Proleće 2000. Policijskom akcijom zauzet beogradski Studio B, dovedeni novinari prorežimskih medija; onemogućeno emitovanje radija B2-92 i Indeks; u sukobu građana, navijača i policije ima povređenih – demonstracije i narednih dana širom Srbije. PROLOG. “Avgust 1949. Prošle su četiri godine od završetka Drugog svetskog rata. Jugoslavija se sporo oporavlja od ratnih razaranja. Vlada nestašica hrane. Država ograničava potrošnju. Radnici uz platu dobijaju knjižice sa markicama. Bez markica se ne može kupiti hleb, meso, mast, mleko, tekstil … Prošla je i godina od donošenja Rezolucije Informbiroa o stanju u Komunističkoj partiji Jugoslavije, koja je označila napad Staljina na Tita. Svako na koga se sumnjalo da je na strani Staljina biva uhapšen i odveden u zatvor, pod optužbom da je informbirovac.” U KAFANI. – Dete, daj još po jednu! – Neka, Milosave, dosta je. Treba ići kući. – Kakvoj kući? Ne idem odavde do zore. Ili dok me ne izbace odavde. – Kakvi su te jadi snašli, crni Milosave? – E moj Đorđe, golema je nevolja. Kelner donosi rakiju: – Nema više na veresiju! Ovo vam je zadnje! – Daleko bilo da je zadnje. Poslednje je. A i ti si mi sav crn pred očima. Sikter, bre! Đorđe ga smiruje: – Pričaj Milosave, olakšaj dušu. Kome ćeš ispričati, ako ne meni? Ko braća smo, oduvek. – I da znaš da hoću! Kome, ako ne tebi? Ti znaš onu moju … Stevaniju. Dobra je ona meni, samo kad je uhvate neke ludosti … Ne može se s njom na kraj izaći. Uvek je nečim nezadovoljna, uvek nešto fali. Eto, onomad, da kupi haljinu, pa da kupi haljinu. Sve jedno te isto. A nemamo markice za tekstil. Trampio ja. – Za šta? – Nije to važno. Slušaj dalje. Znaš onog udbaša, Balavog? – Ćut more! Ne zovi ga tako! Marko mu je kršteno ime. Nikad ne znaš ko sluša! Dojaviće mu neko, pa eto ti belaja. De, da se kucnemo! – A znaš i da on balavi za mojom Stevanijom, ima tome dugo vremena. A sve nešto mislim, kakvo je doba došlo … Eto, sinoć, zaustaviše se dva vojna džipa pred komšijinom kućom. Iskočiše nekakav u kožnom mantilu i dva u uniformama. Povedoše komšiju. Mi kao miševi. Ni mukajet! Niko da priskoči, da koju reč u njegovu odbranu kaže! – Tiše, crni Milosave! Čuće neko … Napomena : UDBA – Uprava državne bezbednosti, nastala 1946. godine reorganizacijom tadašnje službe bezbednosti – Odeljenja za zaštitu naroda (skraćeno OZNA)
* * *
ISPRED GRANAPA. – Stevanija, cvete moj, evo tebi tvoga Markana! – Prođi me se Marko, nije mi do šale! – Šta te tako sneveselilo? Da te nije neko popreko pogledao? U zatvor ću ja s njim! – Sve me snašlo. Milosav iz kafane ne izbija, koru hleba bez markice ne mogu kupiti, a o haljini mogu samo da sanjam. A ti još pitaš šta me snašlo. Idi sad, eto Milosava! VEČE. Stevanija privija mokru krpu na oko. Milosav odmiče zavesu. Gleda kroz prozor. – Odvedoše i komšiju od preko puta. A onaj krvnik, Marko, gleda prema našoj kući! Sve je to tvoje maslo! Zmijo! Da sam neki čovek, izleteo bi napolje, komšiju da branim! A onome da saspem zube u grlo! – Ne viči Milosave, još će te čuti! – To bi ti i volela, da povedu i mene. S Balavim da se provodiš! Sudiću ja i tebi i njemu! NA PUTU ZA GOLI OTOK. Robijaši na podu vagona. Milosav se ispoveda sapatniku. – Kakva crna politika, Staljin i informbiro? Ni pomenuo nikad nisam. – Što te onda uhapsiše? – Zbog žene. Spanđala se sa udbašem. – Sve si mi rekao. Kratko su ti presudili? – Uveče me priveli, ujutru isleđivali, u podne osudili. – A večeras si ovde sa mnom … I još par desetina ovakvih, kao mi što smo. Reče li, bar neko, koju reč u tvoju odbranu? – Niko. Sapatnik ćuti. Voz klopara. Hladan noćni vazduh ulazi kroz pukotine na vagonu. Sapatnik se nečeg doseća : – Prvo su došli po komšiju, a ja se nisam pobunio. Zatim su došli po drugog komšiju, a ja se nisam pobunio. Onda su došli po mene, a tad više nije bilo nikoga ko bi mogao da se pobuni. – Šta to reče? – Parafraziram pesmu pastora Martina Nimerela. – Koga? – Nije važno. De, nasloni se na mene, biće nam toplije. EPILOG. Dve godine kasnije, Milosav se vratio sa Golog otoka. Marko je skončao na Svetom Grguru. Stevanija je srećno živela sa Markovim pretpostavljenim.
NAPOMENA: “Granap” – Gradsko nabavno-prodajno preduzeće. Goli otok – Od 1949. na Golom otoku i Svetom Grguru se nalazio zloglasni logor jugoslovenskih političkih zatvorenika.
