Protulon Zeba

Drhtavim rukama oblačila mu je frak. “ Izgubio si belu mašnu? Zašto me to ne čudi? Kako ćeš sad na binu?”
U sali, kraljevska porodica je već zauzela mesta. Nakit blješti. Orkestar svira. Dodela Nobelove nagrade počinje.
Pozivaju ga da krene. Pogledom traži suprugu. Nestala je. Dečko sa lentom histeriše: “Požurite! Svi laureati su već u hodniku. Samo što nisu krenuli!” Pomisli da nije dobro da kraljevska porodica čeka. Malo je nepristojno. Kad se bolje razmisli, mnogo je nepristojno. Šta da se radi. Izaći će bez mašne. Jedna blamaža manje ili više.
Par metara pre izlaska na binu ona ga sustiže. Stavlja mu mašnu. – “Sreća tvoja što vratari drže do sebe.” – “Kako si ga ubedila da ti da mašnu?” – “Šta ima da ga ubeđujem? Naš čovek. Iz Bosne. Hajde sad.” Ispratila ga je zaljubljenim pogledom. A u sebi je pomislila: “Ništa se nisi promenio u zadnjih sedamdeset godina.”
***
– „Doktore, maleni Protulon je opet buncao cele noći. Temperatura blizu četrdeset.“ –„Koliko dugo je kod nas?“ – „Pet nedelja. Nemam više gde da mu dajem inekcije. Dupence mu je skroz izbušeno.“ –„Jedino što nam preostaje je da se uzdamo u penicilin. I Boga. Pogotovo u njega. Nastavite sa terapijom. A, da. Nevažno je, ali ipak … O čemu bunca dete od četiri godine?“ Slegla je ramenima. Nekako joj je bilo neugodno da mu kaže. Maleni Protulon Zeba je uvek, i isključivo, buncao o brojevima.
***
Vizita se bližila kraju. –„Sestro, izgleda da smo izlečili Zebu. Nema temperaturu već nekoliko dana.“ Ulovio je njen izgubljeni pogled. –„Recite?“ –„Ništa… Ne znam kako da vam kažem…“ –„Recite slobodno.“ – „Možda mi se to samo činilo, ali … maleni Protulon se uvek smešio kad bi počinjao da gori od temperature. Kao da se raduje. A zadnjih dana je mrzovoljan…“ –„Od kada?“ –„Od kad nema temperaturu. A možda mi se to samo učinilo.“ Odmahnuo je rukom. Gluposti. Tako je mislio. A na glas je rekao: -„Odmorite se malo. I donesite mi otpusnu listu.“ Bacio je još jedan pogled na mališu. Mrzovoljnog mališu.
***
Sa prestankom temperature nestale su i vizije. Vremenom ih je zaboravio. Ili bar potisnuo. Ostala je samo jedna. Ona o beloj kobili i ždrebetu. O očnjacima prosutim pod udarima kopita. O razlupanim vučjim lobanjama. O vrancu koji se pojavljuje niotkud i gazi vođu čopora. Vremenom je vizija izbledela. Ostalo je od nje tek nešto malo. Udarac kopita o lobanju. Trenutak pre i trenutak posle udarca. Samo to. Narednih godina često mu se vraćala ta scena. Kopita ispred lobanje. Kopita udaraju. Lobanja puca. Vrteo je isti film iznova. Bezbroj puta. Znao je da tu postoji nešto važno. Nešto nedokučivo, što ga svaki put uznemiri. Za sada nije znao šta je to. A to će ga odvesti do Stokholma. I večeri u kojoj je izgubio belu mašnu.