentarišu: - Razbiše nas klinci. Igraju kao Brazilci. Prilazi mi poručnik. - Ovo je sramota. Pet razlike. Morate nam pružiti revanš. - Deca su umorna i nenaspavana. Igrajte protiv drugog tima. Igraću i ja sa njima. Pola sata kasnije. Ista priča. Poručnik rezigniran: - Da nemate možda i treći tim? Smešno mi. - Jedino ako ćete da igrate protiv devojčica. A treba i da idemo. Pozdravljamo se. Ipak su korektni: - Dođite nam opet. Biće nam čast. Nego, profo, čitaju li ovi vaši išta? Ili samo igraju fudbal? Nemam srca da im ne kažem: - Svi su odlični đaci. I svi treniraju za podmladak gradskog tima. Nije sramota izgubiti od njih. Vrte glavama. A vidim da im je malo laknulo.

27.04.2019.

Bila jednom jedna zemlja

Proleće 1995. 67. dodela Oskara: najbolji film je „Forrest Gump“, ukupno šest nagrada od 13 nominacija. Čekajući da počne nastava, prisećam se teča Žikine životne mudrosti: - Ne sastoji se život samo od velikih stvari. Nekada su jako važne i one najmanje. Najsitnije. Taman tako. Danas treba da pričam o sitnim stvarima. Kapilarnim. Crtam na tabli usku cevčicu. Na dnu cevčice kap vode. - Vidite, deco, cevčica je uska, zato će doći do kapilarnih pojava i voda će ući u cevčicu. Vidim da ih to uopšte ne zanima. Šta ih briga što će cevčica uvući kap vode? - Dobro. Da probamo ovako. Zašto se posle tuširanja niko ne briše najlon kesom već peškirom? Očekujem da će se setiti da je najlon ravan. Nema rupičastu strukturu kao peškir. Nema kapilarnih pojava. Nema ni uvlačenja kapi vode. Ćute. - Hajde. Razmislite malo. Siguran sam da ćete se setiti. I dalje ćute. Konačno jedna podignuta ruka. Iznenađenje. Vlasnik ruke baš i ne blista na časovima. Jako me zanima šta će reći. - Izgleda da se neko setio! Izvoli, reci. - Pa, profesore, ko je tako lud da se briše najlon kesom? Ne znam šta da mu kažem. Uzdišem. - Ima nečega u tvom odgovoru. Ima neke logike. Sedi, molim te. Izgleda da su za nekoga i sitne stvari krupna prepreka. * * * Proleće 1995. Rat u Hrvatskoj: Krajinske snage u znak odmazde zbog operacije Bljesak dalekometnim projektilima gađaju Zagreb. Sledi izveštaj o vremenskoj prognozi Danas sunčano i vedro... Gasim radio. Davno pre, teča Žika nam pričao o rušenju Beograda: -Beograd su rušili Nemci. A tek što ga porušiše saveznici! Niko ne ruši bolje od saveznika. Mnoge kuće sravniše sa zemljom. Posle rata počela obnova. Izgradnja. Lako je rušiti. Nije lako graditi. A moj bivši razredni je imao omiljenu izjavu o zidarima: - Zidari su najsrećniji. Na kraju dana vide šta su napravili. Prosvetari vide tek mnogo godina kasnije. Tako on kaže. Toliko o teoriji zidanja. Prelazim na praktičan rad. Treba mi pregradni zid. Ne znam da zidam. Znam ko zna. Dolazi deda. Sa štapom. Stigle ga godine. I tarabe koje je u mladosti preskakao. Vitla štapom: - Lako je to! Zamešaj malter pa ću te naučiti. Šta da zamešam? Jedan cementa, tri kreča, šest peska. - Čega jedan,tri i šest? Fangli. Mešam. Još malo vode. Dobro je. - Sad sipaj tu na početak. Gunđam i sipam. - Stavi sad ciglu. Ne tu! Ovu drugu. Ne vidim po čemu je ta druga bolja od prve. Stavljam. Instrukcije vrlo jasne. Ne tako. Ovako. Onako. Svakako. Izgurasmo dva reda. Uzima šešir i štap. Hvata me panika: - Deda, gde si krenuo? - Stegao me išijas. Odoh kući. Ne verujem svojim ušima: - Šta ja da radim? Vraćaj se nazad! Ne odustaje. Odlazi. - Šta dalje da radim? - Ziđi! Samo ziđi. I dalje ne verujem. Stvarno ode. Nema mi druge. Ziđem. Nadam se da nikoga neće biti u blizini kad se to čudo građevine sruši. Sutradan zid gotov. Stoji. Stoji već četvrt veka. U letnjoj bašti pričam o svom podvigu: - Malterisanje je zahtevno. Dok ne uvežbaš. Zidovi su smešni. Prijatelj, pesnik, nešto zapisuje. - Šta sad pišeš? - To što si rekao. Zapisujem to što čujem od ljudi i posle pišem pesme. Rekao si da su “zidovi smešni”. Sležem ramenima: - Pa i jesu. Zatvara beležnicu: - Biće to lepa pesma. * * * Proleće 1995. Završeno snimanje dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“ koji govori o naglom porastu kriminala u Srbiji. Setih se teča Žikine priče o Darvinu: - Kod svakog čoveka ima nečega pećinskog. Negde manje, negde više. Beše taj Darvin mnogo pametan. – Jel’ on rekao da smo sišli sa grane? - Jeste. Većina je sišla. - Znači da je svako imao pretka koji je skakao sa grane na granu? - Znači. - A da je grana po kojoj je skakao moj predak pukla? Ili da ga je pojeo neki mesožder? Ili da je upao u neku bujicu? Ili ... Teča Žika se hvata za glavu: - Idi da se igraš. Devedesete. Predajem Ajnštajnovu teoriju relativiteta. Formule im ništa ne znače. Bez pričice ovo neće ići. - Tela koja se kreću brzinom bliskoj brzini svetlosti ... – Profesore može li to jednostavnije? - Može jednostavnije. Zamislite dva brata. Blizanca. Jedan odlazi sa planete raketom koja se kreće brzinom bliskoj brzini svetlosti. Vraća se posle nekog vremena. Ostario je, recimo, dvadeset godina. Dočekuje ga brat. Brat je ostario pedeset godina. To je relativnost vremena. Razmišljaju. - A da li to znači da je moguće napraviti vremeplov? - Po ovome, za oba brata vreme je išlo unapred. Ne unazad. Dakle, nije moguće. - A kad bi ipak moglo? Pa da se neko vrati unazad i izmeni neki događaj iz prošlosti? Recimo da ubije Hitlera pre nego što ... Vidim da ovome neće biti kraja. - Deco, kabinet istorije je dole, niz hodnik. Nastavljamo sa formulama. * * * Proleće 1995. Zlatna palma u Kanu za Kusturičino "Podzemlje - bila jednom jedna zemlja". Bila jednom jedna partija šaha sa teča Žikom :- Ako ne ide na vrata, možda će ići kroz prozor. - Šta to znači tečo? - Kad napadam, gubim partije. Sad ću da se branim. I čekam tvoju grešku. - Menjaš pristup? - Tako je! Kraj partije. Teča opet gubi. - A da se ti, ipak, vratiš na onaj prethodni pristup? Devedesete. Pričam đacima o neutronskom bombardovanju. Ne reaguju. - Izgleda da vas ovo ne zanima? - Da li je vas zanimalo, kad ste bili u našim godinama? Ne baš. Zalupljena vrata. Probaću kroz prozor. Ostavljam kredu. - Šta da se radi. Ne vredi pričati. Postoji li nešto što vas zanima? Mislim, u vašim godinama? Žamor. Svaka tema je dobrodošla. Samo ne gradivo. Čekam temu. - Smislili smo! - Ne sumnjam u to. Dakle? - Pričajte nam o besmrtnosti! Tako mi i treba kad ih vučem za jezik. - Može li neka lakša tema? - Neee! Jednoglasno ne. Udahni i počni. Za ovo će trebati inspiracija. - Čuli ste za kamen mudrosti? Jesu, ali ne znaju baš tačno šta je to. - Materija koja pretvara metal u zlato. Od nje se pravi eliksir koji produžava život. Praktično do beskonačnosti. Ne dišu. Ovo ih jako zanima. U njihovim godinama. Pitaju: - To postoji? - Naravno da ne postoji. To je bio samo san alhemičara. Njihov glavni cilj. - Zašto nam to pričate, kad ne postoji? - Zato što je pronađen način da se napravi zlato. Uzimam kredu. Pišem reakcije na tabli. Neutronskim bombardovanjem platine, iridijuma ... dobijamo zlato. Prepisuju jednačine sa table. Lekcija završena. Kad nije moglo kroz vrata ... - Profesoreee! - Šta je sad? - Niste fer! Opet ste se vratili na lekciju. I kako vam je uopšte palo na pamet da sve ovo spojite? Zvoni. Uzimam dnevnik. - Pročitajte “Sto godina samoće”. Gabriel Garsija Markes. Nobelovac. Kraj prepodnevne smene. Za danas je dosta. Zbornica skoro prazna. Profesorica književnosti zamišljena. - Nešto se čudno dešava. Nekoliko odeljenja me pitalo za Markesa. Otkud to? Da nisu gledali neki film ovih dana? - Deca ko deca. Svašta im pada na pamet. Vidimo se sutra.

26.04.2019.

Prst sudbine

„ U početku bi reč. I reč beše u Boga.“ Proleće 1994. Otvoren Eurotunel kojim je po prvi put nakon ledenog doba omogućen kopneni promet između Britanije i ostatka evropskog kontinenta. Maturanti uznemireni. Vrte se na času. Šapuću. Ne slušaju. - Jel’ ja ovde pričam radijatorima ili vama? Šta se dešava? - Nervozni smo, posle ovog časa imamo pismeni. Jasno. Koncentracija na nuli. Džaba pričam. - Mogu li vam nekako pomoći da preživite do pismenog? -Možete! Može jedna pričica? - Može pričica. O čemu hoćete? - Na primer: Zašto moramo da radimo pismeni iz matematike? - Vidim da je tema univerzalna. Od svetskog značaja. Dajte neku važniju temu. Žamor. Uvređeni. Omalovažio sam njihov pismeni. Smišljaju temu. Biće jaka. Već vidim. Stiže. - Kako je nastao svet? Smeh. Sami sebe oduševili pitanjem. Čekaju odgovor. Pametne glavice. Pošto odgovora neće biti, ostaviću ih na miru. Da se bave predstojećim pismenim. Dobar potez. Tako bar oni misle. - U početku je bila reč. I ona beše u Boga. I Bog reče: “Neka bude svetlost. I bi svetlost”. Prekidaju me. - Jel vi predajete fiziku ili veronauku ? Oduševljenje i smeh. Jedan-nula za njih. - I fizika kaže da je najpre bila svetlost. Univerzum je nastao u velikom prasku. U beskonačno malom prostoru, vladao je beskonačno veliki pritisak, beskonačno velike temperature. Od trenutka kada je došlo do praska počelo je širenje univerzuma. Ono traje i dan danas. Taj događaj se desio pre 13,7 milijardi godina. Dokaz za to je postojanje kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog zračenja. Ono je otkriveno pre tridesetak godina. Celokupna materija koja danas postoji, nastala je u trenutku velikog praska. Svaki atom. Napregnuto slušaju. Čekaju poentu. - I ljudi su sastavljeni od atoma. Svaki atom u nama je nekada bio deo kosmosa. Kosmičke prašine. Tamo je rečeno: “Prah si bio”. Dakle, fizika i religija se baš i ne razlikuju mnogo po tom pitanju. Takođe, može se reći da ste sastavljeni od materijala koji je nekada bio deo zvezda. Dakle, vi ste deca zvezda. Reaguju. Srećni su što su deca zvezda. - Profesore, vi baš sve znate! - Ima nešto što ne znam. - Ne verujemo! Šta ne znate? - Ne znam zašto se deca zvezda toliko nerviraju zbog najobičnijeg pismenog zadatka. Jedan-jedan. * * * Leto 1994. Delovi komete Šumejker-Livi približavaju se Jupiteru. Fizičari i astronomi proračunali putanju i vreme udara. Za razliku od fizičara, profesor umetnosti ne brine mnogo o egzaktnim naukama . Atelje je njegov kosmos. Ostalo ne zapaža. Uobičajena gužva pred nastavničko veće. Svi ispisuju dnevnike, računaju statistike. Profesor umetnosti zbunjen: - Nešto sam zabrljao. Kolege me ubeđuju da ovo nisam dobro izračunao. Gledam. Ne verujem. Prosečna ocena njegovog odeljenja je preko sedamnaest. Poštujem ga. I meni je nekada predavao. U ovoj istoj gimnaziji. Oprezno ga vraćam na pravi put. - Srednja ocena može biti minimalno jedan, a maksimalno pet. - Kako to? - Kad bi svi imali sve petice prosečna ocena bi bila pet. - A zašto ne može biti sedamnaest? Uzdišem. Ostavljam svoj dnevnik. - Dajte da vam ja to izračunam. Neki dan kasnije, vidim ga kako nosi testove sa prijemnog. Pita me znam li šta on to drži u rukama. - Testove. Smeje se. - Nisu to testovi. To su njihove sudbine. Ko prođe, ići će jednim putem. Ostali odlaze nekim drugim. Raskrsnica. Sutradan test iz matematike. Inspektor dežura u školi. Niko od profesora matematike ne sme biti u zgradi. Da ne bi neko pomagao đacima. Prilazi mi pedagog. Kaže da je inspektor opasan. Smeje se. Zabranio je matematičarima da budu u zgradi. - Znam. Šta je tu smešno? - Zaboravio je da si ti u zgradi! Sad se već jako smeje. - Slušaj, mi smo se već dogovorili da pomognemo deci. Donećemo ti one zadatke koje ne budemo znali da rešimo. - Ali testovi su u dvanaest učionica. Kako da dostavim rešenja? Inspektor i direktor stalno šetaju po hodnicima. Ni muva ne može da proleti. - Samo ti reši zadatke. Za ostalo ne brini. Još nešto su zaboravili, a to je da sam i ja u školi. A ne dežuram nigde… Tog dana sudbina je pogledala celu jednu generaciju. * * * Jesen 1994. Rezolucijom 943, Saveta bezbednosti UN , dozvoljeni letovi sa beogradskog aerodroma, ukinute sankcije u kulturi i sportu. Predajem. Tema je entropija. Niko ne sluša. Poneko se pravi da sluša. Ne uzbuđuje ih saznanje da je entropija težnja sistema da spontano pređe u stanje veće neuređenosti. Nervira me to. Sutra će otići na fakultete. Neće znati šta je entropija. - Da li sam vam pričao pričicu o magarčevoj senci? Bude se. Slušaju. - Stajao magarac pored puta. Pored njega vlasnik. Naišao umoran putnik. Nigde hlada. Osim senke od magarca. - Mogu li se malo odmoriti u senci tvog magarca? Odobreno. Posle odmora putnik se zahvali i krenu dalje.Vlasnik magarca pojuri za njim: - Stani! Nisi platio! Odmorio si se u senci magarca. A magarac je moj.Treba da mi platiš! Naravno, putniku ni na kraj pameti nije padalo da plati bilo šta. Spor je nastavljen na sudu. Sudija ih detaljno ispitao. I doneo odluku o tome da li treba ili ne treba platiti odmor u magarčevoj senci. A sada da nastavimo o entropiji. - Profesore! Niste rekli kako je sudija presudio! - Blago meni sa vama. Više vas zanima magarčeva senka, nego ono što pokušavam da vas naučim.

24.04.2019.

Opstanak

Zima 1994. Guverner Narodne banke Jugoslavije Dragoslav Avramović uvodi novi dinar sa ciljem da se zaustavi hiperinflacija u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Besparica. Čovek treba da vadi zub. Ne ide mu se u dom zdravlja. Ima loše iskustvo. Odlazi kod privatnog zubara. - Koliko košta vađenje zuba? - Anestezija je pet maraka. Vađenje je besplatno. Ima samo dve marke. Odlazi, ipak, u dom zdravlja. - Izađite u čekaonicu. Za nekoliko minuta će anestezija početi da deluje. Izlazi. Trči do privatne ambulante. Na besplatno vađenje. Slučaj rešen. * * * Zima 1994. 66. dodjela Oskara: najbolji film je „Šindlerova lista“, ukupno sedam nagrada od 12 nominacija. Kod nas ništa novo. Besparica. Ispovest jednog mangupa: - Živim sam. Roditelji u Nemačkoj. Šalju pare. Povremeno. Ja sve potrošio.Mesec dana ne stiže ništa. Nemam šta da jedem. Pozajmljivao, dok sam imao od koga. Došlo vreme da se umre od gladi. - Ajde ne pričaj. Mlad momak. Da umre od gladi, usred grada. U dvadesetom veku. - Kažem vam! Počeo već da se tresem. Ležim. Spavam. Budi me glad. Drhtim. Vidim da je gotovo. - Sad već dramatizuješ! Ako je već tako bilo, kako to da si još uvek živ? - Setio se ja! Odvukao se u bolnicu. Dali mi infuziju. I pustili me kući. Kažu da mi nije ništa. Sutra odem opet. I tako sam preživeo tri dana. Dok nisu stigle pare. * * * Zima 1994. NATO postavio ultimatum bosanskim Srbima da povuku sve teško naoružanje oko Sarajeva. Borba za opstanak traje i van ratnih zona. Momci napravili pretres u studentskoj sobi. Izvrtali džepove, kopali po fiokama, zavirivali ispod tepiha. - Nigde ničega. A treba preživeti do prekosutra. Mi bez dinara. Sreća prati hrabre. U nekoj činijici pronašli novčić. Čarobni. Jedna dojče marka. Seli da se dogovorimo šta da kupimo. Trebala nam hrana za večeru i sutrašnji dan. Slušam priču. - I da vam svira muzika? Za sve novce? Ludo me zanima šta ste kupili. Jedna marka, vas četvorica. Svi ješni. Smeju se. - Ma, snašli smo se. Kupili veknu hleba. Za ostatak, kupili u ribarnici riblje glave. Dobili skoro kilogram. Začine nam dao gazda. I luk. Skuvali kazanče riblje čorbe. Preživeli. - Stvarno, čaroban novčić. Kako to da ste se posle takve krize vratili kući onim “besnim” autom? Čini mi se da je najnoviji model? - To je već druga priča. - Upecali ste zlatnu ribicu? Smeju se. - Može se i tako reći. * * * Proleće 1994. Dva američka F-16 dejstvovala po srpskim položajima kod Goražda, prva akcija NATO-a po zemaljskim ciljevima u istoriji . Momci počinju priču. - Riblja čorba na izmaku. Već se vidi dno kazančeta. Neko kuca na vrata. Drugar. Neško. Nudimo ga da večera sa nama. Hoće. Grebemo ostatke sa dna. Večerao. Žali se. Lokalni ološ ga maltretira. Otac mu gastarbajter. Kupio mu stan. Dva automobila. Pun kao brod. Takozvani “Punišić”. - Tatin sin? Jede se kavijar, pije se džin? - Jeste. Ne daju mu da diše. Kaže, pre neko veče izveo devojku na piće. Oni dušmani naišli. Maltretirali ga celo veče. Ne zna šta da radi. Očajan. - Ne morate dalje da mi pričate. Tu vi donesete odluku da ih naučite pameti. Koliko ih je bilo? - Petnaestak. Znali smo u kom kafiću sede svake večeri. - Vaša ekipa? - Ćuba, Liki i ja. I Neško. - Od Neška baš i niste imali neku vajdu. - Da. Nije on za to. Uglavnom, dođemo pred kafić. Oni unutra. U punom sastavu. Mi poneli neke motke. Imali smo i bejzbol palice. Boksere. Nastane lom. U prvom naletu izbacimo nekoliko iz igre. Ostane ih desetak. Tukli smo se pola sata. Na Likija skakala po trojica. Razbacivao ih dok ga nisu opalili nekom polugom po glavi. Jedva smo ga izvukli. Posle nekako stigli do stana. - Da lečite ljute rane? - Ma, da. Trebalo nam nedelju dana da se oporavimo. - Njihovi gubici? - Polovina završila na šivenju. Ni preostali nisu prošli jeftino. Poslali delegata. Da se nađemo i izmirimo. Obećali da neće dirati Neška. Eto. - Neško vam iz zahvalnosti dao da vozite onaj novi auto? - Ma, da. Nije znao kako da se zahvali. Stavio ključeve na sto. Kaže: - Vozite dok vam treba. Nije on loš momak. A nije ni kriv što je tatin sin. Takva mu sudbina.

24.04.2019.

Daske koje život znače

Jesen 1993. Denominacija dinara, skinuto šest nula. Uzalud. Do Nove godine, litar mleka dostiže cenu od 250 milijardi dinara. Neki profesori ostavljaju dnevnike. Gimnaziji treba profesor. Bivši razredni starešina me uvodi u posao: - Mladi kolega, profesorski posao nije jednostavan. Morate biti i pedagog, i psiholog, a pomalo i glumac. Katedra je pozornica. I to ona na kojoj nema ponavljanja scena. Sluša vas trideset mladih, pametnih glava. Oni ne opraštaju greške. Tu opravdanja ne pomažu. Ne možete biti ni umorni, ni bolesni, ni bilo šta drugo. Sve probleme morate ostaviti ispred vrata učionice. Pokupite ih posle časa, kad izlazite. - Hvala na savetima. Smeška se. - I još nešto. Igraćete šest istih predstava na dan. I svaka će biti različita. I svaka sledeća bolja od one prethodne. Videćete. - Verujem vam. A kako i da mu ne verujem. Čovek igra predstave decenijama. Valjda zna o čemu priča. Znao je i kad mi je, davno pre toga, rekao: - Nastavi ovako, pa ćemo se sresti i razumeti. * * * Jesen 1993. Jedna od najvećih inflacija u istoriji čovečanstva. Prosečna plata iznosi pet nemačkih maraka. Prodavnice prazne. Direktor gimnazije me upozorava: - Dobićeš zloglasno odeljenje maturanata. Oni su oterali tvog prethodnika. Ulazim u učionicu. Kao da nisam. Par njih stoji na klupama i urla. Neki sede na prozorima. Devojke lakiraju nokte. Zure kroz prozor. Jedan spava, ili se pretvara. Namešteno da mi u startu pokažu gde mi je mesto? Ili su, ne daj Bože, stvarno takvi. Ne bi trebalo. Sve su to dobra deca, I dobri đaci. Prošli su selekciju na upisu. Pre četiri godine. Ćutim i gledam ih. Odustajem od miroljubivog nastupa. Ovde sporazuma neće biti. Ćutim i dalje. Lociram kolovođe. Oni su meta. Ostali će se sami smiriti. Ćutim. Polako se smiruju. Ovo nisu očekivali. Ne vičem, ne pretim, ne nerviram se. Samo ćutim. Zauzimaju mesta. Galama prestaje. Samo onaj što glumi alfa mužjaka i dalje stoji na stolu. Priča nekakve gluposti. Niko ga više ne sluša. Tišina i on na stolu. Tišina i on na svom mestu. Onda samo tišina. - Tražili su nekoga ko hoće da vam predaje. Niko nije hteo. Onda su tražili barabu. Upravo je stigla. Led visi sa tavanice. Do kraja godine su se utrkivali ko će mi na hodniku upaliti cigaretu. Poltronstvo je za njih bilo jeres. Ovo je bila počast. * * * Zima 1993. U ratnim dejstvima srušen Stari most u Mostaru, izgrađen 1566. Dogovoreno primirje oko Osijeka. Čekajući neku sednicu nastavničkog veća prekopavam školsku biblioteku. Požutela knjiga slepljenih strana. Otvaram je. Veliki pečat, “Zabranjeno za upotrebu u školama”. Pečat iz pedesetih godina. Ruski autor. “Fizika za budale”. Gledam, ne verujem. Listam. Na jednoj stranici nacrtan debeljko u odelu. Karirani prsluk. Smešne cipele. Dobroćudni teča. “Za ovaj eksperiment treba vam kutija šibica, šporet na drva, drva i jedan dobroćudni teča. Pokazaćemo kako se toplota pretvara u kretanje.” Termodinamika? Na sledećoj ilustraciji teča sedi na šporetu a neki dečak potpaljuje vatru. Na poslednjoj, tečine pantalone se dime a on bezglavo trči. Dokaz izveden. Toplota se pretvorila u kretanje. Na prvom sledećem predavanju navodim ovu pričicu. Apsolutna pažnja. Komentarišu. Analiziraju. Uvodim pričice kao obavezni deo svakog predavanja. Šta ima savršen aerodinamičan oblik? Šta je kamen mudrosti? Šta je zagrizla Eva? Pričice postaju popularne. Jednog zimskog jutra medju đacima drugog razreda sedi par maturanata. - Šta ćete vi ovde? Ovo ste slušali pre dve godine. - Nemamo čas pa smo došli da čujemo pričicu na kraju časa. Imamo zapisane sve pričice sa vaših predavanja. - A sa onih na kojima niste bili? Smeju se. - Radio Mileva, profesore. Sve se može saznati, kad se hoće. Istina. A sve je počelo sa dobroćudnim tečom. * * * Zima 1993. Rat u Bosni i Hercegovini: borbe se nastavljaju. Đaci se bore sa kontrolnim zadatkom. Dok je škole biće i prepisivanja. Simptomi po kojima se vidi da su nafilovani ceduljicama? Kad u maju nose zimske jakne. Kad, kao slučajno, zaborave sportski magazin na katedri. Kad ih nervira što stojim pored zadnje klupe. Kad pogledom traže gde sam. Kad se vrpolje. Kad se ne vrpolje. Kad šušte. Kad su mirni. Kad su nemirni. - Skini tu zimsku jaknu. Skuvaćeš se. - Nešto sam prehlađena. Memorišem. Kad su prehlađeni. Kad nisu prehlađeni. Kad vade papirne maramice. Kad se naginju ka onom ispred sebe. Na čijim leđima je zakačena ceduljica. Deca.

21.04.2019.

Rašomon

-Tečo, da li je u filmovima sve kao u stvarnosti? - Nije Mićo. Mada, neke sličnosti ima. Ponekad se u životu desi neka priča kao iz filma. - Tečo. Pričaj mi neku takvu! Neku koja liči na film! * * * Zima 1993. U snažnoj eksploziji u Svetskom trgovinskom centru u Njujorku, za koju su odgovorni arapski islamski teroristi, poginulo šest, povređeno oko 1.000 ljudi. Vesti iz sveta smenjuje meterološki izveštaj i konstatacija: “Inje se stvara na onoj strani odakle duva vetar.“ Pitam se da li je to pleonazam. Može li postojati vetar koji ne duva? Bilo kako bilo, naš narod lepo kaže: „ Nema zime dok sever ne dune”. Policijska kola staju pred ulazom u videoteku. Vidim ih kroz veliki stakleni izlog. Uniformisani policajac i inspektor. Otvaraju vrata. Talas hladnog vazduha ulazi zajedno sa njima. Predstavljaju se. Inspektor počinje razgovor. - Neko je prošle večeri odavde zvao policijsku stanicu. Prijavio je da je pronađen čovek koji je ležao na ulici. - Ja sam zvao. - To sam i mislio. Ti si, dakle, taj bradonja? - Očigledno jesam. Samo ne znam kako ste preko telefona videli da imam bradu. Smeška se. - O tome možemo pričati kasnije. Treba da daš izjavu o onome što se sinoć desilo. - Hoću. Jeste li za kafu? - Baš bi nam prijala! Da se malo ugrejemo! Kafa skuvana. Kaže: - Izvoli, momče. Slušamo te. Pričam im sve što znam. Povremeno razmenjuju poglede. Inspektor sve zapisuje u blokče. Priča završena. - Mnogo si nam pomogao. Neke kockice mozaika su se uklopile. Neke još nisu. Ako nam bude potrebno još neko razjašnjenje, gde da te potražimo? Dajem im adresu. - Ali najlakše vam je da me nađete ovde, na poslu. Radim popodne, svakog dana. Spremaju se da pođu. Pitam: - Kad ste već ovde, dobili smo nove filmove, želite li neki kriminalistički? Ne žele. - Hvala ti na kafi! Vidimo se! Odlaze. Pravim red na pultu. Stavljam na tacnu šoljice, tanjiriće, pepeljaru ... - Ups! Blokče! Ostalo je blokče na pultu ... * * * Gledam u otvoreno blokče. Prodao bih dušu đavolu, samo da saznam šta je zapisano u njemu. Dobro,de. Nije lepo čitati tuđe blokče. Ali, možda bih mogao još više pomoći, ako vidim ostatak priče. Tako se pravdam. Pred samim sobom. Važno je da ja nemam lošu nameru, naprotiv. - Nek ide život, ovo je jače od mene. Nemam mnogo vremena. Prelećem pogledom po zapisima. Žrtvina izjava : " Vraćali smo se sa proslave. Sa mnom su bili moja žena i naš prijatelj. Usput smo se raspravljali, jer je ona na proslavi koketirala sa tim prijateljem. Kad smo došli blizu mesta gde sam pao, zbog snega smo išli u koloni. Bio sam zadnji. Ovaj je ispred mene grlio moju ženu. Jurnuo sam na njega. Okrenuo se i gurnuo me. Pao sam. Kad sam došao sebi, video sam nekog bradonju i nepoznatu ženu. Pokušavali su da me podignu. Stigao sam kući. Vrtelo mi se u glavi. Ženi sam rekao da ćemo se ujutru raspraviti. Legao sam da spavam. Kad sam se probudio, hteo sam da odem po cigarete. Uzeo sam novčanik iz kaputa i video da je prazan. Odmah sam došao da prijavim krađu." Prijateljeva izjava: "Sedeli smo za istim stolom na proslavi. Mnogo je pio. Pričao sam sa njegovom ženom. Zbog preglasne muzike smo se naginjali jedno prema drugom. Da se bolje čujemo. On je to pogrešno protumačio. Došlo je do prepirke. Otišli smo sa proslave. U jednom trenutku smo se kretali u koloni. Ja sam bio u sredini. Pridržavao sam njegovu ženu ispod ruke. Onako, prijateljski. Osetio sam njegovu ruku na ramenu. Okrenuo sam se i video da pada. Okliznuo se na ledu. Pružio sam ruku da ga pridržim, ali je bilo kasno. Sagnuo sam se da ga podignem. Mrmljao je nešto i odbijao da ustane. Par minuta sam pokušavao, a onda sam odustao. Otišao sam pravo svojoj kući. Naravno da ga nisam opljačkao. Bez obzira na sve, mi smo dugogodišnji prijatelji." Izjava žene-svedoka: "Krenula sam da posetim majku. Ugledala sam čoveka koji je ležao na ulici. Jako sam se uplašila. Nisam mu prilazila. Uletela sam u obližnju videoteku, koja je na pedesetak metara od tog mesta. Rekla sam onom bradatom momku, koji tamo radi, šta sam videla. Pozvao je policiju. Onda mi je rekao da pođem sa njim. Pokazala sam mu gde leži čovek. Prišli smo i pokušali da ga podignemo.Čovek je čučnuo. Nije mogao da stoji. Čekali smo par minuta, u nadi da će mu biti bolje. Tek kad sam čučnula pored njega, primetila sam lokvu. Pomislila sam da je to krv, i bila ubeđena da ga je neko napao. Pored lokve je bilo razbacanih novčanica. Utom je stigla hitna pomoć. Ja sam tada otišla kući." Ženina izjava: " Bili smo na proslavi. Pio je preko svake mere. Počeo da me vređa. Požalila sam se našem prijatelju. Onda je počeo i njega da napada. Tvrdio je da smo ja i prijatelj u vezi. Posvađali smo se. Krenuli smo kući. Sve vreme se teturao. Samo sam čekala kad će da padne. Na jednom delu puta smo morali da idemo u koloni. Išla sam prva. U jednom trenutku sam se okliznula. Prijatelj me pridržao. Čula sam njegov uzvik i okrenula se. Videla sam da leži na zemlji. Rekla sam mu : - Stoko pijana! Prijatelj se sagnuo da mu pomogne. Bila sam besna zbog svega. Nisam htela da čekam da ustane. Sama sam otišla kući. Kad je došao, još je nešto gunđao. Zatim je legao da spava. Ujutru sam prva ustala i otišla na posao. Njegov novčanik nisam dirala." Izjava mladića filmofila. "Bio sam u videoteci par sati pre tog događaja. Moj bradati poznanik, koji tamo radi , mi je pričao o filmovima Akira Kurosave. Pominjao je Sedam samuraja i Rašomon. Odlučio sam se za Sedam samuraja. Rašomon sam ranije gledao. Vratio sam se kući. Stigao je moj drugar, pa smo popili kafu i pričali. Kad je otišao, hteo sam da pogledam film. Tada sam primetio da je došlo do zabune. Dao mi je Rašomon umesto Sedam samuraja. Krenuo sam da zamenim kasetu. Ulica je bila pusta. Iz suprotnog pravca je nailazila jedna žena. Išao sam polako, jer je sve bilo zaleđeno. Mimoišao sam se malo kasnije i sa jednim čovekom. Stigao sam do videoteke. Ušao sam i rekao bradonji da je pogrešio. Rekao je da će mi dati Sedam samuraja besplatno, u znak izvinjenja što sam morao da se vraćam po hladnoći. Tada je utrčala nepoznata žena i rekla da neki čovek leži na ulici. Bradonja je pozvao policiju. Zamolio me da ostanem u videoteci, dok se ne vrati. On i nepoznata žena su otišli. Vratio se posle petnaestak minuta. To je sve što znam." Bradonjina priča: "Uletela je neka nepoznata žena. Rekla je da na ulici leži čovek. Misli da je mrtav ili povređen. Pozvao sam policiju. Uzeli su podatke i rekli da će poslati Hitnu pomoć. Znam da je ulica u nekim delovima mračna. Ispravna je tek poneka svetiljka. Zato sam zamolio nepoznatu ženu da mi pokaže gde je taj čovek. Stigli smo do njega. Uspeli smo da ga malo pridignemo. Ubrzo je stigla Hitna pomoć. Lekarka je pokušala da komunicira s njim. Za to vreme, vozač Hitne pomoći je baterijskom lampom osvetljavao mračni deo trotoara. U jednom trenutku se sagnuo. Video sam da je podigao novčanik. Nije ga otvarao. Stavio ga je onom nesrećniku u džep kaputa. Ponovo sam obratio pažnju na nesrećnika. Lekarka i ja smo ga pridržavali. Krajičkom oka sam spazio da vozač skuplja neke novčanice sa trotoara. Strpao ih je u džep. Bio sam šokiran tim postupkom. Zaustio sam da nešto kažem. Nisam stigao, u tom trenutku je lekarka rekla da onom čoveku nije ništa. Samo je pijan. Rekla je vozaču da smesta kreće. Imali su još neke pozive. Uskočili su u vozilo i odjurili. Onaj čovek se još malo teturao, ali je krenuo da ide. Vratio sam se u videoteku." Policijska kola ponovo staju pred videotekom. Uleće inspektor. Na pultu stoji otvoreno blokče. Smeje se. - Zaboraviću da si čitao službeni dokument, ako ti zaboraviš da sam ga ostavio na pultu. Naravno, treba da zaboraviš i ono što si pročitao! - Šta sam pročitao? U kom blokčetu? Shvatio je u letu. Previja se od smeha. Izlazi. Čujem ga, još uvek se smeje. Sumorno zimsko popodne u videoteci se nastavlja. Očekujem gužvu tek predveče. Razmišljam. Mogao bih staviti još jednu kafu. I pokušati da složim kockice. Ulazi vlasnik videoteke. - Šta ima novo? - Rašomon! - Nisu nam valjda uništili traku sa tim filmom? Znaš da nemamo kopiju! Da nam nisu ukrali kasetu? Gleda u policu. Kaže: - Tu je film. Zašto ga pominješ? - Nije važno. Da stavim kafu i za tebe? * * * Sutradan. Popodne. Sedim sam u videoteci. Uzimam kutiju od filma Rašomon. Na njoj komentar: " Akiro Kurosava ovim filmom postavlja mnogobrojna filozofska i psihološka pitanja. Jedno od osnovnih je: Može li se verovati ljudima? Svako od tih ljudi priča svoju priču i svaka se razlikuje od ostalih. Svako priča priču, onako kako ju je sam doživeo. Povrh svega, svaka od tih priča može da krije i nešto mnogo gore: Želju da se svesno prikrije istina." Treba mi malo muzike. Tražim neku dobru radio stanicu. - Aha! Jacques Brel, "Ne Me Quitte Pas". - Too, care! Pokušavam da prevedem : "Ne ostavljaj me. Izmisliću za tebe, Reči besmislene, Koje ćeš razumeti, Pričaću ti, O ljubavnicima, Čija su se srca, Dvaput susrela. Pričaću ti, Priču o kralju, Koji je umro jer, Nije mogao da te upozna." Čujem da se vrata otvaraju. Okrećem se. Inspektor. Slećem sa poetskog oblaka. Na licu mu osmeh. Prilazi. Pruža ruku. - Jesam li zakasnio na kafu? - Nikako! Dobro ste došli. U ovo doba se obično dosađujem. Razgledajte malo naš izbor filmova. Sad će kafa! Sedimo. Pijuckamo. Povremeno se pogledamo. Čekam da me pita. Pita: - Dakle, složio si mozaik? - Mislim da jesam. I vi ste? - I ja mislim da jesam. Voleo bih da prvo čujem tebe. - Dobro. Počinjem. Najpre, ono što sam svojim očima video. Vozač je kriv. Jer je pokupio novčanice sa mračnog dela trotoara i strpao ih u džep. Ali! Dižem kažiprst u vis. - On nije izvadio novčanik iz džepa onog nesrećnika. Niti je razbacao novčanice. Inspektor je saglasan. Kaže: - To je očigledno. Teraj dalje! - Momak filmofil očigledno laže. Kaže da je sreo ženu, a zatim i njihovog prijatelja. Morao je proći i pored nesrećnika. A toga nema u njegovoj izjavi. Svesno laže, da prikrije svoj čin. On je verovatno pokupio novčanice koje su bile na osvetljenom delu. Nije video novčanik i novčanice na mračnom delu trotoara. Inače bi uzeo sve. Inspektor se smeje. - Došli smo do istog zaključaka. Dalje? - Nepoznata žena takođe nešto prikriva. Rekla je da je krenula kod majke, a posle kaže da je otišla pravo kući. Zaboravila je da je krenula kod majke? Teško. Može da se pravda uzbuđenjem, ali sam video da se prilično smirila već kad je stigla Hitna pomoć. Vraćao sam film unazad. Dok je čučala pored nesrećnika, pored nje su stajale novčanice. Na dohvat ruke. U jednom trenutku sam video da je ispružila ruku. Tada mi to nije bilo važno, pa nisam obraćao pažnju. Inspektor diže kažiprst u vis: - Ali! - Da. Ali! Ni ona nije nesrećniku vadila novčanik iz džepa, niti je razbacivala novčanice. To je jedino mogao uraditi prijatelj. On je ostao sam pored nesrećnika, kad je ovaj pao. Pretpostavljam da je napipao novčanik i počeo da vadi novčanice iz njega. Tada je u daljini video da nailazi filmofil. Uzeo je koliko je uzeo, a novčanik bacio. Ostatak novčanica se rasuo. Nije imao vremena da ih skuplja. Bojao se da ga filmofil ne zatekne u blizini nesrećnika. Inspektor aplaudira. - Mogao bi da radiš kod nas! Nego, nisam došao ovde da čujem ono što sam i sam znao. Posle tvoje izjave, složile su mi se sve kockice. Sem jedne. Jedan mali detalj mi je nedostajao. Zbog toga sam danas došao. - Znam šta vas zanima. Pre nego što vam kažem, možete li vi meni nešto reći? - Pitaj slobodno. Mada, nije potrebno. Zanima te da li sam slučajno ostavio blokče na pultu? Smejem se: - Sve ste mi rekli. Evo i detalja zbog koga ste došli. Nesrećnik je ujutru našao potpuno prazan novčanik. Vozač je bio taj koji mu ga je stavio u džep. On ga nije otvarao, niti je vadio bilo šta iz njega. To sam video. A vas zanima da li su, u trenutku kad je vozač stavljao novčanik u nesrećnikov džep kaputa, iz njega virile novčanice? Inspektor me gleda. Čeka odgovor. Kažem: - Jesu. Ostalo je još nešto novca u njemu. - Znači, žena je pokupila ostatak. Negde tokom noći ili ujutru. To sam hteo da čujem. Imamo, dakle, pet krivaca. Moram da idem. Hvala na kafi! Stiže do vrata. Zastaje. Nešto mu ne da mira. Odmahuje rukom. - Vidim da bi hteli još nešto da me pitate. Recite, slobodno. - Za trenutak sam pomislio ... ali to bi već bilo previše. Hvala još jednom! Ponovo ostajem sam. Razmišljam. Dobar mu onaj trik sa blokčetom. Ostavio ga namerno. Da bih imao skoro celu sliku i lakše je dopunio. A znam i šta ga je mučilo na izlasku. U trenutku je pomislio da možda postoji i šesti krivac. Nije hteo da me uvredi pitanjem.

20.04.2019.

