Priče o tečama

http://priceotecama.blogger.ba/

28.03.2021.

Protulon Zeba - Priča 13

Ugledavši Andjelinu, Protulonu je prošlo kroz glavu: “ Rebekina najbolja drugarica! Mirovna misija?“ Rekao je: -„ Zdravo. Hajdemo kod mene u sobu. Pelagija će nam doneti keks i čaj.“ -„Svakako ću doneti.“ To je rekla, a pomislila je: „Nisam ja tvoja sluškinja. Za ovo ti sledi čvrga. Kad gošća ode.“ *** Grickajući keks, Andjelina je pažljivo slušala Protulonovo izlaganje. Gledala je u papir sa nacrtanim tačkama i vrtela glavom: -„ Pojma ti nemaš! Nema tu šta da se razmišlja i analizira. Rebeka je bila besna jer si joj obećao ples. Obećanje nisi održao. I to je to. Šta tu ima da se filozofira?“ Protulon je zatreptao: -„Dobro. Pogrešio sam. A da li je morala baš da me sačeka na ulici i lupi mi šamar?“ –„ E, o tome se može popričati. Tu si u pravu. Moglo je biti drugačije. Od trenutka kad je pobesnela, u njenoj glavi se stvorilo hiljadu mogućnosti.“ Otpila je malo čaja. Gricnula keksić: –„ Vidi. Nije morala da te ošamari. Mogla je da ti se baci u zagrljaj. Mogla je da opali šamar onoj namiguši. Mogla je da ... Razumeš? Postojalo je mnogo mogućnosti. Sve su bile u njenoj glavi. A u stvarnosti se desila jedna od tih mogućnosti – dobio si šamar. Prosto, zar ne?“ Trenutak kasnije dopola pojedeni keks je pao na pod. Kišu Protulonovih poljubaca protumačila je pogrešno: -„Bože, možda mu se ja dopadam?“ *** Isprativši Andjelinu, Protulon se vratio u sobu. Na papiru je dopisao: „ Između dva UOČENA položaja, čestica može biti u bilo kom položaju. Postoji beskonačno mnogo mogućnosti. Neke od njih su manje verovatne a neke su više verovatne. U svakom slučaju, kada opet UOČIMO česticu, ona će biti u jednom od mogućih položaja. Tog trenutka sve ostale mogućnosti padaju u vodu. “ Gledao je jedno vreme u tekst a onda dopisao: “IZMEĐU DVA TRENUTKA POSMATRANJA ČESTICA MOŽE BITI BILO GDE.“ *** Stojeći pred Esterinim kabinetom, još jednom je pogledao u papir. Uzdahnuo je. Nije više bio toliko siguran u svoje zaključke. Ponovo je uzdahnuo. Šta da se radi. Predaće rad. Pokucao je na vrata. *** Estera je dugo gledala u papir. Dvoumila se. Da li da mu kaže da je genije? Ili da je običan mali prevarant? Ovo drugo joj je izgledalo verovatnije. Ne želeći da ga neopravdano osumnjiči, prišla je prozoru i oprezno otpočela: -„Ja ovaj rad ne mogu poslati profesoru Edvinu.“ –„Napisao sam neku glupost?“ –„Ne, nisi. Samo ...reci mi nešto, ali onako ... potpuno iskreno. Da li si ikada čuo za Nilsa Bora? Za Šredingera?“ – „Za Šnedigera jesam! To je najbolji poslastičar u našem kraju! Kakve on šampite pravi, pa to je ...“ –„Prekini! Nisam rekla Šnediger već Šredinger!“ Nalakćena na prozorsku dasku gledala je u susedno dvorište. Neki čovek je cepao drva. Nastavila je: -„ Nils Bor je rekao da se položaj ili stanje čestice može utvrditi merenjem. Ali da merenje izaziva kolaps talasne funkcije. Šredinger je tvorac talasne funkcije. Ona opisuje verovatnoću da se čestica nalazi u nekom konkretnom položaju. I ti hoćeš da mi kažeš da za sve to nisi znao kada si pisao rad?“ Nije morala da se okreće. Po zvuku vrata koja se zatvaraju znala je da je Protulon izašao. Stresla se: - „Bože, a šta ako sam ga neopravdano optužila?“

28.03.2021.

Protulon Zeba - Priča 12

Protulon je nazebao. Pije čaj. Mama Marinela stavlja kuglice testa u presu. Za keks. Kada se ispeku, keksići će biti okrugli. Sa mnoštvom udubljenja, „kockica“. Protulon kija. Pelagija gleda u brata: -„Nazdravlje!“ . Marinela se smeje: - „Ne kaže se „Nazdravlje“ nego „Kihnuste?“ a on treba da odgovori: „Hvala što primetiste!“. Tako je po bontonu.“ Protulon se buni: -„Možete li malo da me ostavite na miru? Pokušavam da napišem rad. Hvala što primetiste!“ *** Zapravo, uzrok nervoze nisu bile Pelagija i Marinela. Osim rada, od sinoć je imao još jedan nerešen problem. Šamar koji je dobio od Rebeke. *** Uzeo je nov list papira. Nacrtao tačku. Pored nje je napisao: „Ples. Sve je u najboljem redu.“ Malo udesno, nacrtao je drugu tačku. „Šamar. Ništa nije u redu“. Gledao je u svoje remek-delo. I ništa mu nije bilo jasno. Razmišljao je: „Tu negde, između ove dve tačke, nešto se desilo. A ja nemam pojma šta. Dok smo plesali Rebeka je bila vesela. Nasmejana. Kasnije, lupila mi je šamar i vrištala.“ Češkao se po glavi. Pogledao je na drugi papir. Onaj na kome je pokušao da napiše rad. I na njemu su bile samo dve tačke. *** Gledao je naizmenično u papire. „Ovo mi deluje veoma slično. Oba problema imaju dve tačke koje posmatram. Kod oba ne znam šta je između.“ Počelo je da mu sviće u glavi. „Nađem li rešenje za problem sa Rebekom rešiću i problem koji imam u radu ...“ *** - „Protulone! Neko je pred vratima. Idi, otvori!“ Odsutno je promrsio: - „Nisam ja vratar ...“. Objektivno govoreći, trebao je da požuri. Pred vratima je stajalo rešenje njegovih problema. I jednog i drugog. *** Pelagija je uvela posetioca: -„Protulone! Ostavi te papirine! Došla ti je drugarica u posetu.“

