Protulon je pokatkad provodio vreme u krojačkom salonu mame Marinele. Ženski svet se presvlačio ne obraćajući pažnju na njegovo prisustvo. Probe su bile odlična prilika da se pretresu raznorazna zanimljiva dešavanja… Svlačeći haljinu preko glave, riđokosa komšinica pogleda u njega a zatim u Marinelu: „Mališa. Šta on zna.“ A zatim, poverljivim šapatom, nastavi: „ I tako je taj oženjeni gospodin Gedeon sinoć tražio da mu dam! . A znaš kad ću mu dati? Kad ovaj tvoj mališa dobije Nobelovu nagradu! Dakle, nikad! Ja sam izdanak plemićke, grofovske porodice a ne nekakva…“
***
Mnogo decenija kasnije. Stokholm. Publika i akademici Švedske akademije nauka ustaju. Laureati stoje pred ulazom na binu. Popravljajući crni frak i belu mašnu, Protulon se setio gospodina Gedeona i „izdanka plemićke porodice“. Osmeh mu je bio na licu i kad je kročio na binu.
***
U trinaestoj godini života Protulon je doživeo dva otkrovenja. Prvo su činile nasrtljive devojčice koje uzdišu za njim. Drugo otkrovenje je bila fizika. Za većinu, predmet pri samom vrhu liste omrznutih. Za Protulona – predmet koji liči na matematiku. A to je već bio njegov teren.
***
Estera je bila devojčica za vreme drugog svetskog rata. Preživela je koncentracioni logor. Posle rata, po završetku studija, skrasila se u malenoj varošici. U istoj malenoj varošici u kojoj je živeo maleni Protulon. Predavala je fiziku i pokušavala da zaboravi ratne godine. Bezuspešno. Facijalni grč, posledicu iz logora, prikrivala je osmehom.
***
Pismeni zadatak iz fizike. Đaci marljivo mrljaju mastilom po vežbankama. Estera gleda kroz prozor. Ne mora da pazi na prepisivače. Zna da se niko neće usuditi. U mislima gleda logorsku žicu. Reflektore. Lavež vučjaka i dreku stražara prekida zvuk koraka. Stvarni zvuk. Stvarnih koraka. Okreće se. Pred katedrom stoji Protulon. Predaje vežbanku. –„Kad pre?“ Facijalni grč kreće. Namešta osmeh. –„Idi na mesto. Pregledaću ti rad.“ „Ionako je dosadno.“ Ovo zadnje nije izgovorila.
***
Otvorila je vežbanku. I vrlo brzo zatvorila. –„Protulone, ostani posle časa.“ Jedno dete je podiglo pogled sa vežbanke. I videlo čudo neviđeno. Estera se smešila. Pravim osmehom.
***
Sačekala je da deca izađu. A onda se okrenula prema Protulonu: – „Znaš li šta si napisao?“ Nije čekala odgovor. Pitanje je ionako bilo retoričko. Mahala je vežbankom. –„Ovo nema veze sa fizikom!“ Protulon nije reagovao. Spustila je ton: -„Ovo nema veze sa klasičnom fizikom.“ I dalje nije reagovao. Nadnela se nad njega i prošaptala: -„Ovo je kvantna fizika.“ A u sebi je dodala: „Možda.“ Videvši da je razgovor završen Protulon krenu ka vratima. –„Sačekaj! Koju knjigu si čitao? Odakle znaš za Hajzenbergov princip neodređenosti?“ Protulonovom sleganju ramenima nije poverovala. Ali jeste onome što je videla u njegovim očima. A u njima je pisalo: „Nemam pojma o čemu pričate.“