Sjaj i beda Holivuda

Proleće 1992. U Beogradu proglašena Savezna Republika Jugoslavija, u čijem su sastavu republike Srbija i Crna Gora. Radni sto pretrpan. Na njemu otvoreni video rekorderi, kamere, plejeri. Popravke složene. Kombinacija elektonike i mehanike. Najosetljiviji su pokretni delovi. Složen mehanizam. Kvarovi najčešće mehanički. Vlasnici ih donose umotane u ćebad. Boje se kondenzacije. Napolju je hladno. Stiže mušterija: - Majstore, jel gotovo? Kažem: - Naravno da je gotovo. - Jel sve u redu? - Pa i nije. Imamo problem sa žutim lanetom. Trepće. Znak pitanja iznad glave. - Kakvim lanetom? Žutim, kažem. Tajac. Ispituje me pogledom. Vidi da sam ozbiljan. Ispitujem i ja njegov prag tolerancije. - Majstore ne razumem šta pričate. Vidi da nisam ni pijan ni drogiran. - Pogledajte sami. Ispod pulta vadim četiri zelene zeke, četiri crvene veverice, četiri plave mede. I samo tri žuta laneta. - Ubih se tražeći četvrto lane. Nema ga nigde u rekorderu. Eto. Vidite da imamo problem. Konačno mu se pali lampica. Osmeh kao polumesec. - Aaaa, tooo! Znači zbog toga se zaglavljivao! - Znači. * * * Zima 1992. Poslata prva SMS poruka na svetu. Britanac Nil Papvort poslao poruku: „Merry Christmas“. Video biznis u procvatu. Punom parom rade studio, renta i servis. Cele noći me mučio kvar na nekoj video kameri. Završio pred zoru. Neispavan se dovukao na posao. Videoteka prazna. Nalakćen na pult gledam neki petparački film. Glavni junak ispaljuje repliku: "Vreme se vuklo kao ranjeni gangster." Baš ga pogodi. Pije mi se kafa. Neće sama da se skuva. Uzdišem. Moraću ustati sa stolice. Pitam se zašto radimo pre podne kad retko ko dolazi. Nastavljam da se pitam. Stižem i do krucijalnih pitanja: Šta je čovek? Čemu teži? Šta je smisao postojanja? Gde sam sinoć ostavio teglu s kompotom od višanja? Ulaze dve dame. Četrdesetak, godinica broj. Listaju kataloge. Prevrću omote od kaseta. Došaptavaju se. - Pitaj ga ti. Konačno, prilaze. - Imate li neke ljubavne filmove? - Otprilike ništa drugo ni nemamo.Šalim se, jeste li gledali “Duh”, Patrik Svejzi? - Ne takve filmove. Imate li neke malo žešće? - Imamo razne žanrove, ljubavni akcioni, ljubavna drama, ljubavni triler, ljubavni avanturistički, ljubavni horor? Smeju se. - To ste sad izmislili! Ne postoji ljubavni horor! - Vidim da niste gledali “Fatalna privlačnost”. Znate li kako neženje zovu butik venčanica? “Kuća strave i užasa”. Ne obraćaju pažnju na moju duhovitost: - Mi bi neki žestok ljubavni. – “Divlja orhideja”? “Devet i po nedelja”? - Nešto jače! E, pa, sad. Češkam se po glavi. Koje li im je u glavi? Ovakve klijentkinje nisam imao. Sad treba oprezno. Pipajući. Za ovakvu situaciju nemam note, ovo se svira po sluhu. - Ne smetaju vam malo slobodnije scene? - Neee! To i tražimo! - Neka lagana erotska komedija? Konačno gube strpljenje: - Kakva lagana? Imate li nešto teže? Laknulo mi. Tako reci, sestro slatka. Dajem im katalog mnogo teških filmova. Stoji ispod pulta. Sakriven zbog maloletnih osoba. Uzimaju par filmova. Odlaze. Njihovoj sreći nema kraja. Ni mojoj. Rešio slučaj. Da stavim tu kafu, kad sam već na nogama. * * * 1993. SR Jugoslavija je pretrpela inflaciju od 5 kvadriliona procenata mesečno (cene su se duplirale svakih 16 sati) u periodu od 1. oktobra 1993. do 24. januara 1994. godine. Stari hotel Interkontinental. Predstoji dodela godišnjih nagrada za ostvarenja u video izdavaštvu. Nešto kao dodela Oskara. Nagrade u kategorijama: Najbolji izdavač, Najbolji film, Najbolji video distributer… Ovo zadnje je izgleda naše. Nagrade u vidu kristalnih pehara. Sedimo u separeu. Prilazi nam neki uniformisani general. Nosi bele rukavice. Ipak je konobar. Čaša umočena u šećer. Kriška limuna na ivici. U čaši svašta nešto. Koktel. Većina puši originalne cigarete u tvrdom pakovanju. Nose firmirane cipele. Motam originalni duvan sa pijace u originalni papirić sa kioska. Krijem originalno izlizane patike pod sto. A svi se bavimo filmom. Sjaj i beda Holivuda. Dobili smo tu nagradu. Odlazimo na “Video sajam” koji se održava u nekom gradiću. Ceo dan opremamo štand. Ustali u četiri ujutru. Putovali. Istovarali opremu. Pada mrak. U hali sponzor izlaže svoje proizvode. Neki slatkiši. Aranžira ih neka slatkica. Mi aranžiramo kutije sa filmovima. Svako radi svoj posao. Drugar me gurka: - Smisli neki napad. Pa da nam večeras pokaže grad. Nema tu šta da se smisli. Startujem: - Ej, zdravo. Umirem od gladi. Šokirana nastupom. Sledi osmeh. - Što ne kažeš?! Trpa mi velike kutije keksova, čokoladica. Svega. Vraćam se sa plenom. - Šta si joj rekao? - Samo istinu. U hotel smo se vratili u tri ujutru.

20.04.2019.

Dukati i poneki biser

Zima 1992. Petorica mrtvih u sukobu u Baranji, primirje traje. Zimske olimpijske igre u Albertvilleu. Prvo samostalno učešće Hrvatske i Slovenije, a poslednje SFR Jugoslavije (koju čine Srbija, Crna Gora i BiH). Nekolicina radnika sedi u fabričkom dvorištu. Doručkuju. Jedan od njih ima šestoro dece. - Znaš li im svima imena? - Kako da ne znam! Nabraja. Stiže do petog. Počinje iz početka. Opet do petog. Nedostaje mu šesto ime. U pomoć mu priskače kolega. Govori ime šestog deteta. Okreću se prema njemu. - Otkud ti znaš? Baca praznu konzervu mesnog doručka u kontejner. Briše ruke. Pali cigaretu. - Znali bi i vi, da ste svaki put stavljali dukat pod jastuk. Šta da se radi, na nebu je Bog, na zemlji je kum. * * * Proleće 1992. Evropska zajednica priznala nezavisnost Republike Bosne i Hercegovine. Srbi u Banjaluci proglasili nezavisnost Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Kriza.Inflacija. Ulazim u zlataru. Treba da kupim dukat. Prodavačica odmahuje glavom. Nemaju. U stvari imaju jedan. - Mislim da ga vi nećete kupiti. Alarm u glavi. Podcenjuje me. Donekle opravdano. Na meni izlizane patike, izlizane farmerke, izlizana jakna. Jedino mi brada deluje uredno. Valjda. - Samo vi donesite taj dukat da pogledam. Ide mi na nerve. Fond za kupovinu mi nije baš neograničen. Preciznije, prilično je ograničen. Ali nije njeno da to procenjuje. I da me omalovažava. Donosi neku kutijicu. - I dalje mislim da ga nećete kupiti. Pitam se gde su granice njenog bezobrazluka. Otvaram kutijicu. - U pravu ste. Neću ga kupiti. Izvinjavam se prodavačici. U sebi. Vidi ona da je pobedila tri nula u setovima. - Znate, ovaj zlatnik nekako ne ide uz vašu bradu. Druga ideologija. - U pravu ste. Druga ideologija. Vraćam joj kutijicu. U kutijici zlatnik. Na zlatniku lik Josipa Broza. * * * Dečak Miloš prekida priču. - Tečo, čime si se bavio kad si došao sa fronta? - Poslom kojim sam se bavio i pre rata. Počelo je to negde osamdeset devete. Bio sam apsolvent. Ostalo mi još nekoliko ispita i diplomski. Jednog dana, dođe ujak iz Nemačke. Pita kako živim i da li bih se zaposlio. - Naravno da NE. Krajnje je vreme da diplomiram. Pitam ga: - A na koji si posao mislio? Kaže: - U videoteci. - Naravno da DA! Posao iz snova. Besplatno gledanje filmova i plata. Može li biti lepše? * * * Proleće 1992. Košarkaši Partizana savladali Huventud u finalu Kupa evropskih šampiona. Saša Đorđević postigao koš za tri poena u poslednjem trenutku. Doba video tehnike. Kasete, plejeri, rekorderi, kamere. Na početku izdajem kasete. To se zove: renta. U renti troje zaposlenih. U studiju, za presnimavanje kaseta, dvoje. Svakodnevno izdajemo stotine filmova. Stalnih mušterija mnogo. Napamet znamo ko je šta gledao. Za one nove, ne znamo. Oslanjamo se na intuiciju. Izgovaramo uvek istu rečenicu: - Imamo nešto baš za vas! Hvalim se kako pogađam žanr iz prve: - Pogađam bolje od Saše Đorđevića. Jednog dana, ulazi nepoznata mušterija. Koleginice šapuću: - Ajde “Đorđeviću”, da te vidimo. Pogađaj žanr. Gledam ga. Mršav je i bradat. Stidljiv. Zbunjen. Neprijatno mu je. Već vidim da će tražiti posleponoćne filmove. Sklanjam koleginice. Da mu bude lakše. Kaže: - Ja bih neke posebne filmove. - Ne brinite, imamo celu seriju Tereze Orlovski. Od jedan do deset. Ili možda želite “Švedjanke na moru”? Crven kao rak. - Znate, ja pohadjam bogosloviju, pa sam hteo ... neki film o Isusu Hristu. Uhhhh. Kakav promašaj. Dajem mu ceo komplet “Isus iz Nazareta”. Gratis. Firma časti. Posle sam progutao sve šale na svoj račun. Neka. Vadiću se na sledećem. Ponovo neki nepoznati. Pomalo nervozan. Crveni se. Neugodno mu. - Šta preporučujete od posebnih filmova? – “Razuzdane turistkinje?” Odmahuje glavom. - Mislio sam na nešto kao: Žan Žak Kusto. Podvodna istraživanja. Katastrofa. Dajem mu “Deep blue”. Odlazi. Koleginice trijumfuju. Pravdam se: - Dobro, de. I ovo je bila stativa. - Nije to bila stativa. Promašio si ceo stadion. Našao si kome ćeš da nudiš porniće. Znaš li ko je ovo bio? - Nemam pojma. - Najpoznatiji ginekolog u gradu. Toliko o tvojoj proceni.

19.04.2019.

Neke slike

Zima 1990. Godina započinje sa posljednjim, XIV kongresom Saveza komunista Jugoslavije koji će, nakon prepirke, napustiti članovi iz SK Slovenije i SK Hrvatske. Iduće godine. Novembarsko mutno jutro. Budi me zvuk motora. Pincgauer. U polutami razrušene sobe spava desetak drugara. Umotani u šatorska krila. Gledam kroz otvor u kome je nekada stajao ram prozora. Vojna policija izvodi dve prilike. Drže ruke ispred sebe. Vezani lisicama. Šaja i Moske! Nestali pre par dana. - Živi su! Mrmljanje. - Ko je živ? - Šaja i Moske! Živi su! Ustajte! Palim vatricu u bubnjari. Kukuruz puca. Nema drugog goriva. Sipam vodu iz čuturica u lonac. Za kafu. Moske prilazi vratima. Ljubi prag. - Braćo! Ovo je naš dom! Naša kuća! Naša prelepa kuća! Suze mu u očima. Odlepio je. Potpuno je odlepio. Nije ovo nikakva kuća. I nije naša. Obična ruševina. U kojoj spavamo, kad nismo u rovu. Ulazi i Šaja. Unezveren. Ljubimo se. Tri puta. Takav je red. - A mi mislili da ste poginuli! - Ne može njima ni sekira doći glave! Sedaju. Pružamo im šoljice sa kafom. Odmotavaju priču. * * * - Hteli smo da odemo kući. Da vidimo porodice. Da se okupamo, naspavamo i pojedemo nešto kao ljudi. Uvukli se u kamion koji donosi hranu. Sakrili se iza nekih sanduka. Stigli do mosta. Još samo da pređemo Dunav i onda bi sve bilo lakše. - Kako ste mislili da se vratite? - Taj kamion ide svaka dva dana. U oba pravca. Snašli bi se. Nismo znali da vojna policija pretresa kamion. Našli nas. Vezali i odveli u neki podrum. Kažu, čekaju kapetana. Da nam presudi. A samo je jedna kazna za dezertere. Mi u dreku! Braćo, nismo dezerteri! Samo smo hteli ... - Tišina! Stiže kapetan! Ulazi neki dvometraš. Ogroman. Oni mu nešto šapuću. Okreće se prema nama. - Po kratkom postupku! Streljaj izdajnike! Mi udarili u kuknjavu. Vičemo, molimo, preklinjemo. Džabe. Kaže, ide u komandu. Vraća se za pola sata. Do tada da spreme streljački vod. Ode. Sedimo na nekim panjevima. Šaja pada u nesvest. Meni zlo. Vidim da nema spasa. U mislima, opraštam se sa svojima. Najavljujem precima svoj dolazak. Gledam okolo. Zar mi je ovde suđeno mesto? Svašta mi prolazi kroz glavu. Već vidim nebeske kočije. Dolaze po nas. Ulaze dvojica. - Zapalite po cigaretu, pa da krećemo. Šaja kaže da ne puši. - Vodi ga onda odmah! - Pušim! Pušim! Sad sam se setio! Pušim! Cigarete dogorele. Šaja se meša u priču. - Gledam Mosketa. Beo! Ni kapi krvi u licu! Al’ suzu ne pušta! A ja sav mokar. Samo lije iz očiju! - Izveli nas napolje. Neka vojska nešto kuva u kazanu. Neki dremaju. Neki pričaju. Niko ne obraća pažnju na nas. Nigde streljačkog voda. Dođe onaj kapetan. Gleda nas. Vidi da smo napola mrtvi. Pita onog do sebe. - A da im damo još jednu šansu? Meni laknulo. Vidim da nas je zavrnuo. Ko budale. Nije ni hteo da nas strelja. - Neka ipak malo odleže u podrumu. Da malo razmisle o svemu. I tako. Jutros nas dovezoše ovamo. U ovu našu prelepu kuću! U naš dom! Sad, da nas neko i tera na odsustvo, mi ne bi išli! Nikada više! Iste noći. Moske i ja u rovu. Gurka me. - Imam ideju. Kako bi bilo da ... - Nikako! Miruj! * * * Oficir besan: - Stražo! Zašto puštate onog dedu sa traktorom? Ko zna ko je on. Možda je špijun! - Ma, jeste! Deda skuplja čaure od granata. Verovatno ih posle prodaje nekom otpadu. Dolazi svaki dan. - Ne zna se ko je luđi. Deda ili vi. Ovo je, bre, prva linija fronta! Hvala na obaveštenju. Nismo znali. Ode pametnjaković. - Ovaj je baš nešto nervozan. A noću ga nema nigde. Zavuče se u sklonište. Evo ga opet, vraća se. - Stići će nam pojačanje iz obližnjeg sela. Dobri su, poznaju teren. Noćas se očekuje napad. - Kakav crni napad, po mraku? - Tako je javljeno. Odlazi opet. Veče se pretvara u noć. U neko doba, kašalj. Izveštačen. Nameran. Glasan razgovor. Ne vidi se ništa. Čizme stružu po betonu. Vuku noge. Da čujemo da se ne kriju. Koraci sve bliži. Drugar nervozan. Šapuće: - Zaustavi ih. - Čekaj još malo. Neka priđu bliže. Otkoči pušku. Za svaki slučaj. I ćuti. Da čujemo šta pričaju. Sad su na desetak metara od nas. Idu pravo na cevi. Drugaru drhti glas: - Džabe slušamo. Govorimo istim jezikom. Zaustavljaj ih ili ću pucati! - Smiri se. Vičem: - Stoj! Stadoše. - Ko ide? - Pojačanje iz sela. Jesu li javili da dolazimo? - Da nisu, već bi ležali po putu! Prolazi! Iz mraka se čuje drhtav glas. - Bravo momci! Samo oštro i na prvu! Prođoše. Drugaru laknulo: - Ovima je preseo dolazak. - Bolje njima dolazak, nego nama ostanak. Odremaću malo. Ne budi me bez potrebe. Laku noć. * * * Pucnjava na kilometar ispred nas. Mešaju se pojedinačna paljba i kratki rafali. Nije dobro. Tamo je isturena izvidnica. Tamo su nam dva prijatelja. Osluškujemo. Tišina. Gledam drugare: - Prestali su. Nešto se desilo. Polazite. Trčimo. Iz daljine dolazi jedan od one dvojice. Vidi nas. Diže palac u vis. U redu je. Vraćamo se nazad. Kuvamo kafu na otvorenoj vatri. Lonče sa vodom pocrnelo. Peremo šoljice ledenom vodom. Stiže nam prijatelj. Pitamo ga: - Šta ste to radili? - Ne pitajte me ništa. On nije normalan. Ne pitamo. Čekamo da se smiri. Sipamo mu kafu. Pali cigaretu. Ruka mu se trese. Adrenalin. Bes. - Pričaj. - Kreten je bio na onoj ruševini. Na sto metara ispred nje je ono šiblje. Znamo. - Dogovorili smo se da ja malo odremam. Pa ćemo se smeniti. Probudio me kad je počeo da puca iz snajpera u šiblje. - Čuli smo pojedinačnu. Ko je pucao rafalima? - Ja sam. Nisam znao šta se dešava. Vidim ga da trči prema šiblju. Onda je nestao. Još jedan pucanj, posle toga tišina. Ne smem da pucam. Pogodiću njega. Nema ga. Zovem ga. Ne javlja se. Ne znam šta da radim. Premro sam. Konačno se pojavio. Gospodin čovek. Šeta. Kad je prišao bliže, vidim da nosi dve patke. Došlo mi je da ga izmlatim. E sad će da ostane sam do kraja smene. I ne idem više sa njim u paru. - Ajde,bre, smiri se. Sve se dobro završilo. - Završiće on, kad dođe. Razbiću ga. Znamo da neće tako biti. Suviše su dobri prijatelji. Poginuli bi jedan za drugog. Posle nekoliko sati stiže krivac. Svi već znaju priču. I svi ćute. Ćuti i on. Zna da je kriv. Jede. Sprema ležaj. Šapuću mi. - Hoće da legne. Umorio se čovek. - Neće moći. Prvo ćemo malo da ga maltretiramo. Zaslužio je. Pričam tiho. Onda glasnije. - I kako ono beše: Nosi gospodin one patke ... Dajte da čujemo to još jednom. Pale se istovremeno. Počinje svađa. Viču u jedan glas. - Ostavio si me samog na izvidnici! - A što ti pucaš bez potrebe? I još ideš sam u šiblje! I posle se još ne javljaš! Mislio sam da su te ubili! Svađa traje. Neće tu biti spavanja. Bar ne odmah. Biće to duga noć. Kasnije su te patke postale kao neka šifra. Kod. Znak prepoznavanja. Kad neko pomene onoga što nosi one patke svi znaju o čemu se radi. Noć je. Od pataka je prošlo skoro trideset godina. Prelazim Brankov most. Neka gužva. Zvoni mobilni. Nepoznat broj. Javljam se. Ne prepoznajem glas sa druge strane. Čujem: - I tako on nosi one patke ... - Kume! Jesi to ti? - Ne, nego si ti! * * * Vatrica. Na njoj pocrnela vojnička porcija. Voda vri. Istresamo ostatke kafe. - TT kafa. Topla i tanka. Bar ćemo ugrejati ruke. Osluškujemo paljbu. - Izgleda da ćemo se vraćati na položaj. Mogli su nas pustiti da odspavamo koji sat. Polazimo. Koračamo pored puta. Ambulantna kola jure ka položaju. - Ovima se mnogo žuri. Izgleda da ima ranjenih. A možda i ... Sad već trčimo. Kola se vraćaju. Desna strana izrešetana. Stakla polupana. Stižemo. Uskačemo u rovove. - Šta se dešava? - Minobacači i snajperi. Njihova pešadija se primakla. Na stotinak metara od nas. Malo dalje odavde ima ranjenih. Leže na otvorenom prostoru. Ne možemo da ih izvučemo. - Ima li još nešto tako veselo? - Ima. Opet šetaju onaj top. - Onaj na vagonu? - Da. Čim ispali granatu pomeraju vagon, duž pruge. Naši ne mogu da ga pogode. - Sve lepše od lepšeg. Biće ovo jedan jako loš dan. * * * Paljba sve jača. - Ne dižite glave iznad rova! Čekajte! Prenesi dalje! - Šta kog đavola da čekamo? - Da nam uskoče u rov? Oseća se panika u glasovima. - Šta radi naša artiljerija? Gde su tenkovi? Slušam šta viču. Nerviraju me. - Ajd se malo saberite! Ne može nam artiljerija pomoći. Suviše smo blizu. Ne mogu oni tako precizno da gađaju. A tenkovima treba vremena da stignu. - A minobacači? Tresak. Detonacije. - Izgleda da su te čuli! Ovo su naši. Detonacije sve bliže. - Ovi nisu normalni! Gađaju po nama, umesto ispred nas! Vrtimo poljski telefon. - Recite im da prekinu! Pobiće nas! - Ostaćete bez podrške! - Hvala lepo na takvoj podršci! Izguraćemo I bez nje! Minobacači prestaju sa paljbom. - Šta ćemo sad? - Ništa. Čekamo da priđu. A posle ćemo već videti. Smislićemo nešto. A možda stigne I konjica. - Kakva konjica? - Ona što uvek stigne na vreme da spasi kauboje od napada indijanaca. Sa sve trubom. * * * Par sati kasnije. Pristiže popuna. Trče. Dovikuju. - Živi li ste? Koliko ima do špica? - Pedeset metara! I mogli bi malo da se sagnete! Prođoše. - Ko su ovi? - Naši, iz druge i treće čete. Ovo im je vatreno krštenje. Gledamo kako se razmeštaju. - Tamo više igla ne može da stane. Tu neće proći. - Neće, neće. Zato će probati da zaobiđu špic. Ići će pravo na nas. Rafali iz blizine. - Prizvao si ih! - Sami su se prizvali! Rade ono što je logično! Slušamo paljbu. Sasvim su blizu. Poručnik se uzvrteo: - Momci, još malo i ovi će početi da nam ubacuju bombe u rovove! Neko mora da ispali tromblon! Prisećam se priče u ispaljivanju tromblonske mine. Priča kaže da su neki neobavešteni umesto metkića za minu, koristili običan metak. Navukli minu na cev od puške, ispalili metak. Probijena metkom, mina im pukla ispred nosa. Druga priča kaže da nisu skinuli osigurač i poklopac upaljača sa mine. Nikom štete, nikom koristi. - Momci! Neko mora! Gledamo se. Nije problem navući minu na cev od puške. Problem je što je moramo podići iznad rova. A tu lete zrna. Ako neko zrno pogodi u minu ... * * * -Nemoj sa ramena! Odvaliće te! - Motaj remnik malo iznad lakta! - Levom rukom pritisni pušku od gore! - Ispali sa boka! - Dečaci! Jel može malo tiše? Ako neko hoće, rado ću mu dati da ispali minu. Tišina. Proračunavam domet. Trideset stepeni. Možda malo više. Iznad rova preleću meci. Čekam da se malo prorede. Dižem cev. Ispaljujem. Tromblon poleće. I, ništa. Bruka. Nešto nije u redu. Čini mi se da je prošla večnost. I dalje ništa. Tresak. Dobro je. Ubacujem metkić. Pružam im cev. - Navlačite sledeći! Skidaj osigurač! Tromblon poleće. I sledeći. Slušamo paljbu. Odmiče se. Odustali su.

18.04.2019.

Glad

Jesen 1991. Stjepan Mesić formalno podnosi ostavku na mestu predsednika Predsedništva SFRJ; borbe kod Stona, nastavljaju se i borbe kod Osijeka. Blatnjav rov. Smrzavanje. Svi smo gladni. Drugar preuzima rizik. Gledamo ga kako odlazi da nam donese toplu odeću i nešto hrane, par konzervi i hleb od pre neki dan. Iz nekih ruševina u kojima smo spavali preko dana. Počinje minobacačka paljba. Pogađaju ruševinu. Onu u koju je otišao. Kratko to traje. Desetak mina. Čekamo. - Nema ga dugo. - Izvukao se. Sigurno. Kažem. A ne verujem. Osluškujemo. Tišina. Zatim bat čizama. Gumenih. On je. Baca stvari u rov. Uskače. - A mi se taman ponadali da te đavo odneo! Ne odgovara na tu genijalnu šalu. Samo dahće. - Ne može da ga odnese. Čuva đavo svoju vojsku! I dalje samo dahće. - Mi mislili da smo odigrali Kraljev gambit, kad ono, pešak preživeo. Konačno se osmehuje: - Kraljev ... šta? - Gambiti su otvaranja u kojima jedna strana žrtvuje pešaka, radi ostvarenja svojih ciljeva. - A, to! Znači, hteli ste da me žrtvujete zbog par konzervi? - Ma, neee … samo ti se učinilo. * * * Jesen 1991. FK Crvena Zvezda u Tokiju pobedila čileanski klub Kolo-Kolo rezultatom 3-0 i postala klupski prvak sveta. Mi u rovovima. Kamioni donose poštu. I pakete. Topla odeća, hrana, cigarete. Spavamo u polusrušenoj kući. Kad nismo u rovu. Stari zeleni kuhinjski ormar preživeo razaranja. Trpamo hranu u njega. Nema struje, nema vode, nema grejanja. Spavamo na podu. Stakla polupana. Rupa na krovu. Vrata odvaljena. Ormar kao mali dragstor. Drugari dolaze sa smene. Gledaju šta ima za jelo. Preskaču štrudlu sa makom. - Ima li one sa orasima? - Na dao vam Bog da se uželite ove sa makom. Dao je. Vrlo brzo.Prekid komunikacija. Kamioni ne stižu. Volimo sad i onu sa makom i rado je se sećamo. Nema više ničega. - Koliko puta sam vam govorio da uzimate ono što su donosili za doručak? Neće gospoda. Tako vam i treba. Ćute. - Ajd dobro. Uzimao sam i vaša sledovanja. U donjem delu ormara su. Gomila trouglastih sireva. Puter u malim pakovanjima. - Nema hleba! Na šta da mažemo? - Rekao bih ti na šta da mažeš. Zima. Oko nas ruševine i ravnica. Pusta. Pre par nedelja odnekud naišla zalutala krmača. - Šta ako je bolesna? Zovemo veterinara iz treće čete. Sumnjamo u njegov nalaz. Vojnik kao i mi. Od instrumenata ima samo dobru volju da pregleda meso. Gleda. Pipka. Njuši. Odmahujem rukom. - Izeš pregled. Ja to neću jesti. Okreće se. Gleda me. Kaže: - Odsecite mi dve kile od buta. Da ponesem mojima. E sad mu verujem. To je sad samo uspomena. Uspomene se ne jedu. Ćute. Gladni. Gledaju u pod. - Uzmite šatorsko krilo i dva ašovčića. - Gde ćemo. - Na pijacu. Smeju se: - Pobudalio si od gladi. - Polazite! Ostali neka nalože bubnjaru. - Čime? Nema drva. - Naložite kukuruz, video sam ga u ostavi. Bašta u blizini. Krompirište. Nisu stigli da ga izvade. Kopamo. Najveći krompiri na planeti. Bubnjara usijana. Gnječimo kuvani krompir. Ubacujemo trouglaste sireve i putere. Sve se tegli. Gledam novog drugara kako jede: - Kad to pojedeš, uzmi opremu. - Završio sam. Gde idemo? - Videćeš. Bauljamo po mraku. Stižemo do rova. - Čedo, gde smo sad? - Na pravom mestu. Tu ostajemo dok ne svane. Levo od nas su bestrzajni topovi. I mali minobacači. Pravo ispred, nema nikoga. Desno, opet naši rovovi. - Znači jedina opasnost dolazi spreda? - Teoretski, i sa leđa. I od gore. - Šta od gore? - Od svih pametnih novajlija, meni si baš ti zapao. Slušaj dobro, čuješ li neki zvižduk, bacaj se dole i pokrivaj glavu rukama. - Svi tako rade? - Ima i onih pametnih što ostanu da stoje i osluškuju odakle zvižduk dolazi. - Ti si tako uradio prvog puta? Nemam srca da ga lažem: - Tako nekako. - I ? - Ništa. Detonacija, gejzir zemlje, malo dima. Bio sam dovoljno daleko. Noć odmiče. Dremam. - Čedo! Nešto zviždi! - Lezi! Sekund tišine. Prasak. Grumenje pada po nama. - Jel ovo bilo jako blizu? - Ta nam nije bila suđena. Možda sledeća. I moli Boga da budu malo precizniji. - Jesi li ti i po danu lud? - Ne gađaju nas, nego bestrzajce. Ovo je bio prebačaj. Sedimo u rovu. Budući kum zeva. Uskoro će zora. Metak para vazduh. Zabija se u zemlju. Tup i gnjecav zvuk. - Ovaj nam prođe pored nosa! Između nas! - Lako je tebi, ti imaš mali nos. Šta drugo da mu kažem. Ćutimo par minuta. A onda u glas: - Mirko, pazi, metak! Vrativši se s fronta prisećamo se svega i svačega. Dođe na red i taj metak. Kumu i dalje nije jasno kako nas je snajper našao. - Razumeo bih da su nas videli kroz neki infracrveni uređaj. Ali mi smo bili ispod nivoa rova. Ništa toplo nisu mogli detektovati. Pali mi se lampica: - Ništa osim vrele cevi puškomitraljeza. Ja ga ostavio na zemlju iznad rova. Gleda me i ne veruje. - Stvarno si pametnica. Stvarno sam pametnica. * * * Zima 1991. Nemačka priznala Sloveniju i Hrvatsku Prisećam se teča Žikine priče o zarobljeničkom logoru u Nemačkoj, 1941. - Da nam je u logoru bilo makar parče hleba. Al’ ne da Švaba. - Šta ste jeli? - Nekakve čorbice od kupusa. Od repe. Uglavnom ništa. Prvi put sam se najeo kad su me odveli da radim na nekom imanju. - Jel kod one Švabice? – Da, kod nje. DEVEDESETE. Prošlo je mnogo godina. Sedimo pored mosta. Pored nas oružje i oprema. Čuje se artiljerija. Sa onoga mesta gde smo do tog jutra bili. Poslednja dva dana proveli u rovovima. U blatu. Sada se vraćamo kućama. Tamo su sada neki drugi ljudi. - Ima li neko nešto za jelo? Ćutimo. Šta pita kad zna da nemamo. Neispavani, prljavi, umorni, promrzli. Kažu mi: - Ajd’ smisli nešto. Da jedemo. Pocrkaćemo ovde. U blizini par kamiona. Vozači dremaju u kabinama. - Ako oni nemaju nešto, onda ne znam ko ima. Lupamo o šoferšajbnu. Šofer se budi. - Imaš li nešto za jelo? - Imao sam malo hleba. Već sam podelio. Stativa. Krećemo nazad. Doziva nas. U ruci drži konzervu sardina. Unutra pet sardina. Svakome po jedna. Dolazi drugar sa kojim sam delio rov. Dajem mu pola. Stiže još jedan. - I mi cigani dušu imamo. Daj zalogaj da ne umrem gladan. - Kog đavola da ti dam? Vidiš koliko imam. Ne odustaje. Samo što ne plače. Delim. - Uzmi, crko dabogda. Vidi da se smejem. Jedem onu četvrtinu sardine. I prvi put mi se učinila ukusna. Mnogo ukusna.

17.04.2019.

Mlatiti gloginje

1945. Nakon savezničke pobede u Drugom svetskom ratu, Jugoslavija je formirana kao federacija šest republika: Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Slovenija i Makedonija. Pored republika, na području Srbije formirane su dve autonomne pokrajine: Vojvodina i Kosovo. Zima 1991. Nakon niza međuetničkih incidenata, tokom 1990. počeli su ratni sukobi. Leškarim na ivici rova. Gledam drugare. Većina se nije obrijala tri nedelje. Beše neka kišica prošle noći. Uniforme blatnjave. Ruke prljave. Nema vode. Ono malo što dobijemo čuvamo za pranje porcija i pribora. Nebo mutno. Opet će kiša. Stiže neka vojska. Iskaču iz kamiona. Mladi, uredni. Sijaju. Komanduje im neki poručnik. - Ko su ovi? - Baš gledam. Mora da su sad stigli iz neke kasarne. Mlada vojska. Jedva prešli dvadesetu. Posmatarmo kako ih poručnik raspoređuje. Viče. - Vojsko! Rezervisti su sa vaše leve strane! Neprijatelj pravo ispred vas! Ne otvaraj vatru bez moje komande! Prva dvojica na izvidnicu! Ti levo! Drugo odeljenje, zauzmi položaj pored puta! - Ovaj ko Napoleon. Samo komanduje. Uživeo se. Čuo je šta govorim. Prilazi. Nakostrešio se. - Nešto si rekao? - Jesam. Rekao sam da skloniš tu decu dalje od tog puta. - A ti si stručnjak za vojnu taktiku? - Nisam. Ali sam ovde tri nedelje i znam odakle pucaju po nama. I koja mesta su opasna. Taj put imaju kao na dlanu. Pucaju sa vodotornja. Skloni vojsku dok neko ne nastrada. Repetiram pušku. Škljocanje zatvarača uvek umirujuće deluje na sagovornika. Odustaje od rasprave. Odmahuje rukom. Odlazi. Gunđa. Pominje bandu razularenu. Nastavlja sa komandama. Postavlja dva vojnika uz ivicu puta. Tačno tu gde ne treba. Skačem: - Vidi šta radi! - Šta se ti nerviraš? Pusti ga! - Lako je tuđom rukom gloginje mlatiti! Nek on stane tamo kad je tako pametan. U tom trenutku jauk. Jedan od momaka se valja po putu. Drugi pritrčava da mu pomogne. Vičemo: - Ostavi ga! Neka se otkotrlja! Ostavi ga! Shvatio je. Kotrljaju se obojica. Sklanjaju se sa čistine. Pritrčava još jedan. Pridižu ranjenika. Pogođen iznad kolena. Oslanja se na drugu nogu. Skakuće. Ona dva ga pridržavaju. Stavljaju ga na nosila. Uskoro odlazi cela jedinica. Nikad ih više nismo videli. Kišica počinje. Ogrćemo se šatorskim krilima. Uskoro će noć. Još jedna u blatu. * * * Zima 1991. Baš je lako mlatiti gloginje. Neko šljapka po blatu. Smena. - Kakva je bila noć? - Ništa posebno. Kiša. Mokri smo i promrzli. U rovu voda. Jesu li doneli doručak? - Nisu, ali su nam stigli drugari iz treće čete. Došli u posetu. Sede kod vas, u ruševini. Gazimo blato. Kilometar blata. - Nešto si ćutljiv. - Boli me glava. Neispavan, umoran, gladan, mokar, smrznut. - Dovoljno. Prilazimo ruševini. Glasovi. - Gosti sede u kuhinjici. Presvlačim se i ležem da spavam. Nemam snage za sedeljku sa njima. Hvata me prvi san. Prozora nema. Hladan vazduh ulazi u sobu. Šatorsko krilo preko glave. Budi me galama iz kuhinjice. Drugar budan. - Nema nama spavanja. Dok ovi ne odu. Kabadahije. A nije red terati goste. - Sad ćemo mi to rešiti. Pričaj što glasnije možeš. Da nas čuju. Klima glavom. - Jesi li nekad vadio upaljač iz bombe? Nije teško! - Nisam! U kuhinjici i dalje galama. - Pokazaću ti! Dodaj mi bajonet! Treba samo oprezno udarati po upaljaču! Galama se stišava. Čuli su. - Treba lupati po upaljaču, dok malo ne popusti! Onda se može odšrafiti! U kuhinjici tišina. Lupkam po čuturici. Metalni zvuk. - Ljudi! Mi zaseli, a treba još nešto da obavimo! Vidimo se! Odoše. Konačno mir. * * * Vrhovni sovjet Sovjetskog saveza konstatovao da zemlja više ne postoji, nakon što su sve republike proglasile nezavisnost. Sutradan. Na liniji. - Dođi da vidiš Lazin rov! - Ne zanima me. - Ne smeš to propustiti. Ustajem. Linija rovova. Pojedinačnih. Svakakvih. - Od trideset ljudi, nigde nikoga. Gde su se izgubili? Puške su im tu. - Stigao kamion sa doručkom, pored puta su. Vidiš kakvih sve rovova tu ima. Razni modeli. - Moj je sportski, kabriolet, za sedenje. Stavio sam i dasku, kao klupicu. Zaklon napravio od cigala i betona. Dobar pregled. Puškarnica sto dvadeset stepeni. Stižemo do Lazinog. - Au! Pa ovo je bunar! - Dole je još iskopao tunel, vodoravno. Može da legne na dno i da spava. - Nije normalan. Ako se zavuče dole, a zemlja se obruši ... Gde je on sad? - Eno ga u daščari. Zastajem na vratima. Trenutak nelagodnosti. - Šta je? - Puška mi je daleko. Pedeset metara. A nikad je ne ispuštam iz ruke. Ulazimo. Pognuti. Daščara niska. Laza sedi na podu. Naslonio se na zid. Sluša tranzistor. Pojavljuju se otvori na daskama iznad njega. Zvuci cepanja suvog drveta. Bacamo se na pod. - Napipali su nas! A puške su nam pored rovova. Tačno sam znao! Iverje leti. - Ovo ide sve niže. Priljubili se uz pod. Laza i dalje sluša tranzistor. - Odlepio je. Gasi to budalo! - Ja se nisam ni sa kim svađao. Mene ovaj rat ne zanima. - Reci to ovima što pucaju, a ne nama! Gasi to! Ugasio. Tišina. - Čekaju da krenemo ka rovovima. Videli su da su naši pored kamiona. - Ako su pametni, krenuće u pešadijski napad. Uzeće rovove bez problema. Sa sve oružjem. Tamo nema nikoga. Lazina puška naslonjena na zid. Poluautomatska. Papovka. Pokušavam da je dohvatim. Pada. Udara drugara po glavi. Smeje se. - Mislio sam da me pogodilo! - Ne brini, lepo će ti stajati čvoruga. Idem ja napolje. -A šta ja da radim? - Lezi tu i miruj. Kad stignem do rova, pokrivaću te. - Lepo smišljeno. Teško izvodljivo. - Do rova, ima nekoliko zaklona. Idem duž onog zidića. Posle do one gomile betona i otpada. - I dalje nećeš moći. Odatle imaš još deset metara čistine. - Smisliću nešto, kad stignem tamo. Ajd, uz Božju pomoć! Kotrljam se do zidića. Ništa. Možda me nisu videli. Pridižem se. Paljba. Jesu. - Ostani tu! Ne izviruj! Pokrivaću te! - Papovkom? Ne lupaj! Tišina. Minut. Dva. Pridižem se. Pretrčavam do gomile otpada. Paljba. Još deset metara. Čistina. Preračunavam u glavi. Kad me ugledaju, treba im malo vremena da reaguju. Možda sekund. Dva, u najboljem slučaju. Nedovoljno. Drugar ispaljuje po neki metak. Pokušava da im odvuče pažnju. Ignorišu ga. Nisu blesavi. Drže čistinu na nišanu. To uvek rade. Čujem glasove iza leđa. Znam ko je. Znam i gde su. Dosta daleko. Iza polusrušenih zidova. Istresam nervozu na njih: - Jeste li doručkovali !? Presešće nam svima vaš doručak! Ćute. Da je bar jedan od njih poneo automat, ili puškomitraljez. Sve bi bilo lakše. Pat pozicija. Prolaze minuti. Povremena paljba. Kalašnjikovi. Klokoću. Kratki rafali. Viču. - Čeeedooo! Ponovo tišina. Ovi iza leđa nešto dovikuju. Ne čujem dobro. Šta viču? Gibo? Šta Gibo? Gibo je naš drugar. Jagnješce od čoveka. Opet kalašnjikovi. Pucaju negde preko nas. Kratki rafali. Iz daljine. I onda jedan dug. Sa leve strane. Jako dug. Iz blizine. M72. Naš puškomitraljez. PM. Shvatam. - To, Gibo, care! Pretrčavam. Smandrljavam se u svoj rov. - Uuuuujoooo! Praznim okvir. Stavljam drugi. Unakrsna paljba. Kalašnjikovi se ne čuju. Pristiže drugar. Puca. Za njim i ostali. Sa druge strane, tišina. - Obustavi paljbu! Za sada je gotovo. Prilazi mi Gibo. Grlim ga: - Otkud si se ti stvorio? - Spavao kod onog drveta. Blizu daščare. Vidim da pucaju po sredini. Mene niko ne gađa. Puzao do rova. Dohvatio PM … Sleže ramenima. Gledam ga. Jagnješce. I lav. Kažem: - Vitez. – Kakav vitez? O čemu pričaš? -Tako kaže moj teča Žika: - Vitez treba da oponaša dve životinje: lava i jagnje. Lava prema jačima, jagnje prema slabijima. Eto.