27.03.2021.

Protulon Zeba - Priča 11

Školska igranka u toku. Protulon prebira po gomili gramofonskih ploča. Neko ga tapka po ramenu: -„Protulone, moja mlađa sestra bi volela da pleše s tobom.“ –„Nisam ti ja za to. Ne umem da plešem.“ Crnomanjasti dečak ga gleda u neverici: -„Šta tu ima da se ume ili ne ume? Držiš devojčicu oko struka i samo se lagano vrtiš u krug. To valjda znaš?“ –„Da. Znam šta je krug.“ *** Obnovivši na taj način znanje iz geometrije, Protulon je postigao dve stvari. Prva, oduševio je sam sebe plesnim „umećem“. Ni druga nije bila neprijatna – videvši ga da pleše postao je laka meta malenih udvaračica. *** Negde u samom uglu plesne sale, u polumraku, Rebeka Flečer, od milošte Glečer, govori najboljoj drugarici: -„Tako je smotan za one stvari koje ga ne dotiču. I tako dobar u onim koje ga zanimaju. Ne znam šta mi se od te dve stvari više sviđa.“ –„Što ga ne pitaš da plešete? Vidiš da se otimaju o njega. Učini nešto.“ Glečer je krenuo. *** Dokopavši se Protulona, negde pri trećem punom krugu, Rebeka otpoče priču: - „Nemoj sad da se uobraziš. Birala sam te za ples samo zato što mi je bilo dosadno. Ti VEROVATNO nikada nećeš biti moja simpatija. Ipak, možda ne bi bilo loše da sačuvaš poslednji ples za mene.“ U Protulonovu glavu ušla je informacija: „nisi moja simpatija“. Samim tim, pridao je malu važnost drugoj informaciji. Onoj o „poslednjem plesu“. Kad dođe vreme to će imati svoju cenu. Za sada se marljivo vrteo po zamišljenim krugovima. *** Vođa orkestra je najavio poslednju pesmu te večeri. „Boat On The River“. Protulon je krenuo ka grupi devojčica. Glečer se topio. Popravila je kikice. Malo se isprsila. A onda u neverici gledala kako Protulon bira drugu devojčicu. Talas arktičke hladnoće prošao je salom. *** Noć. Pusta ulica. Protulon se vraća sa igranke. Ulične svetiljke žmirkaju. U neosvetljenom delu ulice potpuna tama. Napreže se da vidi ima li nekakvih prepreka. Kratkotrajan bljesak svetlosti. Neobične. Kao da je došla iznutra. Odmah za njom, stigao je zvuk. Koji je neobično ličio na zvuk precizno opaljenog šamara. Bol je stigao poslednji. *** Usledilo je saznanje da Glečer i nije baš tako hladan. Kao što se mislilo. Vrištala je: -„Meni si obećao poslednji ples! Meni! A otišao si sa onom namigušom. Platiće mi i ona! Raščerupaću joj lokne!“ Promucao je: -„Ali, rekla si...“ Nije mu dozvolila da dovrši: -„ Šta sam ja rekla? Ti mi znaš šta sam ja rekla! Pojma nemaš! Smoto smotani! Ti ćeš mene da sramotiš! A ja, glupača, pola večeri čekam poslednji ples! Da mi više nisi izašao pred oči! Mrš! Mrš!“ Jedini svedok ove scene beše jedan pijanac. Lokalna ispičutura. Nagnuo je iz flaše. A zatim se stresao. Setio se, valjda, šta ga čeka kad dođe svojoj ženi pred oči.

27.03.2021.

