April 1941. Bombardovanjem Beograda počeo je napad fašističke Nemačke na Jugoslaviju. Okupacija. Mnogo godina pre toga, bežeći od čume, tečini preci su stigli u selo u kom je rođen. Par stotina kuća. Imanja i šume. Vredan i pošten narod. Okupator gori od čume. Te godine, mamina porodica živi mnogo južnije. Deda stekao imanje. Njive i vodenicu. Provodio se u kafanama kraj Vardara. Do ponoći sa srpske strane. Od ponoći sa turske. Čengije i daire. Vino udarilo u glavu. Psuje cara Borisa. Đavo došao po svoje. Kundaci bugarskih žandara. Jedva živ, napušta sve. Beži na sever. Pravi opanke. Popravlja burad. Ponovo stiče imetak. 1944. sa Rusima prelazi Dunav. Na sever, što dalje na sever. Dobija švapsku kuću. Vinograd i devet jutara zemlje. Osmoro dece. Dvoje rođeno u slobodi. Priča da je dole, na jugu, gajio lufta gumu. To je neka biljka koja sadrži lateks. Prodavao fabrici Bata. (Češka fabrika obuće.) Gajio mak. Čaura se zaseca krivim nožićem. Curi smola. “Nikad ne spavajte u polju maka.” Nećemo. Pitali babu da li je istina da je jednom sedam dana bančio. – Kako da nije. Izbacio me iz kuće kad se vratio. Pamti baba. Pitamo je koje kolače je jela kad je bila mala. – Nije se tad znalo za kolače. – Pa šta ste najviše jeli? – Najčešće ništa. Siromašan je to kraj. Go kamen. Poneka ovca i malo vinograda. Bila siroče. Udala se za dedu i završila u zatvoru. Živeli nevenčano. Dobili po mesec dana zatvora zbog toga. – Jednako ste prošli. – Nismo. On je odležao u vreme najvećih radova. Ja pred zimu, kad ionako nema posla. – Kad se mama rodila? – One godine kad su ubili kralja. – Aha! Atentat u Marselju. Kralj Aleksandar. 1934. Baba ćuti i štrika. Brzo. Mnogo unuka. Samo dve igle. Samo dve ruke. Nanosili smo se njenih džempera, šalova i rukavica.
* * *
Maršal Tito, najveći sin naših naroda i narodnosti. Teča je u rat otišao kao kraljev vojnik. Vratio se četrdeset pete. Nema više kralja. Neka druga zemlja. Ista, a različita. Umesto kralja, Maršal Tito. Omladina peva po ulicama. Nosi lopate. Nosi ašove. Nosi zastave. Beograd razrušen. Zvezda, srp i čekić. Nema krune. Bar nije vidljiva. Maršal u beloj uniformi. Na belom konju. Decenijama na vlasti. Osamdesete kraj. “… radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima … “ , Miodrag zdravković čita vest o smrti druga Tita. Sutra, u školi nema redovne nastave. Svi časovi su posvećeni njemu. Profesorice plaču. Šmrcaju. Nije im lako. Naročito onima koje imaju šest časova. Ko može plakati šest puta za jedno pre podne? – Ja ne mogu da plačem. Kaže školski drug. Nije jedini. Mnogo kasnije, u filmu slična scena. Lepa sela lepo gore. Još nekoliko godina nose štafetu. Posle su nosioci štafeta raskomadali zemlju. Ostala je izreka, za nekoga ko je neinformisan, “Taj još nije saznao da je umro drug Tito”.