16.04.2019.

Košmar

Dečak Miloš zabrinut: - Tečo, kako si ti otišao u taj rat? Da li si ? - Nisam Miloše. Bar se nadam. Pucali su oni na nas. I mi na njih. To je sve. A otišao sam jedne noći kad je stigao kurir. Glasonoša. Taman sam završavao neke proračune, za diplomski rad. Negde pred ponoć stiže glasonoša. “Niko ne može da te spreči da se odazoveš ovom pozivu”. Tako piše na pozivu. Odazvao se. - Tečo, kako izgleda rat? - Izgleda kao barica hladne vode na dnu rova. I kao miris mokre zemlje. I smrad paljevine. Gde god da odeš, taj smrad te prati. Tako nekako izgleda rat. * * * Jesen 1991. Dogovoreno 14. primirje, prvo posredovanjem UN, na sastanku Tuđmana, Miloševića i Kadijevića sa Vensom i Karingtonom u Ženevi. U noći, žar od cigareta. Kao svici. Kamion poskakuje. Rafal u blizini. Svici se gase. Istovremeno. Sutradan kopamo rovove. Neki duboki kao bunar. Neki plitki kao tepsija. Moj kabriolet, jednosed. Noć. Nešto cijuče. Zatim udara. Neko puca na nas. - Vatraaa! Ma kakva vatra, kosimo sve pred sobom. Do jutra. Rezultat nula nula. Za našu nulu znamo. Za one sa druge strane ... znaju oni. Valjda je i kod njih nula. - Samo da dočekamo jutro. Ništa se ne vidi. - Još malo. Sviće. Razdanjuje se. Sad je lakše. Progledali smo. Onaj sa desne strane sipa rafale. Cele noći je mirovao. Metar ispod zemlje. Valjda mu laknulo. Okuražio se. Menja okvir. Viče. - Majku vam četničku! - Alo, rođače, MI smo četnici. Razrogačio oči. Razmišlja. - U majku mu! U pravu si. Šta da se radi. Vaspitavali ga Tihi, Prle i Otpisani. Četnici su uvek oni sa druge strane. Tako je naučen. A sa druge strane naši dojučerašnji drugovi, kolege, cimeri. Na drugoj godini studija stanovao sa pet cimera. Tri sobe kod istog gazde. Gazda Jove. Pravili žurke kad neko položi ispit. I kad neko padne. Kad je praznik. I kad nije. Dočekivali Novu godinu. Dočekivali rođendane. Kad smo potrošili sve povode neko se setio kineske Nove godine. Dočekali i nju. Na dočeku mog rođendana soba mala tri sa tri. Trideset duša u njoj. Krevet srećom na sprat. Dobija se na prostoru. Gase svetlo. Na vratima požar. Unose tortu sa dvadeset jednom svećicom. Mali mi prvi čestita. Napušta nas. Nije položio ulazni kolokvijum. Više ga nisam sreo. Možda je te noći bio sa one strane rova. A nismo se mrzeli. * * * VREME LUDILA. - Rasporedite se na pet metara jedan od drugog. Svako neka sebi iskopa rov. I požurite. Noć se bliži. Kopamo. Pola metra dubine. Nije to loše. Kad sednem, malo ću da virim. Šta da se radi. - Momci, upoznajte se sa onima do sebe. Da jedni drugima prepoznate glas, kad zatreba. Momak sa leve strane nervozan. Onaj sa desne jedva progovara. U šoku je. Pita: - Što ne kopaš dublje? - Znaš li da je svakome od nas suđen jedan metak? Ne razume. - E, pa vidiš, taj što je meni suđen je još uvek u nekom magacinu. U nekom sanduku. Ispod gomile drugih sanduka sa municijom. Dok dođu do njega, proći će mnogo vremena. - Bre, bre, ti nisi kršten! Smeh iz mraka. Prenose priču duž linije rovova. Lepo je počelo. Daleko je do jutra. A pred zoru mrzne. * * * Nešto šuška. Momak iz rova sa leve strane. - Vidim ti žar od cigarete! Drži je u rukavu. Da se ne vidi. I uzmi ovo. Pruža nešto. Napipavam u mraku. Čokoladica. - Podelićemo, kaže. - Pao ti šećer? - Pusti sad šećer. Reci mi, umeš li da slomiš ruku? Ali da ne boli. - Čiju ruku? - Moju. Razumem šta hoće. Bolje i slomljena ruka nego da ostane ovde. Bolje ruka nego glava. - Ako ti je baš stalo, mogu ti učiniti. Samo, kako ćeš posle unucima pred oči? - Čijim unucima? - Svojim. I unucima onih koji se ne vrate. - Nisam o tome razmišljao. - Počni.Vreme ti je. Prolazi ponoć. Neki dremež. Neki košmar. Mešano. Nešto cijuče. Šišti. Udara. Razbacuje kamenje. Tu negde iza nas. Ponovo. Sve češće i sve bliže. - Neko puca na nas? - Čini ti se! Ubacujem metak u cev. Ne ide. Zaglavio se. Adrenalin. - Brate, šta je ovo? - Pucaj više! Meni se zaglavio metak! U daljini neko komanduje. - Vatra! Tridesetak nevidljivih cevi izbacuje vidljiv plamen. I dalje petljam oko zaglavljenog metka. Konačno ispada. Ubacujem drugi. Dobro je. Sad je malo lakše. Iako je daleko do jutra. * * * Tišina. Nečiji koraci. - Ja sam! Ne pucajte! Ponavlja. I prilazi. Komandir. Seda pored nas. - Slušajte. Ovo im je taktika. Malo pucaju, pa stanu. Iscrpljivaće nas cele noći. Pred zoru će početi pravi napad. Čuvajte municiju. Jeste li svi na broju? - Onaj desno se ućutao. Možda je zaspao. Dozivamo ga. Ništa. Pipam po ostacima nekadašnjeg zida. Cigla. Polovče. Gađam njegov rov. Zvuk metala. - A,bre, jeste li normalni? U šlem me pogodiste! Sve mi zvoni u glavi! - Što se ne javljaš? Tako ti i treba! Komandir smiruje strasti: - Ništa nije bilo! Smirite se! I nema spavanja do zore. Prozivajte jedni druge svakih desetak minuta. Vidimo se. Kapci se sklapaju. Možda dremam. A možda sam budan. Levi se oglašava. - Koliko je ostalo do jutra? - Ne znam. Možda sat. - Onesvestiću se. Spava mi se. - Pričaj nešto. - Nemam snage da otvaram usta. Osluškujem. Čini mi se da cela linija spava. Zovem levog. – Još malo i moći će nas sve odneti odavde. Sa sve oružjem. Svi su zaspali. - Kad smo stigli, prošle noći, niko nije spavao. Cele noći je tutnjala artiljerija. I šta ako nam priđu s leđa? - Ne prizivaj. Sad ćemo mi to rešiti. Daj mi jednu zelenu. I zavuci se u rov. Bacam. Daleko. Skupljam se u rovu. Tišina. Detonacija. Linija oživela. Pucaju. Nema spavanja. Pola sata kasnije. Sviće. Izvlačimo se iz rovova. Ležemo na zemlju. Umotavamo se u šatorska krila. Kroz san čujem razgovor. - Rekoste da će napasti pred zoru? - Napali bi da niste pucali kao ludi! I ko je bacio bombu? - Verovatno oni. Sigurno su bili jako blizu. Levi se smeje. - Čuješ li šta pričaju? - Ljudi kao ljudi, moraju nešto da pričaju. Spavaj. * * * 1991. Dogovoreno 14. primirje, prvo posredovanjem UN, na sastanku Tuđmana, Miloševića i Kadijevića sa Vensom i Karingtonom u Ženevi. Na frontu. Ležimo pored nekog tenka. Cele noći odbijali napade. Od nespavanja zuji u ušima. - Lako je tenkistima. Uvuku se unutra i spavaju. A ti pešadijo, lezi na zemlju. Nepravda. Oko nas ruševine. Gađamo tenk parčićima betona. Kamenčićima. Onima unutra sigurno zvoni. Kao da ti stave šerpu na glavu i lupaju varjačom. Podiže se poklopac na kupoli. Tenkista proviruje. - Ko to gađa? - Bela lađa! Spušta poklopac. Stiže nekoliko drugara. Sedaju. - A ovi spavaju u tenku? - Može im se. -E, pa neće! Opet lete kamenčići. Tenkista opet proviruje. - A bre momci, koji vam je đavo? Treba li da se svađamo? Ne znam kako to zamišlja da se svađa. Bockamo ga. - Nas pedeset, a vas u toj konzervi dvoje-troje. Ni ta cevka vam ne bi pomogla. - Valjala vam je ta cevka prošle noći! U pravu je čovek. - Uh, bez vas bi propali! Sigurno! Jako ste vi važni! Čudo Božije! Odmahuje rukom. Neće da se svađa: - Ionako ste vi za rashod. Zgledamo se: - Kakav rashod? - Pre svakog napada upišu deo vas kao rashod. To je sudbina pešadije. Spušta poklopac. - Što mu ne reče nešto? Češkam se po glavi. - Šta znam. Nekako mi deluje da je u pravu. A i stvarno se, pomalo, osećam kao rashod.

16.04.2019.

O snovima

1987. Miloševićev uspon na vlast počeo je rečima: "Niko ne sme da vas bije" Srbima u Kosovu Polju, protiv kojih je, dok su protestovali zbog osećaja ugroženosti, intervenisala milicija. Teča Žika uznemiren: - Mnogo gadno sam sanjao. Neko zlo će da se desi. - Neće tečo, to su samo snovi. Bapske priče. Eto i ja sam sanjao čudan san. U san mi došao moj potporučnik Živković. Sedi okrenut leđima. I jeste on, ali nekako i nije. U mračnoj prostoriji gori sveća. I jeste sveća, ali nekako i nije. U uglu prostorije bure s vinom. I jeste s vinom, ali nekako i nije. Šta to može biti? - Nemam pojma. A da snovima ponekad treba verovati saznao sam četiri godine kasnije. * * * Jesen 1991. Rat u Hrvatskoj: Predajom hrvatskog garnizona prestaje oružani otpor u Vukovaru. Negde u ratnoj zoni. Prima nas na prenoćište domaćin. Gazda. U kući nema mesta za sve. - Imam nekoliko prostorija u dvorištu. Bar da ne kisnete. Vodi nas u nekakav hangar. Njih desetak ima vreće za spavanje. Ja nemam. Presavijam šatorsko krilo. Da ne ležim na golom betonu. Novembar je. Daju mi još par krila da se pokrijem. Dolazi domaćica sa činijom vrelih krofni. Blagodarimo. Pruža krofne: - Ne možeš tu spavati. Pređi ovamo. Vodi me u manju prostoriju. - Ovde bar ne duva. Nekoliko vaših je već polegalo. Smeštam se pored vrata. Neko sedi okrenut leđima. Vidim oficirske činove. Okreće se. Predstavlja se: - Poručnik Živković. Domaćice, ima li vina u onom buretu? - Nekad je bilo. Sad u njemu držimo žito. Na buretu posudica sa petrolejom. Fitilj gori. I jeste sveća, a nekako i nije. I jeste potporučnik Živković, a nekako i nije. I jeste bure s vinom, a nekako … i nije. * * * 1988. Rat u Avganistanu: Potpisan Ženevski sporazum. SAD i SSSR garantuju sprovođenje sporazuma. Teča Žika iskusan po pitanju ratova: - Velike sile se igraju rata. Danas u Avganistanu, a sutra na Balkanu. A mi stojimo nasred puta. - Tečo, kad sam bio mali, mislio sam da je rat ono kad dve vojske izađu na neku livadu. Sudare se. Jači pobedi. I posle se svi raziđu kućama. Smeje se teča. - Tako nekako. * * * 1991. Konflikt između vlasti različitih jugoslovenskih republika prerastao je u oružane sukobe i rezultirao raspadom. Hrvatska i Slovenija proglasile su nezavisnost, a Makedonija i Bosna i Hercegovina objavile su da ih u tome nameravaju slediti. Krajem godine poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković podneo je ostavku. Jesen 1991. Nema one livade. Ovo je drugačiji rat. Rat snajpera, minobacača i mina. Gazimo po polomljenim crepovima. Razbacanim ciglama. Smrad paljevine. Prozori izbijeni. Zidovi izbušeni. Polusrušeni. Rušile ih obe strane. - Gazite samo tamo gde vidite da je neko pre vas prošao. Da ne bi nagazili minu. Ne dirajte ništa što ne morate. - Čije su bile ove kuće? - Bilo je i naših i njihovih. Živeli zajedno. Do rata. Od nekoliko kuća, nijedna cela. Na jednoj od njih mala vrata. Vrata vode u sobu. Malu. Unutra, krš i lom. Staklo, prašina i malter. Na podu igračke. Gumene i plastične. Jeftine. Lutke i mede. Nečije prekinuto detinjstvo. Naše ili njihovo. Svejedno. Zatvaram vrata. Napolju se nastavljaju igre.

16.04.2019.

Neke navike

Dečak Miloš rešava zadatke iz matematike: - Tečo, je li ovo direktna ili obrnuta proporcija? - Daj da pogledam. Ovo je direktna. Možeš to zaključiti logičkim putem. Radi se o sledećem ... Eto. Gotov zadatak. Ovaj deo matematike ti može zatrebati u srednjoj školi, a i kasnije, na fakultetu. - Tečo, nisi mi završio pričice o tvom studiranju. Ti si sigurno završio u roku? - Ne baš. Naišla neka mutna vremena. Krize, inflacije, ratovi. Neke druge stvari su postale važnije od škole. - To ćeš mi pričati kasnije! Kako je izgledao kraj studija? * * * 1989. IX konferencija Pokreta nesvrstanih u Beogradu, prisustvuju predstavnici 100 zemalja i dva pokreta. Moamer Gadafi poklonio kamile beogradskom ZOO vrtu. Upis u petu godinu. S one strane šaltera umilan glas. - Nemate jedan potpis sa treće godine. Ne možete u petu. - Kako sam mogao u četvrtu i bez tog potpisa? - Možete u četvrtu bez dva potpisa. Ali za petu morate imati sve potpise ili položen onaj ispit za koji nemate potpis. Takav je propis. Zid. Tražim pukotinu. - Možete li vi mene upisati ponovo u treću, pa da odslušam predavanja iz tog predmeta? Gleda me kao da sam na lakim drogama. - Ne možete nazad u treću, jer ste već odslušali četvrtu. Još uvek drži gard. - A ne mogu ni napred u petu? Počinje da shvata. Ipak, ne odustaje. - Nedostaje vam potpis iz treće. Ne možete u petu. Uvod završen. Protivnik uzdrman. Sledi razrada teme. - Ako sam vas dobro razumeo, ne mogu ni napred ni nazad? Odmahuje glavom. Prekrstila ruke. Odbrambeni stav. - Ja sam dakle u limbu? Znate, to je prvi krug pakla, tamo odlaze nekrštene duše. Iz limba nema ni napred ni nazad. - Sledeći! Vreme je za bojenje jarkim bojama. - Hoćete li biti tako ljubazni da me ponovo upišete u prvu godinu? - Šta će vam to? - Čim me upišete ponovo u prvu, podneću zahtev da mi priznate sve položene ispite. Imaću dovoljno za upis u petu godinu. A potpisi mi u tom slučaju nisu važni. Pukotina raste. Mali pritisak i njen stav će se raspasti. Čini poslednji pokušaj. - I u tom slučaju ćete tek za godinu dana moći podneti zahtev za priznavanje ispita. Gotova je. Upletena u sopstvene administrativne besmislice. - To nije vaš problem. Za tih godinu dana ću taman očistiti ispite koji su mi preostali. A stići ću i da spremim diplomski rad. Uzgred, biću prvi koji se vratio na početak studija. Steći ću večnu slavu i popularnost. Ćuti. Dubok uzdah. - Dajte taj indeks. Lupa pečat. Baca ga kroz otvor na šalteru. - Sledeći! * * * Dečak Miloš nestrpljiv: - I onda si diplomirao? - Ne, Mićo. Posle pete godine sam se zaposlio i usput davao zadnje ispite i pisao diplomski rad. Devedeset prve sam otišao u rat. Diplomski sam odbranio dve godine kasnije. * * * 1993. Izdata novčanica od 500.000.000.000 dinara (Jovan Jovanović Zmaj), najviši apoen hiperinflacije u SRJ 1992-94. Odbrana diplomskog rada. U komisiji tri doktora nauka. Pažljivo slušaju izlaganje o dijamantima. Atraktivna tema. Nema šta. Aplauz. Čestitke. Desetka. Sve po redu. - Kolega, rad je odličan, ali moram vam nešto priznati. - Recite, profesorice. - Sve vreme gledam posluženje koje ste pripremili. Ne mogu više da izdržim. Mogu li dobiti jednu od onih džinovskih krempita? Ko je to pravio? Kako su tako velike, a nisu se slegle? - Da me pitate nešto o radu, to bih vam rekao. Kolači ipak nisu moj resor. Ali mogu vam ispričati nekoliko urbanih legendi o hrani. Dok čekamo kafu. -Kolega, oduševljavate me. Krempita, kafa i priče. Šta još čovek može poželeti? Počnite. - Prva priča je o Napoleonu. Zauzimajući Italiju, stigao je do sela u kome su ga smatrali oslobodiocem. Neki oficir ušao u kuću jedne seljanke i rekao joj da će tu noćiti Bonaparta, glavom i bradom. Seljanka se uznemirila. Treba da ugosti čoveka kojeg obožava. A ima samo malo kokošije supe, nešto hleba i par jaja. Podgrejala supu, ubacila kockice hleba i ulupala jaja. Tako je nastao recept za supu koju i dan danas prave u tom kraju. Druga priča je o nastanku krofni. Kažu da su mnogi bečki đaci izjutra kupovali lepinjice kod izvesne gospođe Krapfen. Jednog jutra se uspavala i shvatila da neće stići da ispeče lepinjice. Palo joj na pamet da testo baci u vrelo ulje. Legenda kaže da su se đaci oduševili. Treća priča je iz petnaestog veka. Zaverenici odlučili da ubiju španskog kralja. Dogovorili se sa dvorskim kuvarom da mu ubaci otrovnu biljku u jelo. Rečeno, učinjeno. Kuvar naseckao plodove nepoznate biljke. Pomešao ih u jelo. Posle toga se ubio. Nije hteo da mu sudi kraljev dželat. Istorija beleži da je kralj tog dana bio veoma zadovoljan ručkom. - Kolega, krempite su divne. Mogu još jednu? - Naravno. Poslužite se. - A ta otrovna biljka je bila ... ? - Paradajz. * * * Miloš radoznao: - Tečo, da li si učio preko dana ili uveče? - Noću. Skuvam pola litre kafe, uključim Radio Beograd. Spremim knjige i beleške. Voda vri, počne “Ponoćni program” Radio Beograda. Uvodna špica, "Jednoj ženi". Zlatko Manojlović i njegove gitare. Počinjem da učim. Negde do drugih petlova. Prošle su decenije. Sve ispite sam davno položio. Nekad lakše, nekad teže. Samo me i danas nešto preseče kad čujem "Jednoj ženi". Krenem da pripremam knjige i beleške. Pa se setim da nema potrebe. Tako nekako.

15.04.2019.

NIJE NEGO

1985. Zabranjeno pušenje: "Dok čekaš sabah sa šejtanom"; Vatreni poljubac: "Iz inata"; Denis & Denis: "Ja sam lažljiva"; Amfiteatar. Koleginica se vrpolji. Profesor prekida predavanje. - Koleginice, da li sam nešto pogrešno rekao? - Niste. Znate, morala bi da idem. A ne bi da dobijem minus. -Sigurno imate neki jak razlog. Negde gori? - Ne gori. Imam generalnu probu, u pozorištu. Sutra je premijera. - Nisam znao da imamo glumice među budućim inženjerima. Idite. Pakuje se. Kolega mi šapuće: - Mogla je smisliti bolji izgovor. Pokupila stvari: - Doviđenja! Stigla do vrata. Profesor je zaustavlja: - Koleginice, sačekajte malo. Možete li nam reći neki tekst iz te predstave koju spremate? Publika je tu. Pozornica je tu. Izvolite! - E, sad je ugasila. Rekoh li ti da je trebala smisliti bolji izgovor! Okreće se. Zbunjena. - Šta sam ono htela?... Ja govorim o pozorištu. Sad je drukčije... Sad sam prava glumica, igram s uživanjem, sa zanosom, opijam se na pozornici i osećam da sam divna. I sada znam, razumem, Kosta, da u našem poslu - bilo da igramo na pozornici ili pišemo - nije glavno slava, sjaj, sve ono o čemu sam sanjala; glavno je da čovek ume podnositi patnju. Da ume nositi svoj krst i verovati. Ja verujem i nije mi tako teško; kad mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života! Klanja se. Aplauz. Maestralno. Profesor se zahvaljuje. - Ulepšali ste nam dan! Idite, da ne zakasnite! Kolega šapuće: - Izgleda da ona stvarno glumi u pozorištu! A ja mislio da folira! Gledam ga. Razmišljam da li da mu kažem. Sutra je premijera Virdžinije Vulf. A ovo je bio Čehov. * * * Od 1980. Manifestacija “Štafeta mladosti” promenila ime. Novi naziv je “I posle Tita –Tito” Na Dan mladosti, 25.maja, predavali je drugu Titu. Na stadionu Partizana. Pre uručenja, održava se veliki slet. Koreografije, muzika, pesma. Štafeta putuje I ovog maja. Prenoćiće u gradskoj kući. U njenoj blizini, stara kafana. Završavam lično istraživanje. Tema: Uticaj Zvonka Bogdana na polupijane kafanske goste. Sa posebnim osvrtom na pesmu: “Kraj jezera jedna kuća mala”. Zvonko bolji uživo, nego na pločama i kasetama. Vreme za povratak u blagodeti studentske sobe. Gradska kuća otvorena. Žamor. Menjam plan. Soba može da sačeka. U velikoj sali, izložena štafeta. Centralna. Glavna. Nošena rukama stotina vrednih radnika i primernih omladinaca. I omladinki. Štafeta čeka jutro. Da nastavi put ka Beogradu. Na velikom platnu film “Ljubavni život Budimira Trajkovića”. To sad moram da odgledam. Završiće do ponoći. Mnogo su dobro to smislili. Da štafeta ne bi bila sama, puštaju filmove. Počinje “Ko to tamo peva”. Ne mogu to da propustim. Čim završi, krećem. Krenuo. “Sjećaš li se Doli Bel?”. Vratio se. Tri sata posle ponoći. E, sad stvarno krećem. “Maratonci trče počasni krug”. Ovo stvarno nije u redu. Kad ću ja da spavam? Odlučujem. Primeniću stari kockarski metod. Posle neprospavane noći, ništa čoveka ne može održati budnim kao tuširanje, čisto odelo i jak doručak. Tako će biti. I onda na predavanja. Pola pet. Počinje “Variola vera”. Ovo stvarno nema smisla. Pogledaću samo početak. Odjavna špica. Ošamućen bauljam ka stanu. Primenjujem još stariji kockarski metod. Posle neprospavane noći, ništa čoveka ne može osvežiti kao spavanje do podne. I još malo, popodne. Eto. * * * 1986. Halejeva kometa u perihelu, najbližoj tački Suncu, tokom druge posete Sunčevom sistemu u 20. veku. Na planeti Zemlji, ispiti odmiču. Nekad prođem. Nekad padnem. Po onoj indijanskoj poslovici : “Nekad ti ubiješ medveda, a nekad medved ubije tebe”. Ispit iz mašinskih elemenata. Iz prve godine. Teorija nije problem. Problem je crtanje. Paus papir i tuš. Lenjiri i šestari. Drugari položili iz prvog puta. Osmi put izlazim na kolokvijum. - Kako to ne možeš da položiš? Šta je s tobom? To je jedan od najlakših predmeta. - Meni nije. Ljudi, stavim lenjir na paus, povučem ravnu liniju, podignem lenjir, linija kriva. Ne znam kako. Deveti pokušaj. Asistent pregleda indekse. Dolazi do mene. Zna sve moje podatke, napamet. - Kolega, da li ste razmišljali o tome da se oprobate na nekom drugom fakultetu? Retoričko pitanje. Ne odgovaram. Uzdiše. Ipak otvara moj indeks. Trepće. - Već ste položili obe matematike, obe fizike i prvu elektrotehniku? I još gomilu ispita? Ne veruje. Broji. - Imate i uslov za treću godinu! Ćutim i crtam. Završavam. Predajem rad. Nikad gori. Gori od najgoreg. - Rezultati će biti na oglasnoj tabli u ponedeljak. Ponedeljak. Gledam spisak. Spuštam glavu. Kolege me gledaju. Jasno im. - Pa, zar opet? Biće bolje, sledeći put. Videćeš. - Neće biti sledećeg puta. Pustio me. Šestica.

15.04.2019.

CIMERI

1985. Snimljeni filmovi: "Otac na službenom putu", "Bal na vodi", "Nije lako sa muškarcima". Studentska sobica.Cimeri se razgalamili. Bude me : - Gde je onaj masni papir od bureka? - Dobro jutro i tebi, cimeru. - Da ga nisi bacio u korpu? Otvaram oči. Brojim ih. – Izgleda da ste svi tu. Ide li iko na predavanja? - Mogao bi ustati, imaćemo gošće. - Otkad to nama dolaze gosti rano zorom? - Ajde, ustaj. Skoro je podne. - Otkad to nama dolaze gosti u podne? - Ovo je vanredna situacija, najavila se ona komšinica. Dolazi sa drugaricom. Ustajem. Red je. Komšinica zaljubljena u cimera. Beznadežno. Kafa na stolu. Pitam ga: - Kakav je plan? Mi zovemo drugaricu da ide sa nama u menzu, a ti i komšinica ostajete ovde radi važnih razgovora? - Neeee! Upravo suprotno. - Vas dvoje idete u menzu a svi ostali ostaju ovde? - Pij tu kafu, ohladiće se. Na stolu prepuna pepeljara. Ljuske od crnog luka. Luk zagrizen kao jabuka. Jedna čarapa. Kožura od slanine. Ostrugana. Nokti. Crven konac. Ljuske od jajeta. - Kakav je ovo svinjac na stolu? Jel to neko upisao prvu godinu vlaških magija? Ne odgovaraju. Zauzeti sređivanjem cimera. Zakopčavaju mu izgužvanu pidžamu. Utrpavaju u farmerke. Jedna noga bosa. Kosa razbarušena. - Tako. Sad će se odljubiti čim te vidi. Još kad vidi svinjac na stolu. Smučićeš joj se i ti i ceo muški rod. Okre’u se prema meni: - Cimeru, šta ti misliš? Gledam ga. Stvarno deluje zapušteno. - Ne znam. Možda vam uspe. Zar nije jednostavnije da joj lepo kažeš da nisi zainteresovan? - Neee. To bi je uvredilo. Ovako će sama odustati. - Ajd, videćemo i to čudo. Dovršavaju dekoraciju stola. Mrve suvu koricu hleba. Nalaze praznu konzervu sardina u korpi. I onaj masni papir od bureka. Devojke stižu. Veče. - Znaju li se rezultati one pozorišne predstave? Jel komšinica odustala? - Ne baš. Pozvala ga da izađu večeras. Zašto pitaš? - Onako. Da znam hoćete li raspremati onaj svinjac na stolu ili da stoji još koji dan. * * * Jesen 1985. Novčanica od 5.000 dinara sa Titom ušla u opticaj - nisu se svi slagali sa stavljanjem Tita na novčanicu, s obzirom na inflaciju. Prosečna plata je 40.000 dinara ili 133 dolara. Dobroćudni gazda Jova iznamljuje tri sobe studentima. Šest kirija mesečno. Po četiri hiljade. Plus njegova i babina penzija. Sastavlja nekako kraj s krajem. A tu su i zečevi. Ogromni. Novozelandski. Odgaja ih i prodaje. Šalje ih železnicom njihovim novim vlasnicima. Gazdarica sušta suprotnost. Omiljeni hobi - gašenje našeg bojlera. - Poskupela struja. Mora da se štedi. Pred Novu godinu podiže cenu. Gazda Jovi neprijatno. Izvinjava se. - Ne bi ja deco, al znate onu moju! Vrti glavom. Odmahuje rukom. Tešimo ga. Grejanje slabo. Radijatori mlaki. Napolju, srećom, jedva dvadeset ispod nule. Jedan od cimera gitarista. Donosi od kuće pojačalo i gitaru. Fender. Zajdi, zajdi, jasno sonce. Greši. - Smrzli mi se prsti od ovog njihovog grejanja. Gazdarica patrolira ispod prozora. Akustična gitara joj nije smetala. Ne troši struju. Prolaze dani. Kad god sretnemo gazdu vidimo da mu je nelagodno. Nešto bi nam rekao. Predomišlja se. Češka se po potiljku. - Kako vaši zečevi? Sija. Laknulo mu. - Baš sam malopre telefonom zvao njihovog novog vlasnika, da se raspitam kako su. - Nadamo se da su dobro. Tako kažemo. A svejedno nam. - Vlasnik ima s njima mali problem. Kaže mi da zečevi nikako ne mogu uveče da zaspu. Nedostaje im električna gitara. Pa im pušta rokenrol s kasetofona! Razumeli smo. A i njega razumemo. Nije mu lako. * * * 1985. Gari Kasparov (22) postao šahovski prvak sveta, pobedivši Anatolija Karpova. Potreseni teškom sudbinom novozelandskih zečeva odlazimo na večeru. Studentska menza. U tanjiru neko čudno meso. Kažu da je od nutrije. Pojeli. Napolju ledeno doba. Krcka led pod nogama. - Imamo li para da odemo na kafu? Da se malo ugrejemo. Naravno da nemamo. - Znači opet se uvaljujemo kod nekog? -Znači. Težak uzdah, nad teškom studentskom sudbinom. U blizini stanuju četiri cimerke. U proseku poznajemo svako po dve. Više nego dovoljno. - Baš se pitamo zašto nikoga nema, kad ono vi! Raduju se. - Jeste li za kafu? Ima i kolača. Donela cimerka od kuće. Snebivamo se. Ako baš moramo ... Kafa popijena, kolači pojedeni. Ugrejali se. Valja poći. - Zna li neko od vas da gleda u šolju? Ekipa odmahuje glavom. -Znam ja. Moji me gledaju zapanjeno. - Stvarno znaš? Nemam srca da im kažem da ne znam. - Kako ne bi znao. Baba me naučila. A za nju su govorili da je urokljiva. Ubedio sam ih. Oprosti mi Bože. Oprosti i ti baba. Nit je bila urokljiva, nit je gledala u šolju. Pažljivo zagledam besmislene šare u šoljici. Zabrinuto odmahujem glavom. - Imaćeš neki problem sa nakitom. Lančić, minđuša, tako nešto. - Izgubiću ga? Ukrašće mi neko? - Ne vidim dobro. Uglavnom problem sa nakitom. Desetak dana kasnije. Neko me doziva sa druge strane ulice. Jedna od cimerki. Uzbuđena. Pretrčava ulicu. -Ti nisi normalan! Znaš li šta se desilo onoj drugarici? Nemam pojma o čemu priča. -Ona što si joj gledao u šolju! Ogrebala je prst. Prst joj jako natekao. U bolnici su morali da seku prsten. Zaustavljao cirkulaciju. Sve vreme te pominjala. Rekla doktorima da je to bilo predskazanje. Obavezno dođi večeras sa cimerima na kafu. Priča se raširila. Svi hoće da im gledaš u šolju. Stižem u stan. Cimeri dremaju. - Gde si bio? - Bio da vam obezbedim kafenisanje narednih mesec dana.

15.04.2019.

Tain

Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu. Jure Franko osvojio srebrnu medalju, prvu ikad za Jugoslaviju na zimskim igrama. Igre su ocenjene kao najbolje dotad. Potrošeno 130 miliona dolara.. Ponoć prošla. Napolju metar snega. - Cimeri, ja sam gladan. - I mi smo, pa se ne žalimo. Ti deliš. Karte klize po stolu. Ne dugo. - Pojeo bi cipelu. - Počni od svojih. Đon je najukusniji. - Stvarno sam gladan. Znamo. A znamo i da nema ničega u stanu. Prodavnice odavno zatvorene. - A da izvlačimo slamku? Da pojedemo onoga ko izvuče najkraću? Ideja odbačena kao glupa. Najstariji cimer nervozan. Cele noći ga ne ide karta. - Igramo ili prekidamo? - Gladni smo. Nije nam do igre. - Ajde, oblačite se. - Gde ćemo? – Jeste li gladni ili niste? Oblačimo se. Napolju i dalje veje. Hodamo nekim zabačenim ulicama. Prtimo sneg. Sav pošten svet odavno spava. Negde na sredini ulice osvetljen prozor. Pekara. Unutra pretoplo. - Jesu li gotove lepinje? - Sad su izvađene. Još se puše. S mašću? - I crvenom paprikom. Seče ih po sredini. Premazuje. Posipa paprikom. Povratak u stan. - Šta je gospodo? Ne sviđaju vam se lepinje? - Pa, sad. Kad nema ništa bolje... Virkam. Mast se pomešala sa paprikom. Natopila lepinju. Još je vruća. Miriše. Trenutak kasnije. Otvorili se novi horizonti. - Pa, gospodo, kako vam se čini? - Ništa lepše nisam jeo. Stvarno nisam. I danas, kad veje sneg, odnekud mi zamiriši lepinja. S mašću i crvenom paprikom. Ili mi se samo tako čini. * * * Godinu dana kasnije. Talas sibirske hladnoće pogađa Evropu, sneg na Azurnoj obali i u Rimu, pola metra u Beogradu, 444 mrtvih u Evropi, 42 u Jugoslaviji. Novi stan i novi cimeri. Samo glad, nekako ista. Pričam kako smo se prošle godine probijali do pekare. Kroz sneg. A tek lepinje. Vruće. Mirišljave. Krckave. - Prestani! Od te priče smo još više gladni.Gde je ta pekara? - Na drugom kraju grada. Pet-šest kilometara odavde. -Ne dolazi u obzir, po ovom snegu. To bi bio Igmanski marš. - A da još jednom pretražimo stan? Možda se nešto nađe? Pretresli sve tri sobe. Police u hodniku. Špajz. Čak i kupatilo. Nigde ništa. - Nađoste li nešto? Vrtimo glavama. - Ima u špajzu neka tegla. U njoj mast. Ali nemamo hleba.Kažem. Odmahuju rukom. - Živi nećemo zoru dočekati. - Ne pričaj gluposti. Ajmo još koju partiju. U šest se otvaraju prodavnice. - Ako živi dočekamo. Delim. Klizi karta po stolu. Ne dugo. - Nešto me kopka. Ko je doneo onu teglu? Šta će nam mast? Gledamo se. Nije niko od nas . - Ko zna od kad tu stoji. Igraj više. -Polako. Špajz je bio prazan kad smo uselili. Neko je doneo teglu. Zašto? Kome treba mast? - Ma daj, bre. Sigurno su poslali cimeru. Dobio je paket prošlog meseca. - Gde je on sad? - Kakve to veze ima? Verovatno u studentskom domu. Kod one njegove. Deli te karte. Delim. Šta ću. Par deljenja kasnije.Tegla mi ne da mira - Nemoguće je da su mu roditelji poslali mast! Nije ovo četrdeset peta-šesta! - Aman! Idi pa vidi, i prekini više! - I da znaš da hoću. Donosim teglu. Kopkam viljuškom po masti. - Ima nešto ispod! Izranjaju parčići pečenja. - Pečenje preliveno mašću! Tako se nekad čuvalo meso, dok nisu postojali frižideri. Može se jesti i bez hleba. Kad je nevolja. Šta da se radi.

14.04.2019.

Ugriz sreće

Leto 1984. Zimske Olimpijske igre, održane u Sarajevu, polako padaju u zaborav. Pada u zaborav i da je jedan restoran u Sarajevu zatvoren jer je Kirku Daglasu i društvu naplatio desetostruko. Gužva pred šalterom. Poslednji dan za prijavu ispita. - Sledeći! Čije su ove prijave? - Moje. - Pet? - Pet. - E, ovako nešto odavno nisam videla! Vi nameravate da položite pet ispita u jednom roku? - Nameravam. - A u prethodna dva roka ste dali samo dva? -Da. - O Bože! Krsti se. Uzima prijave. - Nek vam bude. Sledeći! Sedimo na železničkoj stanici. - Znaš šta je rekla ona sa šaltera, kad si otišao? - Baš me zanima. - Da ni Tesla ne bi dao pet ispita u jednom roku. - Priča gluposti. Dva ispita su laka, jedan osrednji i dva teška. A na jedan od tih teških izlazim treći put. Taj ne moram da spremam. Nije to nemoguće. Nekoliko dana kasnije. Junski rok počeo. Sestra zabrinuta. - Sutra imaš ispit? - Da. Nije težak. Onako. Osrednji. Pismeni sam položio. - Kad da te budim? -Voz kreće u sedam. Jutro. Treći put me budi. - Ustaj više! Zakasnićeš na voz! Do stanice pola kilometra. Nigde nikoga. Pred nekom kapijom drema veliki pas. U žurbi ne obraćam pažnju na njega. Greška. Skače. * * * Leto 1984. Sovjetski olimpijski komitet odlučio da bojkotuje Olimpijske igre u Los Anđelesu. - Kolega, ja idem u penziju. Ovo je poslednji ispitni rok koji držim. I nikada niko nije rešio zadatak kao vi. Briljantno. Kako vam je ovo palo na pamet? Sležem ramenima. - Da ne steknete pogrešan utisak o svom znanju, niste vi ovo dobro spremili. Zaslužili ste da padnete. Sigurno ste spremali i neke druge ispite? Klimam glavom. - Dajte indeks. Šestica. Zbog onog zadatka. Letim do železničke stanice, na krilima uspeha. Još četiri ispita, od toga dva laka. Položio pismeni iz jednog od teških. Situacija se popravila, nema šta. Možda se čudo i desi. Stižem kući. Mama brižna. - Ništa nisi jeo od juče. Hoćeš da ti podgrejem ručak? - Može. - Šta ti je to na nogavici? Zagledam. Pantalone na butini malo pocepane. Tragovi krvi. - Ujeo me nekakav pas. Jutros, kad sam išao na voz. - Gospode Bože! - Ma nije to ništa! Malo me zagrebao. - Trči kod doktora! Na radiju ceo dan javljaju da se u gradu pojavilo besnilo! Kreći smesta! Noć. -Šta ti je rekao lekar? - Dao mi neke inekcije, vakcine, tetanus, tako nešto. Rekao da se javim ako primetim neke simptome. Kaže da bi najbolje bilo da ležim u Pasterovom zavodu. Kako da ležim u sred ispitnog roka? * * * Leto 1984. Jugoslavija se oprostila od Euro 84 u Francuskoj (0 poena, gol razlika 2:10). Gledam rezultate na oglasnoj tabli. Položio pismeni. Termini za usmeni, danas i sutra. - Možeš izaći na usmeni sutra. - Sutra ne mogu. Imam zakazan pregled. Ujela me nekakav pas. A pojavilo se besnilo. Na ispitu. Izvlačim ceduljicu sa tri pitanja. Legla kao budali šamar. Osmica. - Idemo na voz? - Ne. Naši polažu onaj laki ispit. Idemo da slušamo. U amfiteatru. Šapućem. - Ovi pojma nemaju. Ovo se polaže iz opšte kulture. Ustajem. Stavljam indeks na katedru. Vračam se na mesto. - Jesi li ti normalan? Nisi ni pročitao knjigu. - Vidiš da profesor ne očekuje previše od nas. Mi smo budući inženjeri, a ovo je ispit iz društvenih nauka. Srećan je kad neko sastavi celu rečenicu. Proziva me. Prva dva pitanja nekako preživeo. - Kolega, da se ne mučimo dalje, kažite mi kakav doprinos je dao ovaj srednjevekovni mislilac? Razmislite. Razmišljam. Džaba. Prvi put čujem za dotičnog. Šta je taj mogao da priča u srednjem veku, a da je to sada tako važno? Pali mi se lampica u glavi. - On je bio preteča materijalizma! Šta bi drugo bio, a da ga stave u školski program. - Bravo kolega! Tako se uči! Izvukli ste se! Proslavljamo u obližnjem kafiću. Kafa i kisela. - Dao si tri ispita, imaš još jedan lak. I onaj najteži. - Više se bojim tog lakog. Neću stići da pročitam knjigu. Nekoliko dana kasnije. Idemo prema oglasnoj tabli. - Nama je ovaj ispit kao anatomija na medicini. Prolaznost ni dva posto. - Znači da su u ovom roku položila nula zarez tri studenta. Gledamo spisak. Mnogo kratak. Položila cela dva studenta. - Ti nisi normalan! Ovo ti je četvrti! U istom roku! - Idemo na ekonomski fakultet, naši tamo polažu Odbranu i zaštitu. - Nećeš valjda? Jeste to najlakši ispit, ali ipak moraš nešto znati. - Vidiš da me krenulo. Treba iskoristiti dobar vetar, dok traje. Povlačim ceduljicu sa pitanjima. Dobar vetar izgleda stao. Petljam. Profesor nervozan. - Kolega, znam ja da elektroinženjerima ovo ne treba, ali ste mogli bar da prelistate knjigu. Gleda indeks. - Nedostaje vam jedan ispit za uslov? U junu? Svaka čast! Ovako ćemo. Jedno pitanje. Ako znate - prošli ste. Ako ne - vidimo se u septembru. Recite mi koja je razlika između diverzije i sabotaže? Spasi Bože partizanske filmove i seriju Otpisani. - Sabotaža dolazi iznutra, diverzija spolja. Upisuje šesticu. Baca mi indeks. Provukli ste se! Ovacije u sali. - Mir kolege! Šta se dešava? - Profesore, ovo mu je peti ispit u roku! Oborio je rekord! - To mu je od besnila! - Kolege, mir! Kakvog besnila? - Ujeo me pas, pre neki dan. Možda je besan. Još se ne zna. Proslava u kafiću. Stiže konobar. - Kafa i kisela za sve! Nek ide život! Jedan od drugara tužan. Dao samo dva ispita. U septembru mora dati još pet. - Mogu li nešto da te pitam? Naravno da može. - A jel bi ti mogao da me odvedeš do tog psa?