Protulon Zeba - Priča 10

Subota pre podne. Mama Marinela čisti šargarepe. Protulon sedi za kuhinjskim stolom. Olovka u ruci. Ispred njega list papira. Skoro sasvim prazan. Pelagija vadi iz rerne svoju novu kuvarsku kreaciju. –„Protulone, hajde da probaš ovo!“ –„Nisam ja tvoje zamorče.“ Za ovaj pokušaj odupiranja sestra ga je nagradila čvrgom. –„Mama, Protulon treba hitno da ode kod oštrača. Da mu malo izoštri ovaj tup zvuk! Čuješ kako tupo zvuči kad mu lupim čvrgu!“ Odmahujući rukom, kao da tera dosadnu muvu, Protulon se ponovo skoncentrisao na svoj rad. Mama Marinela je pričala nešto Pelagiji. Da nije lepo da kinji brata. Tako nekako. Protulon to svakako nije čuo. Bio je opet u svom svetu. *** Iz razmišljanja ga je prenuo Marinelin glas: -„Daj da vidim dokle si stigao.“ Pogledala je u papir a onda u Protulona: -„Nacrtao si samo dve tačke? To je sve? Šta to znači? Objasni mi.“ –„Vidi, ova prva tačka je nekakva čestica, mala. I to je njen položaj u jednom trenutku.“ –„Kakva čestica?“ –„Bilo kakva. I ne prekidaj me. A ova druga tačka je ta ista čestica koja se pomerila. Zauzela novo mesto. Sada treba da odgovorim na sledeće pitanje: Šta se dešava sa česticom tu, između ta dva položaja. Eto.“ Marinela je uzdahnula: -„Zovite tatu, vreme je za ručak.“ *** Posle ručka, Protulon se vratio svom radu. Napretka nije bilo. I dalje su na papiru bile samo dve tačke. Prisećao se svojih vizija. Kopita ispred lobanje. Kopita udaraju. Lobanja puca. Kopita je zamenio tačkama. Česticama. Lobanja je bila nevažna. Nestala je. Dotle je sve bilo kako treba. Sad još samo da otkrije šta se dešava sa česticom između dva položaja. *** Napretka nije bilo ni sledećih nekoliko dana. A onda se rešenje pojavilo samo od sebe. Tačnije, pojavilo se u obliku dve riđe kikice, par zelenih očiju i nekoliko pega. Rebeka Flečer. Od milja nazvana Glečer. Valjda zbog hladnoće koju je širila oko sebe.

27.03.2021.

Protulon Zeba - Priča 9

Estera je stajala pored prozora. Jedinog u nevelikom kabinetu. –„Kako si prošao na šahovskom turniru?“ Pitala je to tek tako, da započne razgovor. Protulon nije odgovorio. Znao je da je to ne zanima. Nastavila je: -„Stigao je profesorov odgovor. Pohvaljuje tvoje zanimanje za kvantnu fiziku. To jest, tvoje zanimanje za fizičke pojave. Pogledao je kako si rešio zadatke, i evo ... samo da nađem taj deo pisma ... slušaj: „ Do rešenja je došao, manje ili više, spletom srećnih okolnosti. Ne isključujem mogućnost da to dete vidi nešto što je nama ostalima nepojmljivo. Kako god. Nauka se ne zasniva na vizijama, pretpostavkama i slutnjama. Svaku tvrdnju potrebno je dokazati. Matematički. Formulama. U tom pogledu, Protulon Zeba nema šta da traži na univerzitetu. U njegovim rešenjima postoji suviše pretpostavki i nedokazanih, a čini mi se, i nedokazivih stavova. “ *** Protulon je slegao ramenima. –„To je ionako bila vaša ideja... Zaista ne znam ništa o, kako kaže, kvantnoj fizici. A ne znam dobro ni matematiku ... –„Ne budi tako skroman, u tome si najbolji, Samo... nisi imao priliku da naučiš stvari kao što su Lorencove transformacije, Hilbertov prostor, tenzorska analiza ... Ima vremena. Naučićeš. Profesor je ipak, na kraju pisma, ostavio „odškrinuta vrata“. Treba da napišeš jedan rad. Konkretno, zanima ga kako tumačiš onu tvoju pretpostavku o kretanju neke tačke u prostoru. *** Isprativči Protulona do vrata koja su vodila na ulicu, Estera je dodala: -„Kad budeš pisao rad, drži se suštine. Pojasni svoje stavove i ne upuštaj se u matematiku. To je za tebe, za sada, klizav teren. I još nešto, Protulone, pogledaj me u oči. Obećaj mi da ćeš iskoristiti ovu priliku. Zlatna kočija prođe pored svakog od nas. Najčešće samo jednom u životu. Neko u nju uskoči a neko je ni ne primeti. Nemoj da je propustiš. Idi sad."

27.03.2021.

Protulon Zeba - Priča 8

Dežurni učenik se pridigao kad mu je prišla Estera. -„Jesi li video Protulona? Zebu.“ –„On je u sali. Na šahovskom turniru.“ Nasmešila se nervozno: – „Nisam ni očekivala da je na boksu ili rvanju. Kad se završava turnir?“ – „Ostalo je još jedno kolo.“ –„Dobro. Kad završi pošalji ga u moj kabinet.“ *** Čekajući protivnika, Protulon je zamišljeno gledao u poređane figurice. Prvu partiju šaha je odigrao kada je imao šest godina. Tog dana, vrativši se sa pijace, mama Marinela mu je opipala čelo, tutnula toplomer u usta i upitala: -„Šta si juče rekao Pelagiji? Šta bi najviše voleo da ti kupim?“ Protulon je preko toplomera promumlao: -„Ništa, znam da nemamo mnogo novca.“ –„Ne brini ti za novac. Vidi šta sam ti donela.“ Iz cegera je izvadila drvenu šahovsku garnituru. Malu. Skromne izrade. –„Hajde, da vidimo najpre kako se ređaju figure. Ovo je kralj, on stoji u sredini, na polju suprotne boje. Beli kralj na crnom polju, crni na belom. Ovo je kraljica...“ Protulon je nije slušao. Video je jednom na televiziji kako figure stoje na početku partije. *** Od te prve partije prošlo je sedam godina. Protivnikovo kašnjenje na početak meča smatrao je bezobrazlukom. Kada je ovaj konačno prišao stolu Protulon je bio prilično ozlojeđen. I prilično motivisan. Pogledao je u protivnika. Za glavu viši od Protulona i dvadesetak kilograma teži, Emil je imao reputaciju nasilnika. Opravdao je i ovog puta: -„ Šta sam ja dočekao? Da moram i sa tobom da igram. Ajde, oćeš da ti dam topa fore?“ Protulon je ćutke posmatrao kako beli top nestaje sa table. Uverivši se da su svi igrači čuli da će igrati sa topom manje, Emil se nalaktio na sto: -„Ajd sad, drž se dobro!“ *** Partija je tekla. Sa Emilovog lica najpre je nestao podrugljivi osmeh. Zajapurenost je smenilo bledilo. A njega bes: -„Šta mi je danas? Ne mogu da se razmahnem!“ Protulon je ćutao. Stolu je prišao sudija: -„Emile, predaj to. Izgubljen si. Počnite drugu partiju.“ –„Ali, ja sam mu dao topa fore! Ova partija se ne važi!“ –„Da li te je neko terao da mu daješ topa? Počnite drugu partiju. A možeš slobodno opet da mu daš topa fore. Možda budeš bolje sreće ...“ *** Poređavši figure, Emil se uneo Protulonu u lice: -„ Ajd sad da te vidim! Sad kad nemaš prednost. Razbiću te.“ Druga partija se završila brže nego prva. Porušivši figure Emil se ustremio na Protulona: -„Zašto mi nisi rekao da si dobar igrač? Zašto si pustio da ti dam topa fore u prvoj partiji? Da bi me ismejao pred svima? Ja ću ti ...“ Prekinuo ga je sudijin glas: -„Nećeš ti njemu ništa. Naučio te da budeš skroman. Hajde sad, izlazi napolje. A ti Protulone dođi u subotu, igraćeš za školsku ekipu.“ *** Već je kročio na ulicu kada ga je sustigao dežurni: -„Protulone! Vrati se. Estera te čeka u svom kabinetu. Kaže da je stiglo neko pismo za tebe.“

26.03.2021.

Protulon Zeba - priča 7

Mamurni poštar istresa poštansko sanduče u veliku torbu. Posmatra gomilu novogodišnjih razglednica. I jedno pismo. Esterino. Prozebao, baulja ka najbližoj gostionici: “Doček je prošao, a sad valja raditi. A ne može se raditi bez rakije. Koliko da se razbije mamurluk.” *** Tako je gostionica postala prva stanica na putu jednog pisma upućenog profesoru Edvinu K. “Poštovani profesore, povod za ovo pismo je pismeni zadatak jednog mog učenika, Protulona Zebe. U rešavanju zadataka korišćeni su stavovi koji prevazilaze klasičnu fiziku. Zaprepašćena činjenicom da jedno dete žonglira pojmovima relativističke teorije, pokušala sam da saznam odakle mu to znanje. Još više me je zaprepastilo to da on ne zna da je nauka već donekle otkrila ono što je koristio u rešavanju zadataka. Možete li zamisliti da je to dete samostalno otkrilo ono na čemu su radili Plank, Hajzenberg, Ajnštajn i ostali velikani nauke? Pokušala sam da pratim put kojim je rešavao zadatke. Priznajem da sam se izgubila. Najgore od svega je bilo to što su mu konačni rezultati TAČNI. Posetu njegovoj porodici iskoristila sam za kraći razgovor sa njim. Suština njegovog razmišljanja je u sledećem: Prelazeći sa jednog mesta na drugo, telo se ne kreće, ne pomera, ne „kliza“. Ono se naprosto pojavi na drugom mestu. Najpre je na prvom mestu. Zatim se pojavi na drugom. Između ta dva položaja nema ničega. Znam da ćete pomisliti da je ovo ludost. Ali, zar upravo to ne govori naša nauka? Elektron je na nižoj orbiti, a zatim je na višoj. I to je to. Ne može biti negde između dve orbite. Zar to nije osnov kvantne fizike? Zar to ne dokazuju kvanti energije koji se prilikom tih skokova po orbitama emituju? Poštovani profesore, ovaj mališan je do svega ovoga došao putem svojih vizija. Njegovo poznavanje više matematike je loše. Fizike još i gore. On čak ni ne zna da energija postoji isključivo u kvantima, tačno određenim porcijama. Ali je intuicijom došao do crte do koje dobacuje današnja nauka. A možda je i prešao preko nje. Svesna da ne mogu doprineti njegovom daljem razvoju preporučujem ga vašoj pažnji i predlažem za stipendiju na vašem univerzitetu. Srdačno, vaš bivši student Estera H.“

25.03.2021.

Protulon Zeba - Priča 6

Simeon Zeba balansira na stolici. Pokušava da postavi ukras na vrh jelke. Pelagija mu pomaže. Verbalno. Gledajući na kćerku sa visine, konačno gubi strpljenje: -„Od tebe nema koristi. Zovi mamu.“ Odlazeći, oličenje poslušne kćeri lupa čvrgu Protulonu. U prolazu. Da se zna ko je stariji. Cele dve godine. *** Mama Marinela je poslednji dan stare godine po pravilu provodila u salonu. Dolazile su na dan pred Novu godinu. – „Saznala sam jutros da ću ići na doček u hotel. Možeš li mi ... skratiti, produžiti, suziti ... haljinu, suknju, kostim ... Malo mi je tesna haljina u gornjem delu. Napravi veći izrez.“ Pola sata kasnije. – „Sad mi se sve vidi. Biće tamo i starijih osoba. Smanji ga malo.“ Još pola sata kasnije. – „Sad se ništa ne vidi. Biće tamo i mladića, treba ponešto da vide.“ Još, još pola sata kasnije. – „Sad se opet previše vidi. Ispašće mi.“ Marinela na ivici nerava: - „Ostaće mi deca bez večere i kolača, reci šta hoćeš.“ – „A možeš li da napraviš tako da stari ništa ne vide a da mladi vide?“ Pelagiji i Protulonu nije baš bilo jasno šta to treba da se vidi-ne vidi, ali su i onako mali znali da će večerati pred ponoć. Možda. *** Ni doček Nove 1977. se nije razlikovao od prethodnih. Pelagija je preuzela komandu u kuhinji a kao rezultat toga ruska salata je bila u frižideru, but ispečen a krempite je trebalo još samo posuti šećerom u prahu. Protulon celog dana nije ništa zabrljao, tata Simeon se nije smadrljao sa stolice, jelka je bila okićena, prskalice spremne a dotrajali crno-beli televizor nije svojevoljno šuštao i talasao. Novogodišnja idila. *** Došavši iz salona, Marinela je već po mirisima iz kuhinje znala da je sve u redu. Sa njom su u kuću ušle pahuljice, nešto hladnog vazduha, i ... neočekivani gost. Estera se dugo izvinjavala Simeonu: -„Verujte jako mi je neprijatno što vas uznemiravam. Ali vaša supruga je bila uporna. Nisam mogla da odbijem poziv. Inače, predajem fiziku vašem sinu. Ne, nije ništa loše uradio. Slučajno sam u salonu saznala da je on vaše dete. I eto, sad sam tu.“ *** Završivši večeru, Estera se zahvalila: -„Divna ste porodica, večera je bila izvanredna, a ja sad treba da krenem. Protulone, hoćeš li me ispratiti?“ Oprostivši se sa domaćinama, u hodniku je zastala: -„Hajde, reci mi kako si došao do onih rešenja? Ona daleko prevazilaze tvoj uzrast. Bolje rečeno, prevazilaze sve uzraste. *** Došavši u svoj samački stan, uzela je penkalu i nekoliko listova belog papira. Pisanje je samo zakratko prekinula u ponoć. Kroz prozor je odgledala vatromet a zatim se vratila za pisaći sto. Pismo je poslala sutradan.

25.03.2021.

Protulon Zeba - Priča 5

Protulon je pokatkad provodio vreme u krojačkom salonu mame Marinele. Ženski svet se presvlačio ne obraćajući pažnju na njegovo prisustvo. Probe su bile odlična prilika da se pretresu raznorazna zanimljiva dešavanja... Svlačeći haljinu preko glave, riđokosa komšinica pogleda u njega a zatim u Marinelu: „Mališa. Šta on zna.“ A zatim, poverljivim šapatom, nastavi: „ I tako je taj oženjeni gospodin Gedeon sinoć tražio da mu dam! . A znaš kad ću mu dati? Kad ovaj tvoj mališa dobije Nobelovu nagradu! Dakle, nikad! Ja sam izdanak plemićke, grofovske porodice a ne nekakva...“ *** Mnogo decenija kasnije. Stokholm. Publika i akademici Švedske akademije nauka ustaju. Laureati stoje pred ulazom na binu. Popravljajući crni frak i belu mašnu, Protulon se setio gospodina Gedeona i „izdanka plemićke porodice“. Osmeh mu je bio na licu i kad je kročio na binu. *** U trinaestoj godini života Protulon je doživeo dva otkrovenja. Prvo su činile nasrtljive devojčice koje uzdišu za njim. Drugo otkrovenje je bila fizika. Za većinu, predmet pri samom vrhu liste omrznutih. Za Protulona - predmet koji liči na matematiku. A to je već bio njegov teren. *** Estera je bila devojčica za vreme drugog svetskog rata. Preživela je koncentracioni logor. Posle rata, po završetku studija, skrasila se u malenoj varošici. U istoj malenoj varošici u kojoj je živeo maleni Protulon. Predavala je fiziku i pokušavala da zaboravi ratne godine. Bezuspešno. Facijalni grč, posledicu iz logora, prikrivala je osmehom. *** Pismeni zadatak iz fizike. Đaci marljivo mrljaju mastilom po vežbankama. Estera gleda kroz prozor. Ne mora da pazi na prepisivače. Zna da se niko neće usuditi. U mislima gleda logorsku žicu. Reflektore. Lavež vučjaka i dreku stražara prekida zvuk koraka. Stvarni zvuk. Stvarnih koraka. Okreće se. Pred katedrom stoji Protulon. Predaje vežbanku. –„Kad pre?“ Facijalni grč kreće. Namešta osmeh. –„Idi na mesto. Pregledaću ti rad.“ „Ionako je dosadno.“ Ovo zadnje nije izgovorila. *** Otvorila je vežbanku. I vrlo brzo zatvorila. –„Protulone, ostani posle časa.“ Jedno dete je podiglo pogled sa vežbanke. I videlo čudo neviđeno. Estera se smešila. Pravim osmehom. *** Sačekala je da deca izađu. A onda se okrenula prema Protulonu: - „Znaš li šta si napisao?“ Nije čekala odgovor. Pitanje je ionako bilo retoričko. Mahala je vežbankom. –„Ovo nema veze sa fizikom!“ Protulon nije reagovao. Spustila je ton: -„Ovo nema veze sa klasičnom fizikom.“ I dalje nije reagovao. Nadnela se nad njega i prošaptala: -„Ovo je kvantna fizika.“ A u sebi je dodala: „Možda.“ Videvši da je razgovor završen Protulon krenu ka vratima. –„Sačekaj! Koju knjigu si čitao? Odakle znaš za Hajzenbergov princip neodređenosti?“ Protulonovom sleganju ramenima nije poverovala. Ali jeste onome što je videla u njegovim očima. A u njima je pisalo: „Nemam pojma o čemu pričate.“

24.03.2021.

Protulon Zeba - Priča broj 4

Napunivši dvanaest godina, Protulon postade pridruženi član porodičnog saveta. Bez prava glasa. Njegova dve godine starija sestra, Pelagija, već je stekla to pravo. Ali nije imala neke velike koristi od njega. U većini slučajeva njen glas je bio manjinski. *** Jedina tačka tog vanrednog saveta beše Protulonovo letovanje. U skraćenom zapisniku Pelagija je zapisala: Mama Marinela: „Ne ume da pliva. Nedruštven je. Kinjiće ga druga deca. Slabačak je. Razboleće se.“ Tata Simeon: „Kad počne da se davi proplivaće. Nedruštven je prema dečacima ali se snalazi sa devojčicama. Očvrsnuće. Ako se razboli, i na moru postoje doktori.“ Ja, Pelagija: „Bolje je da sedi kod kuće.“ (Predlog odbačen). Protulon: „Meni je svejedno.“ (Udarila sam mu čvrgu). Ovo zadnje je bilo precrtano. *** Prijatno iznenađen činjenicom da je u letovalištu većina dece mlađa od njega, Protulon preuze obavezu sobnog starešine. Podelivši par bubotaka prvog dana obezbedio je red i disciplinu do kraja letovanja. Izmoren kupanjem, sunčanjem, fudbalom i ostalim aktivnostima, uveče bi brzo zaspao. I samo bi ponekad, dok je tonuo u san, osetio da su vizije tu negde. I da čekaju na njega. *** Kapiteni ekipa preuzeše dresove od sudije. Protulon podeli svojim igračima bele. Pomalo prljave od prethodnih utakmica. Stojeći na centru gledao je protivničke igrače. Bili su u proseku za glavu viši od njegovih dečaka. Jedinom odraslijem saigraču tiho je prošaptao: - „Svi u odbranu. Svi u šesterac. Osim mene.“ –„Koja nam je to taktika?“ Nije odgovorio. U sebi je pomislio: „Sagradi kućicu i sakrij se u njoj.“ *** Mališani u belim dresovima nisu prešli centar u prvom poluvremenu. U pauzi, ležali su pored terena. Isprebijani i zajapureni. Većina sa oderotinama po kolenima i laktovima. Protulon je držao mokru maramicu na arkadi. „Razbiše mi kućicu. U stvari, samo su je oštetili. Vode jedan prema nula. Ima vremena. Postali su neoprezni. Srljaju. Da nas dokusure. Neka. Ako dobijem samo jednu dobru loptu ... Možda izjednačimo... A onda penali ...“ *** Senka se nadvila nad Protulonom. Vaspitač. –„Kapitenu! Šta to radiš? Ovi vas razbijaju. Šta čekaš? Krenite u napad. Ionako gubite.“ Jedan švrća pokuša da se usprotivi: - „Ona njihova sedmica je kao medved. Obori trojicu naših u svakom napadu. Ne možemo mu ništa.“ Vaspitač odmahnu rukom: - „ Fudbal je muški sport. A vi igrate kao devojčice. Ne. Kao babe!“ *** Babe su krenule u napad. Protulon je ostao sam u odbrani. Da bar nekog ima ispred golmana. Napad se završio onako kako se i moglo očekivati. Pred zidom plavih dresova mališani u belom nisu imali nikakve šanse. Znao je to Protulon i pre nego što se desilo. A sad je trebalo zaustaviti plavu sedmicu. Ako prođe, biće to dva razlike. I kraj. *** Video je samo plavu masu u naletu. Ako se ne skloni ... Ostao je na mestu. Ne dugo. Sledeće što je video bio je beton. U glavi mu je zvonilo. Podigao je pogled. Lopta u mreži. Publika kliče i aplaudira. Golman mu je pomogao da ustane. – „Gotovo je. Izgubili smo.“ Nekoliko metara dalje, gomila plavih dresova nasrće na sudiju. Protulon prostenja: –„Izgleda da je poništio gol. Prekršaj u napadu. Ima nade.“ *** Malo pre kraja, posle bledog napada belih, Protulon je ostao u protivničkom šestercu. Plavi u besomučnom napadu. Da potvrde pobedu. Bespotrebno. Mališe u belom su, po ko zna koji put, uspele da se odbrane. I izbile loptu daleko od svog gola. Pravo ka Protulonu. *** Okrenut leđima prema golmanu odlučio je da šutira iz okreta. Ne vidi gde se nalazi golman. Sevnulo mu je u glavi: „Ako je pametan, očekuje da ću se okretati u moju levu stranu, da bi šutirao desnom nogom. Pokriće svoju levu stranu!“ Obrnuvši se šutirao je u desnu golmanovu stranu. Precenio je golmanovu pamet. Bio je tačno tamo gde ga nije očekivao. *** Vaspitač ga je tešio: - „Nisi mogao znati gde je golman. Teško je šutirati iz okreta. Dobro ste se držali. Oni su ipak mnogo jači i snažniji od vas.“ Protulon je ćutao. Znao je da je greška njegova. Pogledao je svoju izubijanu vojsku. Prvi put se osetio postiđenim. Ne pred njima. Pred sobom. *** Jedna devojčica ga je povukla za dres: -„Kako se zoveš? Bio si mnogo dobar! Ajde da se vidimo kasnije. Ako hoćeš.“ Odlazeći, dodala je: -„ Odlično si igrao, samo mnogo komplikuješ.“ *** Te noći dugo nije mogao da zaspe. Mislio je na ono što mu je rekla. Jeste, mnogo komplikuje. Vizije su čekale taj trenutak. Vratile su se. Ovoga puta to nisu bila kopita ispred lobanje i kopita koja udaraju. Slike su bile pojednostavljene. Tačka ispred lobanje i tačka na lobanji. A zatim je lobanja nestala. Ostale su samo dve tačke. U dva položaja. Na dva mesta. U svekolikom prostoru.

