Priče o tečama

http://priceotecama.blogger.ba/

06.01.2019.

Na Badnje veče '43 treći deo

Koceljeva, kod Uba. Veče. Baba zabrinuta. Sutra je Badnji dan. Pred zoru, deda, sa najstarijim sinom, treba da ide u šumu. Da seče badnjak. Treba mesiti česnicu. U kući ima malo brašna. Našla je i novčić za česnicu. Sveća je tu. Biće i nešto oraha, jabuka, suvih šljiva. Ne zna šta će za Božićnu pečenicu. Položajnik se zna. Gazda kuće. Primio ih, kad su izbegli iz Makedonije. Tih dana, deda se bacio na posao. Popravljao burad, kace. Pravio obuću. Od probušenih i bačenih guma. Trampio obuću za hranu. Održao porodicu. Oko babe četvoro dece. Misli joj idu na ono dvoje u Mataruškoj banji. Živi li su? Imaju li šta da jedu? Da ih neko zlo nije snašlo? Dede nema. Otišao je nekud, još juče. Pokriva decu. Gasi petrolejku. Noć odmiče. San ne dolazi na oči. Pas u dvorištu laje. Neko lupa na vrata. Odmiče zavesu. Ne vidi se ništa. Čuje dedin glas. Pali petrolejku. Otvara. Deda stavlja badnjak pored vrata. Tu će stajati do uveče. -Gde si do sada? Dva dana te nema. Deda se sklanja sa vrata. Iza njega stoje dve male prilike. Umotane u šalove. -Bio sam na putu. Do Mataruške banje. Doveo sam decu. Uz put sam nabavio i pečenicu, i nešto malo vina i rakije. Za Božić. Nek nam je srećan Badnji dan! I bio je, i Badnji dan i Badnje veče. U okupiranoj Srbiji, Leta Gospodnjeg 1943.

06.01.2019.

Na Badnje veče '43 drugi deo

- Stigosmo nekako do Kraljeva. Deca slaba, bolešljiva. Neće izdržati put. Ostavim dvoje u Mataruškoj banji. U prihvatilište za ratnu siročad. -Znam to. Ostavio si mamu i ujaka. Pričala nam. Smestili ih u hotel Žiča. Ošišali do glave. Kao i drugu decu. Ležala je. Bolesna. Brat krao hranu iz kuhinje, da bi njoj dao. Nekako se oporavila. Okupatorske vojske nailazile. Nemci. Italijani. - Neki italijanski vojnici nam davali čokolade. Držali nam konopac za preskakanje. Bilo je dobrih ljudi i među njima. Vaspitači nas vodili na Ibar, na kupanje. Kažu da je lekovita voda. Jeli u trpezariji. Najčešće pasulj, i parče hleba. I crne masline. Njih niko nije voleo. Kad završimo ručak, na stolovima ostanu masline. Crne se. Kao bubašvabe. Tako je to išlo dok nas vaspitač nije postrojio. Svako da pojede bar polovinu masline. Pred njim. Onda može da ide. Tako nekoliko dana. Posle se otimali. Davali pola hleba za maslinu.

06.01.2019.

Na Badnje veče '43

TEČA O DRUGOM SVETSKOM RATU. - Veliko se zlo tada spustilo na Srbiju. Mnogo veliko. Stradalo stanovništvo. Kao nikada do tada. Bilo, ne ponovilo se. STRUMICA, LETO 1942. Deda psuje okupatore i bugarskog cara Borisa. U kafani. Na sav glas. -Nije meni što su me prijavili. Jesam, psovao sam. Nego mi je to što me naš čovek prijavio . - Jesi li ga sreo posle rata? - Jesam, kad sam išao u Makedoniju da izvadim neka dokumenta. Sreli se na ulici. U zemlju gleda, oborio glavu. - Jesi li mu nešto rekao? - Šta da mu kažem? Njegova bruka i sramota. Zna on šta je uradio, neka živi s tim. A te noći, upali bugarski vojnici u kafanu. Izveli me napolje. Tukli kundacima. Ostavili me da ležim u blatu. Mislili da sam mrtav. Posle se nekako pridignem. Stignem do kuće. Upregnem konja. Baba i deca na kolima. Šestoro. Gledam da odmaknem što dalje, dok ne svane. Što dalje i što brže. - Šta si nameravao? Gde da ideš? - Najprv, prema Skoplju. Najposle, još dalje. U Srbiju.

<< 01/2019 >>
nedponutosricetpetsub
0102030405
06070809101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
39239

Powered by Blogger.ba