14.04.2019.

KAD SI BRUCOŠ

Jesen 1983. Stanislav Jevgrafovič Petrov, ruski pukovnik, sprečio nuklearni rat odbivši da poveruje da su SAD lansirale projektile na Sovjetski Savez, uprkos indikaciji datoj od strane kompjuterizovanog sistema za rana upozorenja. Teča Žika ponosan: - Dakle, opet si civil? Odslužio si vojsku? - Jesam, tečo. - Aferim! Nego, ti reče da ćeš upisati književnost, na Filološkom? - Rekoh. - Kako onda ode na elektrotehniku? - Tako ispalo. Razmišlja nešto. - Pa, jes. To je nekako slično. Tečina duhovitost. Septembar na izmaku. Veče u gradu. Separe u hotelu. Društvance u separeu. - S kim igramo do kraja kvalifikacija? - Još Vels, Norveška i na kraju Bugarska, u decembru. Jugoslavija protiv Bugarske. U Splitu. Ni slutili tada nismo da će na toj utakmici komentator Mladen Delić ući u legendu. "Ljudi, pa, je li to moguće? Ludnica! Šta je ovo? Šta će se ovo dogoditi? Pa, je li to moguće, ljudi moji! Kakva sreća!" - Predavanja počinju za koji dan. Treba naći stan. - Kad vide da smo brucoši dizaće cenu. Apsolvent ekonomije sluša šta pričamo. Pred njim konjak. Badelov. - Sad će stariji studenti da vas “ubace u mašinu”. - Znamo. Isto kao u vojsci. Kad si nov. Kad si gušter. - E, sad nećete biti gušteri već brucoši. Studenti prve godine. - Daj, reci nam neku od fora. Da ne natrčimo baš prvog dana. - Prošle godine okačili na oglasnu tablu poziv za roditeljski sastanak! Roditeljski sastanak za studente prve godine, u kabinetu broj 17. Došli u zakazano vreme da vide hoće li neko od roditelja doći. I došlo ih nekoliko! Pitaju roditelji gde je kabinet broj 17. Toalet je broj 17. - Pričaj još neku foru! - Omiljena im je ona sa ćebićima i papučama na gombice. - Kakvim ćebićima? - Ćebe, deka, pokrivač. Najpre ubede brucoše da se na predavanjima moraju izuvati. Ne može se u amfiteatar u cipelama. Sme se samo u službenim papučama. Papuče treba da zaduže na početku godine. Obično neko od brucoša kaže da ima svoje papuče i da mu ne trebaju službene. E, tu ih čekaju. Službene se moraju nositi. A one se razlikuju od običnih jer imaju posebne gombice! Vide paćenici da će morati da odu po te papuče. - Dobro, gde da ih zadužimo? -Kako gde? Vi baš ništa ne znate. Zadužićete ih od dekana vašeg fakulteta. I tražite svako po par ćebića. Zna poneki dekan da se pravi nevešt, pa ne da ćebiće, ako baš ne insistirate! I nemojte da vas prevari, pa da vam da samo jedno ćebe. Sleduju vas po dva! To je poznati deo priče. Šta se posle dešava u dekanovoj kancelariji, nikad niko ne sazna. Ali je lako za pretpostaviti * * * Jesen 1983. Čikago. Motorola predstavila prvi komercijalni model mobilnog telefona. Jutarnji voz. Pretresamo detalje. Treba naći stan blizu fakulteta. I blizu menze. Ali da nije daleko od železničke. I da stanarina bude najviše dvesta hiljada. I da ima zaseban ulaz. Grejanje se podrazumeva. Kao i odvojeno kupatilo. Sve smo smislili. - Sad kad smo napravili lep plan, treba još da odemo do knjižare. - Zašto? - Da kupimo bajke. Od braće Grim. - Ma, daaaj! Ne budi pesimista. Razgledamo prvi stan. Fina dama, udovica sa biserima oko vrata, u rano pre podne. - Imate i balkon. Sa pogledom na korzo. Kupatilo je na kraju hodnika. Vodi nas da pogledamo. Primećujemo da našu sobu od hodnika dele vrata. Na vratima staklo. - Na ova vrata se stavlja zavesa? - Nikako. Šta vi to imate da krijete? Vi ste studenti. Treba da učite. A ne da dovodite društvo. Zato nema zavese. Voajerka. To mislim u sebi. - Cena? - Četristo hiljada. Tri meseca, unapred. Povlačimo se, tri koraka unazad. Razgledamo drugi stan. Dvorišni. U sobi dva kreveta, metalna. Na krevetima ćebad. Siva ćebad sa crvenom prugom. Služila u Austrougarskoj, za pokrivanje konja. Tako bar mislim. Sasvim dobra za studente. - Kakvo je grejanje? - Jel vi ne vidite ovu furunu? - Vidim, nije da ne vidim. Ko će to da loži? To je bilo retoričko pitanje. - A čime da ložimo? - Kad se vraćate iz škole, pokupite grančice uz put i lepo naložite. Već vidim sebe kako svaki bogovetni dan nosim hrpu grančica. - Gde je kupatilo? -Imate poljski wc u dnu dvorišta. - A gde da se tuširamo, umivamo? - Dete, gde si ti do sada živeo? Jel ti nemaš kod kuće umivaonik? Gledam drvenu konstrukciju s početka veka. Na vrhu konstrukcije rupa u koju se stavlja lavor. - Nemam kod kuće ovakav umivaonik. Baka me tužno gleda. - Sigurno su tvoji jako siromašni. - Jesu. Uzdišem značajno. - Vodu sipate u bokal. Napolju je česma. - Kolika je cena? - Devedeset hiljada. - Smemo da dovodimo društvo? Razmišlja. - Smete. Ali je cena onda sto hiljada. Babi raste apetit. - Slažem se, više se troši struja, ako dolazi društvo. Zagleda me. Ne može da poveruje koliko sam glup. - Struju plaćate sami. - A jel mogu da dovedem svog psa? Bernandinca. - Može! Sa psom je sto deset hiljada! Odlazimo. - Nisam znao da imaš bernandinca. - Nisam ni ja. * * * Jesen 1983. Miroslav Ilić: "Pozdravi je, pozdravi"; Radiša Urošević: "Rado moja bela"; Snežana Đurišić: "Mala soba tri sa tri". Konačno, našli stan. Prvo predavanje. U amfiteatru stotinak brucoša. Ulazi profesor. - Dobar dan kolege, budući ekonomisti. Smeh. - Pogrešili ste. Mi studiramo elektrotehniku! - U svakoj generaciji samo pet posto studenata dođe do diplome. Ostali se prebace na neki drugi fakultet. Najčešće na ekonomiju. Dakle, dobar dan kolege, budući ekonomisti. Divan motivacioni govor. Ručak. Sedimo u studentskoj menzi. - Misliš li da ćemo biti među tih pet posto? - Mislim da treba biti uporan. Znaš li onaj vic o studentu mašinstva koji je hteo da napusti fakultet? Ne zna. - Nazvao telefonom oca i saopštio mu da hoće da pređe na pravni. -Sačekaj sine, da pitam dedu šta on misli. Malo posle. - Alo, sine. Deda je rekao da ti radiš šta hoćeš, ali i on i ja ostajemo na mašinstvu! - Samo se ti šali. Četrdeset i šest ispita, obavezna praksa, dva seminarska rada, dva projekta i diplomski rad. Nije profesor slučajno rekao to što je rekao. - Videćemo da li je bio u pravu. Prođoše godine. Saznali smo da profesor nije bio u pravu. Diplomiralo je četvoro. A to je manje od pet posto.

14.04.2019.

Zvezda na kapu pala

1983. Zdravko Čolić “Šta mi radiš” ; Novi fosili “Poslije svega” ; Bijelo dugme: "Uspavanka za Radmilu M.". Džuboks. Ubaciš novčić i odabereš neku gramofonsku ploču. I stranu ploče. A ili B. Monotono popodne. U monotonom kafiću, u malenom gradiću. Takođe monotonom. Kafić maslinasto zelen. Od uniformi. Petokrake na kapama, crvene. Gospode, ovome neće biti kraja. Godina kao vek. Sve poznato i normalno, beskonačno je daleko. Ovde sve tuđe. Valjda se ovo zove apatija. Ili očaj? Zveket novčića. Škljocanje dugmića na džuboksu. "Plamene zore, bude me iz sna, fabrička jutra, dim iz dimnjaka ...". Maljčiki! Idoli! Ko je isključio gravitaciju? Ko je uključio teleport? Ode apatija. * * * 1983. Domaći filmovi: "Balkan ekspres", "Igmanski marš", "Kako sam sistematski uništen od idiota". Završavamo vojnu obuku. - Sada ćemo odabrati one koji dobijaju čin razvodnika. Posle će dobiti čin desetara. Odbijam. Sledi odmazda. Umesto prekomande ostajem u kasarni. Nepravda. Stiže mlada vojska. Krećemo na logor. Uveče napuštamo šator. U potrazi za vinom. Dobro je u ovom kraju. Nailazimo na usamljenu kućicu. Kamene ploče na krovu. - Deco, i moj sin je vojnik. U Makedoniji. Probamo vino. Sipa nam u čuturice. Hoćemo da platimo. - Ni slučajno. I mog sina će neko domaćinski dočekati. Nadamo se da hoće. U povratku zalutali. Malo zbog mraka. Malo zbog dobrog vina. Treba stići do svitanja. Stići ćemo. Valjda. Ne znamo gde smo. Prelazimo kilometre. Lutamo. Košulje na nama mokre. Više slučajno nego namerno, pronalazimo logor. Pola sata spavanja pred zoru. Počinju manevri. Sklanjamo se u prvu hladovinu. Spavanje do ručka. Red ispred kazana. - Vojniče. Samo je tvoja košulja bela od znoja. I to još stari vojnik! Ovo će biti nagrađeno kad se vratimo u kasarnu. - Razumem druže potporučniče! Održao je reč. Prekomanda u elitnu jedinicu. Počasna straža u centru grada, ispred komande. Komanda Civilima zabranjeno zadržavanje. Leto. Podne. Pred kraj smene gledam dva civila koji krše pravilo. Diplomatski ih obaveštavam da ne smeju tu da se zadržavaju. Nervozniji odmahuje rukom. Ulazim u stražarsku kućicu. Rasklapam bajonet. Repetiram. Škljocanje metala.. Izlazim na ulicu. Manje nervozni odvlači nervoznog. Diplomatija na delu. Mir uspostavljen. Lepe žene prolaze kroz grad. Opet. * * * Leto 1983. Prvak Jugoslavije u fudbalu Partizan; u Kup UEFA idu Hajduk, Radnički (Ni) i Crvena zvezda, Dinamo (Zg) ide u Kup pobednika kupova. Podne u Splitu. Sedimo u kafani. Praznih džepova. Nešto malo hlada ispod kafanske tende. Vlasnik kafane fudbaler splitskog Hajduka. Reprezentativac. Prilazi kelnerica. Skuplja pivske flaše. - Triba li ća? Odmahujemo glavama. Odlazi. Ne triba nam ništa. U stvari, tribalo bi pet piva. Sitniš na gomili. Malo je to za petoricu. Malo. Uzdišemo nad tegobnim vojničkim životom. I pomalo za kelnericom. Sportski auto staje pred kafanom. Jedan od igrača Hajduka. Reprezentativac. Kao i vlasnik. Ulazi unutra. Mi napolju, ponovo prebrojavamo sitan novac. Nema ni za dva piva. Džabe brojimo. Najstariji među nama, iz Srema. Nešto kao guru. Ili idejni vođa naše male grupe. Diže ruku. Doziva kelnericu. - Jesi li ti normalan? Srce mi lupa. - Kako ćemo platiti? - Ne brini. Devojko! Kelnerica prilazi. - Pitaj našeg idola šta će popiti. Hoće. Odlazi. - Šta je s tobom? Šta ako naruči viski? - Opusti se malo. Mnogo si napet. Ne mogu da se opustim. Propašću u zemlju. Stiže naša propast u obliku kelnerice. Nosi na tacni pet flaša piva. Stavlja na sto. - Od idola. Sremac tera do kraja. Skače sa stolice. Zabrinut. Teatar. - Je li on nešto naručio za sebe? - Je. Koka kolu. Sremac seda. - Onda je u redu. A baš se bio zabrinuo. Da ne budemo odbijeni. Nije red. Zna se red i u kafani. * * * Leto 1983. Vanessa L. Williams postaje prva crna Mis Amerike. Šumski požar u blizini Dubrovnika. Povratak iz Splita u Knin. Sedimo u kafani. Pričam drugarima o splitskoj pozorišnoj predstavi. - Napravio je lice kao da bi ga smrtno uvredilo da nas idol odbije. A džepovi nam prazni. Beogradski mangup sluša šta pričam. - To njegovo je otprilike srednja kafanska škola. Večeras vas vodim u višu kafansku. Dogovoreno. Te noći. Kafana krcata. Džepovi prazni. Zove novu turu. Probija me hladan znoj. Iako je vrućina. - Nemamo da platimo ni ovo što smo popili! Šta je s tobom? Nije ti ovo Beograd. Ovi će nas prebiti. Ne udostojava me odgovora. Kelnerica odnosi prazne čaše i flaše. Osvrćem se. Pijani i polupijani likovi. Treznog nema. Sem mene. Onaj naš ispisnik naručuje novu turu. Sad već ništa ne govorim. Nema smisla. Već vidim da će nas iz ove doline suza odneti vojna policija. Zbog neplaćenog računa. Nema nam druge. U to, u dnu kafane počinje svađa. - Ovo sam čekao! Sad gledaj šta je viša kafanska škola! Zavrće rukave. - Jesi li normalan? Za tuču sa civilima ide se direktno u vojni zatvor! To se nikome ne oprašta! Svi to znaju! - Samo ti zavrni rukave. Šta mogu. Zavrćem. Došlo vreme da se gine. Svaki svoje da pokaje stare. Svađa se već pretvorila u tuču. Rade pesnice. Cepaju se majice. Lom stakla. Naš ispisnik uleće u gužvu. Dobija nekoliko bubotaka. Trgaju mu košulju. Hvataju za ruke. Stižemo do njega. Štitimo ga. Bez nekih većih posledica po nas. - Stojte ljudi! Nastradaće vojnici! Lako je nama! Njima spasa neće biti! Srećom, upućeni su u vojnu tematiku. Izgleda da su svi odslužili vojni rok. Muk u kafani. Spuštaju se podignute flaše. Opuštaju mišići.Hlade se glave. Sedaju. Jedan po jedan. Vraćamo se za sto. Sređujemo se. Osim nekoliko dugmadi, sve je tu. Kelnerica prazni tacnu na naš sto. Odmah zatim i drugu. Karlovačko pivo. Ne zna mu se broj. Tura turu stiže. Malo posle ponoći. - Na smeni sam od dva. Treba da krenemo. - I? Šta kažeš za višu kafansku školu? - Skloni mi se s očiju! Stižemo do vrata. Kelnerica trči za nama. Znao sam. One prve ture nismo platili. - Vojsko! Stanite! Okrećemo se. - Imate plaćenih nekoliko tura. Nisam mogla doneti. Nije bilo mesta na stolu. Dođite obavezno sutra. Doći ćemo. Konačno na svežem vazduhu. Na nebu zvezde. I poneki mesec. * * * Jesen 1983. stiže, dunjo moja. Zemljotres u kopaoničkom kraju. Vojni rok pri kraju. Nailaze drugari. - Džombo stara, šta si se smračio? Koliko dana do kuće? - Desetak. Treba da odem do Benkovca, da sredim nešto oko razduženja. - Uh, moraćeš kod dežurnog oficira. A taj baš nije predusretljiv. - Znam. Kad se mora, mora se. Utežem opasač i uprtače. Nameštam kapu. Namćor sedi u dežurani. - Druže kapetane, dozvolite da se obratim! Ćuti. Gleda me. Odmerava. Traži neki sitan nedostatak. - Vojniče, da li je tvoja frizura u skladu sa Pravilima službe? - Druže kapetane, svaki odgovor bi bio štetan po mene! Svideo mu se odgovor. Smeje mu se brk. - Reci vojniče! Zašto si došao? Objašnjavam da moram u Benkovac. Prekida me. - Došao si u pravi čas. Potreban mi je kurir koji će odneti poštu i poverljiv materijal. Hitno je! Voz polazi za sat vremena. Otključava orman. Vadi pištolj. Tetejac. - Tu ti je municija. Tu futrola. Stavi je odmah na opasač. Jesi li pucao nekad iz pištolja? Ne čeka odgovor. - Nema veze. To svako zna. Isprobaj kočnicu. Repetiraj. Tako. Sad si spreman. Slušaj me sad dobro. Pošta je u ovoj tašni. Ključ imam samo ja. Drugi ključ je u Benkovcu. Kod dežurnog kasarne. Nemoj da se igraš glavom i izgubiš tašnu, ili da je otvaraš. Jesi li razumeo? - Razumem druže kapetane! - Ima još nešto. Ponećeš ovaj zapečaćeni paket. Sadržaj paketa je vojna tajna. Ima da gineš, ali paket ti ne sme niko oteti! Ako pokušaju da ti ga otmu, pucaj bez upozorenja! Jel jasno? - Jasno druže kapetane! - Ajd sad. Idi kod ćate, da ti isplati pare za voznu kartu. Teglim paket i torbu do železničke stanice. Ogledam se u izlozima. Pištolj na opasaču. Gledam da li delujem opasno. Ne baš. Onako. Klackam se vozom skoro dva sata. Ne skidam pogled sa torbe i paketa. Nije to mala stvar. Nikad nisam bio u tajnoj misiji. Ko zna kakve sve tajne krije paket. Možda su ratni planovi? Ili raspored brodova? Podaci o jedinicama? Jedva čekam da ga predam i rešim se bede. Neki polupijani likovi se vrzmaju oko mog kupea. Pomeram ruku. Da vide pištolj. Preventiva. Odlaze. Voz koči. Čujem razglas sa stanice. - Putnički voz iz Knina ulazi na peron jedan. Silazim. Patrola me očekuje. I red je. Poverljiv materijal je u pitanju. Sedam u kampanjolu. Konačno stižem u kasarnu. Dežurni oficir srdačan. - Evo nama kurira iz Knina! Momak, jesi li jeo nešto? Idi odmah u menzu. Taman ćemo dotle da ti spakujemo poštu, da poneseš nazad u Knin. - Doneo sam i ovaj paket. - Dobro, dobro. Idi sad. Vidim da se nije previše uzbudio. Čudno, tako važan paket, a on mrtav hladan. Vraćam se posle pola sata. Obavio sve što treba. Preuzimam tašnu. Na stolu paket, raspečaćen i pocepan. U njemu vojni časopis, Plavi mornar. Pedesetak komada. Može da se kupi na svakom kiosku. A niko ga ne kupuje. Napomena: Pištolj "Zastave" Kragujevac M-57 kalibra 7,62 TT(Tula-Tokarev), po čemu je i dobio ime Tetejac.

14.04.2019.

Alhemičar

1983. U Beogradu uvedeni bonovi za ulje, prašak za veš i kafu, mada je Ustavni sud to ocenio nelegalnim - daje se litar ulja i 150g ječmenice po osobi mesečno. Mala vojna jedinica. Desetak stražara. Par desetara. I kuvar. Sprema ručak. - Ko je danas Čarli? Kakav crni Čarli? - Znate onu reklamu: “Danas pere Čarli” ? Znamo. Deterdžent “Čarli” . Neko od nas će prati sude. Sipa nam grašak u tanjire. Neverovatno. Uspeo je da napravi troslojni grašak. Na dnu zrna graška. Sloj vode, u sredini. Sloj masti na vrhu. - Gde si ti učio da kuvaš? - Nigde. Završio sam srednju. Smer hemija. Kad sam došao u vojsku, odredili su me da radim u kuhinji. Sledećih mesec dana postimo. Sušimo se. Samo jedan se goji. Vidno. Misterija. Pratimo ga. Jede isto što i mi. I goji se. - Da nije otkrio gde kuvar drži ključ od špajza? - Nemoguće, hranu dobijamo tačno u porciju. Videlo bi se da nešto nedostaje. Najbliže naseljeno mesto udaljeno nekoliko kilometara. Sem par čobanica i ponekog zalutalog lovca, ne srećemo nikoga. A on ipak nešto jede. Proveravamo ormane u kuhinji. Uglavnom dodaci jelima, ulje, sirće, brašno. Sve ostalo je zaključano. Nema rešenja. Ponoć. Uskoro će smena straže. Čujem neko mukanje. I glasove. Opet mukanje. Stiže smena. - Ko je mukao? - Mi smo! Smeju se. - Otkrili smo od čega se goji! Pronašao je veštačku kravu. Pored džaka sa brašnom stoji džak sa mlekom u prahu. Zahvati pola šolje praha i dospe malo vode. Pojeo je skoro ceo džak. Ostalo samo malo na dnu. Par dana kasnije kuvar odlazi na odsustvo. Stigao novi. Dolazimo na ručak. Na stolu karađorđeva šnicla. Sa sve prilozima. Kriške limuna. Kuvar pere sude. - Ti nisi završio hemiju? - Ne, bio sam kuvar u hotelu. Na Ohridu. Našoj sreći nema kraja. Ipak ima. Nedelju dana kasnije stiže dežurni oficir iz kasarne. Zatiče nas kako jedemo pljeskavice. I pomfrit. Postrojava kuvara. - Šta je danas po jelovniku? - Paprikaš sa svinjskim mesom. - A šta je ovo? - Pljeskavice sa pomfritom. - Ko si ti da menjaš propisani jelovnik? Kupi svoje stvari! Podeli vojsci suvi obrok za večeru. Sutra će doći novi kuvar. Stvarno je stigao. Opet onaj alhemičar. * * * 1983. Lansiran IRAS, prva svemirska opservatorija koja je snimila čitavo nebo u infracrvenom spektru. Dole, na Zemlji, pešadija radi ono što najbolje zna. Pešači. Tridesetak kilometara u jednom danu. Pod punom opremom. Kiša. Na glavama šlemovi. U čizmama voda. Spušta se noć. Diže se vetar. Stajemo. - Vojsko! Ostajemo ovde do jutra. Pokušajte da se odmorite. Aman zaman, gde ovde da se odmorimo? U mraku se nazire ograda od kamena. Metar visoka. Suhozid. Neko ovde čuva ovce ili koze. Poneko drvo, golih grana. Dole kamenje i zemlja. Mokra. Čučim pored zida. Zid štiti od vetra. Temperatura se spušta ispod nule. Po zidu se hvata inje. Smrzavam se. Leđa mi se lepe za zid. Pokušavam da se ugrejem hodanjem. U mraku nazirem gomilu kamenja. Liči na kolibu. Nazire se otvor. Liči na ulaz. Jeste. Pastiri moraju negde da se sklone od nevremena. Koliba ukopana skoro metar u zemlju. Ulazim. Na podu gomila lišća. Pored zida nešto kao kamena klupa. Ležaj. Mnogo toplije nego napolju. Prosipam vodu iz čizama. Cedim čarape. U rancu nalazim i suvu majicu i košulju. Šatorsko krilo i ranac ih zaštitili od vode. Ulazi nekoliko vojnika. Skidaju šatorska krila i šlemove. - Ti si se već smestio. Kako je ovde? - Kao u hotelu. Sa pet zvezdica. Vade čuturice sa vinom. I čuturice sa vodom. Pravimo bevandu. Za sreću je potrebno tako malo. NAPOMENA: "Kažuni, komarde, bunje, cemeri ili hiške su okrugla poljska skloništa, građena u tehnici suhozida, od prirodnog kamena, bez prozora. Obično su okruglog oblika, sa stožastim ili stepenastim vrhom. Karakteristična su za Istru, ali i za druge dijelove uz hrvatsku obalu te druge države Sredozemlja. U prapovijesti su služili za stanovanje, a kasnije za smještaj poljoprivrednog alata, te pastirima kao zaklon u vrijeme nevremena." * * * Proleće 1983. 55. dodela Oskara: najbolji film je “Gandi”, ukupno osam nagrada od 11 nominacija. Borova šuma. Livada. Jezero. Malo dalje, more. Raj na zemlji. U svakom raju ima i pomalo pakla. Naš komad pakla uobličen u lik kaplara. Desetara. Duša mu kaplarska. To malo vlasti mu udarilo u glavu. Pomalo prljav, pomalo ružan i pomalo zao. Kockamo se. Na stolu gomilice novca. Igra sa pomalo smešnim imenom. Poklapa. Igra se brzo. Brže od pokera. Jedan je bankar. Ostali seku špil i uzimaju svoju kartu. Ko ima veću kartu od bankareve, dobija. Ko nema, bankar mu uzima novac. Svako sam određuje iznos koji će staviti na svoju kartu. Koliko stavi, toliko će mu bankar isplatiti, ako dobije. Dolazi kaplar. Pun sebe. Osion. Nadmen. Alfa mužjak. Bog na zemlji. - Vojsko! Ko je dozvolio kocku? Retoričko pitanje. Na retorička pitanja se ne odgovara. Nastavljamo igru. Novac brzo menja vlasnika. Kaplar nam stoji iznad glava. Znamo da neće daleko ići u svojoj zlobi. Zadržaće se na sitnim pakostima. Granicu pravi bojeva municija, koju nosimo na stražu. Moglo bi se tokom noći desiti da neka puška slučajno opali. I baš njega da pogodi. Zna on to. - Treba li da skinem pečat sa telefona i pozovem kasarnu? Da javim dežurnom oficiru da šalje kampanjolu? Da vas vozi u pritvor. - Druže desetaru, pridruži se. Priča se da si dobar kockar. Ovo mu već prija. Naduvao se kao balon. - Da znate da jesam! Sklanjaj se sa te stolice! Gura jednog igrača. Vadi šaku metalnog novca. - Šta se igra? - Poklapa. - Tu sam velemajstor. Daj karte! Spušta se noć. Klizi karta. Zveči novac. Biće to duga, duga, noć. * * * Proleće 1983. Pesma Evrovizije u Minhenu: Danijel Popović je četvrti sa "Džuli". Kaplara krenula karta. Držim banku. Na moju desetku, okreće žandara. Na mog kralja okreće keca. Ciči od sreće. Trlja ruke. Tapše. Aplaudira sam sebi. Dobija. Ponoć se bliži. Jedan po jedan, igrači ostaju bez novca. Ustaju. Neki se spremaju. Kreću na stražu. - Desetaru, treba da razvedeš stražu. - Idite sami. Nije vam prvi put. Gledamo se. Ovo je već ozbiljan prekršaj. On treba da podeli municiju smeni koja kreće. I da je preuzme od onih koji završavaju smenu. Gledamo se ispod oka. Ovo mu nije baš pametno. - Ajde, mešaj! Šta ste stali? Daj karte, dok me ide! Nije svestan koliku je grešku napravio. Zanela ga kocka. Ubuduće će morati da ćuti. Da ga mi ne bi podsećali da je prekršio pravila službe. Nije zadužio, ni razdužio municiju. To je dovoljno za vojni sud. I više nego dovoljno. Shvatiće to ujutru. Do tada, treba mu uzeti gomilu novca koju ima pred sobom. Noć odmiče. Za stolom još samo tri igrača. Uzimam banku. Procenjujem ono malo novčića ispred sebe. Kao bankar mogu izdržati još nekoliko deljenja. Posle neću imati za isplatu. Ako se karta ne okrene, za mene je igra gotova. Onaj pored kaplara ima malo više od mene. Sve ostalo je ispred kaplara. Broji novac ispred mene. - Stavljam toliko koliko imaš! Da i tebe izbacim sa stola! Okreće svoju kartu. Dobio je. Skiči od sreće. - Ispao si! Još jednog da izbacim i kraj! Stavljam špil ispred njega. - Seci. Uzmi kartu. Gleda me. - Ne sečem ništa. Nemaš da isplatiš, ako izgubiš. - Imam u kaseti. Doneću. Seci. Odmahuje glavom. Ne veruje u moju priču. Ne verujem ni ja. Blefiram. Pružam mu špil. - Seci. - Prvo pokaži novac. - Seci. - Uostalom, svejedno je, svakako ćeš izgubiti. Uzima karte. Stavlja ulog. Okrećem svoju kartu. Kec. Kupim uloge. Novi krug. Opet okrećem keca. I treći put. Okrenula se karta. Budi se sledeća smena. Kreću. - Desetaru, idemo li? Odmahuje rukom. Nova greška. Gomila pred njim prepolovljena. Propušta i sledeću smenu. Njegova gomila novca se topi. Sviće. Nije više tako ohol. Ućutao se. Crn oko očiju. - Brže! Uskoro će stići oficiri. Davaj te karte! Protiv pravila virka u svoju kartu pre stavljanja uloga. Izgleda da je dobra. Stavlja sve što mu je ostalo. - Desetaru, pogledao si kartu pre nego što si stavio ulog. - Nisam! Prvo vara. A sad i laže. Videli smo da je virkao. - Ima li neko nešto protiv? Providno. Hoće da inscenira svađu. A tu nismo ravnopravni. Neka mu bude. - Okreni. Trijumfuje. Okreće kralja. Nestrpljiv je. Okreće moju kartu. Isto kralj. Banka dobija. Samo što ne plače. Kopa po džepovima. Vadi novčić. - Igramo dalje! Histerično se smeje. Slika i prilika očaja. - Nije još gotovo! Stražar u dvorištu otvara kapiju. Stižu oficiri. Nemaju oni baš ništa sa stražom. Rade ljudi svoj posao. Ipak, ne bi bilo dobro da slučajno uđu i zateknu nas usred kocke. Ustajem. Trpam novac u najlon kesu. - Gotovo je. Zadrži taj novčić. Možda će ti drugi put doneti sreću. A možda i neće.

13.04.2019.

Maslinasta nijansa zelene

Zima 1983. Pripreme za Zimske Olimpijske igre u Sarajevu, takmičenja na Jahorini, Bjelašnici i Trebeviću. U kasarni: - Ustaj vojsko! Skakanje sa kreveta na sprat. Topot nogu. Papuče koje se vuku po podu. Jutarnja trka. Ko zakasni, čeka u redu. Sto pedeset sanjivih glava. Umivaonika deset. Peškiri preko ramena. Četkice i sapuni u rukama. Jutarnje umivanje ili golgota. Kako god. Vraćamo se u spavaonicu. Nekoliko mrmota spava najslađim snom. Obične vojnike kažnjavaju kad prespavaju buđenje. Njih ne. Oni sviraju u vojnom orkestru. - Tako bi ih rado opalio mokrim peškirom po glavi! - Nemoj tako. Ko zna kad su legli. Sviraju u domu JNA, do pred zoru. - Baš mi ih je žao. Sviraju oficirima, soldatušama i šankoderima. I sad će spavati do podne. Posle idu na ručak. Popodne na probe. I onda opet kafana do zore. Siročići mali. Lako mi je tako služiti vojsku. Prolaze dve decenije. Kafenišem sa kolegom. Ista smo generacija. - Gde si završio elektrotehniku? - U Sarajevu. Ti? - U Novom Sadu. - A vojsku? Kaže. - Ne mogu da verujem! Bili smo u istoj kasarni! Zagledam mu malo bolje lik. Sećanje se budi. - Pa ti si jedan od onih mrmota! Što su spavali dok je pošten svet išao na obuku, poligone, straže ... Gde su sada ostali iz tog orkestra? - Jedan još uvek svira. U grupi Hari Mata Hari. Za ostale ne znam. A bili smo dobri u ono doba. Dobro smo svirali. Šta kažeš? - Istina. A pogotovo ono: " Pa naspi jos jednu, za vecite krivce, za balansere, ne boj se, imam ja prilican cug, naspi jos jednu, za umorne livce, za proletere, veceras treca smena vraca tudji dug." * * * Zima 1983. Opljačkane prodavnice u Titogradu, gde se prvi put posle mesec dana pojavio prašak za veš. - Vojsko! Svi u učionicu! Smesta! Ulazimo. Za stolom tri oficira. Visoki činovi. Vojna komisija. Šapat. - Ovo neće na dobro izaći. Neko će zaglaviti vojni zatvor. I produženje vojnog roka. - Šta smo zgrešili? - Ćuti! Gledaju nas. Muk. Ledenice vise sa plafona. Progovara najstariji oficir. - Vojsko! Ko je od vas unosio alkohol preko žice? Bolje da se sam javi. Mi već sve znamo! Šapat. - Što pita, kad već sve zna? - Ćuti više! Gleda u nas. Tišina. Ledena. - Znamo da ste kupovali vino od onog čoveka čija je kuća prva do kasarne. On će već odgovarati pred civilnim sudom. A sad da čujemo vas. Ko je kupovao vino, kada, kako. Ajde. Znamo sve. Bolje da se sami javite. Šapat. – Jes’, kad bi bili ludi. Nemaju dokaze. Valjda. - Vojsko, svi ćete biti kažnjeni. I prekomandovani. Naravno, kad odležite malo u zatvoru. A prekomanda će biti primerena. Dakle? Svi ćute. Pognuli glave. Tresak stolice. Jedan ustao. Stoji u stavu mirno. - Druže potpukovniče! Vojnik Halid Hadžić! Ja sam kupovao vino! Hvatamo se za glave. - Šta mu bi? Oficiri zadovoljni. - Tako. Sad nam lepo ispričaj kako si kupovao vino. - Lepo. Dođem do žice. Zovnem gazdu kuće. On izađe. Pita koliko. Prebacim čuturice preko žice. On ode u podrum. Naspe vino. Donese. Platim. Eto. - Kako si ga dozivao? Trenutak tišine. Uvlači vazduh punim plućima. Urla. - Miiiiirkoooooooooooo! Tako sam ga dozivao. Komisija grca od smeha. Crveni u licima. Jedva dolaze sebi. - Dobro, dobro. Nemoj više. Čuli smo. - Ali zaista je tako bilo. Vikao sam: - Miiiiirkoooooooooooo! Časna vojnička reč! – Dobro de, čuli smo te i prvi put. Sedi više. Vojsko, nemojte to više raditi. Voljno! * * * Zima 1983. U Beogradu uvedeni bonovi za ulje, prašak za veš i kafu, mada je Ustavni sud to ocenio nelegalnim - daje se litar ulja i 150g ječmenice po osobi mesečno. Na straži. - Ne daju mi odsustvo. A moram kući. U Gornju Ljubatu. Moram što pre. Ćutimo. - Problemi sa devojkom? Klima glavom. - Biljana što platno beleše? Smeje se. - Jeste, samo bez platna. Uigrano pitanje. I uigran odgovor. - A šta misliš, da joj napišeš neko pismo? - Kakvo? - Ljubavno. Kakvo bi drugo? - Ne umem ja to. Nisam ja Lorka. - Umeš li bar meni da ispričaš. To, o vama? - To umem! Počinje. Najpre, nesigurno. - Pričaj slobodno. Ja ću to svakako brzo zaboraviti. A imamo i sve vreme ovog sveta. Daleko je do smene. Opet se smeje. I kreće priču. Sitan vez. Priča ga nosi u vreme pre nje. Nije znao ni šta hoće, ni gde ide. Večito u nekim dilemama. Šta treba. A šta ne. Trošio vreme, kao da će dva života živeti. Ili tri. Pomalo rasejan. I pomalo otkačen od realnosti. Vredan i savestan. Poštovali ga i cenili. A opet, samom sebi bio nekako … - Prazan? - Baš to. Nešto mi uvek nedostajalo. - Kao Dženis Džoplin. Rekla je: “Imam hiljadu kašika, a meni treba viljuška.” - Ko je ta Dženis, i kakve kašike? - Nije važno. Pričaj. - Šta tu ima da se priča. Sreo Biljanu. Kod nje nije bilo dilema. Znala je šta hoće. Šta god da je radila. Znala je i šta ja hoću. Bolje od mene. Utegla me. Kao obruč bure. - Bure se rasušilo, a obruč daleko? - Tako nekako. Ono što je za mene bila nepremostiva reka, za nju je bio potočić. Razgrtala je probleme. Neke i pre nego što bi nastali. - Ne znam šta da ti kažem. Ili traži drugi obruč ili piši to pismo. - Ne ide svaki obruč na svako bure. - A i navikao si na ovaj. Klima glavom. - Nema mi druge, idem da pišem. Odlazi. Odmiče. Okreće se. Dovikuje. - Pisaću ovo o buretu! - Piši! Ode. Razmišljam.: - Piši šta hoćeš. Razumeće te, ako je takva kao što si meni ispričao. Razumeće, i ako ne otvori pismo. Osim, ako nisi već zakasnio. Onda ti ni Lorka neće pomoći

13.04.2019.

Maslinasto zelena godina

Jesen 1982. SFRJ: benzin i dizel se dobijaju na bonove, 40 litara mesečno po automobilu. Generacija razbacana po kasarnama. Maribor, Vis, Titograd, Skoplje, Bileća , Knin .... Veče u kasarni. Čistimo čizme. Desetar nas vraća već treći put. Konačno sve čizme sijaju. - Hoćemo li sad konačno ići u spavaonice? Uzima par čizama. Obrće. Okreće. - Aha! Niste naviksali od dole. Pretpostavljamo da termin: naviksati, znači namazati kremom za cipele. Bunimo se. - Ko normalan maže kremom čizme sa donje strane? Jak argument. Zbunjen je. Razmišlja. - To piše u Pravilima službe! A njih je potpisao drug Tito! Da niste vi pametniji od druga Tita? Tanak led. Nema ni dve godine kako je umro drug Tito. I ko sad sme reći nešto protiv njega. - I baš piše da se mažu čizme od dole? - Ne piše to, ali piše da se oružje i oprema moraju održavati. Trijumfuje. Ako nastavimo da se raspravljamo još ćemo ih mazati iznutra. Pametniji popušta. Ujutru ceo hodnik ispečatiran. Crnim otiscima. Idealno za ribanje. * * * Jesen 1982. Bomba (treća ove jeseni) eksplodirala u Prištini, blizu sedišta pokrajinskog komiteta. Vojnička zakletva. Negde u Dalmaciji. Roditelji putovali celu noć. Put dugačak. Vozovi kasne. Mala konoba. Dobro vino i pršut. Dva vojnika, dve mame. I isto toliko tata. Drugar priča o nekom stražarskom mestu. Udaljenom od kasarne. - Jednog jutra, tu su našli ubijenog stražara. Istraga nije dala rezultate. Nije bilo tragova. Niko nije mogao da mu priđe. A ipak je ubijen. Par meseci kasnije, ubijen je i drugi stražar, na istom mestu. Ponovo istraga. Bez rezultata. Malo posle, proglasili su to mesto za mrtvu stražu. Mame ubledele. - Šta je to mrtva straža? - Puca se bez upozorenja, na tri strane. Jedino se ne puca na onu stranu odakle dolazi smena. Prošlo je opet nekoliko meseci. Za to vreme, stražari su pucali na svaki šušanj. I uvek je bila lažna uzbuna. Do jedne noći. Kad je svanulo, opet su našli mrtvog stražara. Sva municija na broju. Puška čista. Tragova nigde. Osim na stazi kojom dolazi smena. Konačno je neko složio kockice mozaika. Proverio je ko je bio dežurni prilikom ranijih ubistava. Uvek isti oficir. - Jedini koji je mogao da priđe stražaru, a da ne bude sumnjiv. Mame u panici. Tate smiruju situaciju. - To je priča koja se priča u bar pedeset gradova. Urbana legenda. Možda se negde nešto slično i desilo. A onda se priča raširila. I prenosi se s kolena na koleno. - Nego, dete, daj još litar crnog! I da ste vi nama živi i zdravi! A legende su, ipak, samo legende. Đavo mi ne da mira: - Možda neke jesu. Samo, taj oficir je nedavno pobegao sa robije. Mota se negde po okolini. Opet panika. - Ko vam je to rekao? - Ma, nije niko. To sam sad izmislio. Da malo pojačamo tu legendu. Živeli! Pet godina kasnije, u nekoj drugoj kasarni, naoružan automatskom puškom, jedan vojnik je ušao u zajedničku spavaonicu i otvorio vatru. Ubio je na spavanju četiri vojnika. * * * 1982. Azra: "Filigranski pločnici", Atomsko sklonište: "Mentalna higijena"; Zana: "Dodirni mi kolena". Na straži. Čuvamo vojne antene. Vojska gradi neke nove objekte. Na gradilištu gomile građevinskog materijala. - Ako uhvatite nekog lopova dok ste na straži, dobićete sedam dana odsustva. I značku primeran vojnik. I petnaest dana skraćenja vojnog roka. Zgledamo se: - Ko je lud da nam natrčava na cev? Bojeva municija. Pucanje posle opomene. Može i bez opomene. Ko će posle znati. Oficir nam pojašnjava materiju: - Seljaci iz okolnih sela znaju da tu ima svakakvog materijala. Zgodnog za krađu. Jedino im smetate vi, stražari. Stražarska kućica pored dugačkog zida novog objekta. Par sati pre svitanja. Do smene straže još je daleko. Pušim. Dremam. Mesečina, “Možeš konac u iglu udenuti”. Nečija glava proviruje iza udaljenijeg ugla objekta. Proviri, pa se vrati. Trepćem. Možda mi se učinilo. Nije, proviri, pa se vrati. Srce lupa. Ima nekoga! Oslobadjam kočnicu automatske puške. Opet viri. Sigurno gleda gde sam. Možda me nije video. Ubacujem metak u cev. Tiho. Najtiše. Opet viri. Pa se vrati. Možda nije sam? Gde su ostali? Sigurno nije krenuo u krađu sam. Panika. Možda su mi ostali iza leđa? Ne vidim ih. Ne čujem ih. Sigurno su preko dana videli gde je stražarska kućica. Iza leđa su! A ovaj samo izviruje. Što dalje od kućice. Što pre! Izlazim. Više se bojim onih koje ne vidim. A iza leđa su. Sigurno. Onaj napred je manji problem. Samo neka proviruje. Prilično je daleko. I prilično ću ga izbušiti ako krene ka meni. Problem su oni koje ne vidim. Ipak nije moguće da su mnogo blizu. Čuo bih korake. Dole su kamenčići. Čulo bi se. Obići ću zgradu sa druge strane. Doći ću onome iza leđa. Krećem. Mrak mi sada pomaže. Ako motre na kućicu džaba im. Nisam tamo. Kad sredim ovoga što proviruje oni će biti daleko. Videću posle šta da radim s njima. Samo da me ovaj ne primeti. Stižem do ugla objekta.Sad sam mu iza leđa. Kad provirim ugledaću ga. Ne čujem jasno, zbog povremenih udara vetra. Prst na okidaču. Namestio rafalnu paljbu. Pomozi Bože! Provirujem. Očekujem da mu ugledam leđa. Na dugačkom ekseru okačena najlon kesa. Kad vetar dune, ona se pomera. Proviri. Pa se vrati.

