-„Simeone! Protulon ne želi da ide u školu!“ –„E sad je dosta! Nema više simuliranja! Oblači se i kreći!“ Od neumitnog i mrskog odlaska u školu spasila ga je ruka na čelu. –„Pa on gori od temperature! Dete moje!“ Do kraja školske godine bolesti su se smenjivale. Ovoga puta stvarne. I sve su bile praćene temperaturom. Sa njom su se vratile vizije. Ovoga puta ih je dočekao spremnije.
***
Kopita ispred lobanje. Kopita udaraju. Lobanja puca. Uvek i iznova. Omamljen temperaturom utonuo je u san. Podsvest je nastavila da radi. Prekovremeno.
***
Kada se probudio znao je da ima rešenje. U stvari, više je to osećao nego znao. Još jednom je izvrteo film. A onda ga zaustavio. I još jednom. Sada je već bio siguran. Otkrio je šta ga to muči. Podelio je film na tri dela. Tri slike. Shvatio je . Ono što ga je mučilo godinama bilo je pitanje: „Šta je izmedju slika?“ Karta za Stokholm bila je rezervisana. Doduše, voz je polazio tek za devedeset godina.
***
Jedna vrata su se zatvorila. Vizije su ostale iza njih. Osmehnuo se. –„Simeone. Dete se smeška u snu! Ozdraviće! Ugasi svetlo. Treba da se naspava.“ Ostavši sam u mraku osetio je olakšanje. Pitanje: „Šta je između slika?“ dobilo je novu formu: „Kako kopita menjaju položaj?“ a zatim „Kako nastaje pokret?“ Uzdahnuo je. Nekako je znao da je tek na početku. I da je nova potraga počela. A iza nje će slediti još jedna. I još mnogo njih. Neka. Ima vremena. Rešiće se sve to. Vreme je za spavanje.
***
Oslobodivši se vizija posvetio se nekim mnogo važnim stvarima. –„Simeone! Dođi brzo! Pogledaj!“ Odloživši novine promumlao je: -„Jel to Protulon opet nešto zabrljao?“ Pogledao je u pravcu koji je pokazivao Marinelin prst. Pored dotrajalog crno-belog televizora stajala je gomila sličica. Suviše velika da bi mogla da se kupi za ono malo džeparca koji su mu davali. Isleđivanje je kratko trajalo. Pitanja su bila koncizna. Odakle mu tolika gomila sličica sa fudbalerima? Da li ih je ukrao? Odakle mu novac? Kakav će to čovek biti od njega? Sležući ramenima dao je samo jedan odgovor: „Par-nepar do deset.“
***
-„Ti si dakle ove sličice okockao? Oteo od druge dece? Sram te bilo!“ Protulon nije razumeo u čemu je pogrešio. Pošteno je pobeđivao. I ko je kriv drugoj deci što ne poznaju zakone verovatnoće? Grdnja ga nije mnogo brinula. U najgorem slučaju pucnuće ga par puta po dupetu. Nešto drugo ga je okupiralo. U celoj toj priči oko sličica nešto je bilo važno. I opet nije znao šta je to. Ali je svakako imalo veze sa njegovom potragom.
***
Ovoga puta je bilo lakše. Naučio je lekciju. Potrebno je da razmišlja o problemu pre nego što utone u san. Ujutru će imati gotov odgovor. Prosto. U stvari, ne baš. Ujutru je imao samo novo pitanje: “Kakve veze ima matematićka verovatnoća sa kopitama ispred lobanje i kopitama na lobanji?“ Vučjoj.