22.03.2021.

Protulon Zeba - Priča treća

-„Simeone! Protulon ne želi da ide u školu!“ –„E sad je dosta! Nema više simuliranja! Oblači se i kreći!“ Od neumitnog i mrskog odlaska u školu spasila ga je ruka na čelu. –„Pa on gori od temperature! Dete moje!“ Do kraja školske godine bolesti su se smenjivale. Ovoga puta stvarne. I sve su bile praćene temperaturom. Sa njom su se vratile vizije. Ovoga puta ih je dočekao spremnije. *** Kopita ispred lobanje. Kopita udaraju. Lobanja puca. Uvek i iznova. Omamljen temperaturom utonuo je u san. Podsvest je nastavila da radi. Prekovremeno. *** Kada se probudio znao je da ima rešenje. U stvari, više je to osećao nego znao. Još jednom je izvrteo film. A onda ga zaustavio. I još jednom. Sada je već bio siguran. Otkrio je šta ga to muči. Podelio je film na tri dela. Tri slike. Shvatio je . Ono što ga je mučilo godinama bilo je pitanje: „Šta je izmedju slika?“ Karta za Stokholm bila je rezervisana. Doduše, voz je polazio tek za devedeset godina. *** Jedna vrata su se zatvorila. Vizije su ostale iza njih. Osmehnuo se. –„Simeone. Dete se smeška u snu! Ozdraviće! Ugasi svetlo. Treba da se naspava.“ Ostavši sam u mraku osetio je olakšanje. Pitanje: „Šta je između slika?“ dobilo je novu formu: „Kako kopita menjaju položaj?“ a zatim „Kako nastaje pokret?“ Uzdahnuo je. Nekako je znao da je tek na početku. I da je nova potraga počela. A iza nje će slediti još jedna. I još mnogo njih. Neka. Ima vremena. Rešiće se sve to. Vreme je za spavanje. *** Oslobodivši se vizija posvetio se nekim mnogo važnim stvarima. –„Simeone! Dođi brzo! Pogledaj!“ Odloživši novine promumlao je: -„Jel to Protulon opet nešto zabrljao?“ Pogledao je u pravcu koji je pokazivao Marinelin prst. Pored dotrajalog crno-belog televizora stajala je gomila sličica. Suviše velika da bi mogla da se kupi za ono malo džeparca koji su mu davali. Isleđivanje je kratko trajalo. Pitanja su bila koncizna. Odakle mu tolika gomila sličica sa fudbalerima? Da li ih je ukrao? Odakle mu novac? Kakav će to čovek biti od njega? Sležući ramenima dao je samo jedan odgovor: „Par-nepar do deset.“ *** -„Ti si dakle ove sličice okockao? Oteo od druge dece? Sram te bilo!“ Protulon nije razumeo u čemu je pogrešio. Pošteno je pobeđivao. I ko je kriv drugoj deci što ne poznaju zakone verovatnoće? Grdnja ga nije mnogo brinula. U najgorem slučaju pucnuće ga par puta po dupetu. Nešto drugo ga je okupiralo. U celoj toj priči oko sličica nešto je bilo važno. I opet nije znao šta je to. Ali je svakako imalo veze sa njegovom potragom. *** Ovoga puta je bilo lakše. Naučio je lekciju. Potrebno je da razmišlja o problemu pre nego što utone u san. Ujutru će imati gotov odgovor. Prosto. U stvari, ne baš. Ujutru je imao samo novo pitanje: “Kakve veze ima matematićka verovatnoća sa kopitama ispred lobanje i kopitama na lobanji?“ Vučjoj.

22.03.2021.

