Zima 1964. Rodio se mali ćelavi teča. Dva dana kasnije, proslavljen je Osmi mart. Martovska hladnoća. Sneg do kolena. Srećni otac dobio na sportskoj prognozi povelik iznos, za koji je kasnije kupio drvenariju za novu kuću. Beše to znak, sa neba, da sam rođen pod srećnom zvezdom. A ko je rođen pod njom, slobodno ga na đubrište baci, uvek će mu dobro biti. Tako su govorili mudri i učevni ljudi. O bacanju na sneg … ništa nisu rekli. Mene doneli iz porodilišta. Sestra već velika. Ima godinu i po dana. – Ovo je tvoj mali brat! Mali bata! Propao pokušaj. Stativa. Prekrstila ruke. – Što se duriš? Ne odgovara. Vidi se da joj se ne dopada mali uzurpator. – Dobro, šta da radimo sa malim batom? – Baćite ga! – Gde da ga bacimo? – U sneg! Mnogo godina kasnije, prepričavaju nam taj srećni događaj. Očekujem da će se pravdati. Da je bila mala, da nije znala šta priča. – I, šta ti imaš da kažeš na to? – Vidiš da sam oduvek imala dobre ideje. Od malih nogu. – Vidim. A vidim i da teško menjaš mišljenje. Tako nekako.
* * *
Zima 1965. Umro je Sir Winston Churchill. Pridružio bi mu se i ja, da su poslušali predlog da me se “baći” na sneg. U to doba mi se zalepio nadimak Baćko. Dedina umotvorina. Ne znam da li je to smislio zbog ideje o bacanju u sneg, ili zbog toga što se Baćko rimuje sa jednom od retkih aktivnosti kojom se bebe često bave.
* * *
Zima 1969. Pesma “Aquarius”, na vrhu Top liste. Najavljuje doba Vodolije. U suton Doba Riba, živeli smo u koloniziranoj švapskoj kući. Baba, deda i tetka, u jednom delu kuće. U drugom delu ujak i ujna. U trećem još dva ujaka. U četvrtom, mi. Mama, tata, sestra i ja. Valjda se to zove prenaseljenost. Za moj peti rodjendan neko je zalupao na naš zid. Dogovoreni poziv. Zovu iz babine kuhinje. Moji kažu da mene traže. Vratio sam se sa rukama punim rođendanskih poklona. Jedva sam ih nosio. Bilo ih je neizmerno mnogo. Ili su ruke bile male. Kasnije smo napravili novu kuću. Nije više bilo telegrafisanja udaranjem o zid. Ni ciglama popločanog dvorišta. Štale i konja. Ni nepregledne bašte. Ni opasnog petla od koga su svi bežali. Poklona je bilo.Tata nas je jednom odveo u prodavnicu odeće u kojoj je radio. Tu nam je čika Kosta poklonio maramice po izboru. Na mojoj je bio ciciban. Negde u sedmom razredu osnovne škole, posle voleja koji je otišao nebu pod oblake, nastavnik fizičkog se proderao: “Ciciban! Dodaj tu loptu! Ne budi sebičan!” I taj nadimak mi je, srećom, otpao. – Zašto srećom, tečo? To je baš lep nadimak! I zašto te tako nazvao? – Miloše, krenuo sam ranije u školu, a i onako sam bio sitnije građe. Stvarno sam bio ciciban među drugarima koji su u to doba naglo rasli. Sustigao sam ih tek u srednjoj školi. – A zašto ti se nije svideo taj nadimak? – Miloše moj, zamisli samo da neko, petnaest godina kasnije, kaže: “Bio sam na času kod profesora Cicibana.” Ne ide to. Stvarno ne ide. – Tečo, šta je bilo sa tim petlom? – Kojim petlom? – Pa, tim, opasnim. – Kinezi ne kažu: “Veran kao pas” već, “Veran kao petao”. Petao čuva kuću. Ovaj je malo preterivao sa čuvanjem i vernošću.
* * *
Leto 1969, Nil Armstrong je postao prvi čovek koji je zakoračio na Mesec. Dole, na Zemlji, svadbeno veselje u jeku. Običaj je da se neko od mališana zavuče pod sto i skine mladinu cipelu. Da bi mlada svoju cipelu dobila nazad, dever mora da je otkupi. – Mali, ajde da ukradeš mladinu cipelu. Podvuci se pod ovaj sto, i onda idi četvoronoške do njenog. Kad ukradeš cipelu, vrati se istim putem. I pazi da te niko ne vidi. Panika. Kako da ukradem ? Mlada će osetiti da joj neko skida cipelu. Uplašiće se. Šutnuće me. Od straha. – Neću! – Pusti ga, dete ima samo pet godina. Naći ćemo neko starije. Mnogo kasnije sam saznao da se mlade baš i ne daju tako lako preplašiti. Pogotovo ne od svadbenih običaja. Traumatizovan tim događajem, celog života sam izbegavao sve što liči na matičara, svadbu, devere. Sve sem potencijalnih mladih. – Tečo, ja znam da je Nil Armstrong rekao:”Ovo je mali korak za čoveka, a veliki za čovečanstvo.” – Jeste, to je rekao kad je stupio na Mesec. Doduše … – Šta tečo? Reci! – Postoji urbana legenda da je rekao još nešto. Posle te opštepoznate izjave, legenda kaže da je rekao i : “Good luck, mister Green.” – Ko je taj Green? – Mister Green je jednog dana stajao u svom dvorištu i preko ograde se udvarao uobraženoj komšinici. Rekla mu je: “Vidite li onog dečaka na biciklencetu? Prihvaticu vaše udvaranje kad se on popne na Mesec.” Mališa se zvao Nil Armstrong.