11.04.2019.

Žigolo

Leto 1982, XII kongres SKJ, prvi posle Titove smrti - u žiži ekonomski problemi (inflacija, niska produktivnost, nezaposlenost, prezaduženost) i podele u zemlji. Park u centru grada. Klupa u parku. Na klupi tri drugara. - Korzo je skoro prazan. Mrtav grad. Treba negde otići. - Mnogi su otišli na more. Trebali bi i mi. Korektna ideja. Postoji samo jedan mali problem. - Odakle nam pare? - Pare leže svuda, samo ih treba pokupiti. - Pokupi i nama! - Kad ste lenji da se pomerite. Evo, jutros je bilo na radiju, traže berače krastavaca. Dobra zarada. A nije ni daleko, desetak kilometara. Možemo ujutru otići biciklima. Četiri ujutru. Neko lupa na prozor. - Ustaj, idemo u berbu. Još je mračno. Neki hladan letnji vetar. Jeza. - Okrećite pedale, nećemo stići na vreme! - Jel to neko propisao u koliko sati se smeju brati krastavci? - Gde su mladi, tu je i šala! Konačno stižemo. Razdanilo se. - Trebalo bi da je to ovde. Ima nekoga u portirskoj kućici. Neko izlazi. Krmeljiv i raščupan. Sažvakan. - Šta treba momci? - Jel ovo poljoprivredno dobro? - Očigledno. Zeva. - Čuli smo da tražite berače krastavaca. Prekida zevanje. Ostaje sa otvorenim ustima. - Jel vam nije dobro? Pribrao se. - Derani, malo ste poranili. Ti krastavci su tek procvetali. Stižem kući. - Al se neko danas provrednio? Kako to da si ustao pre nas? - Nije mi se spavalo, pa sam malo vozio bicikl. Dvadeset kilometara. - Kafa je gotova. I treba da se baviš nekim sportom. Stara naivna. Stari me gleda ispod oka. Čudan mu taj jutarnji biciklizam. Vrti glavom. Kreće kao maca oko slanine. - Baš dobro što si na raspustu. Možeš malo da se odmoriš. I baviš biciklizmom. - Dobro, de. Pričaću ti drugi put. Stari namešta figure. - Posle biciklizma, najbolje je odigrati partiju šaha. U zdravom telu, zdrav i duh. - Ti to računaš na to što sam nenaspavan? Džabe se nadaš. Zadnji put si me pobedio kad sam imao dvanaest godina. A od tada je prošlo pet. Ode ti pešak, a sad će još jedan. - Boj ne bije svijetlo oružje ... - Pusti sad Njegoša. Trebaju mi pare za more. - Jel to ima neke veze sa biciklizmom? - Ima veze sa tvojom zarobljenom kraljicom. Stara se pojavljuje. - Jesi li ti to pominjao neko more? Nema para. Zaboravi na to. Pojavljuje se i sestra, sa šoljicom kafe. - Što si ti tako poranio? - Ajd, prođi. - Kako to razgovaraš sa sestrom? - Ne pričamo sad o njoj, već o mom odlasku na more. - Para nema, i tačka. Vidim. Moraću smisliti nešto drugo. Stara uzima torbe, novčanik. Neki đavo mi ne da mira. - Ideš na pijacu? - Da. Treba li ti nešto? - Jedna majica. Najobičnija. Bela. Ako ima na pijaci. - Toga bar ima koliko hoćeš. A šta će ti? - Da mi posle na njoj izvezeš nešto. Zastala. Sumnjiv zahtev. Oprezna. - Hoću. A šta da izvezem? - Nije teško, treba da mi izvezeš reč GIGOLO. Pa da palim na more. Stari okrenuo glavu. Smeje se. Tiho. Stara gleda prema sestri. Čeka prevod. - Šta mu to znači? - Ma, ništa, vidiš da lupa. Idi sad. Hvatam stratešku poziciju. Blizu vrata. - Zadržavate me, reci šta mu znači to GIGOLO! - Ma, to su oni što jure babe švabice na godišnjem odmoru. Kraj ove nemile scene nisam dobro ispratio. Ne čuje se dobro sa ulice. Veče. Klupa u parku. - Ima li još neko neku sjajnu ideju? Da beremo ananas? Ili mango? Nema. Lepe devojke prolaze kroz grad. Ne primećujemo ih. - Uvek ima nekih poslova. Možemo da pomažemo molerima. Sad je sezona krečenja. - Ideja se odbacuje kao glupa. - Ili da čistimo podrume u zgradama. - Nisam znao da je sezona čišćenja podruma već počela. Poranila ove godine. - Ne mlati. Ja sam već našao jedan. Pun je nekih romana i časopisa. Slagalo se godinama. Vas dva izbacujete kroz prozorče, ja stavljam na kolica ... - Za koje pare? Kaže. - Da li si ti normalan? Imali bi za dve stanice vozom. I to neke bliske. Prekrstili ruke. Ćutimo. Lepe devojke i dalje prolaze kroz grad. Nešto me kopka. - Kad možemo pogledati taj podrum? Prolazi nekoliko dana. Razvrstavam novčanice po stolu. Stara ulazi. - Odakle ti to? - Opljačkao banku. Kad nisi htela da mi izvezeš majicu. Uzdišem. Sestra prevodi. - Prodao je neke ljubavne romane ženi koja ima tezgu na buvljaku. Za četvrtinu redovne cene. Na veliko. A ta žena ih posle prodaje upola cene. Na malo. * * * Leto 1982. 29. Pulski filmski festival. Zlatna arena za glavnu žensku ulogu: Jelisaveta Sablić za žensku ulogu u filmu „Maratonci trče počasni krug“ . Letnje veče. Korzo. Ljudi šetaju. Lokalni zgubidani stoje u grupici. Pljuckaju semenke. Dosađuju se. Veče se pretvara u noć. Na korzu gužva. Šarene letnje haljine. Šetaju po dve-tri. Zgubidani dele ocene. Za tehniku i umjetnički dojam. Tako kaže komentator umetničkog klizanja, Milka Babović. Pet koma osam. Pet koma šest. Najveća ocena šestica. Šestica upravo prolazi. Nestaje u masi. Neka. Vratiće se u sledečem krugu. Glavni junak ove priče stiže na scenu. Ćejo. Parkira bicikl. Mrzelo ga da na korzo dođe peške. - Zdravo, Ćejo! Ne odgovara. Mrzi ga da otvori usta. Jedan od zgubidana, pre neki dan, prolazio pored Ćejove kuće. - Ljudi! Nećete verovati! Gledam preko njegove kapije. Ćejovi stari roditelji unose ugalj u šupu. Ćejo sedi u hladovini. Svira na gitari. Peva. "Jedna, za drugom, takav život je moj! Nisam ljubio stvarno, važan bio je broj!" Boli ga uvo za to što se roditelji muče. Takav je Ćejo. Sve ga mrzi. - Ćejo, što ti ne prijavljuješ slučaj? U lokalnom žargonu, "prijaviti slučaj" znači : pohvaliti se uspešnim šarmiranjem. Konačno progovara. - Šta da prijavim? - Ona šestica te pogleda svaki put kad prođe. Gleda te danima. Gleda i uzdiše. Artiljerijska priprema završena. Zgledamo se. Neće valjda poverovati. Odmahuje rukom. - Pali nekog drugog. Dobro je. Nije se upecao. - Idemo mi da prošetamo jedan krug. Vidimo se posle. Zgubidani ostaju. Obrađuju Ćeja. Pričamo. - Nije valjda lud da poveruje. Dobiće korpu. Ima sve da zvoni. Bruka živa. Jedan krug kasnije. Prilazimo zgubidanima. Ćejo poverovao u svoje zavodničke sposobnosti. Sprema se katastrofa. - Sad će se ona vratiti. Zbog tebe. Samo moraš odmah da je presretneš. Obično u ovo vreme ide kući. Ćejo živnuo. Crven u licu. Šestica nailazi. Ćejo kreće da joj preseče put. Junački. Golim grudima na bajonete. Hvatamo se za glavu. Lupala je korpe daleko boljim momcima. Šta li će tek njemu uraditi? Presreo je. Nešto priča. Šestica odmahuje glavom. Evo ga. - Šta bi? Šta si je pitao? - Zna li koliko je sati. Kaže da ne zna. Razočaranje. Nema više Obilića.

11.04.2019.

Džentlmen

1958. Niš. Đorđe Marjanović peva u pauzi koncerta. Publika mu ne da da ode sa bine. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao iza mikrofona. Skandal potresa zemlju. Jedan pevač se pomerio prilikom izvođenja pesme. Ljudi u neverici. “Šta taj hoće? Kakvi su to štetni uticaji po omladinu? Gde to vodi?” Ne samo da se pomerio, već je i skinuo mikrofon sa stalka. Šetao po bini. Klečao. Plakao. Valjao se po podu. I na kraju bacio sako u publiku. Šezdesete. Neki drugi pevač očajan: - Pevam otkako je Đorđe bacio sako. Pevam šansone, kancone, rok. Noćima ne spavam. Slušam radio Luksemburg. Beležim note. Tekstove. Posle sve to prenosim orkestru. Na koliko sam samo igranki i čajanki pevao. Broja im se ne zna. Glavni junak ove priče, počeo je da se žali. Divno beše glavni biti, dok ga nisu pročitali. A stvarno je bio popularan. Zvezda. Ne baš Severnjača, ali ipak zvezda. Sudbina ponekad surovo sudi. Zvezda je počela da se gasi. Prijatelji počeli da okreću leđa. - Nisam pozvan na svadbu! Nisam im dovoljno dobar! A bio sam veliki prijatelj i sa mladom i sa mladoženjom. Žena ga pita: - Zašto se oblačiš? Gde ćeš? - Idem na tu svadbu! - Nepozvan? Nemoj da nas sramotiš, ako Boga znaš! - Ne brini. Znam šta ću da uradim! Malo kasnije. Ulazi u hotel. Svadba traje. Žamor. Zveckanje escajga. Kuckanje čaša. Orkestar na pauzi. Još jednom namešta leptir mašnu. Bela mašna za beli sako. Stavlja ružu u rupicu na reveru. Ulazi u salu. Prilazi bini. Uključuje razglas. - Sledeća pesma je moj poklon za mladence. "Samo jednom se ljubi ...". Peva bez pratnje. Žamor u sali prestaje. " ... sve je ostalo varka ... ". Bubnjar prvi ustaje. Zna on da je pevač nepoželjan na ovoj svadbi. Ovo je jače od njega. Seda za bubnjeve. Daje ritam. " ... često udes nam grubi, šale zbijati zna." Fender Stratokaster grmi. " Zato mislimo na čas, da je to ljubav žarka ..." Proradila i bas gitara. Za njom i saksofon. On peva kao nikada. Natkrilio salu. Zatim i ceo grad. Otišao u neke gornje hemisfere. " ... al' taj žar prodje začas , kao blijeda slika sna! " Završava pesmu. Klanja se. Kreće ka vratima. Za jednim stolom, neka devojka briše suzu. U prolazu, vadi ružu iz revera. Stavlja na njen sto. Zatvara vrata sale za sobom. Ušao kao nezvani gost. Izašao kao džentlmen. Veliki. Pravi. Neponovljivi. Tako je to nekada bilo. Ako mi verujete.

10.04.2019.

Leto pre vojske i pomalo jesen

Leto pre vojske i pomalo jesen Leto 1982. U Ženevi predstavljen predlog za smanjenje strateškog nuklearnog naoružanja. Teča Žika čita neke novine: - Vidi šta ovde piše: „Što bi dike, ode u vojnike, što bi škarta osta da se karta“. - Tečo, sad si me motivisao.Valjda. Vidi teča mi je bliža ona druga izreka: „Rado Srbin ide u vojnike, dva ga vuku a trojica tuku“. - A bre, nije vojska kao nekada. Ranije su oficiri tukli vojnike. A sad toga nema. Velika mi uteha. Šta da se radi. Proći će i ta godina. Sa osamnaest, godina izgleda mnogo duga. Koristimo leto pre vojske za provod. Žurke. Pijanke. Alkohol izbija na uši. - Hoćemo li praviti žurku u subotu? Pozvaću neke nove drugarice. Gledam mog velikog prijatelja. Metar devedeset. Prvak u džudou. Dobio nagradu za poeziju. Upisao medicinu. - Može. Odakle nam pare? - Idemo na buvljak. Prodaću neke ploče i kasete. Sedam ujutru. Čekamo voz. Zadnje pare dali za karte. Dremamo u vozu. - Kako ćemo se vratiti ako ništa ne prodamo? - Ne baksuziraj. Na buvljaku uobičajena gužva.. Par sati kasnije. Ništa nismo prodali. Ali smo zato sada gladni. I žedni. I nemamo cigarete. A nema ni vina. Gunđam: - Nije daleko do kuće. Šezdeset kilometara. Možemo to preći za dan. Veliki prijatelj kopa po džepovima. Ima neki sitniš. - Idi vidi da li je ovo dovoljno za jednu kiflu. Vraćam se. Bez kifle. Pakuje ploče. Kaže: - Polazimo. Što pre. Što dalje. Pokazuje mi smotuljak novčanica. - Šta si uradio!? - Prodao sam onaj komplet kaseta. Bitlse. Naišli neki stranci. - Zašto onda bežimo? - Kasete jesu original. Ali su presnimljene. Radio Šabac, uglavnom. Valja požuriti. Možda imaju kasetofon u kolima. Nikad se ne zna. * * * Jesen 1982. Član albanskog politbiroa Ramiz Alia poziva Albance u Jugoslaviji da nastave "nacionalni otpor". Neke stvari su suđene. Ne mogu se izbeći. Na primer, odlazak u vojsku. Kad se mora nije ni teško. Valjda nije. Tako nekako. Zadnje dane pre odsluženja vojnog roka provodili smo na oproštajnim večerima. I po kafanama. Kombinovano. Cela generacija kreće u vojsku. Prebukirani termini. Ne može se sve postići. Trežnjenje do popodne. Tuš. Oblačenje. Radni dogovor. Gde i kada. Veče. U bašti hotela novi orkestar. Pevačica Branka. Sve je nekako fino. Fini neki ljudi. Fine dame. Fine devojke. I mi fini. Letnja noć. Fini mesec na finom nebu. Sve do Hankinog "Crne kose raspletene bujne ...". Počinje lom. Staklo pozajmljujemo sa susednih stolova. Srča do kolena. Staklo do ramena. Uspaničeni kelneri. Prete milicijom. Zvaće. Zovite. Branka ne prekida. "Tražim drugog, al srce neće, neće ni da zna ..." Amaaan! Sad nas već izbacuju. Neka. Doći ćemo sutra. - Kod koga idemo? Tamo se sigurno već zakuvalo. Sledeće večeri orkestar izbegava Hanku. Znaju nam repertoar. Sviraju neke pop, rok, španske, grčke. Lagane stvari. Konobari sijaju. Čaše su na broju. "Sad mi tvoje oči tako mnogo znače, i kao kroz maglu, ređaju se slike. Hej, mašino, pusti paru jače, neke su žene pratile vojnike." Kakva greška! Pljušti staklo. Lomimo o pod. O zidove. Preko glave. Sa obe ruke. Dekadencija. * * * Jesen 1982. Usvojene radikalne mere štednje u SFRJ usled nestašice energije i 20 milijardi dolara duga: ograničenje potrošnje električne energije i goriva, veličine hleba, temperature u stanovima. Teča stigao na moje oproštajno veče. –Hvala što si nas pozvao! - Tečo, valjda bi došao i da te nisam zvao? - Ko drži do sebe, ne ide nigde, ako nije pozvan. Baš je ružno kad si nezvani gost. Dovršavamo pripreme za tektonski poremećaj zvani oproštajno veče. Prvi dani oktobra. Temperatura malo do umereno idealna. Vrhunsko ozvučenje i lajt šou. Hektolitri alkohola. Neotvorenog. U drugom delu kuće rodbina se razgalila. Sve je tu, osim mojih gostiju. Par drugara i nekoliko sestara. - Možda je malo rano... Tek je osam. Pravim se da ne čujem. Podešavam osvetljenje. Malo tama, malo svetlo. Kao da je to sad važno. Najradije bi sve pogasio. - A koliko tvojih gostiju treba da dođe. - Oko četrdeset. Mrmljam. Menjam kasete. Neki sentiši. “Ostala si uvijek ista”. Devet sati. Gostiju nema. - Još malo pa prelazimo na “Petu Betovenovu”. Dobra mi fora. Šta reći, a suzu ne pustiti. “Boat on the river”, Styx. Ovako ne ide. - Ajd nešto življe. “Born to be alive”, Patrik Hernandez. Masa na nogama. Gosti živnuli. Svih pet. Iz nevezano : - Al to nas neće sprečiti da mi nazdravimo! Nazdravismo. Pola deset. “Bohemian Rhapsody”, Queen. Taman po meri. Stiže neka zakasnela rodbina. Trpaju mi novčanice u džepić od košulje. - A tvoje društvo već otišlo? Hvala što primetiste. Prigodna rečenica. U nekom bontonu pročitah : Kad neko kihne, ne treba reći “Nazdravlje!” Treba reći: “Kihnuste?” A on treba da odgovori: “Hvala što primetiste!”. Hvala što ne dođoste. Nazdravismo. Gledamo se. Badelov konjak i ja. Njega sve manje. I mene. - A da mi pređemo na narodnjake? Krajnje vreme. Lupnu kapija. - Neko dolazi. - Verovatno poštar. Nije poštar. On uvek lupa kapijom dvaput. Gorko. Žamor. Bat nogu. Ali Baba i četrdeset hajduka. I hajdučica. - Malo kasnimo. Mi se dogovorili da se nađemo u parku i zajedno dođemo, da te iznenadimo. - Baš lepo od vas. Gloria Gaynor, “I Will Survive”. At first, I was afraid, I was petrified. Hvalim ti se Bože, žurka može da počne. * * * Posle su nas vozovi odneli. Ostali su maturski tabloi u nekim izlozima. I neke devojke koje su ih gledale i pomalo uzdisale.

10.04.2019.

Matursko jutro

- Mićo, šta ima novo u školi? - Petica iz fizike, četvorke iz ruskog i istorije. - Dobar si. Nego, čujem da si išao na trčanje sa nekoliko devojčica? - Da. Zvale su me. Nije lepo da ih odbijem. - Tako i treba. - Samo, počela je kiša. Drugarica nije imala jaknu, pa sam joj dao moju. A ja sam pokisao. - Bravo Mićo! Ponosim se tobom. Pravi si džentlmen. - Tečo, da li je tebi tvoj teča Žika pričao o džentlmenima ? - Jeste Mićo. Pričao mi je o godinama pre drugog svetskog rata. * * * 1938. Prikazan film “Avanture Robina Huda” sa Erolom Flinom. Teča Žika namešta šešir: - Bez šešira nisi mogao nigde. Po njemu se znalo da si gospodin čovek. A uveče, kad izadješ na korzo, javiš se nekom, lako nakloniš i skineš pri tom šešir. Tako je nalagao bonton. Dame ne skidaju šešir. Ni rukavice, kad se rukuju. Ako poznaješ damu, priđeš, skineš šešir, kažeš: - Ljubim ruke!, i poljubiš rukavicu. - A posle? Posle je odvedeš u poslastičarnicu na kolače, bozu ili limunadu. Posle toga u bioskop. Ili u neki restoran. Na večeru i muziku. Iz tog doba je i ona šala o damama: “Kad ti jedna dama kaže "Ne! ", to znači "Ne". A ako kaže "Ne", to znači "Možda" - A ako kaže "Možda"? - To znači "Da". - A šta ako kaže "Da"? - E, to znači da to nije prava dama.” Posle rata su ukinuli gospodu. I dame. Svi se oslovljavali sa “druže” ili “drugarice”. Umesto šešira, nosili kačkete. Ili ništa. Takvo doba beše. * * * Leto 1982. U Španiji se održava Svetsko prvenstvo u fudbalu - pobeđuje Italija, Jugoslavija nije prošla u drugi krug. Glavna ulica zatvorena za saobraćaj. Od sedam do deset. Šetalište. Šetaju mnogo važni direktori. Profesori i nastavnici. Ugledni ljudi. Devojke u letnjim haljinama. Šetaju par sezona. Posle odu negde. Ili se udaju. Maturanti šetaju pre maturske večeri.Posle šetnje matursko veče u hotelu. Orkestar sa ponekom poznatijom pevačicom. Nama je zapala pevačica Ranog mraza. Takav i repertoar, Đorđe Balašević. Uz obavezno Druže Tito mi ti se kunemo i Računajte na nas. U gradu u kome se malo šta dešava matursko veče je bilo kao stvoreno za padobrance. To su oni što nepozvani dolaze na zabavu. Nekako se provuku. Obično prave probleme. Pa ih izbace. Maturske haljine i maturska odela. Čipke i svila. Bele košulje i kravate. Večera. Govor o punoletstvu i kako smo bili divni. Devojkama mnogo sreće na fakultetima. Momcima mnogo sreće u vojsci. Šampanjac i viski. Malboro i oblaci dima. Na početku latino, grčka, španija. Pop i rok. Za ples fine lagane stvari. Zdravko Čolić i Jedna zima sa Kristinom. Posle toga fina pijanka. Strogo zabranjeno unošenje flaša u hotel. Teoretski. Prođe to nekako. I posle toga si odrastao i punoletan. * * * Leto 1982. U toku su pripreme za XII kongres Saveza Komunista Jugoslavije, prvi posle Titove smrti. Matursko veče završeno. Svanulo je. Grupica maturanata nikako da se raziđe. Ne ide nam se iz parka. Preko puta, dostavljači istovaraju gajbice sa mlekom i jogurtom. Ostavljaju ih ispred prodavnice. Kombi donosi novine. Ostavljaju ih ispred kioska. Sedimo na klupama. Pospani i pomalo mamurni. Neko predlaže: - Ajde da uzmemo jogurt. Baš bi nam prijao. - Sedi tu! Samo nam još fali da nas milicija privodi. Džaba priča. Donosi gajbicu. Šta da se radi. Jogurt baš ukusan. - A mogli bi pročitati šta piše u jutarnjim novinama. - Aman! Smiri se. Ne vredi. Donosi novine. Nikad nismo saznali ko je pozvao miliciju. Verovatno prodavačica. Parkiraju se na pedesetak metara od nas. Istrčavaju iz kola. Ne vredi bežati. U tamburi je spas. Gitarista počinje pesmu “Druže Tito mi ti se kunemo”. Milicajci zastaju. Nije red hapsiti primernu omladinu koja peva o pokojnom predsedniku. Maršalu. Čekaju da završimo sa pesmom. Ponovo prilaze. Par koraka. “Računajte na nas”. “Za zakletvu Titu, ja spevo sam stih …” Pa ti sad raspali pendrekom nekog ko se zaklinje drugu Titu. Dao Bog, repertoar pesama o drugu Titu bez kraja i konca. Kad su odslušali još par revolucionarnih, okrenuše se i odoše. Otišli smo i mi. Samo je još vetrić raznosio listove od novina i prazne čašice od jogurta.

09.04.2019.

Pas koji je voleo vozove

Dečak Miloš gleda na sat. Dosadili mu zadaci. Počinje da taktizira : - Ovo su jako teški zadaci. - Nisu. Skoncentriši se malo. - Meni jesu. Možda će mi biti laki kad budem imao godina kao ti. - Mićo, doći ćeš ti u moje cipele, ali ja u tvoje nikad više. - Tečo, da li to znači da ću ja nekad doći u tvoje godine a ti u moje nećeš? - Baš tako. Strpi se malo. Eto, još nekoliko godina i postaćeš punoletan. - Tečo, šta si ti najviše voleo kad si postao punoletan? - Šta znam? Recimo, vozove. - Pričaj mi priče o vozovima! - Hoću. Kad dovršiš zadatak. * * * Zima 1982. Arktičko vreme i mećave u Evropi, uključujući Jugoslaviju. U nekom vozu, srećem poznanicu. Petnaest godina. Sneveselila se. Znam da ima dečka. Fin, kulturan. Iz imućne porodice. Ona iz čestite i siromašne porodice. Radničke. Ljubavni problemi? Da nisu raskinuli? - Nije zbog njega. Nego, ona njegova majka. - Potencijalna tašta? - Da. Poklonila mi nedavno prelepe čizmice. Ona ih obula par puta. Male joj. - To nije razlog da budeš namrgođena. Naprotiv. - Mnogo sam se pravila važna. Prvi put da i meni svi zavide. - To razumem. A razumem i da je posle nešto pošlo naopako. Nastavlja: - Srela me juče u gradu. Rekla kako mi lepo stoje NJENE čizmice! Pred svima! Ćutim. Čuje se samo kloparanje točkova. Napolju, suton se pretvara u mrak. * * * Zima 1982. Turneja Riblje čorbe "Od Čačka do Beograda – Ko preživi, pričaće": u Zagrebu u gužvi stradala jedna devojka; tri dana kasnije izbija afera zbog stihova "za ideale ginu budale" i "kreteni dižu bune i ginu" . Ima nečega u noćnim vozovima. Mrak. Kloparanje točkova. Sirena. Škripa kočnica. Zvuk pištaljke. Polasci iz stanica. Putnici. Po pravilu neki čudni ljudi. Noć duga. Ispričaju ti ceo svoj život. Ujutru izađu. I ne vidiš ih nikad više. Neki noćni voz. Većina putnika spava. Dve babe budne. Valjda im san ne dolazi na oči. Pričaju. - Milica se zvaše. Beše taman pred udaju. I venčanicu joj kupili. I onda je sirotica nastradala. Roditelji da svisnu. Sahranili je u njenoj venčanici. Nedugo zatim, pogibe neki momak. Mlad kao rosa. Pade s konja. Još ga nisu oplakali, a nastrada i drugi. U nekoj kafanskoj tuči. I zaređa tako smrt po selu. Ne prođe ni nedelju dana, a ono - nova tragedija. Sve mladi ljudi. - Pa kakvo to zlo beše? - Niko to nikad nije saznao. A neki, opet, tada rekoše : - To Milica skuplja svatove. I priziva mlade momke. Za đevere! Bablja priča me rasanila. Skačem sa sedišta. Izlazim na hodnik. - Idi baba, i ti i tvoje priče! Prozor otvoren. Talasi noćnog vazduha. Sirena voza. Nailazi kondukter. - Momče, ne spava ti se? - Ma! Neke babe pričaju priče strave i užasa! Ništa od spavanja. Smeje se. Odlazi niz hodnik. Vraćam se u kupe. Babe zaćutale. - Baba, nisi ispričala celu priču. Nedostaje kraj. - Sinko to je bila cela priča. To je bio kraj. - Nije, nije. Ili vas dve ne znate kraj? Babe zainteresovane. - Posle nekoliko tragedija, selo se diglo na noge. Pitali neku babu, najstariju, šta da rade. A ona pamtila mnogo toga. I turski zeman. I mnoga zla i pokore. Kaže im baba, za sve je kriva venčanica. Ima da se iskopa, skine i spali. Tako. Ili će zlo nastaviti da hara. Rečeno, učinjeno. Počeše da kopaju. Kad su raskopali, unutra ne nađoše ništa. Osim košulja od onih nastradalih momaka. Babe ne dišu. U predinfarktnom stanju. - Otkud košulje? Šta bi sa Milicom? Ustajem. Otvaram vrata. - Sinko, šta bi sa Milicom? Gasim svetlo u kupeu. - Ona luta po vozovima. Kao što je ovaj. I baca babe kroz prozor. Laku noć. * * * Proleće 1982. Podmetnuta bomba u francuski voz Le Capitole između Pariza i Tuluza pripisuje se Karlosu. Ilič Ramirez Sančez , militant, plaćenik, „profesionalni revolucionar“ i plejboj. Poznatiji pod nadimcima Karlos (ratno ime) ili Šakal (novinski nadimak). Ramirez je dugo godina bio najtraženiji međunarodni begunac. Železnička stanica. Gužva pred šalterom. Devojčurak sa pletenicama stoji ispred mene. - Ding-dong! Putnički voz iz Beograda za Suboticu ulazi na drugi peron! Devojčurak izlazi iz reda. Staje mi na nogu. - Joooj! Izvini! Stala sam ti na nogu! Primetio sam.Tešim je. - Nije važno. Ionako je drvena. Zaiskrila očima. Obrazi buknuli. - Jao meni! Tek sad mi je žao! Ne mora da kaže. Vidi se to. - Kažem ti da ne brineš. Juče sam je ofarbao i lakirao. Nemo me gleda. Suza samo što nije krenula. - Koji sam ja idiot. To kažem u sebi. Preterao sam. - Šalim se! Nije drvena. Odmahuje glavom. Ne veruje. Zadižem nogavicu. Izranja "krasan" primerak najružnije stvari na svetu. Prava pravcata, ružna, dlakava, muška noga. Drugari me požuruju. - Ako si završio sa striptizom, polazi! Ode nam voz! Trčimo. Pletenice nestaju u nekom drugom vagonu. Gorak ukus surove šale ostaje u mom.

09.04.2019.

Četiri godine do Orvela

1980. Rubikova kocka predstavljena na sajmu igračaka u Londonu. U srednjoj školi počinje turnir u šahu. Svi igrači se poznaju. Vide novo lice. Takozvani siguran poen. Otimaju se ko će prvi da igra sa mnom. Vesele se. Našli žrtvu. Turnir traje mesec dana. Rezultati na velikoj tabli u hodniku. U mojoj rubrici pobede i poneki remi. Oni veselnici me presreću. - Ispali smo budale. Zašto nam nisi rekao da si najbolji? - Niste me pitali. Ako u grupi ljudi za pet minuta ne otkrijete ko je žrtva, budite sigurni da ste to vi. Na času fizičkog preskačemo kozlić. Skok. Doček na ruke. Kolut preko kozlića. Trećina se polupala. Odmiču odskočnu dasku. Polupala se i druga trećina. Odmiču odskočnu dasku. Ostaje nas malo nepolupanih. Odmiču je opet. - Ovo je nemoguće. Redom odustaju. Jedan preskače. Vraća se i tiho govori. - Ne gledaj u kozlić. Samo u dasku. Baci se i ne gledaj napred. Nisam lud. Nema šanse. Još par polupanih. Devojke se smeju. Moj je red. - I ovaj će se polomiti. Smeh. Odustajem od odustajanja. Gledam u dasku. Ne razmišljam šta posle nje. Dohvatio kozlić. Ne znam kako. Preleteo, visoko, visoko. Skoro savršen doskok. Nikad više ne bi. Ni za dve kile karamela. Voćnih. Od maline. * * * Zima 1980. Šestog januara u nula časova po univerzalnom vremenu (UTC), počela epoha Globalnog pozicionog sistema. (GPS). Tečina globalna pozicija na šahovskoj tabli - očajna. Džentlmenski predaje partiju. - Tečo, baš si pravi džentlmen! - To je stvar šlifa! - Tečo, šta je to šlif? - Šlif je ono kad ti dama stane štiklom na prste, a ti kažeš: Izvinite što sam podmetnuo nogu ispod vaše štikle. Osamdesete. Šlifu nas uči jedan mlad profesor. Došao iz prestonice. Šmeker, par ekselans. Priča nam. Dugo. Da su maniri i lepo vaspitanje ono što nas odvaja od nekih drugih. Svojim dolaskom u našu varošicu, izazvao je komešanje udavača. I pomalo zavist nekih drugih. Nalickan. Uštogljen. Beogradski pozer. Rekoše zli jezici. Ko će narodu namesiti kolača? Ništa to nije smetalo da nam i dalje bude idol. - Kad ulazite u kafanu, vi idete prvi. Dama iza vas. - Zašto, profo? - Da je pri ulasku zaštitite od radoznalih pogleda. A kad izlazite iz kafane, ona napred, vi za njom. Iz istog razloga. - I ti si sve to znao kad si dolazio u Beograd da studiraš? - Eee, bar da jesam. Ote mu se uzdah. Vidimo da se tu krije neka pričica. - Pričaj nam! Neće. Setio se nečega. Teško mu. - Nisi fer! A mi smo te jutros budili. Da dođeš na časove. Neka, neka. Nećemo drugi put. Smešno mu. Tog jutra se zaista uspavao. Kad smo videli da ga nema, ceo razred se utišao. Da direktor ne dođe. I vidi da nema profe. Jedan otrčao do telefona. Profa se jedva probudio. Stigao sav raščupan. Ali i tada sa kravatom. Šmeker ostaje šmeker. Razoružan našim argumentima, otpoče priču. - Bio sam pravi student. Imao sam neku malu stipendiju. Prazni džepovi. Čekao me i neki težak ispit. Sve mi se skupilo. Pognuo glavu. Šetam studentskim gradom. I naletim na nju. - Devojku iz snova? Klima glavom. - Iz snova. Noge mi se odsekle. - I onda si je startovao? - Ni na kraj pameti! Naišli neki drugari. Pitam, znaju li ko je ona. Znaju. Počinju složene pripreme. Drugari pomažu. Skupili u domu najbolju garderobu. Odelo od tvida. Cipele italijanske. Jedva nošene. Nečija bela košulja. Kravatu birali celo veče. - A pare? - Dao je koliko je ko mogao. A onda smo otišli u našu omiljenu kafanu. Sve ugovorili. Šef sale da nas dočeka na vratima. Pokaže najbolji sto. Upali sveće. Šef orkestra da kaže: - Gospodine, za vas kao i obično? Violine. Tiho da sviraju. Prodavačica cveća. Da priđe stolu i da joj pokloni ružu. Kao, zbog mene. - Kao u filmu! Sad nam još samo kaži da nije htela da izađe sa tobom. Pa da kolektivno plačemo - Pristala je. Jedva nekako. Uglavnom, nađemo se u Skadarliji. Sve ide po planu. Večera. Dobro vino. Violine. Sveće. Cveće. - I drveće! Nestrpljivi smo! Kako se završilo? - Otpratim je do kuće. Zahvaljuje se. Provela je prijatno veče. Pitam je kada ćemo opet izaći. Kaže, nikad više. Može li mi bar reći gde sam pogrešio? - U samom početku. Pustio si me da prva uđem u kafanu. U zemlju sam propala od sramote. Tako ona kaže. Kraj nastave za taj dan. Sedimo na klupi u parku. Lepe žene prolaze kroz grad. I dalje razmišljamo o profinoj priči. - Misliš li da je navela pravi razlog? - Ko to može znati. On veruje da jeste. Lakše mu je tako. Napomena: fr. par excellence (savršen) . * * * Proleće 1980. Dodela Oskara. Najbolji film “Kramer protiv Kramera”, ukupno pet nagrada od devet nominacija. Najbolji strani film "Limeni doboš". Jugoslovensko dramsko pozorište gostuje u našem malom mestu. - Ako platimo ulaznice, nećemo posle imati za piće. A treba još da odemo do hotela. - Znam, stigao je novi orkestar. I nova pevačica. Problem. - A da se nekako uvučemo u pozorište? Genijalna ideja. Pred ulazom stoji čikica iz pozorišta. Obrađujemo ga. - Samo da malo provirimo? - Momci, sala je prepuna. - Mi nemamo para. Dobro de, imamo malo. Ali ne mora se baš sve reći. Čikici žao. - Mogu jedino da vas odvedem iza pozornice. Pod uslovom da ne ometate glumce! Naravno da nećemo. Oduševljeni. - Ovo je bolje nego što smo očekivali! Iza pozornice. Irfan Mensur prebira po zavesi. Traži izlaz na scenu. Šapućemo. - Levo, levo! Pronalazi. Namiguje.. Stiže Ljuba Tadić. Deluje umorno. Kao da će zaspati. Tu, na podu iza pozornice. Prebira po zavesi. - Levo, levo! Klima glavom. Umorni čovek staje na daske. Razbija tišinu. Ni traga od umora. - Delovalo je kao da će se srušiti, a vidi ga sad! Kraj predstave. Publika na nogama. Aplauzi. Skandiranje. Krećemo ka letnjoj bašti. - Jesi li video kako se preporodio kad je izašao na scenu? - Jeste, čim je stao na daske. Valjda ih zato zovu “Daske koje život znače”.

08.04.2019.

