Киша преста. А и није јој било време. Беше летње доба. Таман некако пред жетву. Пред Лазареву кућу бануше сакупљач пореза и заптије. