Zima 2005. Prvi nastup Novaka Đokovića u glavnom žrebu nekog Grand Slam turnira – Otvoreno prvenstvo Australije. Popodnevno kafenisanje sa bivšim učenikom. Sekiramo se zbog slabih rezultata naših fudbalera: – Uvek imamo neki razlog za neuspeh, kriv nam sudija, kriv nam selektor, jeste bio penal, nije bio penal … I stativa nam je kriva, mada je prava. – Profo, znaš li da smo te jedno vreme zvali “Bebeto” ? Smešno mi: – Jel’ po onom Brazilcu? – Jeste. To je bilo posle one utakmice kada su igrali maturanti protiv profesora. – Sećam se. To je lepa tradicija … A sećam se i prve utakmice koju sam igrao pred kakvom-takvom publikom. Imao sam tada četrnaest godina … Morsko letovalište. Deca iz svih krajeva Jugoslavije. Gubimo jedan nula. Sam ispred golmana. Leđima sam okrenut prema golu. Lopta dolazi iskosa. Golman je levo. Dakle, šaljem loptu u desno. Tako mislim. Previše razmišljam. Menjam odluku. Ipak ću levo. Ne vidim ga, ali sam siguran da će pokriti desnu stranu. Jeste, ako je pametan, pokriće desnu stranu. Precenio sam njegovu pamet. Pogađam ga u noge. Gubimo utakmicu… A ta utakmica o kojoj pričaš je bila jedinstvena prilika da učenici legalno mlate profesore. Po nogama. Pored aut linije, profesorica matematike: – Čula sam đake kako savetuju one koji igraju. – Šta kažu? – Da vas polome. Sve osim tebe i brke. – Baš lepo. Pun šesnaesterac. Leđima sam okrenut golu. Loptu dolazi iskosa. Ovo sam već video. Ne razmišljam o golmanu. Šaljem loptu unazad, ukoso i visoko. Preko golmana. Pod prečku. U padu je vidim. Ušla je. Dobro je.
* * *
15. jul 2005. Rodio se dečak Miloš. Telefon. Lepša polovina zove. – Rodio se mali Miloš! Postala sam tetka! PAR GODINA KASNIJE. Baka ga čuva. Zadirkuje ga. – Ništa ti ne valja onaj tvoj otac. Miloš ne reaguje. – Ni mama ti ništa ne valja. Ne vredi, i dalje ne reaguje. – Ne valjaju ti ni baba ni deda. Igra se. Ćuti. – Ni ona tvoja tetka ništa ne valja. Ni teča ti ne valja. Vrisak! Plač. – Teca vaja! Teca vaja!
* * *
Leto 2005. “Bijelo dugme” održalo koncert na Hipodromu u Beogradu pred 200.000 posetilaca. Negde posle ponoći, neviđena saobraćajna gužva. Pred zoru stižemo kući. Nema spavanja. Moram na posao. Zatičem neispavanog kolegu. Žali sa da je do kasno gledao prenos sa Hipodroma: – Ti sigurno nisi gledao prenos? – Nisam. Kaže: – Znao sam! Ti si pametan čovek, a ne kao ja, odspavao sam samo par sati! – Da, mnogo sam pametan. Nisam gledao prenos. Bio sam na Hipodromu … – Što ne kažeš!? Pričaj, kako je bilo? Jel’ bilo bolje nego sedamdeset sedme na Hajdučkoj česmi? – Ne znam. Nisam bio na tom koncertu. Imao sam samo trinaest godina … Znaš kad bi me moji pustili da idem sam u Beograd, i to još na takav koncert … – Ja sam bio. Bilo je od pedeset do sto hiljada ljudi. Tako procenjuju. Mada, kad bi prebrojali sve koji su kasnijih godina tvrdili da su bili na Hajdučkoj česmi, ispalo bi da je bilo više ljudi nego na Vudstoku šezdeset devete. A tamo je bilo pola miliona ljudi.