Rat i mir

1979. Svemirska letjelica Voyager 1 u najbližem prolazu pored Jupitera, poslala je prve snimke Jupiterovih prstenova. Otkriveni su i sateliti Metida i Teba, u julu i Adrasteja. Teča Žika oduševljen: - Šta sve čovek napravi! A nekad smo se pentrali po drveću, kao majmuni. I koliki su samo trud i znanje uloženi. Samo napornim radom može se postići uspeh. I samo posle napornog rada čovek može biti zadovoljan sobom. - Znam tečo. U drugom razredu srednje škole dobili smo teme za rad iz književnosti. Rok tri meseca. Rat i mir. Po temama procenjujemo koliko se od nas očekuje. Dobijam kneza Bolkonskog. Dakle, vruć krompir. Posle mesec dana čitko prepisujem rad. Sutra ću ga predati. Čitam još jednom. Precrtavam gluposti, besmislenosti, ispraznosti. Od dvadesetak strana ostaje svega par pasusa. Pišem ponovo. Još mesec dana. Čitko prepisujem. Gotovo. Za svaki slučaj čitam ponovo. Precrtavam više od pola. Nije tako loše, ali ipak ne valja. Treći put. Pomalo se nazire celina. Rečenice dobijaju smisao. Vidi se ideja. Bliži se rok. Čitam još jednom. Ovoga puta precrtavam vrlo malo. Stilizujem. Valjda je dobro. Zaključak nedorečen. Pišem ga ponovo. Ne mogu više. Kako je, tako je. Predajem rad. Predaju i ostali. Svi su se namučili. Ta ocena je presudna. Dvojka za izbegavanje popravnog. Trojka koja znači miran san. Četvorka koja otvara mogućnost za odličan uspeh. Za upis u treću godinu. O petici niko ni ne sanja. Prošle godine je niko nije imao. Dolazi dan odluke. Na stolu gomila radova. Radoznalost. Nervoza. - U celoj prošlogodišnjoj generaciji nisam dao ni jednu peticu. Ove godine čak dve! Jednu u vašem odeljenju. Par stolica škripi. Uzvrteli se oni koji se nadaju. U sebi pogađamo ko je taj srećnik. Uzima jedan rad. Iz daljine se ne može prepoznati čiji je rukopis. Ni po boji mastila. ni po papiru. Svi smo pisali na karo papiru. Pola strane po vertikali pišemo mi. Drugu vertikalu smo ostavljali praznu. Gledamo iz daljine. Pola strane plavo. Pola crveno, njegova olovka. Više komentara nego teksta. Pomalo mi smešno. Kreće da uruči rad. Treska ga ispred mene. - Nastavi ovako pa ćemo se sresti i razumeti. Parafrazira Andrića. Crvenom olovkom čekiran svaki red. Kako se primicao kraju rada čekeri mu sve veći. Na poslednjoj čeker preko pola strane. Izgleda da sam bio dobar u finišu. Već sledeća generacija koristi taj rad za prepisivanje. Delimično ili u celosti. U jednom od pisama koja sam dobijao u vojsci sestra piše da i ove godine prepisuju rad. - A na kraju ženski svet obavezno otplače. Tako kažu. Pokušavam da se setim tog završetka. Ovako nekako. “To nešto užasno već navaljuje sa druge strane na vrata i provaljuje kroz njih. Nešto neljudsko. Smrt. On se hvata za vrata. Ulaže poslednje napore. Zatvoriti ih više ne može. Još jednom navali ono odande. Oba se krila bešumno otvaraju. Ono uđe. I ono je smrt. Poslednja borba kneza Andreje sa smrću bila je znak da još uvek želi da živi i ta želja se ogledala u ljubavi prema Nataši.” * * * 1981. U studentskoj menzi Univerziteta u Prištini započinje protest zbog loše hrane koji će eskalirati u masovne proteste širom SAP Kosovo. Moja generacija upisala završnu godinu u gimnaziji. Stručni predmeti nisu veliki problem. Klasični jesu. Čas književnosti. - Dolazeći danas na čas, smislio sam pitanje za tebe. Blago meni. Ustajem. - Pitanje glasi: Odnos između tela i duha u delu Gospoda Glembajevi. Lepo pitanje. Ima samo jedan mali nedostatak. Nisam pročitao knjigu. Vidim da polaže velike nade u dobar odgovor. Ne mogu da ga razočaram. Ajd da izdržim bar prvu rundu. Da ne predam meč bez borbe. Počinjem. - Uslovljen vremenom i okruženjem ... Od ničega pravim traktat. Ne prekidam. Kruži oko mene. Gestikulira. Odobrava. Nekako privodim kraju briljantno izlaganje o odnosu tela i duha. - Samo još jedno pitanje. Ko od glavnih junaka najbolje odgovara ovome što si rekao? Laku noć. Ne znam nijedno ime iz dela. Pravim se da razmišljam. - Ko zna? Okreće se prema razredu. Drugarica mi šapuće. Ne čujem. Šapuće glasnije. Ne čujem. Piše na parčetu papira. - Fabrici! -Tako je! Drugo pitanje. Ivo Andrić. Mostovi. E, to je već nešto. Pročitao sve. Od Ex ponta na dalje. Pročitao i što treba i što ne treba. Pričam. Počinje da se mršti. Menjam tok. Razvedrava se. U želji da kažem sve odjednom, stvaram zbrku. Ponovo se mršti. Pričam nejasno i nepovezano. Preskačem. Vraćam se. Kapituliram. - Da si odgovorio kao na prvo pitanje, ovo bi bila petica za kraj godine. Čekam te na pismenom. Sedi. Četiri. Aplauz. Izlazimo. - Što si pokisao? Niko do sada nije dobio veću ocenu od trojke. Treba da častiš. - Znam. Šta da kažem? Prošao sam gde se nije moglo proći, a pao na ravnoj livadi. Ocena nije merilo znanja. * * * 1981. Izvešteno da je SFRJ započela pregovore sa stranim bankama radi pozajmice dve milijarde dolara za pokrivanje deficita platnog bilansa (dugovi već iznose 18 milijardi dolara). Pre mnogo godina, teča mi pojasnio stručni izraz: mangup. - Mangup je momak koji kupi veknu hleba, kad se rano zorom vraća iz kafane, pa ga posle komšije hvale da je ranoranilac. Sestra me budi. - Hoćeš da mi pomogneš da odnesem torbu do autobuske stanice? Ustajem. Do autobuske pola kilometra. Napolju sneg. Torba teška. -Težak ovaj tvoj fakultet, ima bar dvadeset kila. - Ne lupaj. Dobro de, neću da lupam. Sneg navejao. Škripi. Probijamo se nekako. - Mogli su bar da očiste ispred kuća. - Opet lupaš. Svi još spavaju. Stvarno lupam. Autobus brekće. Dimi i smrdi. Kreće. Mašem joj. Vraćam se. Sneg veje. Stižem do kuće. Mogu još malo odspavati do polaska u školu. U susret mi dolazi komšija. Krenuo na posao. - Dobro jutro! - Jel to ideš iz kafane? Ako. Kad ćeš, ako ne sad. Dok si mlad. Samo, kupi veknu hleba drugi put! Ode smejući se. Neke šale se nikad neće promeniti.

07.04.2019.

Medijska tišina

Proleće 1950. Izbila Cazinska buna, ustanak protiv jugoslovenske komunističke vlasti. Organizatorima na ruku išla izolovanost Cazinske krajine i činjenica da niko od sledbenika nije posedovao radio-aparat. Radio aparati su bili retkost i u drugim delovima zemlje. Posle rata, slušanje radio programa preko zvučnika na banderama. Radio aparati, statusni simbol. U drvenim kutijama. Skala sa stanicama. Tasteri za promenu opsega talasa. Lampaši. O televiziji nije bilo ni govora Prvo TV emitovanje pedeset osme. Redovan program, sem utorkom, pet godina kasnije. Ujaci kupili televizor. Svake večeri komšiluk dolazi da gleda vesti. TV Dnevnik. Mnogo ozbiljan posao. Za odrasle. - Tiše deco. Počinje Dnevnik. Veruju svemu rečenom. Zar bi neko mogao da laže pred milionima gledalaca? Voditelji kao mali bogovi. Mića Orlovič i Oliver Mlakar. Na selu završavaju poslove pre vesti. Ne propuštaju Dnevnik. Mnogo kasnije, svadba mog bratanca. Pola sela prisutno. Pozdravljaju me istom rečenicom. - Gledao sam te na Dnevniku! Posle desetog ne čekam da progovore. - Znam, znam. Gledao si me na Dnevniku. Izgleda da ga još uvek gledaju. . * * * Jesen 1950. Racionisana količina hleba u Jugoslaviji smanjena za deset posto, smanjen obavezni otkup žita. . Pričamo sa mamom: - Deda je bio prilično strog, dokle vas je puštao da ostanete u gradu? Do deset uveče? - A, neee. Mogli smo ostati do ujutru. - Pa to je bilo odlično! Znači, deda je bio liberalan po tom pitanju. - Jeste, jako liberalan. Ustajanje u pola četiri ujutru. Leti, u tri. Svi na zaprežna kola i pravac njiva. Pa ko voli, nek izvoli. Neka ostane u gradu do ujutru. Ako može da izdrži. Zimi nije bilo šetnji po korzou. Okupljali se po kućama. Najčešće kod nas. Svako od nas osmoro dovede po jednog druga ili drugaricu, i eto žurke. Uveče smo spremali nekoliko tepsija pite bundevare. Ili pečeni krompir, u gaćama. Palačinke pekli u četiri tiganja, odjednom. A kad ima šećera, pravili smo štrudle. Sa orasima i makom. Zemljoradnici su za predatu šećernu repu od šećerane dobijali po jedan džak šećera. Džak bio zaključan u ostavi. Ključ kod dede. Davao nam šećer samo za praznik. - Znači, ništa od kolača? - Snalazili se. Ostava napravljena od letvica. Između letvica pukotine. Džak sa šećerom bušili i izvlačili šećer pomoću slamčice. - A da vas je deda ukebao? - Polomio bi tri štapa na nama. Pedagogija mu je uvek išla od ruke. - Nije bilo alkohola na žurkama? - Neee. Deda je imao podrum sa vinom. Na podrumu debeo katanac. - Znam taj podrum. Tu sam se igrao kao klinac. Nekoliko stepenika, paučina i burad. I miris vina. Neponovljiv. Kako je izgledala žurka? - Pričali, smejali se. Neki igrali šah ili karte. A pravili smo i predstave. -Kakve predstave? - Paaa, recimo Tri hajduka. Ugasimo sijalicu. Ostane da gori samo jedna sveća. Publika sedi i jede pitu bundevaru. Ili gricka suncokret i semenke. Pravo pozorište. I onda izađe najstariji brat i krene: "U po burne crne noći, Feruz-paša iz sna skoči. Žižak drkće, k'o da čita stravu sanka s bleda lica. Feruz-paša kadu pita: Kamo ključi od tamnica?" Publika se utiša, ne diše. "Ha-ha, ha-ha, babo moja, ni živih se nisam boja, dok su bili za užasa, a nekmoli mrtvih pasa." I onda glas iz pozadine kaže: "U tamnici, lednoj stravi, gde jakrepe memla davi,gde se groze hladne guje kad se sete nekih muka, onde sede tri kostura, tri kostura od hajduka." Najmlađa deca su imala kostime napravljene od čaršava sa iscrtanim lobanjama i kostima. U mraku, sa treperavom svećom, stvarno su izgledali strašno. I kad dođe ono : "Sama s' ruka paši diže, sama noga kroči blize. Pehar popi, ciknu muka, ciknu paša - a te kosti, smejaše se, Bog da prosti!", tu deca-hajduci počinju da se smeju. A publika da vrišti. Eto. Prava žurka. * * * 1950. Izrađeni prvi prototipovi traktora Zadrugar T-08. Teča rusofil: - Rusija je majčica zemlja. Sloveni, kao i mi. Svetska sila. U Americi vlada kapitalizam. Kažu, truli kapitalizam. A mnogi su dvadesetih godina putovali brodom za Ameriku. I iz naših krajeva. Glad ih naterala. Ima tu u selu jedan koji se vratio iz Amerike. Celo selo teralo šegu na njegov račun. Mnogo smotan beše. Ili se bar tako činilo. U seosku zadrugu stigao prvi traktor T-08. Dovezli ga i tako ostavili. Niko ne zna da ga pokrene. Javi se taj. On će. On zna. Teraju ga. Rugaju se. Niko ne ume da se ruga kao seljak. Traktor i dalje stoji. - Da pustimo onoga? Bar ćemo se nasmejati. Starac seda za traktor. Pokreće ga. Vozi kao da je rođen na njemu. A kako i ne bi. Za vreme prohibicije alkohola vozio je kamionete za Lakija Lućana. Šefa mafijaške porodice Đenoveze. Posle vozio Ford T. Bežao pred policijom grada Čikaga. Tridesetih godina, Laki uhapšen. On se vratio brodom.

06.04.2019.

O agresiji

1978. Otava, Kanada. Svetski prvaci u umetničkom klizanju postaju Irina Rodnjina i Aleksandar Zajcev. U disciplini ples prvaci su Natalija Linčuk i Genadi Karponosov. Teča Žika jedva dočekao moj zimski raspust: - A breee, ima da se naigramo šaha! - Samo par dana, posle idem na zimovanje. I to bez roditelja! Sedam dana slobode! Sa drugarima. Hotel. Blagodeti sveta odraslih. Ključ od sobe u rukama. Ručak u restoranu. - Šta mladići žele za ručak? Mladići žele ćevape. I sok. - Neka supa pre toga? - Hvala lepo. Nismo kod kuće! Posle ručka sankanje do smrzavanja. Večera. - Šta mladići žele za večeru? - Ćevape! I sok! Jednom se živi! Negde oko sedmog ćevapa, neko me grli s leđa. Nepoznata devojka. Oko dvadeset osam godina. Dakle, duplo starija od mene. - Momci, pravimo igranku posle večere. U hotelu ima tridesetak devojčica vaših godina. A vas dva ste jedini dečaci. Obavezno morate doći. Vidi da se nećkamo. - Ako vas nema za petnaest minuta, dolazim u sobu po vas. U sobi. - Meni se ne ide. Šta ima da se petljamo sa devojčicama? - Čuo si da će doći po nas. Čuo sam. Silazimo. Rado Srbin ide u vojnike, dva ga tuku, a trojica vuku. Mala sala. Neka lagana muzika. Neki odrasliji plešu. Plešu i devojčice. Između sebe. Sa ogromnim interesovanjem preturam po gramofonskim pločama. Dobar razlog da im svima okrenem leđa. - Ajde da plešemo! Znao sam. Počinje tortura. - Ne plešem! Devojčici neprijatno. Drugar spašava situaciju. - Ja plešem. Odoše. Agresija prošla. Dobro je. Okrećem se. Nova opasnost sa te strane. Riđokosa opasnost. - Onda ćemo ti i ja! Sad već nemam kud. Lagano se okrećemo u krug. I nije tako loše. Sprovodi anketu, onako, uz ples. Odakle sam , koliko imam godina ... Bez kraja i konca. Na gramofonu se vrti Selma. Ona što se ne naginje kroz prozor. Pauza. Drugar me podbada. - Vidiš da nije bolelo. Preživeo si. Osamdesete. Vojska. Skoro prazna letnja bašta. Lagana muzika. Drugar iz Sarajeva. Dovršava pivo. Kreću prvi taktovi pesme. - Znaš li ovu stvar? Ne žurim sa odgovorom. - Selma. Kažem. - Eh! Lako je sad kad si čuo reči. A nisi znao! Znao sam. Uporan je. - Lažeš da si znao! To se sad retko sluša. - Uz tu stvar sam prvi put plesao. Gleda me. Dugo. - Sad ti verujem. * * * 1978. Svetsko prvenstvo u košarci na Filipinima: Jugoslavija je prvak, u timu prvenstva su Dražen Dalipagić (MVP), Krešimir Ćosić i Dragan Kićanović. Raspust. - Gde ćemo danas? - Vozimo bicikle, pa gde stignemo. Stigli. Deo grada u kome nikada nismo bili. - Jel se ovo zove periferija? - Ne, ovo se zove nedođija. Asfaltni put pored vode. Sa druge strane puta neke kuće. Nigde nikoga. Uvežbavamo vožnju bez ruku. Najmlađi brat na poni biciklu. - Pogledajte! Vozim bez ruku! - Nemoj samo da posle bude: Pogledajte! Vozim bez zuba! - Da nije ovo slepi put? - Možda jeste, videćemo. - Stanite! Stanite! Nećete nam oteti naš teren! Gledamo iza sebe. Neki dečak na biciklu. Juri za nama. - Šta je ovome? - Ko to može znati. Vozimo lagano. Mališa nas sustiže. - Vraćajte se! Vraćajte se! Ovo je naš teren! Pišti mi na uvo. Seče mi put. Pokušava da me odgurne. - Beži,bre! Jesi li ti kršten? - Nećete nam oteti teren! Vraćajte se! Mališa neustrašiv. Točkom udara o moj bicikl. Vidim da ovo neće proći bez pedagogije. Levom rukom mu odvaljujem korektivnu meru. Pada sa sve biciklom. Nastavljamo dalje. Mališa seda na bicikl i nestaje sa puta. - Al si ga odvalio. - Žao mi je. Videli ste šta je radio. Ko mu je kriv. - A da se mi vratimo? Dok nije doveo pojačanje. - Idemo do kraja puta. Valjda vodi negde. Stotinak metara dalje. Put ne vodi nigde. Moramo nazad. Vozimo polako. Stižemo blizu onih kuća. Srednji brat se nešto okreće. - Izgleda da su nam pripremili doček. Iza nas su dvojica na biciklima. A eno i glavnine! Pogledajte! Izlaze na put! Stvarno izlaze. Ima ih tridesetak. Neki imaju motke u rukama. Mališa napravio opštu mobilizaciju. Raspoređujemo se. Najmlađi brat u sredinu. Mi sa bokova. - Kad priđemo bliže, idemo punom brzinom kroz njih. Nema kočenja. - Poubijaćemo se ako se ne sklone. - Pa, bar će i neko od njih dobiti svoje. Idemo, ubrzavajte! Primičemo se gomili. Sad već ne sedimo. Obrćemo pedale u stojećem stavu. Tri bicikla u punoj brzini. - Baš me zanima kako misle da nas zaustave! Nikako. Razmiču se u zadnjem trenutku. Beže. Jedan uspeva da me udari rukom u rame. Slabo. Beznačajno. Proboj uspeo. - Prošli smo! - Zarobili su nam brata! Okrećem se. Ne mogu da verujem. - Zašto je kočio? Bio je u sredini. Nisu mu mogli ništa. - Šta ćemo sad? - Ništa. Pustiće ga. Mali je, a i nisu njega hteli, već mene. Idemo polako dalje. - Šta ako ga izmlate? - Neće dirati klinca od deset godina. Nije im ništa kriv. Sačekaćemo ga kad stignemo do krivine. Par minuta kasnije. Stiže. - Šta je bilo? - Ništa, pustili me. Kažu, pusti klinca, ona dva su nam pobegla. - Šta ti bi da kočiš? Bio si u sredini, bezbedan. - Otkud sam mogao znati da će se skloniti? - Nema veze. Prošli smo. Idemo u šećeransko naselje, oni imaju dobar fudbalski teren. A nemaju slepe puteve. * * * 1978 . U Beogradu održan Drugi Svetski šampionat u boksu; domaći bokseri uzeli šest srebrnih i jednu bronzanu medalju, kubanci pet zlatnih i tri srebrne. U finalu teške kategorije, David protiv Golijata. Inače poluteškaš, Dragan Vujković izlazi na megdan Teofilu Stivensonu, koji je nokautirao sve protivnike do finala. Plan našeg stručnog štaba: neaktivnost i izbegavanje nokauta. Posle tri minuta trčanja oko Teofila i jednog primljenog udarca, Vujković predaje meč. Naše rukovodstvo se zahvaljuje kubancima, jer Teofilo nije želeo da nokautira našeg boksera. Tim porazom Vujković osvaja srebrnu medalju i ulazi u legendu. Jer je imao hrabrosti da uđe u ring. Pet godina kasnije, u nekom kafiću, slučajno čujem njegov razgovor sa nekim studentkinjama: - Devojke, dira li vas neko? Smeju se: - Ne! - A jel vi dirate nekoga? - Ne! Šampion poentira: - Izeš vašu aktivnost!

05.04.2019.

Vremeplov

Miloš zamišljen. - Tečo, ti si moj teča, a tvoj teča je teča Žika. A da li je i on imao svog teču? - Jeste. Pričao mi je teča Žika o njemu. Beše mnogo dobar čovek. - Kao i ti! Pričaj mi o njemu. 1929. Godina Velike depresije Počela je u Sjedinjenim Državama padom berze, na dan poznat kao Crni utorak. Tečin teča šegrtuje kod nekog majstora, obućara. - Šta je to šegrt? - Dete koje uči zanat. Malo učio zanat, a mnogo više radio kućne poslove. Majstor mu davao prenoćište i hranu. Posle nekoliko godina položio za kalfu. - Šta je to kalfa? - Majstorski pomoćnik. Polagao ispit pred esnafom. Esnaf ili ceh je zanatsko udruženje. Kad je postao kalfa, radio je za najamninu. Ajluk. Prvi januar devetsto tridesete. Kalfa poranio. Mete sneg pred dućanom. Uskoro će stići gazda. Majstor. Obećao da će mu odrediti veći ajluk. Pod uslovom da napravi dobar pazar. Polusanjiv, mete sneg, i razmišlja o svemu. Mašta o danu kada će dobiti majstorsko pismo. I otpočeti sopstveni posao. Mašta i o izvesnoj gospođici Simani. Onoj što se osmehne svaki put kad isprobava obuću. Maštarije o Simani prekida misao o neostvarenom pazaru. Malo mu je nedostajalo, par dukata. Dakle, ništa od povećanja ajluka za ovu godinu. Škripi sneg pod nogama. Kalfa gleda ko je to poranio. Prvog januara niko ne ustaje tako rano, bez preke potrebe. Nailaze dve dame. Par koraka iza njih, dva gospodina. Dame nasmejane. Zastadoše pred dućanom. - Srećno novo leto! - I vama! Bog vam svaku sreću dao! Gospoda pristižu. Vuku se kao dva prebijena mačka. Ne mili im se ova prvojanuarska šetnja. Tako je to kad se pretera sa rujnim vinom. A imali su vrlo lep doček. Puna kafana. Muzika. Ćemane, zurle i goč. Na lutriji, pečeno prase. I krofne sa zlatnicima u sebi. I balon rakije. - Možete li, vas dvojica, malo brže? Živnite malo! Pogledajte kako je lepo i sunčano jutro. Kao stvoreno za šetnju. Ona dva nešto gunđaju među sobom. Noćne ptice. Obraća se mužu. - Šta je s tobom, Pavle? Što se tako vučeš? - Spava mi se. - Ti bi da spavaš, a vidi kako je divno ovo zimsko jutro. Prvo ovogodišnje jutro! Pavle sleže ramenima. - Ne bi ja da spavam, časna reč, ali organizam zahteva! Izgovor mu ne prolazi. Ništa od povratka u krevet. - Mladići naši, kad smo već tu, mogli bi malo pogledati cipele. Dućan je otvoren. - Ne radimo danas, ja sam samo došao da počistim sneg. - Niste onda trebali da ostavite otvorena vrata od dućana. Pola sata kasnije. Odlaze. Gospoda natovarena paketima. Kalfa u ruci steže dva zlatnika. Napoleona. Taman koliko mu je nedostajalo. Trlja ih o bradu. Berićet. Dovršava čišćenje snega. Razmišlja o lepom početku godine. Još kad bi naišla gospođica Simana. Osmeh mu na licu. Zbog ajluka ili Simane? Ko to može znati. * * * Proleće 1918. Prvi talas pandemije španske groznice. - Beše mnogo nepismenih pre rata. - Kojeg? - Drugog svetskog. Svaki drugi nepismen. Takva su bila vremena. Teča lista novine. Baba gleda ostatke mog doručka. - Sunce babino, ništa nisi jeo! - Jesam! Baba, jesi li ti pismena? - A, slabo je to. Znam ponešto da pročitam. Nisam išla u školu. - Bežala si iz škole? Babi smešno. - Ne, sunce babino, nisam bežala. Nego ostala siroče. Otac i majka umrli od španjolke. Nije bilo nikog da brine o meni. A škola daleko. Ide baba da pravi pitu gužvaru. Gledam kako odlazi u letnju kuhinju. Teča zaronio u novine. - Tečo, šta je to španjolka? - Španska groznica. Epidemija izbila krajem Prvog svetskog rata. Milioni su umrli od nje. - Meni je i druga baba bila siroče. Išla je u školu samo nekoliko dana. Škola ostala bez učitelja. - I on je umro od španjolke? - Ne, ubili ga. Baba ostala nepismena. Teča završava sa novinama. - Šta si se zamislio? - Obe babe su jako pametne, iako su nepismene. A to onda znači da škola nema veze sa pameću. - Bre, breee. Daleko ti ode! Donesi šah, vreme je da odigramo jednu partiju. I ne lupaj mnogo glavu oko pameti i pismenosti, imaćeš kad. * * * 1912 Tokom Prvog balkanskog rata Skoplje oslobođeno od turskog ropstva. Noćni život na obalama Vardara. Deda sa kumom obilazi kafane. Do ponoći srpske kafane, od ponoći turske. - Deda gde je bilo lepše? - U srpskim smo jeli i pili. U turskim se provodili. Muzikanti i čengije. Igračice. Sa dairama. - Kako ste se provodili? - Lepo. Sedneš u kafanu, naručiš vino. Čengije igraju oko tebe. Tako. - Nije valjda samo to? Smeška se dedi brk. - Paaa... Ako im platiš piće, sednu kod tebe, za sto. - Kakvo piće? - Fermut. Najskuplje. Ne znamo šta je taj fermut. Ostavljamo to za kasnije. Da čujemo detalje, dok je raspoložen za priču. - I? Jesi li plaćao? - Jok,ja! Ako hoće rakiju ili vino, to može. Fermut, ne može. I tako, do jutra. Baba nailazi. Priči je izgleda kraj. Nema veze, pokušaćemo drugi put. - Baba, šta je to fermut? - Djeco moja, znate da on meša slova f i v. - Znamo, umesto foka, kaže voka. - E, pa to vam je. - Znači, vermut! To znamo šta je. Jedino ne znamo šta je dalje bilo sa čengijama. A i baba baš nije morala da naiđe. * * * 1875. Napad hajduka na turski karavan u Bišini. Ubijeno sedam kiridžija. Početak ustanka u Hercegovini i Velike istočne krize (1875–78). Reč izdajnika stigla gde treba. Potera krenula. Reč prijatelja stiže pre nje. - Kreći odmah! Neko je odao gde se kriješ! - Gde da pođem sa nosećom ženom? Nećemo daleko stići. Čekaću ih ovde. Pašće bar nekoliko njiovih glava. - Ne luduj! Ima jedna krčma, gore u planini. Sakriće vas krčmar. Polazite! Na tavanu krčme. Kroz pukotine na daskama gleda skoro praznu prostoriju. Krčmar briše čaše. Nekoliko putnika drema pored ognjišta. Gleda ženu. Spava. Pod glavom joj zobnica. Pokriva je ponjavom. Osluškuje. Topot konja. Sve bliži. Potera! Proverava kubure. Napunjene. I puška. Gasi sveću. Miran je. Neka bude Božja volja. Skinuo je dosta glava. Odavno otkupio svoju. Žao mu samo žene. I nerođenog deteta. Gleda kroz pukotine. Krčmar otvara vrata. Propušta pridošlice. Nisu Turci! Neki prosci. Isprosili mladu. Vode je kući. Dobro je. Vraća kubure u pojas. Leže. San ga hvata. U snu, crni konji. I svatovi bez pesme. Neko ga doziva kroz noć. I puca. Budi se. Prosci šenluče. Pucaju u tavanicu. Diže kapak. Silazi niz stepenice. - Ne pucajte, ako Boga znate! Gore leži žena. Rodiće svakog časa! Pijani brka vitla kuburom. - Šta nas briga što se kučka šteni! Grohot i cerekanje. Podvriskivanje. - Nemojte ljudi! Nismo dušmani! Brka za glavu viši od njega. Jednom rukom ga obara na pod. - More, marš! Puca u tavanicu. - Sad je dosta! Ustaje. Vadi kubure iz pojasa. Nišani u glavu. Krčmar skače. - Nemoj harambašo! Kasno.

05.04.2019.

Medvedi i mamuti

Miloše, mogli bi provežbati još neki zadatak iz matematike. - Može tečo, ali pre toga mi ispričaj neku priču. - O čemu? - O tome kako je, i gde, nastala prva od svih priča? - Verovatno u nekoj pećini. Pored neke vatre. U nekoj noći posle uspešnog lova - A o čemu je bila ta prva priča? - Verovatno o lovu na nekog medveda ili mamuta. Sigurno nije bila o jednačinama sa dve nepoznate. Nego, kad smo već kod jednačina, zapiši zadatak: Izračunati obim mnogougla ako je poznato ... * * * 1977. Rudar, Alija Sirotanović, višestruki udarnik, dobio Zastavu 750 ("Fiću") na poklon u Kragujevcu. A mi smo bili derani. Тukli se u prašini. Znali da nije časno tući protivnika kad padne. Čekali da ustane. Da nastavimo tuču. Nismo tukli one koji su bili očigledno slabiji. Ali smo nasrtali na jače od sebe. Jer smo znali da nam tako slava ne gine. Dobro de, najčešće nisu ginule ni batine. I negde u tom periodu, kao po pravilu, uzimali smo u ruke knjigu "Dečaci Pavlove ulice". Himnu u čast dečaštvu, drugarstvu, poštenju i junaštvu. U vremenu kada nismo znali šta su podmuklost, kukavičluk i izdajstvo, knjiga nam je ukazivala gde mogu nastati koreni, iz kojih, odrastanjem, niče drvo zla. Pričajući priču o dve grupe dečaka, koje se bore za teritoriju, ispričana je priča o nečem mnogo važnijem. O ratovima, fobijama, mržnji, neprihvatanju različitosti, zavisti, pokvarenosti, izdajstvu i iznad svega, neosetljivosti na tuđe muke. A iznad sveg tog kala, uzdizala se gromada u obliku plavokosog, sićušnog, bolešljivog mršavka po imenu Erne Nemeček. Deteta koje je nepravedno kažnjeno time što su mu drugovi zapisali ime SVE SAMIM MALIM SLOVIMA. I to dete se suprotstavilo strašnom protivničkom vođi. „Jedan mali dečak stajao je pred Feri Ačom, jedan dečak koji je za čitavu glavu bio manji od njega. Jedno slabačko, plavo dete je podiglo dve ruke. I detinji glas je uzviknuo: Stoj! Vojska dečaka Pavlove ulice, već zastrašena iznenadnim obrtom, odjednom prolomi vazduh oduševljenim poklicima: Nemeček!“ Maleni Erne umire od upale pluća, koju je zaradio u borbi da odbrani svoje malo, časno ime. Pred smrt, drugovi mu donose knjigu u kome je SVE SAMIM VELIKIM SLOVIMA ispisano: ERNE NEMEČEK. Ovozemaljska priznanja ponekad zakasne. Nebeska nikada. * * * 1977. Snimljeni filmovi "Specijalno vaspitanje", "Ljubavni život Budimira Trajkovića", "Pas koji je voleo vozove", "Miris poljskog cveća", "Lude godine". Teča Žika počeo da se bavi proročanstvima: - Daleko ćeš ti da doguraš. Kad završiš osnovnu školu. Pa srednju. Fakultet. Pa postaneš doktor nauka. Možeš ti to. - Hoće. Sigurno će biti nimistar, ubacuje se baba. Smešan mi taj nimistar. - Baba, ne kaže se nimistar već ministar. I kako to da postanem? - Pa lepo. Završiš školu za nimistre. - Bako, to ne postoji. Nema škole za ministre. - Kako nema? A koju su školu završili ovi što su sad nimistri? Šah-mat. Dokaz završen. Baba je sve znala, pod kapom nebeskom. Mučila je samo jedna tajna. Dugo. Nije se usuđivala da pita. A baš je mučila. Preko puta je živeo neki gospodin. Radio je u Beogradu, a petkom dolazio kući. Na selo. U dvorištu visoke jelke. Kuća sakrivena iza njih. Hladno učtiv i ljubazan. I on sakriven iza jelki. Nekih svojih, unutrašnjih. Pravi gospodin. Dolazio je šinobusom. Stanica stotinak metara iza babine kuće. Preko livade. Baba ga redovno gleda. Tajna neotkrivena. Muči je kako su mu košulje uvek blistavo bele. Šta sve nije radila. Kako god da ih opere, ne budu kao njegove. Prala domaćim sapunom. Deterdžentom. Štirkala. Iskuvavala. Bez uspeha. Konačno se osmelila da pita. - Kako da operem košulje da budu kao tvoje? Šta sve nisam radila. Ne vredi. Prvi put smo ga videli nasmejanog. - Ne brinite majko. Nije problem u vama. Pre nego što šinobus stigne u selo ja se presvučem. Obučem novu košulju. Bacim onu koju sam nosio. - Odakle ti tolike košulje? Zgranuta. - Dobijamo. Službeno. Ništa više nije pitala. Mora biti da je neki veliki nimistar. * * * 1977. Snimljeni albumi "Ako priđeš bliže" Zdravko Čolić , "Koncert kod Hajdučke česme" Bijelo dugme, "Indexi 1977" Indexi, "Crna dama" Smak, "Moje bube" Suncokret. Prebrojavam ušteđevinu. Novčići. Kusuri iz prodavnice. Nakupilo se. Ali Babino blago. Došlo vreme da se troši. - Imate li dres Hajduka, splitskog? Prodavačica me bledo gleda. - Imamo ove sa prugama. - To su Zvezda i Partizan. - A kakav tebi treba? - Beli, sa grbom. - Takav nećeš ovde naći. Možda da negde poručiš. Da ti pošalju poštom. Vraćam se neobavljenog posla. Blago ostaje netaknuto. Mama se žali na besparicu. Donosim svoje blago. Ne veruje. - Odakle ti to? Uštedeo. Kasnije, priča starom. - Ne znam kako bi platila račun da nije odnekud izvadio svoju ušteđevinu. Stari me zove. - Šta si hteo da kupiš za te pare? Dres Hajduka. Smeje se. - Za te pare si mogao da obučeš ceo tim. Sležem ramenima. Ne znam. Možda sam i mogao. Prolazi par godina. - Danas vam otac dolazi s puta. Ako budete dobri doneće vam nešto. - Doneće i ako ne budemo dobri. Čekamo ga ceo dan. Konačno stiže. Radost. Deli poklone. - A ovo sam kupio u Splitu. Gledam, ne verujem. Pravi pravcati dres Hajduka. Sa grbom. Jedini u gradu. * * * 1977. Svemirska sonda, Voyager 1, lansirana nakon kratkog odlaganja – trebaće joj dve godine da prođe pored Jupitera i Saturna. Taman toliko nam treba da završimo osnovnu školu. Do tada, čeka nas još par ekskurzija. Ekskurziju čine rasklimatan autobus, kiša i najlon kese sa sendvičima i sokom. Sportska torba, ako ostajemo dva dana. U torbi pidžama, pribor za ličnu higijenu i ponešto od garderobe. Peškir obavezan. - Ko zna kakvi su oni hotelski. Legenda kaže da je sendvič izumeo lord Sendvič. Strastveni kockar koji nije imao vremena da jede kao sav pošten svet. To je zvanična verzija. Nezvanično, mislim da su sendviči izmišljeni da bi deca imala šta da jedu na ekskurzijama. Sastav sendviča je varirao od prilike do prilike. U skladu sa sezonom. Redovni sastojci i gostujući dodaci. Obavezan puter, preko njega salama, kuvana jaja sečena na kolutiće, narendani žuti sir i kiseli krastavci. Ostalo po želji. Umotani u papirne salvete. Svaki posebno. Onda svi zajedno. I još par salveta sa strane. Za svaki slučaj. Pidžama na male mede. Nije to za ekskurziju. - Ko će ti gledati pidžamu? - Ja to neću nositi. - U čemu misliš da spavaš? - U ovome neću. - I druga deca će imati takve. - Ja neću. Kratko savetovanje na roditeljskom nivou. Isključen iz dalje debate. Virim iza Politikinog zabavnika. Stari odlazi negde. Uskoro se vraća sa nekim zamotuljkom. Prelep prugasti materijal za pidžame. - Može li od ovoga? Provirujem. Mnogo mi se dopada. Biće kao prava pidžama za odrasle. Razvlačim još malo. - Paaaa, ajd nek bude. Do večere spremna za probu. - Ostavi mu rukave malo duže. Da mu bude komotna. A i porašće. - Jel ću do ujutru da porastem? - Progovori još samo jednu reč! Nešto mi govori da je bolje da ćutim. U hotelu, pre spavanja, paradiramo po hodnicima i sobama. U pidžamama. - Dobra ti pidžama. Gde si je kupio? Znam da je dobra. Najbolja. - Doneli mi iz Trsta. - Vidi se da je italijanska, mnogo dobra. - Aha, vidi se.

04.04.2019.

TRONOŽAC BEZ JEDNE NOGE

April 1941. Bombardovanjem Beograda počeo je napad fašističke Nemačke na Jugoslaviju. Okupacija. Mnogo godina pre toga, bežeći od čume, tečini preci su stigli u selo u kom je rođen. Par stotina kuća. Imanja i šume. Vredan i pošten narod. Okupator gori od čume. Te godine, mamina porodica živi mnogo južnije. Deda stekao imanje. Njive i vodenicu. Provodio se u kafanama kraj Vardara. Do ponoći sa srpske strane. Od ponoći sa turske. Čengije i daire. Vino udarilo u glavu. Psuje cara Borisa. Đavo došao po svoje. Kundaci bugarskih žandara. Jedva živ, napušta sve. Beži na sever. Pravi opanke. Popravlja burad. Ponovo stiče imetak. 1944. sa Rusima prelazi Dunav. Na sever, što dalje na sever. Dobija švapsku kuću. Vinograd i devet jutara zemlje. Osmoro dece. Dvoje rođeno u slobodi. Priča da je dole, na jugu, gajio lufta gumu. To je neka biljka koja sadrži lateks. Prodavao fabrici Bata. (Češka fabrika obuće.) Gajio mak. Čaura se zaseca krivim nožićem. Curi smola. “Nikad ne spavajte u polju maka.” Nećemo. Pitali babu da li je istina da je jednom sedam dana bančio. - Kako da nije. Izbacio me iz kuće kad se vratio. Pamti baba. Pitamo je koje kolače je jela kad je bila mala. - Nije se tad znalo za kolače. - Pa šta ste najviše jeli? - Najčešće ništa. Siromašan je to kraj. Go kamen. Poneka ovca i malo vinograda. Bila siroče. Udala se za dedu i završila u zatvoru. Živeli nevenčano. Dobili po mesec dana zatvora zbog toga. - Jednako ste prošli. - Nismo. On je odležao u vreme najvećih radova. Ja pred zimu, kad ionako nema posla. - Kad se mama rodila? - One godine kad su ubili kralja. - Aha! Atentat u Marselju. Kralj Aleksandar. 1934. Baba ćuti i štrika. Brzo. Mnogo unuka. Samo dve igle. Samo dve ruke. Nanosili smo se njenih džempera, šalova i rukavica. * * * Maršal Tito, najveći sin naših naroda i narodnosti. Teča je u rat otišao kao kraljev vojnik. Vratio se četrdeset pete. Nema više kralja. Neka druga zemlja. Ista, a različita. Umesto kralja, Maršal Tito. Omladina peva po ulicama. Nosi lopate. Nosi ašove. Nosi zastave. Beograd razrušen. Zvezda, srp i čekić. Nema krune. Bar nije vidljiva. Maršal u beloj uniformi. Na belom konju. Decenijama na vlasti. Osamdesete kraj. “... radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima ... “ , Miodrag zdravković čita vest o smrti druga Tita. Sutra, u školi nema redovne nastave. Svi časovi su posvećeni njemu. Profesorice plaču. Šmrcaju. Nije im lako. Naročito onima koje imaju šest časova. Ko može plakati šest puta za jedno pre podne? - Ja ne mogu da plačem. Kaže školski drug. Nije jedini. Mnogo kasnije, u filmu slična scena. Lepa sela lepo gore. Još nekoliko godina nose štafetu. Posle su nosioci štafeta raskomadali zemlju. Ostala je izreka, za nekoga ko je neinformisan, “Taj još nije saznao da je umro drug Tito”. * * * 1945. Titova Jugoslavija sprovodi oštre represivne mere protiv disidenata, uključujući i hapšenja, ispitivanja, prisilnu kolektivizaciju i suzbijanje crkve i religije. Tri decenije kasnije. Selo. Neki mnogo ozbiljni ljudi sede za stolom. Vode mnogo ozbiljne razgovore. Deda, stric, teča, nekoliko daljih rođaka. Pored stola mala stolica. Hoklica. Na njoj obično sede deca. Na hoklici moja malenkost. I bukvalno malenkost. - A koliko godina ima ovaj junak? Ironišem. - Junak ima deset godina. Baba me mazi po glavi. - Zlato babino! Ovo je babina pametna glava! On će biti babin naučnik! Neprijatno mi. - Baba, ne preteruj. Jedna časna starina me uzima na ispit. - Zna li budući naučnik ko je Halej? Teškog li pitanja. To mislim u sebi. Kažem. - Po njemu je dobila ime kometa. Ona što se pojavljuje svakih sedamdesetak godina. - Sedamdeset i pet! Popravlja me starina. To već ne mogu da istrpim. - Ako ćemo baš precizno da pričamo, period nije uvek isti. Kreće se u rasponu od sedamdeset četiri do sedamdeset devet. Žamor. - Ljudi kažu da ona uvek najavljuje važne događaje. Mark Tven se rodio u godini kad se pojavila. Umro je kad je sledeći put došla. - Ajde ti sedi ovde sa nama. Za sto. Nisi ti za hoklicu. Sedam na stolicu. Mlatim nogama. Čekam pitanja. - A znaš li ti ko su tri najvažnija čoveka u svakom selu? Uf, baš mu je jako pitanje. - Znam. Pop, učitelj i lekar. Žamor. To im valjda znači da sam dobro odgovorio. Starina škilji očima. Podiže kažiprst. - Lepo. A zašto? Joj, ima li on neko teže pitanje? Kažem. - Duša, um i telo. Tri oslonca. Kao tronožac. Veće staraca zgranuto. Vreme je za završnu izjavu. Pa da idem da se igram. Dosadni su. - Tako je bilo pre rata. Posle su vam komunisti ukinuli religiju. Pa vam tronožac ostao bez jedne noge. A vi sad vidite kako ćete sedeti na njemu. Skačem sa stolice. Ne mogu više da sedim, kao i svako nesnosno derište. Vreme je za fudbal. * * * 1952. Udajom za Josipa Broza Tita, Jovanka Budisavljević postaje prva dama SFRJ. Dvadesetak godina kasnije, teča nam priča o predratnim vremenima: - Pre rata se znalo ko je buržuj a ko je siroma. Videlo se iz daljine. Posle rata, svi isti. Isto izgledaju i isto pričaju. Pitamo mamu kako su živeli posle rata. - Od ujutru do uveče na njivi. Radne akcija. Motika. Posle toga, obavezan omladinski sastanak. Ko ne dođe, mora se pravdati na sledećem sastanku. Prozovu ga, kritikuju. Da je protiv narodne vlasti. Da je protiv radničke klase. Da je je protiv tekovina revolucije i narodnooslobodilačkog rata. Da će biti stavljen na crnu listu. Da nije dobar omladinac. Posle sastanka, igranka. Muzika i ples. Sviraju neki lokalni orkestri. - Jeste li nosili balske haljine? - Ma, ne. Sve sama sirotinja. Krpili i prepravljali ono malo što smo imali. Stavljali neki sitan detalj. Traku za kosu. Prišivali neki ukras. Glavna atrakcija je bila kad su se pojavile najlon čarape i ruževi za usne. Nas nekoliko prozvali na sastanku zbog toga. Kritika. Da su to buržoaske navike. Da nismo primerne omladinke. Da smo protiv ravnopravnosti i jednakosti. Da hoćemo da se ističemo. Da je to kontrarevolucionarno. Da nam je važniji truli kapitalizam od komunizma. U zemlju smo propale od sramote. - I više niste stavljale ruž. - Jesmo. Na svakom sastanku kritika. Da smo nepopravljive. I da nam nema spasa. I to je tako išlo dok jedne večeri nije došao neki partijski sekretar iz Beograda. Ovi lokalni se uzmuvali. Poltroni. Trče da mu ugode. Šta god da progovori, oni aplaudiraju. Uzvikuju parole. - Živela komunistička partija na čelu sa drugom Titom! Dođe na red i kritika. Lokalni sekretar ustaje. Priča kako se loš uticaj sa zapada širi među našom omladinom. Kako neke drugarice čak stavljaju ruž. Žele da budu iznad ostale omladine. - A kakve su na radnim akcijama? Da li učestvuju u aktivnostima koje organizujete? - Ne kažem, vredne su i radne, ali te buržoaske navike ... - Stani druže. Prekida ga. - Mi smo se borili za slobodu, bolji i lepši život. I treba da mnogo radimo i lepo izgledamo. Drugarice su u pravu. I supruga druga Tita, drugarica Jovanka Broz, stavlja ruž i ima lepu frizuru. Njihovo ponašanje je ispravno. Posle toga kritike nije bilo. A ruž je postao ono što i jeste. Običan ruž.