Protulon Zeba - Priča druga

Marinela Zeba oseti nečiju ruku na ramenu. –„Šta te brine?“. –„Ovo naše dete. Čeprka štapićem po zemlji u dvorištu. Druga deca igraju fudbal na ulici.“ –„Rešićemo to. Kupiću mu loptu.“ –„Daleko je do plate.“ Rekla je to više reda radi. Znala je da će lopta biti kupljena. Jedino nije znala čemu će služiti. Maleni Protulon nije čuo o čemu njegovi roditelji pričaju. A nekako je osećao da se to tiče njega. Nije sad imao vremena da se posveti tome. Na zemlji ispred njega bile su iscrtane linije. One su sad bile važnije. *** Polazak u obdanište ocenio je kao jasnu i neposrednu opasnost. Po mir koji mu je bio preko potreban. Preležavši sve bolesti koje su mu padale na pamet, konačno je uhvaćen u simuliranju. Simeon Zeba, popustljiv prema svom prvencu, donese konačno odluku da ga do daljeg poštedi obdaništa. –„Imaće obaveza preko glave kad krene u školu.“ Marinela se nije protivila. –„Samo kad je živ pretekao. Onakva upala pluća ...“. Protulon je, naizgled mirno, prihvatio odluku. A onda se vratio svom svetu. Onom u kome su bile njegove vizije. Ili bar ono što je ostalo od njih. *** Preznojivši učiteljicu, brzinom kojom je izvodio matematičke operacije, vratio se na svoje mesto. Nije mogla da skine pogled sa malenog žgoljavka. Najpre je bila frustrirana lakoćom kojom je rešavao zadatke. Jedva je pratila njegov ritam. Osećaj frustracije smenilo je divljenje. A ono je ustupilo mesto nekom nemiru. Navikla je na decu koja se preznojavaju, smeše se ili su na ivici suza. Protulon je ispisao celu tablu. I ostao potpuno hladan. I nekako odsutan. Pripisala je to superiornoj inteligenciji. I umirila sebe. Zakratko. Nemir se vratio. Pogledala ga je u oči i stresla se. Sa tim detetom nešto nije bilo u redu. *** Tetke i stričevi donesoše gomile namirnica. Džak brašna, sir, slaninu, krompir, korpu jaja. Blagodeti sela. Ispijajući kafu, zovnuše Protulona. –„Vidi šta ti je tetka kupila.“ Otrgnut iz razmišljanja, nevoljno je prišao. A onda se pojavila iskra u detinjim očima. Tetka je u rukama držala enciklopediju Larousse. Matematičku enciklopediju. Na novčanice koje su mu gurnuli u džepove nije obratio pažnju. Usredsredio se na potragu za onim što ga je toliko mučilo. Na kopita i vučju lobanju. *** Iz knjige je pokupio ono za šta je mislio da će mu trebati. Ostalo je samo preleteo pogledom. Izdvojio je bitno od nebitnog. A toga nije bilo baš previše. Nešto malo geometrije. I verovatnoća i kombinatorika. Ako je nešto moglo da mu pomogne onda je to bilo to. Knjiga je kasnije skupljala prašinu. Šta da se radi. U njoj nije bilo više ničega zanimljivog. Ni potrebnog.

22.03.2021.

Protulon Zeba

Drhtavim rukama oblačila mu je frak. “ Izgubio si belu mašnu? Zašto me to ne čudi? Kako ćeš sad na binu?” U sali, kraljevska porodica je već zauzela mesta. Nakit blješti. Orkestar svira. Dodela Nobelove nagrade počinje. Pozivaju ga da krene. Pogledom traži suprugu. Nestala je. Dečko sa lentom histeriše: “Požurite! Svi laureati su već u hodniku. Samo što nisu krenuli!” Pomisli da nije dobro da kraljevska porodica čeka. Malo je nepristojno. Kad se bolje razmisli, mnogo je nepristojno. Šta da se radi. Izaći će bez mašne. Jedna blamaža manje ili više. Par metara pre izlaska na binu ona ga sustiže. Stavlja mu mašnu. - “Sreća tvoja što vratari drže do sebe.” – “Kako si ga ubedila da ti da mašnu?” – “Šta ima da ga ubeđujem? Naš čovek. Iz Bosne. Hajde sad.” Ispratila ga je zaljubljenim pogledom. A u sebi je pomislila: “Ništa se nisi promenio u zadnjih sedamdeset godina.” *** - „Doktore, maleni Protulon je opet buncao cele noći. Temperatura blizu četrdeset.“ –„Koliko dugo je kod nas?“ – „Pet nedelja. Nemam više gde da mu dajem inekcije. Dupence mu je skroz izbušeno.“ –„Jedino što nam preostaje je da se uzdamo u penicilin. I Boga. Pogotovo u njega. Nastavite sa terapijom. A, da. Nevažno je, ali ipak ... O čemu bunca dete od četiri godine?“ Slegla je ramenima. Nekako joj je bilo neugodno da mu kaže. Maleni Protulon Zeba je uvek, i isključivo, buncao o brojevima. *** Vizita se bližila kraju. –„Sestro, izgleda da smo izlečili Zebu. Nema temperaturu već nekoliko dana.“ Ulovio je njen izgubljeni pogled. –„Recite?“ –„Ništa... Ne znam kako da vam kažem...“ –„Recite slobodno.“ – „Možda mi se to samo činilo, ali ... maleni Protulon se uvek smešio kad bi počinjao da gori od temperature. Kao da se raduje. A zadnjih dana je mrzovoljan...“ –„Od kada?“ –„Od kad nema temperaturu. A možda mi se to samo učinilo.“ Odmahnuo je rukom. Gluposti. Tako je mislio. A na glas je rekao: -„Odmorite se malo. I donesite mi otpusnu listu.“ Bacio je još jedan pogled na mališu. Mrzovoljnog mališu. *** Sa prestankom temperature nestale su i vizije. Vremenom ih je zaboravio. Ili bar potisnuo. Ostala je samo jedna. Ona o beloj kobili i ždrebetu. O očnjacima prosutim pod udarima kopita. O razlupanim vučjim lobanjama. O vrancu koji se pojavljuje niotkud i gazi vođu čopora. Vremenom je vizija izbledela. Ostalo je od nje tek nešto malo. Udarac kopita o lobanju. Trenutak pre i trenutak posle udarca. Samo to. Narednih godina često mu se vraćala ta scena. Kopita ispred lobanje. Kopita udaraju. Lobanja puca. Vrteo je isti film iznova. Bezbroj puta. Znao je da tu postoji nešto važno. Nešto nedokučivo, što ga svaki put uznemiri. Za sada nije znao šta je to. A to će ga odvesti do Stokholma. I večeri u kojoj je izgubio belu mašnu.

<< 03/2021 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
38887

Powered by Blogger.ba