Protulon Zeba – Priča broj 4

Napunivši dvanaest godina, Protulon postade pridruženi član porodičnog saveta. Bez prava glasa. Njegova dve godine starija sestra, Pelagija, već je stekla to pravo. Ali nije imala neke velike koristi od njega. U većini slučajeva njen glas je bio manjinski.

***
Jedina tačka tog vanrednog saveta beše Protulonovo letovanje. U skraćenom zapisniku Pelagija je zapisala:
Mama Marinela: „Ne ume da pliva. Nedruštven je. Kinjiće ga druga deca. Slabačak je. Razboleće se.“
Tata Simeon: „Kad počne da se davi proplivaće. Nedruštven je prema dečacima ali se snalazi sa devojčicama. Očvrsnuće. Ako se razboli, i na moru postoje doktori.“
Ja, Pelagija: „Bolje je da sedi kod kuće.“ (Predlog odbačen).
Protulon: „Meni je svejedno.“ (Udarila sam mu čvrgu).
Ovo zadnje je bilo precrtano.

***
Prijatno iznenađen činjenicom da je u letovalištu većina dece mlađa od njega, Protulon preuze obavezu sobnog starešine. Podelivši par bubotaka prvog dana obezbedio je red i disciplinu do kraja letovanja. Izmoren kupanjem, sunčanjem, fudbalom i ostalim aktivnostima, uveče bi brzo zaspao. I samo bi ponekad, dok je tonuo u san, osetio da su vizije tu negde. I da čekaju na njega.
***
Kapiteni ekipa preuzeše dresove od sudije. Protulon podeli svojim igračima bele. Pomalo prljave od prethodnih utakmica. Stojeći na centru gledao je protivničke igrače. Bili su u proseku za glavu viši od njegovih dečaka. Jedinom odraslijem saigraču tiho je prošaptao: – „Svi u odbranu. Svi u šesterac. Osim mene.“ –„Koja nam je to taktika?“ Nije odgovorio. U sebi je pomislio: „Sagradi kućicu i sakrij se u njoj.“
***
Mališani u belim dresovima nisu prešli centar u prvom poluvremenu. U pauzi, ležali su pored terena. Isprebijani i zajapureni. Većina sa oderotinama po kolenima i laktovima. Protulon je držao mokru maramicu na arkadi. „Razbiše mi kućicu. U stvari, samo su je oštetili. Vode jedan prema nula. Ima vremena. Postali su neoprezni. Srljaju. Da nas dokusure. Neka. Ako dobijem samo jednu dobru loptu … Možda izjednačimo… A onda penali …“
***
Senka se nadvila nad Protulonom. Vaspitač. –„Kapitenu! Šta to radiš? Ovi vas razbijaju. Šta čekaš? Krenite u napad. Ionako gubite.“ Jedan švrća pokuša da se usprotivi: – „Ona njihova sedmica je kao medved. Obori trojicu naših u svakom napadu. Ne možemo mu ništa.“ Vaspitač odmahnu rukom: – „ Fudbal je muški sport. A vi igrate kao devojčice. Ne. Kao babe!“
***
Babe su krenule u napad. Protulon je ostao sam u odbrani. Da bar nekog ima ispred golmana. Napad se završio onako kako se i moglo očekivati. Pred zidom plavih dresova mališani u belom nisu imali nikakve šanse. Znao je to Protulon i pre nego što se desilo. A sad je trebalo zaustaviti plavu sedmicu. Ako prođe, biće to dva razlike. I kraj.
***
Video je samo plavu masu u naletu. Ako se ne skloni … Ostao je na mestu. Ne dugo. Sledeće što je video bio je beton. U glavi mu je zvonilo. Podigao je pogled. Lopta u mreži. Publika kliče i aplaudira. Golman mu je pomogao da ustane. – „Gotovo je. Izgubili smo.“ Nekoliko metara dalje, gomila plavih dresova nasrće na sudiju. Protulon prostenja: –„Izgleda da je poništio gol. Prekršaj u napadu. Ima nade.“
***
Malo pre kraja, posle bledog napada belih, Protulon je ostao u protivničkom šestercu. Plavi u besomučnom napadu. Da potvrde pobedu. Bespotrebno. Mališe u belom su, po ko zna koji put, uspele da se odbrane. I izbile loptu daleko od svog gola. Pravo ka Protulonu.
***
Okrenut leđima prema golmanu odlučio je da šutira iz okreta. Ne vidi gde se nalazi golman. Sevnulo mu je u glavi: „Ako je pametan, očekuje da ću se okretati u moju levu stranu, da bi šutirao desnom nogom. Pokriće svoju levu stranu!“ Obrnuvši se šutirao je u desnu golmanovu stranu. Precenio je golmanovu pamet. Bio je tačno tamo gde ga nije očekivao.
***
Vaspitač ga je tešio: – „Nisi mogao znati gde je golman. Teško je šutirati iz okreta. Dobro ste se držali. Oni su ipak mnogo jači i snažniji od vas.“ Protulon je ćutao. Znao je da je greška njegova. Pogledao je svoju izubijanu vojsku. Prvi put se osetio postiđenim. Ne pred njima. Pred sobom.
***
Jedna devojčica ga je povukla za dres: -„Kako se zoveš? Bio si mnogo dobar! Ajde da se vidimo kasnije. Ako hoćeš.“ Odlazeći, dodala je: -„ Odlično si igrao, samo mnogo komplikuješ.“
***
Te noći dugo nije mogao da zaspe. Mislio je na ono što mu je rekla. Jeste, mnogo komplikuje. Vizije su čekale taj trenutak. Vratile su se. Ovoga puta to nisu bila kopita ispred lobanje i kopita koja udaraju. Slike su bile pojednostavljene. Tačka ispred lobanje i tačka na lobanji. A zatim je lobanja nestala. Ostale su samo dve tačke. U dva položaja. Na dva mesta. U svekolikom prostoru.