02.04.2019.

MOŽE BITI ALI NE MORA DA ZNAČI

- Tečo, ti si sigurno bio dobar đak i dobro dete! - Miloše, to je relativno. Kao i većina stvari. - Kako to? - Najbolje će biti da nastavimo sa pričicama, a ti sam zaključi. - Već sam zaključio: Sigurno si bio dobro dete! * * * 1974. Poslednja vožnja voza “Ćira” na uskotračnoj pruzi. - Pre rata su štajerski konji vukli tramvaje po Beogradu. Priča nam teča o ogromnim štajerskim konjima. Švabicinim. Dedin konj nije vukao tramvaje. A nije bio ni štajerac. Tramvaje odavno pokreće električna energija. A nas je pokretao neki đavo da se pentramo na dedinog konja. Suviše mali da bi se popeli, došli smo na ideju da skočimo na njega. Sa prikolice. Elegantan skok. I još elegantnije stropoštavanje na zemlju. Konju pod noge. Gledamo se. Konj i ja. On gleda od gore. Začuđen. Ja gledam od dole. I ja začuđen, što me nije izgazio. Glava mi pored kopita. Stoji ukočen. Mrda samo ušima. To je valjda konjski ekvivalent pitanja: - Šta radi ovaj idiot? Mnogo kasnije saznajem da konj nikad neće zgaziti čoveka koji je pao. Ako ga vidi. Ako mu ne vežu oči. Za razliku od nekih ljudi. * * * 1974. Svetsko prvenstvo u fudbalu , u Zapadnoj Nemačkoj. Domaćini u finalu porazili Holandiju 2-1. Toliko o travnatim fudbalskim terenima. Školski odmor u staroj školi sa prostranim dvorištem. Travnatim. Dečaci iz viših razreda nose na leđima one iz nižih. Onaj krupniji je konj. Onaj sitniji konjanik. U ovom slučaju pravac i smer kretanja određuje stariji. Dakle, konj. U prolazu pored drugog konja sa konjanikom, mališa hvata suparnika. Cilj je da ga obori na zemlju. Po mogućstvu i onoga koji ga nosi. Gledam tu zanimljivu igru. Prilazi mi najstabilniji konj koji se može zamisliti. - Mali, penji se. Šta ću. Penjem se. Uleće u gužvu gde se nekoliko kentaura kovitla. Neko me hvata oko vrata. Padam unazad. Pada sve, osim nogu. Konj me ne ispušta. Pridižem se. Suviše lagan, ne opterećujem svog konja. Već vidim da u ovoj igri mi pobeđujemo. Prvi konjanik koga sam dohvatio pada na zemlju. Sledećem društvo na zemlji pravi i njegov konj. Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Obaram sa obe ruke. Po dva konjanika odjednom. Gužva sve manja. Ostaje još jedan par. Najjači konj u školi sa najjačim konjanikom. Da smo na zemlji, u pešadijskom okršaju, i moj konj i ja bi dobili propisne batine. Moj konj je niži od svog suparnika a ja od svog. Nula poena za nas. - Prebiće nas. Kažem. - Neće. Ovaj je glup, a i nosi na leđima težeg dečaka. Ako te dohvati, ne odupiri se. Samo se opusti. Ja te neću pustiti da padneš. Verujem mu. Leteo sam unazad nekoliko puta. I svaki put se pridizao. - Jači su. Ne mogu mu ništa. - Samo ga uhvati za ruku kad te sledeći put dohvati. I ne puštaj. - Oboriće me. - Prekini. Uradi kako sam rekao. U sledećem sudaru hvatam ruku koja me steže oko vrata. Ne puštam. Moj konj trči u krug oko protivnika. Izbacuje ga iz ravnoteže. Na zemlji su. Crveni, raščupani i izgrebani, ostajemo sami na bojnom polju. Svoga konja nisam posle često sretao. Uskoro se odselio. Otišao u neki drugi grad. Gde god da je, sigurno i dan danas dobija bitke. * * * 1974. U Bostonu počinje prinudni prevoz učenika autobusima kako bi se škole desegregirale, što izaziva nasilne proteste belaca u Južnom Bostonu. Teča se priseća svog školovanja. - Deca sa sela su uvek nekako lošije prolazila u školi od gradske dece. Protekcija. Razumem to. Protekcija je ono kad učitelj Pera drugoj deci daje teška pitanja a meni laka. Nešto sam mu poseban. Valjda zato što mu jedini odbrusim. I kad je ljut. Pa me pošalje u ćošak. A smeje se posle. A i ne stojim dugo u ćošku. Par minuta. Ostali stoje do kraja časa. Protekcija. Klikeri su bili strogo zabranjeni u školi. Zbog njih na jednom odmoru počinje tuča. Dva-tri para se valjaju po zemlji. Gomila stoji i navija. Mali debeljuca nas gura. Pravi prostor za ove što se valjaju. Vidi se da bi se i on rado pobio s nekim. Traži žrtvu. A kad u nekoj gomili za minut ne otkriješ ko je žrtva - budi siguran da si to ti. Valjamo se i čerupamo. Teži je bar deset kila. I trapaviji. Održavam nerešeno. Galama prestaje. Nadvio se taman oblak. U obliku učitelja. Hvata dvojicu najbližih za uši. Sreća što nije hobotnica. Vodi nas u praznu učionicu. Postrojava. - Ti beži na kraj reda. Bežim. Pleni klikere. Lepi svakom po vruću zaušku. Vaspitnu. Po prijemu porcije izlaze napolje. Trljaju obraze. Druga deca se smeju. Ostadoh sam. - Šta se biješ sa onim kad je duplo teži od tebe? - Nije duplo! Smešno mu. Vadi plen iz džepova. Trpa u moje. Đačka kecelja se otegla od tereta. - Beži na čas! Nešto me bilo sramota. Samo ja nisam dobio po ušima. Još mi dade i njihove klikere. Crvenim se. Izlazim. Smeju se i meni. - Ovaj je najcrveniji. Dobio je najviše. Ćutim. Nije sve onako kako izgleda. * * * 1974. Na Pesmi Evrovizije pobeđuje ABBA sa pesmom “Waterloo”. Waterloo je mesto na kome 1815. Napoleon gubi svoju poslednju bitku, što je prilično vaspitno delovalo na njega. Tečine vaspitne mere su se svodile na priče i šale. Ako mu se nešto nije svidjalo jednostavno bi ćutao. Dovoljno. Za razliku od njega, učiteljica je bila pristalica klasičnih disciplinskih mera. Naučila nas je da snosimo posledice svojih gluposti. Najbolja učiteljica na svetu. U kasnijim razredima dobili smo nastavnike. Pri kraju osnovne škole pokušavali su da kanališu našu energiju raznim proslavama, priredbama i sličnim aktivnostima. Biser je bio omladinska politička škola “Borbe”. Odabrani učenici čitaju godinu dana nekakve tekstove iz tih novina i na kraju polažu. Sve bi to bilo lepo da nam primerke “Borbe” nisu dali par dana pre polaganja. Tridesetak kilograma novina po glavi učenika Naravno da nismo stigli ni da prelistamo to blago. Rezultat očekivan. Svi položili.

01.04.2019.

Povratak u sedamdesete

- Zdravo tečo! - Zdravo Miloše, izvoli, sedi. Kako napreduje tvoja škola? - Škola ne napreduje, stoji na mestu. A ja idem na opštinsko takmičenje iz fizike. - Bravo Mićo! - Jesam li zaslužio pričice? - Jesi. Gde smo stali? - Rekao si da ćemo se vratiti na pričice iz sedamdesetih godina prošlog veka. - Da, pričali smo o teči Žiki … * * * Jesen 1973. Pljačkaš banke u Stokholmu uzeo je četvoro ljudi za taoce. Tokom šest dramatičnih dana između pljačkaša i zarobljenika razvilo se prijateljstvo koje je kasnije opisano i analizirano kao "Stokholmski sindrom". Teča Žika sklapa “Politiku”. - More, veći su pljačkaši ovi u prodavnicama. Mnogo skupo sve. Kako će ovaj narod živeti? Tih godina vladao je lep običaj da gosti donose deci poklone. Čokolade. Nešto od odeće. Novac. Zelenu novčanicu od 5 dinara investirao sam u 50 klikera. Novčić od 50 para u pet kugli sladoleda. Prodavac sladoleda u belom kratkom mantilu. Bela kapica. Bela kolica. Drvena sa drvenim točkom. Kolica sa sandukom. Sanduk sa dve metalne posude. U jednoj vanila. U drugoj malina. Nekada čokolada. Vanila i nešto. Pričaju mi da su nekada sladoledžije primale jaja umesto novca. Jedno jaje za jednu kuglu sladoleda. Ekonomija. Trampa. Posle je nestala trampa. Nestala su i kolica sa sladoledom. Kasnije smo dobijali džeparac. Posle toga učeničke kredite i studentske stipendije. Trećinu jedne stipendije potrošio sam na knjigu “Mjerenja u elektrotehnici”. Ili je knjiga bila preskupa ili je stipendija bila mala. Ne znam. * * * 1973. Marlon Brando odbio da primi "Oskara" za glavnu ulogu u filmu "Kum". Teča odbio ponuđeni remi. Posle toga dobio mat. - Bre,bre, a lepo si mi nudio remi! Ajde da popijemo šerbet, pa da odigramo još koju partiju. Teča je voleo mleko u svim oblicima. Mleko, šerbet, bela kafa, kiselo mleko, jogurt. U selu je skoro svaka kuća imala bar jednu kravu. Ostali su imali kantice za mleko. Rano jutro. Krave izlaze na pašu. Stotinak krava kreće ka izlazu iz sela. Preko livade. Prelaze preko uzvišenja. Nestaju. Odlaze na pašnjak. Vraćaju se predveče. Kapije otvorene. Nijedna ne promašuje svoju. Muža krava. - Baba, kad si naučila da muzeš krave? Smeje se. - Otkad znam za sebe. Morala sam sve da naučim. Rano sam ostala bez roditelja. Umrli su od španske groznice kad sam bila mala. (Pandemija španske groznice 1918. godine. Pedeset miliona mrtvih.) Ćuti i muze kravu. Presipanje iz kante u kantice. Onih koji nemaju kravu. Sipanje preko gaze. Od viška mleka prave kajmak. Sir. Stado čuva porodica. Samohrana majka sa petoro dece. Na glavi joj marama. Na nogama gumene čizme. Nekakav stari muški sako i suknja. U ruci štap. Deca slično obučena. - Ovo će biti pravi ljudi kad odrastu. Pošteni i vredni. Tako kaže teča. - Tečo! I Nikola Tesla je bio čobanče! “Grmi negde nad Likom, I majka zove čobanče drago: Nidžo, jabuko, poteraj kući blago.” Tako kaže pesma. Teča klima glavom: - Ove čobančiće plaćaju u jesen. Na kraju sezone. Kad počnu kiše. Tad prestaje ispaša. Do proleća. Od seoske livade napravljen fudbalski teren. Prvenstveni meč. Najniže lige. Iz nje nema ispadanja. Skoro trideset gledalaca. Domaći u plavim dresovima. Gosti u belim. Stižu krave. Utakmica prekinuta. Dok ne prođu. Viša sila. * * * 1974. Grupa kineskih seljaka iz pokrajine Šensi otkrila hiljade glinenih statua koje su predstavljale vojsku prvog kineskog cara Ćin Ši Huanga. Tečina drvena vojska razbijena. Usamljeni kralj luta po tabli. Teča rezigniran. - Šah je važan, ali je škola najvažnija. Voliš li da ideš u školu? - Obožavam. Rezigniran i ja. Mada, ima tu i nekih zanimljivih aspekata. Učiteljica, na primer. - Deco, Nova godina se bliži. Donećete sutra svako po jedan poklon. Knjigu, igračku, bilo šta. Sve poklone ćemo staviti na sto. I svako će dobiti po jedan. Tako će svako od vas dati i primiti poklon. - A šta ako dobijem baš onaj poklon koji sam doneo? Ipak nisam pitao. Podela. Na stolu različiti pokloni. Od čokolade do preskupih igračaka. Učiteljica ih deli. Najlepšu igračku dobija sin pomoćnika direktora naše škole. Slučajno. Nema veze. Ima još lepih igračaka. Deca uglednika baš imaju sreće. Dobijam jeftini, mali, plastični auto sa pijace. Slaže mi se po boji sa plastičnim sandalama na kaišiće. Pažljivo ga nosim. Da se ne polomi. Tešim se. I ja sam dobio lep poklon.

31.03.2019.

TEČA SA PRIMORJA

- Tečo, da li ti imaš još nekog teču? - Imam Miloše. - Pričaj mi o njemu! - Teča, sa mamine strane, najviše voli salatu. Hladnu. Iz frižidera. Malo paradajza. Malo krastavaca. Paprika. Maslinovo ulje. Trunka sirćeta. Jede teča i sve ostalo. Ali ladna salata je ladna salata. Ako hoćeš priče o njemu, preskočićemo period od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka. - Ajde da preskočimo, pa da se vratimo! - Dobro. Ali prvo jedna pričica o tetki… * * * Sedamdesete. Tetka neudata. Teča i ladna salata, još su daleka budućnost. Došla s posla. Odmara. Ulazi moja ujna. U ruci drži šoljicu za kafu. - Nestalo mi soli. Sipaj mi malo. Tetka ustaje. Sipa. Malo kasnije. Opet ujna. Opet šoljica. - Da nemaš možda malo ulja? Ima ulja. Treći put. - Nisam videla da nemam sirćeta. Tetka na ivici nerava. Biće grmljavine. A nije red da se svađa sa bratovom ženom. Tek su se uzeli. Sipa sirće. Kadar prvi, četvrti put. - Šta je sad? Nad glavom tamni oblaci. - Imam samo jedan krastavac. A treba mi još jedan. Tetka grmi. - Evo ti još dva! Treba li ti još nešto? Da ne ustajem opet! Ne treba. Ima sve. Bar misli da ima. Minut kasnije. - Jesi li zaspala? Treba mi i malo paprike. Konačno kreću munje. I poneki grom. - Što se ljutiš? Jesam li ti dosadna? - Nisi dosadna! Samo mi drugi put, odmah reci da ti ja napravim salatu! Lakše mi je tako! Napomena:. Munja je pražnjenje elektriciteta između dva oblaka ili oblaka i zemlje. Grom je pražnjenje elektriciteta između oblaka i zemlje. Svaki grom je ujedno i munja. Grmljavina je zvuk koji proizvodi munja. * * * 1992. Carevo bupilo. Zidamo kuću. Glavni majstor, teča sa primorja. Zida brzo. Petoro ga opslužuje. Malter, blok, mešalica, cement, pesak,voda. Brže,brže. Sedam reči mu dovoljno. Nama se ruke otegle do kolena. - Tečo, sigurno bi sad mogla jedna kafa? - Kad dođemo do pola. Stativa. - A da popiješ jedno pivo? - Može. Stavi ga tu negde. Opet stativa. Nema pauze. Prinosimo blokove. Jedan pada. - Šta je to bupilo? Smejemo se. - Odakle ti taj izraz? - Ništa vi ne znate! Tamo gde je konjic cara obalio, tu je carevo bupilo! Konsultacije u toku. - Odakle je izvukao bupilo? - Nisam to nikada čuo. - Možda je izmislio? - Ne verujem. - Ko zna. Potražićemo. - Najbolje da pitamo tetku. Pitamo teju. - Tejči, šta je carevo bupilo? - Ma, to je iz neke narodne pesme. Toliko o tome. Prolaze godine. Telefon. Zove brat. - Zidanje Ravanice! Zidanje Ravanice! - Kakve Ravanice? - Pesma se zove Zidanje Ravanice-opet. Zbirka iz 1845. godine. Slušaj: “Pod carem je konjic poskočio, I sa sebe cara obalio. Tu se zove Carevo Bupilo”. Slučaj rešen! * * * Još jedno bupilo. Stigli na primorje. - Gde je teča? - Na obali. Pravi mulo. Vidi tetka da ne znamo šta je to. - Za privezivanje čamaca. - A! Mol! Tetka se smeje: - Ne, nego je C-dur! Uzimajte kofere, da vam pokažem sobu! Kasnije. Silazimo do obale. Teča završio mol. - Momci, ne ulazite u barku bez mene! Za čas se vreme promeni. More vas može odneti na pučinu. - Naravno da nećemo. Naravno da jesmo. Veslamo pored obale. Kupači nas gledaju, pomalo zavidno. I kupačice. Vraćamo čamac. Ručak. Teči oblaci iznad glave. - Ko je od vas dirao barku? Pita tiho. Opasno tiho. Nema vrdanja. - Ja sam. Kako si otkrio? - Ne umeš da vežeš mornarski čvor. Stvarno ne umem. - Nemojte to više raditi. Nije meni žao barke. Bojim se da vas more ne odnese. - Nećemo više, stvarno. Stvarno jesmo. To isto popodne. - Zapamtio sam kako je vezao čvor. Neće nas ukebati. - Džabe ti čvor. Eno teče na obali! Maše nam! Stvarno maše. U drugoj ruci drži motor za čamac. - Momci! Ajte amo! - E, sad će nas podaviti ko mačiće! A lepo je rekao da ne diramo čamac. Veslamo do obale. Teča prihvata konop. Namešta motor. Sedimo kao pokisli. - Sigurno će nas izvesti na pučinu i baciti tamo gde je more najdublje. Da nas ne baca za džabe u plićak. To će biti naše Carevo Bupilo. Šapućem. Teča ćuti. Pali motor. U narednih par sati pokazuje nam kilometre obale. Priča istorijat mesta pored kojih prolazimo. Pravi turistički vodič. Vraćamo se. Sunce zalazi, kao na razglednicama. Na plažama tek poneki kupač. Vezuje čamac. - Nemojte da ... Odmahuje rukom. - Ajmo poć na večeru. Brinuće se tetka. * * * I još jedno. U tečin komšiluk stigli furešti. Stranci, došljaci, turisti. Iz Poljske. Tetka uključila radar: - Nešto se vaš teča mnogo mota oko onih Poljakinja. - Poslom. Betonira nešto. Branimo teču. - Izbetoniraću ja njega, ako nastavi da ide tamo. Sledećeg jutra. Razvlačimo se po krevetima. Tetka zove na doručak.Teča sedi u trpezariji. Pred njim kafa i čašica loze. - Dobro jutro tečo! - Dobro jutro momci. Teča nešto suviše tih. Tetka larma u kuhinji. - Mi stigli pred zoru. Crkli od gladi. Nismo hteli da palimo svetlo. Našli neku paštetu u frižideru. Nismo našli hleb u kutiji. Prepipali celu kuhinju. - Ostavili smo vam oval sa roštiljom, i ribom na gradele, nasred stola. I poruku da sve pojedete! - Napipali smo posle. Tu je bio i hleb. I salata. Pojeli smo svu ribu. I ražnjiće. Ćevape nismo mogli. Prejeli se. Tetka treska ladnu salatu pred teču. Vraća se u kuhinju. - Jel tejči nešto ljuta? Da je nismo probudili kad smo bauljali po kući? - Nije zbog vas. Bocka salatu viljuškom. Jasno. Poljakinje. Tetka grmi iz kuhinje. - Mator čovek, a ponaša se kao balavac! Teča se vadi. - Kažem ti da sam sedeo celu noć sa doktorom. Imao je neke goste. Pravio feštu. Popili smo malo više vina. To je sve. A dobro vino ima. To već govori nama. - Moram poć na rabotu. Postavljam neke kandele duž šetališta. Ode teča. Tetka i dalje varniči. - Tejči, nije šećer u vodu. Sedi sa nama, da popijemo kafu zajedno. Seda. Hukće. - Vidiš da teča nije ništa kriv. Bio je sa doktorom. - Kakvim crnim doktorom! Dovukao se kući malo pre vas! Jedva je stajao na nogama. Dok sam mu oblačila pidžamu sve vreme je pričao poljski! Dokaz izveden. Slučaj završen. Teča bupio. * * * Teča o prioritetima. - Treba nekad i pojest, popit. Živi smo ljudi. Tetka ga sluša. - Ne kažem da ne treba. Ali ne treba ni preterivati. - Trebam poć piturat. Ode teča. - Šta je rekao, gde ide? Tejči prevodi. - Ide da farba nešto. Ukebala sam ga juče. Lepo sam mu rekla da smanji piće. Obećao je da će smanjiti. U neko doba se uzvrteo. Ide on da prošeta sa unukom. Kad su se vratili, pitam malog da li je deda pio nešto. A on kao iz topa: - Nije! Vidim da ga je to deda naučio. - Srećo babina, a koliko je piva popio? - Dva! * * * Teča o brodovima. - Razni ljudi dolaze u brodogradilište. Svakakav svet. Plove mesecima. Malo se odmore, pa opet na brod. Tako im suđeno.Priča nam jedan pomorac. Gde je sve bio. Kojim morima je plovio. - Koja zemlja ti se najviše dopala? - Meksiko. Brod stajao u luci, zbog utovara, desetak dana. Provodili se svake noći. U nekoj krčmi ... - Sreo si neku senjoritu! Jeste. Tukao se zbog nje sa nekim drugim mornarima. Ruskim. Jedva živ ostao. Ujutru, sav u modricama, otišao u cvećaru. Kupio sve ruže koje su imali. Dva mornara mu pomogla da ih nosi. Njeni ga lepo primili. - Svake noći, provod po krčmama. Sve sam pare potrošio. Kratko je to trajalo. Brod natovaren. Morali smo isploviti. Kad smo se vratili, pozajmio sam pare za autobus do kuće. - Nisi je preboleo? Retoričko pitanje. - Ni posle svih tih godina? Odmahuje glavom. - Pitali smo te za zemlju, a ne za senjorite. - Isto je to. Gleda negde u daljinu. Vidimo da je negde otplovio. Za Meksiko. Gde bi drugo?

31.03.2019.

O TEČI

Rođen u selu, teča nije imao priliku da izlazi, provodi se sa društvom, trči za devojkama. Par seoskih dešavanja, poneki vašar ili sabor. I to je sve. Seoska kafana namenjena odraslima. Svi se znaju i sve se sazna. I zašto trčati za devojkama? Treba biti domaćin, vredan, iz ugledne i bogate porodice. Imati imanje, njivu, šumu. Dovoljno da se devojka zainteresuje. Posle, naravno brak. Naravno deca. I neizbežni rat. Dobro de, i Švabica. Živi smo ljudi. A i zarobljeni smo. I mršavi. I pocepani. A Švabica jedra. Muž negde na istočnom frontu. Sluša Staljinove orgulje. Toliko o zabavljanju. * * * Teča o ratu. - Tečo, zašto su tebe zarobili Nemci? - Tako je to u ratu. A to je bio baš veliki rat. Svetski. - A jel ima i malih ratova? - Svakodnevno. Ratuje se zbog par metara međe. Zbog izvora vode. Zbog puta. Samo tu učestvuje malo ljudi, pa je i rat mali. Što je interes veći, veći je i rat. - A kad je rat najveći? - Kad se ratuje zbog ideja. Zbog ideje fašizma, komunizma, kapitalizma. Zbog ideje o ujedinjenju i razjedinjenju. Zbog ideje o carevini i ideje o republici. - Ideje su znači najvažnije? - Jesu. - Imam ideju da ti uzmem pare na pokeru. Hoćemo li ratovati zbog te ideje? - Nećemo. Mi smo teča i tečino. Mi smo iznad toga. Iznad rata. Podeli karte. * * * Tečin automobil. Vozio je rusku Volgu. Rusofil po opredeljenju, izbegao je izjašnjavanje o Informbirou. Samo bi ponekad, na klupici u dvorištu, u letnjem sumraku, tiho uzdisao za Staljinom. - Mnogo sam ga voleo. Ali ovi naši ... Jednom je Volgu vozio pedesetak kilometara pod ručnom kočnicom. - Vidim ja, neće da vuče! Baš čudno. Bila je kao lađa, dovoljna da primi pet osoba, cegere sa sirom i kajmakom, džakove brašna, pola svinjčeta, orahe, kese sa jajima, očišćenim kokoškama i svim ostalim što su donosili sa sela kad su nam dolazili u goste. Sve to je u tečinom odsustvu stajalo i u običnog Fiću. Samo malo teže. * * * Tečine posete. U jednoj od poseta našoj palanci "usred vojvođanskog žita", rekao je da mu se sviđa kako tu ljudi žive i rade. Video je život i rad u svakoj ogradi, prozoru, nedovršenoj kući. Nama svakodnevno, njemu zanimljivo. Svakodnevne ulice, zgrade, tereni, mostovi. I grad. Grad iz izraza “ići u grad”. Sa malim parkom, desetak prodavnica, kioscima. Onim na kojima prodaju stripove, kokice i semenke. Gradska biblioteka u kojoj možeš dobiti knjigu, ako imaš omotač. Za knjigu. Gimnazija u kojoj su neki opasni profesori. I mnogo odrasli maturanti. Ozbiljni i zamišljeni. Skupljaju se po kućama. Prave žurke. Mnogo ozbiljna i odrasla posla. Proći će dosta godina do moje mature. U istoj gimnaziji. I još malo više dok nisam prvi put uzeo dnevnik u ruke. U pomenutoj. Kao mnogo ozbiljan profesor. * * * Teča o gastarbajterima. Nikada više nije otišao u zemlju u kojoj je bio ratni zarobljenik. Posmatrao je naše ljude koji odlaze na rad u Nemačku. Znao šta ih čeka. Sećam se babe koja plače i dva ujaka koji gledaju auto kartu Evrope. Vratiće se za godinu dve. Čim zarade nešto para. Za kola, kuće. Tako kažu. Veče kad su se opraštali sa društvom. Sa gramofona trešti singl " ... ostavljam selo svoje ...". Sedamdesete godine prošlog veka. Godina-dve se pretvorila u skoro pedeset. Lakše je bilo teči da se vrati iz zarobljeništva. A nema više ni zemlje iz koje su otišli. Vremenom se topila. Od balkanske vrućine. Stekli su ono zbog čega su otišli. Izgubili sve ostalo. Nema ni babe. Ni autokarte.

31.03.2019.

TEČINI STAVOVI

* * * Te noći, kada sam prvi put video teču, poslednji gosti su stigli iz Novog Sada. Bračni par, kumovi. Uneli su talas hladnog vazduha, nešto snega i miris parfema. Kuminog. Kuma, visoka plavuša, elegantna, nasmejana. Kum skoro niži od nje. Gospodin čovek. Usred grljenja i ljubljenja čuo sam teču kako tiho govori: - Lele, crni kume! Shvatio sam da je teča prvi put video kumu. Nisam shvatio zašto je kum crn. I šta je loše u kuminoj lepoti i sjaju. Valjda kum treba da je srećan i zadovoljan? Trebalo mi je mnogo godina da razumem teču. Bio je mnogo iskusan i mnogo mudar. I bio je u pravu. Kao i uvek. * * * Teča o hrani. Babin nedeljni ručak. Hleb domaći. Pšenica sa njive. Meso iz dvorišta. Supa kuvana satima. Salate i voće iz bašte. Kolači. Štrudla s makom. - Mnogo dobro. Kaže teča. I posle takvog ručka teča je vrlo brzo bio spreman za užinu. - Ženo, daj malo od onoga ... Mnogo dobro beše. A šta užinate u školi? - Hleb sa paštetom, marmeladom, kiflu. - Samo to? - I mleko, čaj ili jogurt. - Malo je to. Malo. * * * Teča o plesu. - Užičko i moravac. I to bi bilo to. Dobro, i čačak. Ako izuzmemo polku, možda, bavarsku, poreklom poljsku. Sve preko toga bila je muzika, i ples, čupavaca.Tečin izraz za rok, pop i sličnu ikonografiju. Tečo, tečo, a Selma? A Sanjao sam noćas da te nemam? “Vidio sam u snu ljiljan bijeli i svatove bez pjesme. I tiho bez glasa, odlaze nekud, neki dragi ljudi.” U modi su bile žurke. To je ono kad se skupi par desetina tinejdžera kod nekoga kome roditelji nisu kod kuće. Tehnika vrhunska, gramofonske ploče. Long play za razliku od singl. I obavezno zamračen prostor sa par light nečega. Osvetljenje skoro nikakvo. Sumrak u prostoriji. Ljudi su tada najprijemčiviji. Zaostavština iz pećine. U sumrak kreću grabljivice. Ljudi se povlače u pećine. Svesni svoje ranjivosti. Postaju oprezni i prijemčivi. Hitler je počinjao govore u sumrak. Džaba mu. Teča je preživeo drugi svetski. * * * Teča o alkoholu. Rakija ujutru i pre ručka. Uveče samo vino. Belo uz ribu, crno uz nešto drugo. Znao je teča šta bude od lošeg vina. I još je neko znao. “Ne slušaj me mala, jer ćeš čuti, što ne želim reći, i nije istina, sve je to od lošeg vina. Ne gledaj me tako dok se ludi snovi množe.” Mnogo godina kasnije, pre nego što će me uspavati na operacionom stolu, žena anesteziolog reče: - Osetićete da vam se malo vrti, kao od čaše dobrog vina. Upitah je koja berba. Pogledala je u moj karton: - Šezdeset četvrta. Rekoh da je to bila dobra berba. Ustvari, nisam stigao da kazem. Te, šezdeset četvrte, snimljen je Grk Zorba, rođeni su Sandra Bulok, Monika Beluči, Nikolas Kejdž i Rasel Krou. Nobelovu nagradu za mir dobio je Martin Luter King. Olimpijske igre održane u Tokiju. Poginuo Slobodan Penezić Krcun. Če Gevara održao govor u Ujedinjenim nacijama. A ja sam bio suviše mali da sve to zapamtim. * * * Teča o obući. Predratni teča je nosio cipele fabrike Bata. Batine cipele. Za vreme rata cokule. I gumenjake. Mnogo kasnije Borovo obuću. Ili Planika. Tu negde smo i mi počinjali. Plastične sandalice na kaišiće. Sa zatvorenim ili otvorenim vrhom. Ove poslednje idealne za zapinjanje. Delimično krive za večito oderana kolena. A i laktove. Dobro, i fudbal je kriv. Patike evoluirale od krpenih, tamnoplavih Borovo, do šangajki. A onda vrh vrhova, Puma ili Adidas. Pumu su nosili mekušci. Adidas je bio za prave momke. I kako teči objasniti da nisu svi Adidasi isti. Bela Olimpija sa crveno plavim prugama. Ne razume on to. Još su mu gumenjaci pred očima. * * * Teča o čitanju. Intelektualac, ljubitelj istorijskih tema. Ne razume kako neko može čitati stripove. Strip o Tarzanu, posle toga Mirko i Slavko. Mnogo pre pojave italijanskih kaubojskih stripova. Komandat Mark, Veliki Blek, Kit Teler. Kruna svega, Politikin Zabavnik. Na stolu pored Večernjih Novosti. Politikin Zabavnik je bio znak da je petak, kao što je pijaca bila znak da je sreda ili subota. Kajsije, trešnje, jabuke. Pre toga obavezno doručak. Vruć hleb i mileram. Ponekad odlazak na pijacu. Umiveni i očešljani, zalizani. Nevidjena gužva između tezgi. Zveket kantara i vika. Lubenice i dinje. Gipsani patka i zeka. Povratak kući. Zeka se odmah razbio. Patka nešto kasnije. Tom Sojer, ako nema dece na ulici. Grof Monte Kristo i Tri musketara, ako pada kiša. Na televiziji jedan jedini program. Piše u novinama da će u četvrtak biti film. Nije važno koji. * * * Fudbal iznad svega. Beograd je pružio teči priliku da odlazi na stadion Crvene zvezde. Mali provincijalci su pratili utakmice preko radio Beograda. Nedeljno popodne se pretvaralo u nedeljno veče. Kako otići u ponedeljak u školu u neznanju. Ko je pobedio, a ko izgubio. I ko vodi na tabeli. Sportski pregled sa svim golovima. Crno belim. I reporter koji objašnjava da ekipa u zelenim dresovima napada ekipu u plavim. Jasno uočljiva crno-bela razlika. Njemu nije bilo jasno kako pored Zvezde i Partizana neko može navijati za splitski Hajduk. - Bacio se na ujčevinu. Pravda me stari. A ujčevina iz Knina. Šta da se radi. Neka on meni objasni zašto je prvo navijao za OFK Beograd, a tek onda za Zvezdu. Zato što je posle rata šegrtovao negde u Beogradu? Ili zbog omladinske radne akcije, izgradnje Novog Beograda? Istog onog na kome ću raditi skoro pedeset godina kasnije, kad njega više ne bude. A ni teče. * * *

30.03.2019.

DEFINICIJA TEČE

Dečak Miloš zamišljen. Pita: - Tečo, šta to znači: TEČA? - Teče mogu biti sa mamime i sa tatine strane. Za razliku od članova porodice koji to postaju rođenjem, teča mora da se izbori za svoje mesto. Tako što će osvojiti tetku. Samim tim, on pokazuje određene kvalitete, koje ne moraju imati oni koji po rođenju postaju članovi porodice. Ako se dopao tetki, velika je verovatnoća da će se dopasti i njenim sestrićima ili bratancima. Zato je teča član porodice na koga se dečaci najčešće ugledaju. - Baš dobra definicija! Znači da su ove priče o tečama. Ili tečine priče. - Jeste Miloše. Ponekad, i jedno i drugo. - Pričaj mi o tvojim tečama! * * * Zima 1972. Japanski vojnik Šjoići Jokoi otkriven je na pacifičkom ostrvu Guam, gde se 28 godina skrivao u džungli, ubeđen da Drugi svetski rat još traje. Teča Žika je među prvima saznao da se Drugi svetski rat završio.Preživeo je nemačke logore za ratne zarobljenike i odlučio da nikada više ne bude gladan. - Lako je s njim, pojeo bi i kuvane grančice, da mu skuvam, beše omiljena tetkina izjava. Spadao je u kategoriju trbušastih direktora. Od garderobe, imao je samo bele košulje, kravate i odela. I naravno šešire. Prvi put sam ga video jedne zime. Pomalo proćelav, naočare, bela košulja i kravata. Normalno? Pa ne baš za tu priliku. Bilo je veče, sneg do kolena. Seoska idila. Babina trpezarija i prepun sto. Mnogo ljudi. Uglavnom poznata lica. Rodbina. Odeveni u stilu ranih sedamdesetih godina prošlog veka. Nekako svi isti. Sem njega. Pronicljiv pogled preko naočara, širok osmeh. - A gde nadjoste Dimeta? Prva rečenica koju je izgovorio. Legitimisala ga je kao pravog teču. Niti sam ja Dime, niti me neko tražio, pa me našao. Klasično za teče. Pomalo rasejani. I potpuno neopterećeni svojom rasejanošću. Kao zet u kući ženine familije ukazivao je poštovanje dedi, i nešto manje ostalima. Sarma, pečenje, kiseli krastavci i paprike, sveži čvarci, vruć hleb, sir, kajmak, babina cicvara, štrudle, kolači ... Nije lako biti teča. Duga zimska noć se posle večere pretvorila u veliku pričaonicu. Dedine priče sa frontova - od Karpata do Soluna. Teča u zarobljeništvu. Teča kao ratni zarobljenik na imanju neke Švabice. Švabica u priči marginalizovana - tetka pažljivo sluša. Povratak u Jugoslaviju, vozom. Posleratne gladne godine, studije i na kraju direktorska fotelja u Beogradu. Tečina priča o nekom pukovniku sa kojim vodi teške bitke za šahovskom tablom. Tetka uzdiše. - Posvađaju se oko šaha, pa se razidju da se nikad više ne vide. Do sutra. Nameštamo figure. Sa tadašnjih devet godina, i naizgled još mlađi, delovao sam kao mali pacer. Vukao je poteze i pratio razgovore oko sebe. U drugoj partiji je manje pričao, i sve sporije igrao. Posle petog poraza, pogledao me preko naočara i rekao: - A bre, pa što ne kažeš da dobro igraš? Šta bih dao da igram kao ti. Šta bi radio onom pukovniku, breee. A kakav si u pokeru? Joooj. Beše blizu ponoći kad je teča izgubio sav sitniš. I tetkin. I babin. Nije se naljutio. Razbijen u dve omiljene discipline ostao je pravi džetlmen. I stekao idola. Klinca. Priliku da mi se revanšira dao sam mu posle deset godina. Kao vojnik na odsustvu, zaokupljen svim drugim, samo ne šahom, dozvolio sam mu da izvuče nerešeno. Samo me pogledao i konstatovao: - Pustio si me. - Nisam. Nije mi verovao. I nije se ljutio. Pravi teča.

30.03.2019.

VINETU

Jesen 1970. Tata nas teši.. - Niste vi mali. Mladi ste. Niski ste. Ali niste mali. Škola beše pola kilometra daleko od kuće. Dug put. Kad si mali. Put zimi očišćen pored kuća. Nanosi snega viši od mene. S proleća, barice na putu. Šljapkamo po njima. Ne promašujemo ni jednu. Leti prekriven dudovima. Belim. I ponekim crnim. Poneki padne na odeću. Teško se pere. S jeseni, na putu gomile lišća. Vučemo noge. Lišće šušti. Uživanje. Dudove su posekli. Pravih snegova odavno nema. A ni barice nisu duboke kao nekada. Ili smo ih prerasli. * * * Prodavnica. Na polici kesice sa žvakama. Kesice od papira. U njima plastične figurice. Kauboji i indijanci. Konjići. Bizoni I medvedi. Drvo. Drvo potrebno da se iza njega sakrije indijanac. Pipkanjem kesice mogla se prepoznati figurica. Preturanje kesica. Pipkanje. Preturanje. Prodavačice gube nerve. - Pipkanje nije dozvoljeno! Ne vidim nikakvu štetu od toga. Neka žena pretura hlebove. Prepipava svaki. Gnječi. Prevrće. Zagleda. Da li je reš ili nije reš? Njoj ne kaže ništa. Nismo isti. Uopšte nismo isti. * * * Karl Fridrih Maj (1842-1912) gledano očima onih koji su ga poznavali, bio je „varalica, lažov i lopov“. Napisao je dva i po metra avanturističkih romana. Pisao je o Divljem zapadu iako nije kročio u Ameriku. Bili smo mali i sve smo mu verovali. Kao što smo verovali u Deda Mraza. Kao što smo verovali da miš donosi poklone. Kad ispadne mlečni zub. Nadješ neku rupu koja liči na mišju. Ostaviš zub u rupu i izgovoriš želju. Sutradan pored rupe nađeš ono što si poželeo. Doneo miš. Nekako smo sumnjali da je sve to nameštaljka da bi manje plakali kad nam ispadne zub. Ali pokloni su uvek bili pored rupe. Čemu onda sumnja? Nekako se uvek dešavalo da se mama, kao slučajno, raspituje šta smo rekli mišu da nam donese. I nekako se uvek dešavalo da nađemo poklon popodne, kad se tata vrati sa posla. Koincidencija. Jutro posle ispadanja zuba. Proveravanje rupe, beskonačno puta. Nema ništa. Opet nema. Mnogo nestrpljivi i mnogo dosadni. Mama objašnjava: - Miš je mali. Teško mu je da dovuče poklon. Doneće kasnije. Zaista je donosio. Vremenom je ponestalo mlečnih zuba. Miš je ponovo bio samo miš.

30.03.2019.

