Marinela Zeba oseti nečiju ruku na ramenu. –„Šta te brine?“. –„Ovo naše dete. Čeprka štapićem po zemlji u dvorištu. Druga deca igraju fudbal na ulici.“ –„Rešićemo to. Kupiću mu loptu.“ –„Daleko je do plate.“ Rekla je to više reda radi. Znala je da će lopta biti kupljena. Jedino nije znala čemu će služiti.
Maleni Protulon nije čuo o čemu njegovi roditelji pričaju. A nekako je osećao da se to tiče njega. Nije sad imao vremena da se posveti tome. Na zemlji ispred njega bile su iscrtane linije. One su sad bile važnije.
***
Polazak u obdanište ocenio je kao jasnu i neposrednu opasnost. Po mir koji mu je bio preko potreban. Preležavši sve bolesti koje su mu padale na pamet, konačno je uhvaćen u simuliranju. Simeon Zeba, popustljiv prema svom prvencu, donese konačno odluku da ga do daljeg poštedi obdaništa. –„Imaće obaveza preko glave kad krene u školu.“ Marinela se nije protivila. –„Samo kad je živ pretekao. Onakva upala pluća …“. Protulon je, naizgled mirno, prihvatio odluku. A onda se vratio svom svetu. Onom u kome su bile njegove vizije. Ili bar ono što je ostalo od njih.
***
Preznojivši učiteljicu, brzinom kojom je izvodio matematičke operacije, vratio se na svoje mesto. Nije mogla da skine pogled sa malenog žgoljavka. Najpre je bila frustrirana lakoćom kojom je rešavao zadatke. Jedva je pratila njegov ritam. Osećaj frustracije smenilo je divljenje. A ono je ustupilo mesto nekom nemiru. Navikla je na decu koja se preznojavaju, smeše se ili su na ivici suza. Protulon je ispisao celu tablu. I ostao potpuno hladan. I nekako odsutan. Pripisala je to superiornoj inteligenciji. I umirila sebe. Zakratko. Nemir se vratio. Pogledala ga je u oči i stresla se. Sa tim detetom nešto nije bilo u redu.
***
Tetke i stričevi donesoše gomile namirnica. Džak brašna, sir, slaninu, krompir, korpu jaja. Blagodeti sela. Ispijajući kafu, zovnuše Protulona. –„Vidi šta ti je tetka kupila.“ Otrgnut iz razmišljanja, nevoljno je prišao. A onda se pojavila iskra u detinjim očima. Tetka je u rukama držala enciklopediju Larousse. Matematičku enciklopediju. Na novčanice koje su mu gurnuli u džepove nije obratio pažnju. Usredsredio se na potragu za onim što ga je toliko mučilo. Na kopita i vučju lobanju.
***
Iz knjige je pokupio ono za šta je mislio da će mu trebati. Ostalo je samo preleteo pogledom. Izdvojio je bitno od nebitnog. A toga nije bilo baš previše. Nešto malo geometrije. I verovatnoća i kombinatorika. Ako je nešto moglo da mu pomogne onda je to bilo to. Knjiga je kasnije skupljala prašinu. Šta da se radi. U njoj nije bilo više ničega zanimljivog. Ni potrebnog.
