Simeon Zeba balansira na stolici. Pokušava da postavi ukras na vrh jelke. Pelagija mu pomaže. Verbalno. Gledajući na kćerku sa visine, konačno gubi strpljenje: -„Od tebe nema koristi. Zovi mamu.“ Odlazeći, oličenje poslušne kćeri lupa čvrgu Protulonu. U prolazu. Da se zna ko je stariji. Cele dve godine.
***
Mama Marinela je poslednji dan stare godine po pravilu provodila u salonu. Dolazile su na dan pred Novu godinu. – „Saznala sam jutros da ću ići na doček u hotel. Možeš li mi … skratiti, produžiti, suziti … haljinu, suknju, kostim … Malo mi je tesna haljina u gornjem delu. Napravi veći izrez.“ Pola sata kasnije. – „Sad mi se sve vidi. Biće tamo i starijih osoba. Smanji ga malo.“ Još pola sata kasnije. – „Sad se ništa ne vidi. Biće tamo i mladića, treba ponešto da vide.“ Još, još pola sata kasnije. – „Sad se opet previše vidi. Ispašće mi.“ Marinela na ivici nerava: – „Ostaće mi deca bez večere i kolača, reci šta hoćeš.“ – „A možeš li da napraviš tako da stari ništa ne vide a da mladi vide?“ Pelagiji i Protulonu nije baš bilo jasno šta to treba da se vidi-ne vidi, ali su i onako mali znali da će večerati pred ponoć. Možda.
***
Ni doček Nove 1977. se nije razlikovao od prethodnih. Pelagija je preuzela komandu u kuhinji a kao rezultat toga ruska salata je bila u frižideru, but ispečen a krempite je trebalo još samo posuti šećerom u prahu. Protulon celog dana nije ništa zabrljao, tata Simeon se nije smadrljao sa stolice, jelka je bila okićena, prskalice spremne a dotrajali crno-beli televizor nije svojevoljno šuštao i talasao. Novogodišnja idila.
***
Došavši iz salona, Marinela je već po mirisima iz kuhinje znala da je sve u redu. Sa njom su u kuću ušle pahuljice, nešto hladnog vazduha, i … neočekivani gost. Estera se dugo izvinjavala Simeonu: -„Verujte jako mi je neprijatno što vas uznemiravam. Ali vaša supruga je bila uporna. Nisam mogla da odbijem poziv. Inače, predajem fiziku vašem sinu. Ne, nije ništa loše uradio. Slučajno sam u salonu saznala da je on vaše dete. I eto, sad sam tu.“
***
Završivši večeru, Estera se zahvalila: -„Divna ste porodica, večera je bila izvanredna, a ja sad treba da krenem. Protulone, hoćeš li me ispratiti?“ Oprostivši se sa domaćinama, u hodniku je zastala: -„Hajde, reci mi kako si došao do onih rešenja? Ona daleko prevazilaze tvoj uzrast. Bolje rečeno, prevazilaze sve uzraste.
***
Došavši u svoj samački stan, uzela je penkalu i nekoliko listova belog papira. Pisanje je samo zakratko prekinula u ponoć. Kroz prozor je odgledala vatromet a zatim se vratila za pisaći sto. Pismo je poslala sutradan.
