Estera je stajala pored prozora. Jedinog u nevelikom kabinetu. –„Kako si prošao na šahovskom turniru?“ Pitala je to tek tako, da započne razgovor. Protulon nije odgovorio. Znao je da je to ne zanima. Nastavila je: -„Stigao je profesorov odgovor. Pohvaljuje tvoje zanimanje za kvantnu fiziku. To jest, tvoje zanimanje za fizičke pojave. Pogledao je kako si rešio zadatke, i evo … samo da nađem taj deo pisma … slušaj: „ Do rešenja je došao, manje ili više, spletom srećnih okolnosti. Ne isključujem mogućnost da to dete vidi nešto što je nama ostalima nepojmljivo. Kako god. Nauka se ne zasniva na vizijama, pretpostavkama i slutnjama. Svaku tvrdnju potrebno je dokazati. Matematički. Formulama. U tom pogledu, Protulon Zeba nema šta da traži na univerzitetu. U njegovim rešenjima postoji suviše pretpostavki i nedokazanih, a čini mi se, i nedokazivih stavova. “
***
Protulon je slegao ramenima. –„To je ionako bila vaša ideja… Zaista ne znam ništa o, kako kaže, kvantnoj fizici. A ne znam dobro ni matematiku … –„Ne budi tako skroman, u tome si najbolji, Samo… nisi imao priliku da naučiš stvari kao što su Lorencove transformacije, Hilbertov prostor, tenzorska analiza … Ima vremena. Naučićeš. Profesor je ipak, na kraju pisma, ostavio „odškrinuta vrata“. Treba da napišeš jedan rad. Konkretno, zanima ga kako tumačiš onu tvoju pretpostavku o kretanju neke tačke u prostoru.
***
Isprativči Protulona do vrata koja su vodila na ulicu, Estera je dodala: -„Kad budeš pisao rad, drži se suštine. Pojasni svoje stavove i ne upuštaj se u matematiku. To je za tebe, za sada, klizav teren. I još nešto, Protulone, pogledaj me u oči. Obećaj mi da ćeš iskoristiti ovu priliku. Zlatna kočija prođe pored svakog od nas. Najčešće samo jednom u životu. Neko u nju uskoči a neko je ni ne primeti. Nemoj da je propustiš. Idi sad.”
