Subota pre podne. Mama Marinela čisti šargarepe. Protulon sedi za kuhinjskim stolom. Olovka u ruci. Ispred njega list papira. Skoro sasvim prazan. Pelagija vadi iz rerne svoju novu kuvarsku kreaciju. –„Protulone, hajde da probaš ovo!“ –„Nisam ja tvoje zamorče.“ Za ovaj pokušaj odupiranja sestra ga je nagradila čvrgom. –„Mama, Protulon treba hitno da ode kod oštrača. Da mu malo izoštri ovaj tup zvuk! Čuješ kako tupo zvuči kad mu lupim čvrgu!“ Odmahujući rukom, kao da tera dosadnu muvu, Protulon se ponovo skoncentrisao na svoj rad. Mama Marinela je pričala nešto Pelagiji. Da nije lepo da kinji brata. Tako nekako. Protulon to svakako nije čuo. Bio je opet u svom svetu.
***
Iz razmišljanja ga je prenuo Marinelin glas: -„Daj da vidim dokle si stigao.“ Pogledala je u papir a onda u Protulona: -„Nacrtao si samo dve tačke? To je sve? Šta to znači? Objasni mi.“ –„Vidi, ova prva tačka je nekakva čestica, mala. I to je njen položaj u jednom trenutku.“ –„Kakva čestica?“ –„Bilo kakva. I ne prekidaj me. A ova druga tačka je ta ista čestica koja se pomerila. Zauzela novo mesto. Sada treba da odgovorim na sledeće pitanje: Šta se dešava sa česticom tu, između ta dva položaja. Eto.“ Marinela je uzdahnula: -„Zovite tatu, vreme je za ručak.“
***
Posle ručka, Protulon se vratio svom radu. Napretka nije bilo. I dalje su na papiru bile samo dve tačke. Prisećao se svojih vizija. Kopita ispred lobanje. Kopita udaraju. Lobanja puca. Kopita je zamenio tačkama. Česticama. Lobanja je bila nevažna. Nestala je. Dotle je sve bilo kako treba. Sad još samo da otkrije šta se dešava sa česticom između dva položaja.
***
Napretka nije bilo ni sledećih nekoliko dana. A onda se rešenje pojavilo samo od sebe. Tačnije, pojavilo se u obliku dve riđe kikice, par zelenih očiju i nekoliko pega. Rebeka Flečer. Od milja nazvana Glečer. Valjda zbog hladnoće koju je širila oko sebe.
Protulon Zeba – Priča 10