* * *
1945. Titova Jugoslavija sprovodi oštre represivne mere protiv disidenata, uključujući i hapšenja, ispitivanja, prisilnu kolektivizaciju i suzbijanje crkve i religije. Tri decenije kasnije. Selo. Neki mnogo ozbiljni ljudi sede za stolom. Vode mnogo ozbiljne razgovore. Deda, stric, teča, nekoliko daljih rođaka. Pored stola mala stolica. Hoklica. Na njoj obično sede deca. Na hoklici moja malenkost. I bukvalno malenkost. – A koliko godina ima ovaj junak? Ironišem. – Junak ima deset godina. Baba me mazi po glavi. – Zlato babino! Ovo je babina pametna glava! On će biti babin naučnik! Neprijatno mi. – Baba, ne preteruj. Jedna časna starina me uzima na ispit. – Zna li budući naučnik ko je Halej? Teškog li pitanja. To mislim u sebi. Kažem. – Po njemu je dobila ime kometa. Ona što se pojavljuje svakih sedamdesetak godina. – Sedamdeset i pet! Popravlja me starina. To već ne mogu da istrpim. – Ako ćemo baš precizno da pričamo, period nije uvek isti. Kreće se u rasponu od sedamdeset četiri do sedamdeset devet. Žamor. – Ljudi kažu da ona uvek najavljuje važne događaje. Mark Tven se rodio u godini kad se pojavila. Umro je kad je sledeći put došla. – Ajde ti sedi ovde sa nama. Za sto. Nisi ti za hoklicu. Sedam na stolicu. Mlatim nogama. Čekam pitanja. – A znaš li ti ko su tri najvažnija čoveka u svakom selu? Uf, baš mu je jako pitanje. – Znam. Pop, učitelj i lekar. Žamor. To im valjda znači da sam dobro odgovorio. Starina škilji očima. Podiže kažiprst. – Lepo. A zašto? Joj, ima li on neko teže pitanje? Kažem. – Duša, um i telo. Tri oslonca. Kao tronožac. Veće staraca zgranuto. Vreme je za završnu izjavu. Pa da idem da se igram. Dosadni su. – Tako je bilo pre rata. Posle su vam komunisti ukinuli religiju. Pa vam tronožac ostao bez jedne noge. A vi sad vidite kako ćete sedeti na njemu. Skačem sa stolice. Ne mogu više da sedim, kao i svako nesnosno derište. Vreme je za fudbal.
* * *
1952. Udajom za Josipa Broza Tita, Jovanka Budisavljević postaje prva dama SFRJ. Dvadesetak godina kasnije, teča nam priča o predratnim vremenima: – Pre rata se znalo ko je buržuj a ko je siroma. Videlo se iz daljine. Posle rata, svi isti. Isto izgledaju i isto pričaju. Pitamo mamu kako su živeli posle rata. – Od ujutru do uveče na njivi. Radne akcija. Motika. Posle toga, obavezan omladinski sastanak. Ko ne dođe, mora se pravdati na sledećem sastanku. Prozovu ga, kritikuju. Da je protiv narodne vlasti. Da je protiv radničke klase. Da je je protiv tekovina revolucije i narodnooslobodilačkog rata. Da će biti stavljen na crnu listu. Da nije dobar omladinac. Posle sastanka, igranka. Muzika i ples. Sviraju neki lokalni orkestri. – Jeste li nosili balske haljine? – Ma, ne. Sve sama sirotinja. Krpili i prepravljali ono malo što smo imali. Stavljali neki sitan detalj. Traku za kosu. Prišivali neki ukras. Glavna atrakcija je bila kad su se pojavile najlon čarape i ruževi za usne. Nas nekoliko prozvali na sastanku zbog toga. Kritika. Da su to buržoaske navike. Da nismo primerne omladinke. Da smo protiv ravnopravnosti i jednakosti. Da hoćemo da se ističemo. Da je to kontrarevolucionarno. Da nam je važniji truli kapitalizam od komunizma. U zemlju smo propale od sramote. – I više niste stavljale ruž. – Jesmo. Na svakom sastanku kritika. Da smo nepopravljive. I da nam nema spasa. I to je tako išlo dok jedne večeri nije došao neki partijski sekretar iz Beograda. Ovi lokalni se uzmuvali. Poltroni. Trče da mu ugode. Šta god da progovori, oni aplaudiraju. Uzvikuju parole. – Živela komunistička partija na čelu sa drugom Titom! Dođe na red i kritika. Lokalni sekretar ustaje. Priča kako se loš uticaj sa zapada širi među našom omladinom. Kako neke drugarice čak stavljaju ruž. Žele da budu iznad ostale omladine. – A kakve su na radnim akcijama? Da li učestvuju u aktivnostima koje organizujete? – Ne kažem, vredne su i radne, ali te buržoaske navike … – Stani druže. Prekida ga. – Mi smo se borili za slobodu, bolji i lepši život. I treba da mnogo radimo i lepo izgledamo. Drugarice su u pravu. I supruga druga Tita, drugarica Jovanka Broz, stavlja ruž i ima lepu frizuru. Njihovo ponašanje je ispravno. Posle toga kritike nije bilo. A ruž je postao ono što i jeste. Običan ruž.
