Proleće četrdeset osme, Staljin napao Tita. Deda okupio decu. Ima za njih veliku novost. -Dođite da vidite šta sam doneo. Vadi kutiju od šibica iz džepa. U kutiji zrnca veličine zrna maka. – Ovo ćemo staviti u neku malo veću kutiju. Treba da se utopli. Nedelju dana kasnije. Pojavljuju se male larve. Deda komanduje. – Uzmite neki džak i naberite mlado lišće belog duda. Dani prolaze. Larve proždiru velike količine lišća. Deca ga donose u džakovima. Branja im preko glave. – Ovo nisu gusenice, ovo jede kao da su tigrovi! Dudovi očerupani. U potrazi za lišćem treba ići sve dalje. I druga deca beru. Borba za dudove. Naši koriste brojčanu premoć. Gusenice napreduju. Ono što je pre stalo u kutiju šibica, sada zauzima celu prostoriju. Posle mesec i po dana, konačno prestaju da jedu. Sada im treba granje, sa mnogo grančica. Penju se po grančicama i počinju da prave čaure. Od svile. Grančice okićene čaurama sijaju zlatno žutom bojom. Deda zadovoljan. – Ove čaure se zovu kokoni. Deca gunđaju. – Ovo saznanje nas je usrećilo. Počinje berba. Trpaju kokone u korpe. Deda ih nosi u otkupnu stanicu. Tamo ih odmotavaju i prave svilen konac. Deda stiže kući. Deca nestrpljiva. – Jesu li ti platili za svilene bube? – Jesu. Baš lepo plaćaju. – Hoćemo li mi dobiti nešto? – Kako da ne. Dobićete metle da počistite sobu u kojoj su bile svilene bube. Bilo je to varljivo proleće, Leta gospodnjeg četrdeset osme.
VARLJIVO PROLEĆE 1948
