beats by dre cheap

Pustinjska priča

Teča Žika pospan. - „Tečo, pričaj nam o svojim putovanjima. Sigurno si obišao mnoge zemlje.“ -„Jesam. Gradili smo po celoj Evropi. Čak i po Aziji.“ Razbudio se teča. Pospanost nestala. - „Setih se jednog događaja ...“ Koleba se. I pričao bi, i ne bi. Nije ga trebalo dugo moliti. Otpoče priču. O gradnji nekog puta. U pustinji. Dobre dnevnice. Slatka para. Građevinci naši ljudi. Došli da rade par meseci. Ostali dve godine. Mnogima dolaze porodice. Na viđenje. Vraćaju se u Jugoslaviju, posle nekoliko dana. Raspopoviću stigla žena. Teči zasijaše oči : - „A lepa beše. Mnogo lepa.“ Uzdiše teča. Verovatno vidi palme i lepoticu u pustinjskoj noći. Ili tako nešto. „Raspopović te večeri žuri da završi posao. Pri kraju smene, prilaze mu neki Arapi. Brzo i uzbuđeno pričaju. Prevodilac ih jedva prati. Najgrlatiji Arapin nudi svežnjeve dolara. Hoće da kupi ženu. Raspopović se smeje. Kaže da malo nudi. Arapin diže cenu. Raspopović se i dalje smeje: - „Ne bi je dao ispod sto hiljada dolara.“ Prevodilac ga užasnuto gleda: - „Da prevedem? Znaš li ti da kod njih nije potreban ugovor. Dovoljna je reč pred svedocima.“ - „Prevedi.“ Arapin pristaje. Teča prekida priču. Ubacuje cepanicu u vatru. - „Tečo ! Šta je dalje bilo?“ Teča uzdiše: - „ Bilo je to da je ujutru stigla njihova policija. Svedoci potvrdili da je sklopljen dogovor. I da Raspopović neće da ga sprovede. Zato su sproveli njega. Do aerodroma. Proterali ga. Na ulasku u avion , onaj Arapin mu gurao kofer sa parama u ruke. Ovaj se otimao. Arapin dao jednom od putnika kofer: - „Ovo da predaš tom čoveku, kad sletite.“ Tako i bi. Kasnije je pokušavao preko konzulata, diplomatskim putevima, preko Crvenog krsta ... Džaba. Prođoše godine. Decenija. Jednoga dana, hodajući ulicom, tu negde oko Slavije, začu kako ga neko doziva. Okreće se. Nikog poznatog u blizini. Nastavlja hod. - „Raspopoviću !“. Gleda preko ramena. Neka dama. Sva sija: - „ Šta je? Sad me ne poznaješ? A poznavao si me kad si me prodavao Arapinu. Pođi sa mnom. Da popijemo kafu.“ Dugo mu je, i naširoko, pričala kako ima sve što poželi. Kuću, samo za sebe. Sa poslugom. Rodila je Arapinu sina, naslednika. Posle toga više nije dolazio kod nje. Redovno joj daje novac. Mnogo novca. Ona može da ide gde hoće. Ako poželi da se vrati, čeka je kuća. Sa poslugom. I ostale blagodeti. Jedino sina ne može da dobije. Eto. Teča završio priču. Zeva. - „Tečo, može li jedan dogovor?“ - „Kakav?“ - „Usmeni. Da odigramo jednu partiju. Ako izgubiš, ispričaćeš još jednu priču. Može još neka pustinjska. A ne moramo ni da igramo, ionako ćeš izgubiti.“ Smeje se teča: - „Nije vino pošto pređe bješe! Poređaj figure!“ Gledam ga. Sav sija. Više voli šah nego da mu daš kilo karamela. Voćnih. Od maline. - „Tečo, onako usput, taj stih se završava ovako: Nije svijet ono što mišljaste. A tebi ode lovac.“ Češka se teča. Sigurno razmišlja koju će priču ispričati. Ili pokušava da se seti nekog prigodnog Njegoševog stiha. Ko to može znati.

Priče o tečama
http://priceotecama.blogger.ba
17/12/2019 22:17