Proleće 2008. Premijer Srbije, Vojislav Koštunica, navodeći nejedinstvo u Vladi po pitanju Kosova, predložio raspuštanje parlamenta i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. – Idem do grada. Da sipam gorivo. Treba li nekome nešto? – Povedi i Miloša. Da na miru popijemo kafu. U autu, Miloš stoji sve vreme. Nema mira. Čavrlja. Sve ga jako zanima. – Zašto sad stojimo? – Zato što je to pešački prelaz. Treba da propustimo ove tete, da pređu ulicu. Uzvrteo se. – Tečo, vozi. – Samo da tete prođu. Vidi kako su to lepe tete. Gleda. – Tečo, one imaju sike! Nazdravlje. – Jeste Miloše. Samo nemoj to da kažeš pred tetkom. Misliće da si to čuo od mene. Jel da, da nećeš reći? – Neću. Stigli kući. – Momci gde ste sve bili? – Vozili se, sipali gorivo, kupili bombone. – I videji smo jepe tete sa sikama! – E, dugo si i izdržao. TE GODINE. Na moru upoznaje drugara. Sergeja. Dozivaju se. – Sejgeju! – Mišoje! Mišoje bira mesto na plaži. Po nekom svom kriterijumu. Nigde nije dobro. Konačno stajemo, stavljamo peškire. Nameštam mu pojas: – Idi sad malo u vodu. Da teča malo predahne. Ode. Pet minuta mira. Pristižu neke kupačice. Neka sirotinja iz Rusije. Nemaju para ni za gornji deo kupaćeg. Mišoje se vraća iz vode. U glavi mi scena sa pešačkog prelaza. Mogu samo zamisliti njegove komentare, kad ugleda ovu sirotinju. Za divno čudo, ne obraća pažnju. Zato tetka obraća: – Momci, mogli bi vi da odete po sladoled. Da vam ovde ne bude suviše vruće. – Ajmo, Mišo moj. Hodamo po šljunku. – Tečo, eno jedne tete sa vejikim … – Aman, Miloše. Ako tako nastaviš sunčaćemo se negde u planini. Nije mu jasno. – Biće ti jasnije kad porasteš. Kreći sad. I ne gledaj okolo.
* * *
Leto 2008. Pesma Evrovizije 2008. u Beogradu, pobedio Dima Bilan iz Rusije, Jelena Tomašević iz Srbije 6. (“Oro”), Laka iz BiH 10. (“Pokušaj”), Kraljevi ulice iz Hrvatske 21. (“Romanca”). Dečak Miloš nije jedini koji “ratuje” sa slovima. Tetka ne voli reči u kojima ima više teških slova. Š,Č,Ć,Ž. Kaže: – Sve su to teška slova. Šuškava. – Imaš sreću što ne živiš u ulici Tadeuša Košćuška. – To ne bih mogla da podnesem, odmah bi se odselila. Leto. Pored obale mala poslastičarnica. Razgledamo repertoar torti. – Izgleda da ovi ovde nemaju šuškavu tortu! – Nemaju. Jedino što je ovde šuškavo, si ti. Nekoliko godina kasnije. Mali Mišoje ide na neke vežbe. – Mićo, gde ste ti i tetkica bili? – Kod jogopeda! – Jasno. Prolazi vreme. Problem sa slovima L i R ne prolazi. Par godina kasnije. – Miloš na telefonu! Hoće da čuje teču! – Halo, Mićo, gde si ti? – U Kokinom Brodu. Na pauzi smo, pa nastavljamo put ka kući. Pali mi se neki alarm u glavi. Nešto je čudno. – Mićo, ponovi mi gde si sada? – U Kokinom BRodu. – Dobro sam čuo. Rekao je BRod! Nema više vežbi kod jogopeda!
* * *
Leto 2008. Ana Ivanović prva na svetskoj teniskoj listi. Ona i Jelena Janković će se smenjivati na prvom mestu do februara 2009. – Dragi, ti si stariji od mene osam godina. – Da? – To znači da ću ja imati pedeset, kad ti budeš imao šezdeset. – To je nemoguće. Razlika je osam godina, a ne deset. – Pa, dobro. Sebi sam zaokružila. – Kako to da si baš sebi zaokružila? Mogla si i meni. To sam samo hteo da pitam. Ali nisam. Ionako ne bih razumeo odgovor. Ipak je to ženska matematika.
