Dečak Miloš postao đak prvak: – Tečo, danas je učiteljica pitala: „Deco, zna li neko ko je izmislio struju?“ Ja sam se javio da odgovorim. – To je lepo Miloše, tako i treba. Šta si odgovorio? – Rekao sam: „ Struju je izmislio MOJ TEČA!“ – Uhhh! Lepo od tebe, ipak, to baš i nije tačno. – To mi je i učiteljica rekla. Kaže da je struju izmislio Nikola Tesla. Ja sam rekao: „Dobro, da se ne prepiremo, moj teča mu je makar pomagao!“
* * *
2012. U Srbiji proglašena vanredna situacija zbog jake zime. Uzaludno pokušavam da vežem čvor na kravati. U uputstvu lepo piše: „Kako vezati dupli Windsor čvor, na lak način.“ Ako je ovo lak način, kako li tek izgleda težak? Posle desetog pokušaja, čvor već liči na nešto. Posle dvadesetog, deluje dosta dobro. Jedino je sad kravata prilično izgužvana. Šta da se radi. Nemam vremena da je peglam, emisija ide „uživo“. Kupiću drugu, usput. Kao i uvek, kad se približi četvrtak popodne, kolege mi dele savete: – Bio si dobar prošlog četvrtka. Odmeren i smiren. Samo nemoj baš toliko da gledaš u voditeljkina kolena. – Ma nisam. Stvarno nisam. U studiju se menjaju dve voditeljke. Mene ne menjaju. Čuje se glas: „Počinjemo posle priloga. Za trideset sekundi ste u programu.“ Ni voditeljke nisu više kao što su nekad bile. Ove su siromašne. Nemaju para za dužu suknju. Pitaju: – Šta ima novo kod vas? „Još deset sekundi.“ Kažem: – Nema ništa. Posao po ceo dan. “Tri, dva …” – Evo nas opet sa vestima …
* * *
Posle jednog tragičnog dogadjaja, novinari kleveću našu firmu. Prvi put sam nervozan pre ulaska u studio. Zbog nepravde. Zbog laži. Nameštaju mi mikrofon na rever. “Za trideset sekundi ste u programu.” Voditeljka uznemirena: – Hoćete li reći nešto o … Prekidam je: – Nemam ovlašćenja. “Još deset …” – A da ipak kažete? Odmahujem glavom. “Tri, dva …”. Deset minuta kasnije. Izlazim iz studija. Urednik i tehničari okrenuti leđima. Čujem ih. Zadovoljni što su neočekivano dobili ekskluzivan intervju. A pomalo su i zlobni. Govore: – Al’ će se češati urednik novina posle ovoga što je malopre rečeno. Primećuju me. Izvinjavaju se. Na ulici sam. Prisećam se priče o voditeljima i novinarima: “Voditelji kao mali bogovi. Mića Orlovič i Oliver Mlakar.” Mali bogovi su izgleda počeli da lažu. Ili su to oduvek radili. Ko to može znati?
* * *
Proleće 2012. U Srbiji pronađena ukradena Cézanne-ova slika “Dečak u crvenom prsluku” vredna 100 miliona. Popodnevna kafa. Nova kelnerica. Sve ostalo po starom. Drugar fiksira neku tačku u daljini. Pitam ga: – Nešto si se ućutao? – Malo sam se prepirao sa ženom. Jutros. – Neki problem? – Nije stvar u problemu. Nego u tome što kod nje nema prepirke iz sredine. Mora sve iz početka. Klimam glavom. Pravim se da sam baš potpuno razumeo. – Odakle god da krene prepirka, vratimo se na Majorku. I onda sve redom. Ništa se ne preskače. U bašti kafića siesta. Tiha muzika. Lepe žene prolaze kroz grad. Vetrić pirka. Espreso dobar. Produžen. Mineralna voda sa dovoljnim brojem mehurića. Valjda se to zove nirvana. – Ne bih da budem indiskretan, ali … kakva Majorka? – Nisam ti pričao? – Ne sećam se. – Bilo je to pre dvadeset godina. Trebali smo da odlučimo da li ćemo praviti svadbu. Ili da od tog novca odemo na bračno putovanje. Na Majorku. – Ona je htela Majorku, ali ste ipak pravili svadbu. – Jeste. I sad, odakle god da krenemo sa prepirkom, malo po malo, vratimo se na Majorku. Ne znam šta da mu kažem. Najbolje ništa. Vetrić pirka. Lišće šumi. Siesta.
