DEVET OBLIŽNJIH KONTEJNERA

Ne sluteći ništa, jutros krenuh na pijacu. Uslikaše me svetski moćnici iz satelita i istog trenutka iz američke baze na Novoj Gvineji poleteše avaksi.
Sumnjiva im beše, valjda, najlon kesa u mojoj ruci. “Čovek nosi najlon kesu umesto cegera? A, KAO FOL, ide na pijacu? Sumnjivo!”
Predosetivši šta se zbiva (intuicija i urodjena manija gonjenja), brže-bolje bacih čipovanu ličnu kartu u obližnji kontejner.
Džaba. Podiže se eskadrila špijunskih aviona iz Avijana. Šta ću, znajući sa društvenih mreža o čemu se tu radi (prate me zasigurno), bacih i mobilni telefon u drugi obližnji kontejner. Malo morgen! Nastaviše da me prate! Setih se: “Sigurno su mi ugradili čip u patike!” Ionako mi je bilo sumnjivo što su bile jako jeftine. Mame im ga bezobrazne! Uvališe mi čip jer mi je zinulo dupe na jeftinoću. Patike završiše u trećem obližnjem kontejneru.(Očekivano.)
Srećan i skoro bosonog (sa sve tankim prugastim čarapama) nastavih ka pijaci.Za svaki slučaj bacih i košulju (“SMOR” – Made in Bangladeš) u četvrti obližnji kontejner. Pomislih:”Ko zna, možda su Bangladešani ubacili čip u dugmiće? One najmanje.” Sreća beše kratkotrajna, jer se, ne lezi vraže, setih da u novčaniku imam platne, kreditne, revolving, virtual i slične kartice. Sve, bre, čipovano!(Kontejner broj pet.) Pomislih: ” E sad pratite svoju baku, a možete i deku, mene nećete!” Avaj! Vraćeno samopouzdanje brzo se istopilo. Zasuše me nekim gorivom iz nekog aviona. Otrovnim. Djavole i vraže! Sevnulo je pitanje: “Pa kako me nadjoše?” Na majici tregeruši, bele boje, nema mesta za čip…Farmerke su iz doba pre čipova… (1970. Tad su pravili ružne ali večne farmerke.)
Osetih neku sitnu jezu i naivno, u prvom trenutku, pomislih da je to od ‘ladnog betona i tankih čarapa. Sreća te se setih da me napadaju 5G tehnologijom. Vrag im babi! Sitni talasići pa sitna i jeza! Sreća prati hrabre, te nadjoh odvaljena vratanca od obližnjeg kontejnera (kontejner broj 6). Kao pravi el.ing, poznavalac tehnologije, stavih vrata na glavu. Odvaljena. (Vrata, ne glava.) “Ajd sad, 5G vam bogova vaših!” Taman to rekoh, naglas, kad odnekud doleteše dronovi. Retoričko pitanje u mislima mojim: “Kako bre?”
Retorički odgovor:”Čipovaše me vakcinom! A lepo mi je pokojna baba govorila (krajem milenijuma): “Ne daj, sine, živ bio babi, da te čipuju vakcinom!” Pored obližnjeg kontejnera (7) nadjoh parče sulundara te ga navukoh preko nadlaktice. “Mame vam ga spapatrljim! Ajd sad da vas vidim!” Samo što to izgovorih, prilično glasno, a dronovi zbunjeno odleteše. Mahnuh stisnutom pesnicom za njima: “Sad jurite sestru svoju!” Za svaki slučaj bacih i farmerke u obližnji… (broj osam). Rešivši sve probleme u svom skromnom životu konačno stigoh na pijacu. Nadmudrivši svu svetsku hegemonističku silu, opušten i bezbedan, spokojno počeh da biram celer, peršun i šargarepu.
Sreći mojoj, ličnoj, kraja ne bi bilo da se odnekud ne pojavi neko nesnosno derište: “Mama! Mama! Zašto ovaj čika bez cipela ima odvaljena vrata od kontejnera na glavi, sulundar oko ruke i šeta u kockastim gaćama i majici tregeruši sa sve tankim prugastim čarapama?”
Spasi Bog društvene mreže, te prosvećena mama dade pravi odgovor:”Ćuti sine! Vidiš da je čika nadmudrio sve koji su se zaverili protiv njega i koji su hteli da ga čipuju i prate na putu do pijace. I nazad.” Tako se, skoro sasvim srećno, privela kraju ova priča iz života. Sreću su malo pokvarile dve činjenice. Prva: bacajući kartice, bacio sam i gotovinu (čipovane novčanice, bre!). Druga: čika pijačni prodavac mi je oteo kesu sa ukusnim povrćnim mirođijama kad je video da nemam čime da platim. Bi mi malo žao kese, ali neka! Od nje je sve i krenulo! Pa nek ide, tamo gde treba da ide! Izem ti mlad lukac! Tako sve to beše, ako mi verujete.”
p.s. Sigurno se pitate: “A gde je tu DEVETI KONTEJNER? Iz naslova.” U njega sam se sakrio kad su naišla bela kola sa crvenim krstom. Iz ustanove. Neko im dojavio… Ali tu već počinje neka nova priča.