BOŽIĆI I NOVE GODINE

1929. Jugoslovenski kralj, Aleksandar Prvi Karađorđević, ukinuo je Vidovdanski ustav, raspustio Narodnu skupštinu i zaveo ličnu vlast u državi. Te godine se rodio tata. Dvanaest godina kasnije, demonstranti su uzvikivali “Bolje rat, nego pakt!” Rat je počeo desetak dana kasnije. Kada se završio, tatu su poslali u Beograd. U zanatsku školu. Pamtio je neke posleratne dočeke u beogradskim kafanama i restoranima. - Novu godinu su izmislili da bi potisnuli verske običaje. Pre rata smo slavili Božić. - Šta ste dobijali na poklon? - Drvene konjiće, trube, lutke ... Dečije stvari. Logično. Tata je imao pune ruke posla kad su u modu ušle farmerke iz Trsta. Uske i pripijene. Obavezno ih je trebalo suziti. - Nećeš moći da ih obučeš. - Samo vi suzite još malo. Često sam utrčavao u kuću, da pijem vodu, uzmem loptu, igračke ... Zaticao ih kako se bore da uđu u dva broja manje farmerke. Borba neprestana. Neka bude što biti ne može. Ipak, nekako uspevaju. Sve kipi. To je to. Komšinica je krenula sa dečkom vrlo nedavno. Treba izaći u grad. U farmerkama. Tri puta sužavanim. - Dete ako ih još malo suzim pući će na tebi. Ona insistira. Još samo malo. - Kažem ti da nećeš moći ući u njih. I dalje insistira. - Dođi za pola sata. Sužava. Pomalo gunđa. Priča sam sa sobom. - E sad ti ih ni dečko neče moći skinuti. Ako uopšte uđeš u njih. Uspela je. Za dečka ne znam. * * * 1934. William Clark Gable dobio Oskara za film “Dogodilo se jedne noći”. A dogodilo se i da se rodila mama. Negde pred Novu godinu. Tačan datum nepoznat. Deda otišao da prijavi rođenje. - U mene se našlo žensko dijete. - Koji datum da upišemo? - Na prilike, deset dana pre Božića. Toliko o tadašnjoj administraciji. Inače, mi nismo slavili Božić. Dobro de, onako, pomalo. Slavili smo Nove godine. One su za nas dugo bile jelka, ukrasi, prskalice, paketići iz preduzeća, novogodišnji program. Crno beli. Sarma od tri dana, prasetina, kolači i sokovi. Obično smo se do pred sam doček družili sa raznoraznim ženskim osobama. Dolazile su na dan pred Novu godinu. - Saznala sam jutros da ću ići na doček u hotel. Možeš li mi ... skratiti, produžiti, suziti ... haljinu, suknju, kostim ... Uvek ista priča. Mama je radila, a mi se družili. Sve dok ne završi. - Malo mi je tesna haljina u gornjem delu. Napravi veći izrez. Pola sata kasnije. - Sad mi se sve vidi. Biće tamo i starijih osoba. Smanji ga malo. Još pola sata kasnije. - Sad se ništa ne vidi. Biće tamo i mladića, treba ponešto da vide. Još, još pola sata kasnije. - Sad se opet previše vidi. Ispašće mi. - Ostaće mi deca bez večere i kolača, reci šta hoćeš. - A možeš li da napraviš tako da stari ništa ne vide a da mladi vide? Nije nam baš bilo jasno šta to treba da se vidi-ne vidi, ali smo i onako mali znali da ćemo večerati pred ponoć. Možda. * * * Nove godine, sedamdesetih. - Žao mi jelki. Kaže tata. - Posekoše sve što se u gori zeleni. Dovlače ih na pijacu kamionima. Prodaju za skupe pare. Seljačka posla. Nije razumeo da nema Nove godine, ako nema jelke. Sa šarenim ukrasima. Kuglama, zvezdama, trakama. I redovnim salonskim bombonama. Svilenim. Ne baš ukusnim. - Sutra je Nova godina, a nemam para ni deci da okitim jelku. Žali se mama. Tetka sluša. Tek se zaposlila. Dobila prvu platu. Izvlači odnekud crvenu novčanicu. - Kupi im ukrase. Ja bi to ionako potrošila u kafani. Tetka kao tetka. Teja. Tejči. Jelka okićena. Odgledan crno-beli novogodišnji program. I repriza crno-belog … Iglice masovno napuštaju jelku. Ukrasi u kutijama. Čekaju sledeću godinu. Paketići ispražnjeni. - Ma, nisu ni ove svilene bombone baš tako loše. Kad nema drugih.

30.03.2019.

KAD SI MALI.

Leto 1969, Nil Armstrong je postao prvi čovek koji je zakoračio na Mesec. Dole, na Zemlji, svadbeno veselje u jeku. Običaj je da se neko od mališana zavuče ispod stola i skine mladinu cipelu. Da bi mlada svoju cipelu dobila nazad, dever mora da je otkupi. - Mali, ajde da ukradeš mladinu cipelu. Podvuci se ispod ovog stola, i onda idi četvoronoške do njenog. Kad ukradeš cipelu, vrati se istim putem. I pazi da te niko ne vidi. Panika. Kako da ukradem ? Mlada će osetiti da joj neko skida cipelu. Uplašiće se. Šutnuće me. Od straha. - Neću! - Pusti ga, dete ima samo pet godina. Naći ćemo neko starije. Mnogo kasnije sam saznao da se mlade baš i ne daju tako lako preplašiti. Pogotovo ne od svadbenih običaja. * * * Zima 1970. Stupio je na snagu sporazum o zabrani upotrebe atomskog oružja. Upotreba vaspitnih oružja, poput varjače, bagremovog prutića i sličnih inkvizitorskih sredstava još uvek nije zabranjena. Mama na poslu. Čuva nas jedna devojka. Ujak, mlad momak, često dođe da nas obiđe. Ponekad sestru i mene odvedu u poslastičarnicu. Malo mi čudno što sedimo za odvojenim stolovima. Još mi čudnije što smo mi u jednom uglu, a oni u drugom. Pojeli šampite. Popili limunadu. Postaje dosadno. Prilazim njihovom stolu. - Pričajte nam neku priču! Vraćaju me nazad. Nekoliko puta. Pretvaram se u nesnosno derište. - Ovde je dosadno! O čemu toliko pričate? Zašto mi ne možemo da slušamo? - Idi i nacrtaj nešto! Kad završiš, idemo kući. Nastavljaju razgovor. Vraćam se za minut. - Jesam li ti lepo rekla da nacrtaš nešto? - Završio sam. Pokazujem list sa gomilom besmislenih kružića. - Kakav je to crtež? - To su oblačići! Blago podsećanje na bagremov prutić vraća me na mesto. O čemu su pričali, saznali smo tek iduće godine. Kad su se venčali. * * * Proleće 1970. Klik - klak je opet u modi. Ne treba prekidati damu kad govori. Ako ti se ne sluša, nađi učtiv način da odeš. Tako kaže bonton. Kako da odem, kad mi je zabranjen izlazak na ulicu? Zbog ko zna kakvog nedela. Prinuđen da slušam mamin razgovor sa komšinicom. A baš mi se ide napolje. Uzimam klik-klak. Dve kuglice na kanapima. I mali obruč. Kuglice vise. Kad povučeš obruč uvis kuglice se sudare. Bučno. Jedan sudar gore. Jedan sudar dole. Sudaraju se sve brže. Glasnije su od razgovora. Povećavam brzinu. Ne čuju jedna drugu. Besomučno mlatim kuglice. - Izlazi napolje! Cilj postignut. Na učtiv način. Sloboda.

27.03.2019.

NEDOVRŠENA PRIČA

- Tečo! Šta se posle desilo sa učenikom? Da li je pronašao pripovedača? Gde je kraj ove priče? - Zašto bi svaka priča morala imati kraj? Neke priče se nikada ne završe ... Neke traju, neke se nastavljaju. - Ispričaćeš mi nekada kraj ove priče? - Hoću. Na kraju. - A ona koju si hteo da mi ispričaš? Kad si bio mali. Sigurno si bio mala ćelava beba? - – Svi su nekad bili male ćelave bebe, samo to nekako brzo zaborave. Vidim da te zabavlja ideja o malom ćelavom teči. Bilo je to nekako ovako ... * * * Zima 1964. Tog dana, Elizabet Tejlor se razvela četvrti put. Sledeći, peti od osam brakova, sklopiće sa Ričardom Bartonom. . Dva dana kasnije, proslavljen je Osmi mart. Martovska hladnoća. Sneg do kolena. Srećni otac dobio na sportskoj prognozi povelik iznos, za koji je kasnije kupio drvenariju za novu kuću. Beše to znak, sa neba, da sam rođen pod srećnom zvezdom. A ko je rođen pod njom, slobodno ga na đubre baci, uvek će mu dobro biti. Tako su govorili mudri i učevni ljudi. O bacanju na sneg ... ništa nisu rekli. Mene doneli iz porodilišta. Sestra već velika. Ima godinu i po dana. - Ovo je tvoj mali brat! Mali bata! Pokušaj uspostavljanja aktivne miroljubive koegzistencije propao. Prekrstila ruke. - Što se duriš? Ne odgovara. Vidi se da joj se ne dopada mali uzurpator. - Dobro, šta da radimo sa malim batom? - Bacite ga! - Gde da ga bacimo? - U sneg! Mnogo godina kasnije. Prepričavaju nam taj srećni događaj. Očekujem da će se pravdati. Da je bila mala, da nije znala šta priča. - I, šta ti imaš da kažeš na to? - Vidiš da sam oduvek imala dobre ideje. Od malih nogu. - Vidim. A vidim i da teško menjaš mišljenje. Tako nekako. * * * Iduće zime, umro je Sir Winston Leonard Spencer Churchill. A i ja se nisam baš najbolje osećao. Umalo da dođe do pomanjkanja mene. Zapretila mi je glad. Ujna donela “Bebiron 1”. - Zašto si uzela ovaj? Njemu treba “Bebiron 2”. - Pa, rekla si jedan! - Rekla sam JEDNU KUTIJU “Bebirona 2” . Ujna otima kutiju. - Idem da je vratim u apoteku ! Ode sa mojim “Bebironom”. Jeste da sam bio mali, ali sam nekako naslutio da sam ostao bez ručka. Valjda se to zove “Bebiron nula”. * * * Zima 1969. Pesma “Aquarius”, na vrhu Top liste. Najavljuje doba Vodolije. U suton Doba Riba, živeli smo u koloniziranoj švapskoj kući. Baba, deda i tetka, u jednom delu. kuće. U drugom delu ujak i ujna. U trećem još dva ujaka. U četvrtom, mi. Mama, tata, sestra i ja. Valjda se to zove prenaseljenost. Za moj peti rodjendan neko je zalupao na naš zid. Dogovoreni poziv. Zovu iz babine kuhinje. Moji kažu da mene traže. Vratio sam se sa rukama punim rođendanskih poklona. Jedva sam ih nosio. Bilo ih je neizmerno mnogo. Ili su ruke bile male. Kasnije smo napravili novu kuću. Nije više bilo telegrafisanja udaranjem o zid. Ni ciglama popločanog dvorišta. Štale i konja. Ni nepregledne bašte. Ni opasnog petla od koga su svi bežali. Poklona je bilo.Tata nas je jednom odveo u prodavnicu odeće u kojoj je radio. Tu nam je čika Kosta poklonio maramice po izboru. Na mojoj je bio ciciban. Pamtim taj poklon, kao i prvu poklonjenu knjigu. Tvrdih korica, sjajno crne osnove sa šarenim leptirima. Našao sam je mnogo kasnije na tavanu. Išaranu, pocepanu i prašnjavu. Mnogo lepu.

27.03.2019.

PRIPOVEDAČ

Prolog Pod drvetom sedi pripovedač. Pripoveda o dobu Tri prva gospodara i Pet mitskih careva. O velikom ratu. O hrabrom ratniku. I zlom gospodaru. Prekida priču . Pred njim činija. Čeka da slušaoci ubace poneki novčić. Tek tada će nastaviti. Priča duga. Slušaoci radoznali. Činija puna. Sunce zalazi. Vreme je da krene. Niže novčiće na kanap. Novčići okrugli, sa četvrtastom rupom. Jedan dečak stoji pred njim. Progovara. - Mogu li biti tvoj učenik? - Nisam učitelj. Pripovedač sam. - Nauči me da budem pripovedač. Kao ti. Tako je počela još jedna priča. O najčuvenijem pripovedaču drevne Kine. Beše to u doba dinastije Han. Dvesta godina pre nego što je Juda zaradio svoje srebrnjake. * * * - Prošle su godine otkako sam postao tvoj učenik. Hoćeš li mi dozvoliti da pripovedam u sledećem selu? - Rano je. - Zašto? Znam sve tvoje priče. Dozvoli mi da ispričam onu o nastanku Puta svile. - Dozvoliću ti. Ako obećaš da nećeš odustati posle neuspeha. Sunce zalazi. Priča završena. Činija prazna. - Gde sam pogrešio? Zašto se gomila osipala? Čime sam ih oterao? - Previše si se trudio. Gestikulirao. Vikao. Plakao. Odvukao si njihovu pažnju od priče. Razmišljali su o tebi, a ne o njoj. Šta si danas naučio? - Pripovedač treba da bude neprimetan. - Krenimo. Dug je put pred nama. Treba da stignemo u Hančeng, pre nego što zatvore kapiju. * * * Jutro. Pijaca na glavnom trgu. Seljaci vuku kolica sa robom. Otvaraju se kasapnice, piljarnice, prodavnice grnčarije. - Hoćemo li početi? Učitelj odmahuje glavom. - Sad nemaju vremena da slušaju priče. Nemaju ni novac. Sačekaćemo da rasprodaju robu. Dotle, obiđi tezge. Razgovaraj sa njima. - Čemu to? - Biće ti lakše da odabereš pravu priču. - Treba da prilagođavam priču slušaocima? - Nisam to rekao. Priča ostaje uvek ista. Način pričanja možeš prilagoditi. Mrak se spušta na opusteli trg. U činiji jedan novčić. Spustila ga nekakva devojčica. Učenik ćuti. - Treba li da te pitam, ili znaš i sam? - Znam gde sam pogrešio. Suviše sam objašnjavao. Priča je postala spora i dosadna. - Ima još nešto. Suvišnim objašnjavanjem si potcenio njihovu pamet. Osetili su to. - Šta ćemo sad? - Vraćamo se u Longmen. Usput ćemo proći kroz desetak sela. Kreni. * * * Pripovedač i učenik na raskrsnici. - Kojim putem da krenemo? Pripovedač pokazuje prstom. - Ovim. - Putem za Sjajang? To je moje rodno mesto! - Znam. Zato sam ga i odabrao. Na ulasku u selo, pripovedač zastade. - Jesi li odabrao priču? - Jesam. Pripovedaću onu o narodu koji živi severno od Velikog zida. - O narodu Sjong Nu? - Da, o divljacima koji imaju izgled ljudi, ali um životinja. - Zašto baš nju? - Mistična je. Govori o nečem udaljenom. Nepoznatom. - Dobro. Neka ti bude. Priča završena. Ljudi se razilaze. U činiji nekoliko novčića. Učenik očajan. - Ne razumem. Dobro sam pripovedao. - U rodnom mestu nije dovoljno da budeš dobar. Moraš biti izvrstan. Ima još nešto. Izbor priče nije bio dobar. Ne može o dalekim krajevima pričati neko iz sela. Za koga znaju da nikada nije bio u tim krajevima. Pre bi poverovali strancu. Priča im je bila mistična. Ali ti nisi. - Da ponovim istu priču u sledećem selu? Tamo gde sam stranac? - Nema potrebe. Tamo ćeš postići uspeh. Ali nećeš naučiti ništa novo. U sledećem selu ću ja pripovedati. Pažljivo slušaj. Posle ćeš mi reći šta si naučio. Kasno je. Vreme je da malo odspavamo. * * * Pripovedač dovršava priču. "Možemo li onda reći da su Boji i Šući bili dobri ljudi ili ne? Oni su se držali pravdoljubivosti i bili su čestiti u svojim delima ... ipak su umrli od gladi ... Razbojnik Čin je dan za danom ubijao nevine ljude ... Ali na kraju, on je živeo do velike starosti. Kojom vrlinom je on to zaslužio?" Slušaoci spuštaju novčiće u činiju. Novac se presipa preko njenog oboda. Pripovedač i učenik ostaju sami. Učenik zbunjen. - Učitelju moj, unakazio si priču. Osiromašio. Postala je gruba i sirova. Neke delove si izbacio. Ostavio si nedorečen kraj. Sve vreme su se naprezali da te prate. Nekoliko slušalaca je otišlo usred pripovedanja. - Primetio sam. Zato su bili zadovoljni oni koji su ostali. Delove koje sam izbacio, sami su dopunili. - I svako je slušao drugačiju priču? - To se dešava i kad pripovedaš do najsitnijeg detalja. Osnovna melodija je za sve ista, a svako čuje drugačiju pesmu. Pokupi novčiće. Čekaju nas još mnoga sela. Prašnjavim seoskim putem koračaju pripovedač i njegov učenik. Pripovedač korača ka sledećem selu. Učenik korača ka večnosti. Istorija će pamtiti da je on Sima Qian, kineski pisac koji se smatra ocem kineske istoriografije. * * * - Učitelju, gde idemo? Pripovedač zastaje. - U imperijalnu prestonicu, Čang'an. Provešćemo tamo nekoliko dana. Posle toga ćemo znati da li ćeš postati pripovedač. - Ako ne postanem? - Postaćeš nešto drugo. Ono što ti nebo odredi. Pođimo. Sunce je već visoko odskočilo kad su stigli na glavni trg. - Svratićemo u gostionicu. Poješćemo po jednu činiju valjušaka i popiti čaj. Dok ne stignemo do gostionice, otvori dobro oči i gledaj oko sebe. Posle ćeš mi reći šta si video. Dečak sa umazanom keceljom odnosi prazne činije i bambusove štapiće. Donosi čaj. - Sad možeš da mi ispričaš šta si video usput. - Video sam prodavnice sa koševima belog i tamnog pirinča, korpama sezama i soje. U kasapnicama svinjetinu i govedinu. U ribarnicama gomile rakova i riba koje su plivale u buradima sa vodom. Na tezgama sve vrste voća i povrća koje nam je nebo podarilo. Video sam i prodavce slatkiša i osvežavajućih napitaka. - Ništa ti nisi video. Trebalo je da gledaš ljude. Ljude koji žive u blagostanju. U ovom gradu niko ne umire od gladi. - Zašto bi to meni trebalo da bude važno? - Zato što ti ljudi neće razumeti priču o Devet sušnih godina. Ni onu o Siromašnom seljaku, koji je zavoleo bogatu devojku. Ni mnoge druge. - Shvatio sam. Te priče ne bi dotakle njihovo srce. Pričaću im o Zmaju i pećini sa blagom. - Hajdemo. Naći ćemo prometno mesto. Vreme je za pripovedanje. Učenik završava priču. Činija puna novčića. - Dobro sam danas pripovedao? - Previše dobro. Zato su bili zadovoljni. Ali ti nisu klicali. Dobio si novac. Ali slavu nisi stekao. - Hoćeš li mi reći šta sam trebao da radim? - Neću ti reći. Pokazaću ti. Pođi. Nekoliko stotina koraka dalje. Mali trg. Na njemu mnoštvo ljudi. Preko trga razapeto uže. Na jednom kraju stoji čovek. Akrobata. Uže se njiše. Izmiče ispod njegovih nogu. Na tren se čini da će pasti. Ipak, nastavlja dalje. Na sredini užeta gubi ravnotežu. Jednoj ženi se otima uzvik: - Pašće! Nije pao. Pravi još nekoliko koraka. Skoro je stigao do drugog kraja. Jedna noga promašuje uže. Pada. Ili se bar tako čini. Iz mnoštva dopiru krici. Mnogi okreću glave. Neki pokrivaju oči rukama. Očekuju zvuk udarca tela o kameni pločnik. Čuju nešto drugo. Klicanje onih koji su imali hrabrosti da gledaju. Gledaju u vis. Akrobata pravi naklon na kraju užeta. Olakšanje smenjuje divljenje. Kliču. Dobili su heroja o kome će pričati još dugo. Pripovedač i učenik odlaze sa trga. - Šta si video? - Akrobatu početnika. Jedva je živ ostao. - Znaš li koliko je on vežbao hodanje po užetu? Znaš li da on može da trči po njemu vezanih očiju? I konačno, znaš li zašto to ipak nije uradio? – Znam. Cenili bi njegovu veštinu. Ali bi im ubrzo postao dosadan. Pripovedač se naginje ka učeniku. Šapuće: - Liči li ti to na nekoga? * * * Osvanuo je novi dan. Učenik se budi. Pripovedača nema. Vlasnik prenoćišta odmahuje glavom. - Ne znam gde je. Poslednji put sam ga video prošle noći, kad ste stigli. Možda je u čajdžinici preko puta. Obično je od ranog jutra puna gostiju. Na učenikovom licu osmeh. - Ako je tako, on je sigurno tamo. Poluprazna čajdžinica. Desetak stolova. Klupe. U jednom uglu, pripovedač ispija čaj. Stavlja dva novčića na sto. Učenik mu prilazi. - Za čaj je dovoljan jedan novčić. Od jutros si darežljiv? - Jesam. Zadovoljan sam onim što sam saznao. Imaćeš danas priliku da pokažeš šta si naučio. Pripovedaćeš u ovoj čajdžinici. - Zašto baš ovde? - Ne pitaj previše. Nemamo mnogo vremena. Uskoro će ovde svi stolovi biti zauzeti. Tako je svakog dana. Tada ćeš početi priču. - Koju? - Pripovedaćeš priču o Tri hiljade mladića i devojaka. - Tu priču baš volim! - Nije važno šta ti voliš. Ta priča je uže preko kojeg ćeš morati sam da pređeš. Kao onaj akrobata od juče. Ako se oklizneš, loše ćemo proći. I ti i ja. - Nezgodni slušaoci? - Ne. To su dobri ljudi. Ali ih tvoje pripovedanje može učiniti nezgodnim. A onda nam ni nebo neće pomoći. Čajdžinica se puni. Učitelj udara malenim čekićem u maleni gong. Znak da priča počinje. Učenik šapuće. - Reci mi šta da radim? – Samo prati njihove reakcije. Počni! Početak priče privlači pažnju slušalaca. " ... i tako je car Qin Shihuang opremio flotu brodova. Brodovi su nosili tri hiljade mladića i devojaka." Učenik pogledom prleće preko slušalaca. Mirni i radoznali. "Krenuli su u potragu za legendarnim ostrvom P’eng-lai. Legenda govori da na njemu žive besmrtnici. Besmrtnost im daje biljka od koje prave eliksir." Videvši da se nešto zanimljivo dešava, u čajdžinicu pristižu novi slušaoci. Ubrzo, nema više mesta ni za stajanje. " ... i tako su, po želji devojaka, mladići odlučili da prestanu sa besmislenom potragom i da se nasele na jednom od ostrva." U čajdžinici žamor. Poneki uzvik protesta. Učitelj šapuće. - Ovo su pristalice Konfučija! Poštovanje vladareve želje je jedna od osnova konfučijanizma! Učenik nastavlja. "Deo flote je, ipak, produžio do sledećeg ostrva." Žamor se stišava. "Sa sobom su poneli sve zalihe hrane. Tako su kaznili one koji su odlučili da prekinu potragu." Oni što su do malopre negodovali, kliču. Preostali gunđaju. Učitelj šapuće: - Ovi što gunđaju su pristalice taoizma! Saosećanje im je jedno od osnovnih načela! Učenik u panici. "Ali su se neki brodovi ipak vratili. Jer im je bilo žao ..." Pristalice Konfučija ponovo negoduju. Taoisti ih ućutkuju. Počinje prepirka. Sevaju prve varnice. Učenik prekida priču. Bespomoćno gleda u pripovedača. Zvuk malenog gonga za trenutak prekida rasprave. Pripovedač nastavlja tamo gde je učenik stao. "Oni nisu poštovali vladarevu želju, zaslužili su kaznu, ali je nebo htelo drugačije!" - Nastavi! - Šta se desilo? - Da li ih je nebo kaznilo? Pripovedač ih nadvikuje. - Vreme je da ubacite poneki novčić u činiju! * * * Činija prepuna. Učenik nastavlja priču. "Oni koji su prekinuli potragu, započeše život na ostrvu. Izgradiše naselje. Ne prođe mnogo, rodi se prvo dete. Za njim, mnoga druga. Oni sa preostalih brodova takođe obustaviše potragu. Nastaniše se na tom, i susednim ostrvima. Živeli su neko vreme srećno i zadovoljno. Obrađivali su zemlju, bavili se lovom. Povremeno bi isplovili i vraćali se sa mrežama punim ribe. Tako je to bilo sve do jednog jutra. Jedna žena je loše sanjala. Ustala je pre svih. Gleda prema pučini. Širi oči. Prema ostrvu plovi carska flota. U borbenom poretku." Pristalice Konfučija kliču. Očekuju pravednu kaznu za pobunjenike. Pripovedač sa osmehom gleda učenika. Sluša kako prede tanke niti priče, tka osnovu, ukrašava je detaljima ... " Car izdaje naređenje: - Napad počinjemo kad pristignu svi brodovi. Kuće spaliti, pobunjenike pobiti! Utom se diže istočni vetar. More poče da ključa." Pristalice taoizma dovikuju: - To je bio znak sa neba! Nebo je drugačije htelo! Učenik nastavlja. "Vetar se poigravao sa brodovima. Tama je prekrila sve. Car je shvatio da mu nebo nešto poručuje. Odložio je napad. Istočni vetar je stao. Sunce se pomolilo iza oblaka. Car je pozvao savetnike. - Šta mi nebo poručuje? - Poručuje ti da su ovo vredni i pošteni ljudi. Podigli su selo. Marljivo obrađuju zemlju... - Ali su i dalje pobunjenici! Prekršili su moju zapovest! - Ali su i proširili granice tvog carstva! Oni su još uvek tvoji podanici. Samim tim, ova ostrva pripadaju tebi! Takva je volja neba. Car se zamislio. Čelo mu namršteno. Savetnici ga gledaju. Čekaju odluku." Učenik zastaje. Slušaoci ne trepću. Čekaju da čuju šta je car odlučio. Učenik udara dvaput u maleni gong. Znak da treba dati poneki novčić. Oni što stoje na ulazu dodaju novčiće onima ispred. Novčići prekrivaju sto. " Mudri i plemeniti car je doneo odluku. U uglu usana mu se pojavio jedva primetan osmeh. Videvši to, savetnici uzviknuše: - Oprošteno im je! Glas se širi. Vojska prenosi vest. Vojnici kliču carevo ime. Car konačno progovara. - Ipak, moraju biti kažnjeni! Moraće pripremiti veliku gozbu za vojsku. Iscrpljena je. Prešla je veliki put. A ionako ima dobar apetit! Neće im biti lako!" Tri udarca o gong označavaju kraj priče. I početak učenikove slave. Vlasnik čajdžinice šapuće pripovedaču: - Daću vam besplatno prenoćište i hranu. Zauzvrat, tražim tri pripovedanja dnevno! Hoću da moja čajdžinica postane najpoznatija u prestonici! Pripovedač i učenik ostaju sami. - Učitelju, spasio si me. - Nisam, samo sam ti pružio ruku, kad sam video da padaš. Uspeh je tvoj. Zaslužio si ga. - Ali još uvek ne mogu sam da hodam po žici. Ipak je ovaj uspeh tvoj. Pripovedač se smeje. - Zaboravićeš na svoje reči, onog dana kad prvi put pređeš sam na drugu stranu. Srećom po mene, taj dan je još daleko. Još uvek je pred nama dug put. - Učitelju, šta je na kraju mog puta? - Ne znam ni šta je na kraju mog, a ne tvog! Uostalom, kad bi to znali, putovanje bi izgubilo smisao. Hajdemo, vreme je za činiju dobrih valjušaka! * * * Iz tame sna budi ga vetar. Suviše vruć da bi bio ovozemaljski. Obraz mu gori od toplote. U strahu, učenik otvara oči. - Marvo prokleta! Gubi se! - Ne grdi mog bivola! Nije on kriv što te malo onjušio. - Ko si ti? - Čuvar bivola, a ko si ti? - Ne znam. Do pre neki dan sam bio učenik jednog pripovedača. Sad ne znam ni ko sam, ni šta sam. - Znaš li bar gde si pošao? - Idem putem za Beji, krenuo sam iz Fenga. A ti? - Ne idem nigde. Napasam bivola. - Odnekud si, valjda, došao? - Ne. Oduvek sam ovde. Hoćeš li da podelimo činiju pirinča? Sigurno si gladan. Učenik prihvata. - Sad kad smo jeli, možeš mi ispričati svoju priču. - Kao dečak, slučajno sam sreo jednog pripovedača. Postao je moj učitelj. - Ili si ti postao njegov učenik? - Svejedno. Obišli smo mnoga sela i gradove. Pripovedali raznim ljudima, na raznim mestima. - Ne moraš dalje. Došao je dan kada si poželeo da se odvojiš od učitelja. I tako si stigao do ovog drveta pod kojim si spavao, dok te moj bivo nije probudio. Prerano si napustio svog učitelja. Treba još da učiš. - Po čemu ti to znaš? - Dovoljna mi je bila tvoja prva rečenica, "slučajno sam sreo jednog pripovedača". Nisi ti njega slučajno sreo, niti je on slučajno sreo tebe. Učitelj i učenik su suđeni jedan drugom. Idi sad. - Gde da idem? - Nazad, putem za Feng. Odakle si i došao. Učenik umorno vuče noge. U Feng stiže malo pre ponoći. Dremljivi stražari ga zaustavljaju. - Odakle dolaziš? Gde ideš? Ko si ti? Ne slušaju odgovore. - Pođi sa nama. - Gde me vodite? - Tamo gde je skitnicama mesto. - Nisam skitnica, ja sam pripovedač ... Prekida ga cerekanje stražara: - A ja sam mislio da si čuvar Naslednog pečata kraljevstva Han! Polazi! Jutro. Stražari sprovode pedesetak odrpanaca. Onaj pored učenika žvaće glavicu luka. Nudi: - Hoćeš li malo ovog ukusnog luka? - Ne. Gde nas vode? - Na seču tamariska. - Šta će im to? - Mešaju trule biljke sa peskom i šljunkom. To je najbolji građevinski materijal. - Šta grade? - Zid. Njime spajaju stara utvrđenja. Videćeš kad stignemo. Tamo ima radnika kao zvezda na nebu. Ispraznili su sve zatvore, odveli seljake sa njiva, pohvatali sve skitnice i odbegle vojnike ... Zid grade majstori. Ostali rade kao robovi. Čuva ih vojska. Pokušaj bekstva se plaća glavom. Nego, jesi li se predomislio? Ostalo je još malo ... - Ne želim taj ukusni luk! Želim samo da nekako nađem svog učitelja! Odrpanac sleže ramenima: - Šteta, a baš je ukusan ...

27.03.2019.

KAKO SU NASTALE PRIČE

Dečak Miloš nalakćen na sto. Gleda u ispisane formule. Formule nalakćene jedna na drugu. Teča zakuvava kafu. Nije nalakćen. - Miloše, formule su tačne. Samo, treba da pišeš malo urednije. - Tečo, pričaj mi priču. - Može, kad uradimo još pet zadataka. Piši, kamen je bačen u vis, početnom brzinom koja je veća od … - Tečo, završio sam! Pričaj mi priče, obećao si. - Znam, Miloše. Koju hoćeš? O čemu? - Bilo koju, o bilo čemu! - Ispričaću ti neke koje sam čuo kad sam bio mali. - Ti si nekad bio mali? - Ne, nego sam imao pedeset godina kad sam se rodio. Ajd, počećemo sa pričicama iz tog doba. - Kojeg? Jel to bilo u prošlom veku? - Jeste. Krajem drugog milenijuma. Neki događaji su se desili pre mog rođenja, a neki posle. O nekim sam slušao, u nekim učestvovao. Uglavnom. - A možeš li pre toga neke još starije priče? Pre prvog milenijuma! I da mi sve priče zapišeš? - Mogu Miloše, mogu...

21.03.2019.

EPILOG

Učenik dovršava ispisivanje poslednje bambusove pločice. - Učitelju, da uzmem novu pločicu? Pripovedač odmahuje rukom: - Nema potrebe. Ovo je bila poslednja priča. - Ne znaš više nijednu? - Znam ih još mnogo. Ali nema potrebe da ih pričam. Dovoljno si čuo. Vreme je da počneš sa pisanjem svojih priča. - Kako? - Jedna priča, jedan kamen. Kamen po kamen, nastaće put. Vijugav i varljiv. Jednog dana, vraćajući se tim putem, naići ćeš na sebe, nekadašnjeg. I još jednog. Mnoštvo. Nigde dva ista. A, opet, svi će biti nekako slični. - Na koga će ličiti? - Na tebe, onakvog kakav si bio. - Odakle da počnem sa pisanjem? - Od prologa, odakle bi drugo? Pođi sad, pred tobom je dug put.

05.02.2019.

VARLJIVO PROLEĆE 1948

Proleće četrdeset osme, Staljin napao Tita. Deda okupio decu. Ima za njih veliku novost. -Dođite da vidite šta sam doneo. Vadi kutiju od šibica iz džepa. U kutiji zrnca veličine zrna maka. - Ovo ćemo staviti u neku malo veću kutiju. Treba da se utopli. Nedelju dana kasnije. Pojavljuju se male larve. Deda komanduje. - Uzmite neki džak i naberite mlado lišće belog duda. Dani prolaze. Larve proždiru velike količine lišća. Deca ga donose u džakovima. Branja im preko glave. - Ovo nisu gusenice, ovo jede kao da su tigrovi! Dudovi očerupani. U potrazi za lišćem treba ići sve dalje. I druga deca beru. Borba za dudove. Naši koriste brojčanu premoć. Gusenice napreduju. Ono što je pre stalo u kutiju šibica, sada zauzima celu prostoriju. Posle mesec i po dana, konačno prestaju da jedu. Sada im treba granje, sa mnogo grančica. Penju se po grančicama i počinju da prave čaure. Od svile. Grančice okićene čaurama sijaju zlatno žutom bojom. Deda zadovoljan. - Ove čaure se zovu kokoni. Deca gunđaju. - Ovo saznanje nas je usrećilo. Počinje berba. Trpaju kokone u korpe. Deda ih nosi u otkupnu stanicu. Tamo ih odmotavaju i prave svilen konac. Deda stiže kući. Deca nestrpljiva. - Jesu li ti platili za svilene bube? - Jesu. Baš lepo plaćaju. - Hoćemo li mi dobiti nešto? - Kako da ne. Dobićete metle da počistite sobu u kojoj su bile svilene bube. Bilo je to varljivo proleće, Leta gospodnjeg četrdeset osme.

21.01.2019.

LJUDI HERMELINI

TEČA O ČISTOTI. - Teška vremena behu. Ljudi postadoše doušnici. Špijuni. Prodane duše. Ukaljaše obraz. -Zašto su to radili? - Da spasu glavu. Da steknu neku korist. Pa najposle, i iz čiste zlobe. Ili zavisti. - Nisu bili kao beli hermelin? -Kakav hermelin? -Onaj što su ga, početkom proleća, nanjušili lovački psi. Bežao je po snegu. Stigao do blata. Napred blato, iza njega psi. Nije hteo da uprlja krzno. Ubili su ga. Teča trlja oko. - A bre, dete! Rasplaka me! Al dobra ti ta priča!

13.01.2019.

O SUROVIM ŠALAMA drugi deo

Sestre na popodnevnom kafenisanju. Trogodišnja sestričina ometa razgovor. - Mama, šta sam ja? - Ti si devojčica. Idi crtaj nešto. -Ahaaa! Ja sam vedojčica! Vedojčica seda za sto. Crta bojicama. Pevuši. -Pronela se priča za nekog momka u gradu. Da ima sidu. Pa sad kalkulišu s kim je bio i ko je kome mogao preneti bolest. Ko je ima i ko nema. Vedojčica i dalje pevuši i crta. Ne sluša razgovor. Ipak, čuje mamin glas. - Uostalom baš me briga ko ima i ko nema. Važno je da ja nemam. Vedojčici krivo da njena mama nešto nema. - Imaćeš! Imaćeš i ti! Nastavlja da crta. Zadovoljna je. Utešila je svoju mamu.

11.01.2019.

MARKO KRALJEVIĆ I MUSA KESEDŽIJA

TEČA O JUNACIMA. Teča uzima lovcem topa. -Jao mene, đe pogubih od sebe boljega! -Tečo, jel ti to nešto o Kraljeviću Marku? -Nego šta! To je rekao kad je ubio Musu Kesedžiju. A Musa bio veći junak od njega. Češka se teča, vidi da se zaleteo. Uzeo topa, ali gubi partiju. -Šta kaže Marko o gubitku partije? Da nije ono : Đe si danas, posestrimo vilo? Đe si danas? Niđe te ne bilo! SEDAMDESETE. Novinska vest. U Minhenu uhvaćena dva provalnika. Priveli ih strašni nemački policajci. Uzeli podatke. Zatražili izveštaj od beogradske milicije. O jugoslovenskim građanima, Marku Kraljeviću i Musi Kesedžiji. Sa naznakom : HITNO.

06.01.2019.

Na Badnje veče '43 treći deo

Koceljeva, kod Uba. Veče. Baba zabrinuta. Sutra je Badnji dan. Pred zoru, deda, sa najstarijim sinom, treba da ide u šumu. Da seče badnjak. Treba mesiti česnicu. U kući ima malo brašna. Našla je i novčić za česnicu. Sveća je tu. Biće i nešto oraha, jabuka, suvih šljiva. Ne zna šta će za Božićnu pečenicu. Položajnik se zna. Gazda kuće. Primio ih, kad su izbegli iz Makedonije. Tih dana, deda se bacio na posao. Popravljao burad, kace. Pravio obuću. Od probušenih i bačenih guma. Trampio obuću za hranu. Održao porodicu. Oko babe četvoro dece. Misli joj idu na ono dvoje u Mataruškoj banji. Živi li su? Imaju li šta da jedu? Da ih neko zlo nije snašlo? Dede nema. Otišao je nekud, još juče. Pokriva decu. Gasi petrolejku. Noć odmiče. San ne dolazi na oči. Pas u dvorištu laje. Neko lupa na vrata. Odmiče zavesu. Ne vidi se ništa. Čuje dedin glas. Pali petrolejku. Otvara. Deda stavlja badnjak pored vrata. Tu će stajati do uveče. -Gde si do sada? Dva dana te nema. Deda se sklanja sa vrata. Iza njega stoje dve male prilike. Umotane u šalove. -Bio sam na putu. Do Mataruške banje. Doveo sam decu. Uz put sam nabavio i pečenicu, i nešto malo vina i rakije. Za Božić. Nek nam je srećan Badnji dan! I bio je, i Badnji dan i Badnje veče. U okupiranoj Srbiji, Leta Gospodnjeg 1943.

06.01.2019.

Na Badnje veče '43 drugi deo

- Stigosmo nekako do Kraljeva. Deca slaba, bolešljiva. Neće izdržati put. Ostavim dvoje u Mataruškoj banji. U prihvatilište za ratnu siročad. -Znam to. Ostavio si mamu i ujaka. Pričala nam. Smestili ih u hotel Žiča. Ošišali do glave. Kao i drugu decu. Ležala je. Bolesna. Brat krao hranu iz kuhinje, da bi njoj dao. Nekako se oporavila. Okupatorske vojske nailazile. Nemci. Italijani. - Neki italijanski vojnici nam davali čokolade. Držali nam konopac za preskakanje. Bilo je dobrih ljudi i među njima. Vaspitači nas vodili na Ibar, na kupanje. Kažu da je lekovita voda. Jeli u trpezariji. Najčešće pasulj, i parče hleba. I crne masline. Njih niko nije voleo. Kad završimo ručak, na stolovima ostanu masline. Crne se. Kao bubašvabe. Tako je to išlo dok nas vaspitač nije postrojio. Svako da pojede bar polovinu masline. Pred njim. Onda može da ide. Tako nekoliko dana. Posle se otimali. Davali pola hleba za maslinu.

06.01.2019.

Na Badnje veče '43

TEČA O DRUGOM SVETSKOM RATU. - Veliko se zlo tada spustilo na Srbiju. Mnogo veliko. Stradalo stanovništvo. Kao nikada do tada. Bilo, ne ponovilo se. STRUMICA, LETO 1942. Deda psuje okupatore i bugarskog cara Borisa. U kafani. Na sav glas. -Nije meni što su me prijavili. Jesam, psovao sam. Nego mi je to što me naš čovek prijavio . - Jesi li ga sreo posle rata? - Jesam, kad sam išao u Makedoniju da izvadim neka dokumenta. Sreli se na ulici. U zemlju gleda, oborio glavu. - Jesi li mu nešto rekao? - Šta da mu kažem? Njegova bruka i sramota. Zna on šta je uradio, neka živi s tim. A te noći, upali bugarski vojnici u kafanu. Izveli me napolje. Tukli kundacima. Ostavili me da ležim u blatu. Mislili da sam mrtav. Posle se nekako pridignem. Stignem do kuće. Upregnem konja. Baba i deca na kolima. Šestoro. Gledam da odmaknem što dalje, dok ne svane. Što dalje i što brže. - Šta si nameravao? Gde da ideš? - Najprv, prema Skoplju. Najposle, još dalje. U Srbiju.


<< 05/2019 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
262728293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
18001

Powered by Blogger.ba