* * *
Leto 2012. Naučnici CERN-a objavili otkriće čestice koja odgovara Higgsovom bozonu. Na Zlatiboru. Red pred prodavnicom meda. Prodavac se vraća odmah. Tako piše. Prvi smo u redu. Iza, Pavel i Zvezdana. Iza njih, momče i devojče. I još neki ljudi. Momče sikće. Varniči. Zamerilo mu se devojče. Gledam lepšu polovinu. Klima glavom. Počinje. – Dragi moj, nešto si se snuždio. Da nisi nešto ljut? – Nisam ljut. Tužan sam! Žamor u redu se stišava. Slušaju moju kuknjavu: – Sav pošten svet može da gleda prenos, a samo JA moram da perem sude! – Ne kukaj. Jesam li ti kupila deterdžent? – Jesi, pre dva meseca. Skoro sve sam potrošio. – Štedi, ljubavi. Ne može se razbacivati. Teška su vremena. – A što su mi se ruke smežurale od hladne vode? – Obećala sam ti mali kuhinjski bojler. Za rođendan. Strpi se par meseci. – I kičma me boli. Od stajanja pred sudoperom. – Kičma te boli jer svaki dan gledaš TV. Nekad i po sat vremena. – Gledam. Nije da ne gledam. Ali, daljinski je uvek kod tebe. – Oho! Stigli smo i do daljinskog! Da nisi malo preterao? Krajičkom oka vidim glavu od devojčeta. Proviruje odozdo, tu negde oko mog lakta. Gleda da li se šalim. Nameštam paćenički izraz lica: – Znam šta sledi. Sad ćeš da pitaš: Da ne bude malo, mačku, goveđa glava? – Vidiš kako ti sve znaš. Ako prestaneš da se žališ, kupiću ti sunđer za pranje suda. Stiže prodavac. Med kupljen. Odlazimo. Okrećem se: – Pavel, jel uspelo? – Uspelo, nego šta. Gledao sam ih sa strane. Prvo je prestao da gunđa. Onda je zagrlio. Ljubi. Mazi po kosi. Shvatio koliko je srećan. – Pametan momak. – Ajde što on, kukavac, grli devojče, nego i meni došlo da zagrlim ovu moju. Časna reč. A znam da se šalite.
* * *
Izlazimo iz hotela. Vreme za šetnju. Lepša polovina se žali. – Kako sam samo zaboravila da ponesem peglu? – Svratićemo u prodavnicu. Pavel i Zvezdana sležu ramenima. – Ne žurimo nigde. Ući ćemo i mi. Samo da pogledamo izlog. U prodavnici. – Hteli smo da pogledamo pegle. – Imamo vrlo lepih. Jeftinih. Lepša polovina počinje. – Jeftine ne dolaze u obzir! Gospodin treba da se iskupi! Tužno gledam u vrhove cipela. Prodavac se saučesnički naginje preko pulta. Šapuće: – Šta ste to zgrešili? – Kupao se u kadi. Tiho pita: – Šta je tu strašno? Odgovaram, još tiše: – Nisam bio sam. Širi oči. – I uhvatila vas je? – Zar bih kupovao peglu, da nije? Uzdiše. Vrti glavom: – Dobro ste i prošli. Pavel prilazi pultu. – Hteli smo da pogledamo frižider. Sa sandučetom za zamrzavanje. Prodavac pokazuje rukom u ugao gde stoje frižideri. Okreće se prema meni. Namiguje: – Šta je tek ovaj zgrešio? – Ne pitajte, slučajno ga poznajem, taj će morati da kupi pola radnje. Na ulici. Pavel zamišljen. – Što me onaj prodavac onako čudno gledao? – Sigurno ti se učinilo. Ajmo negde na kafu. Red je, da častimo za novu peglu.
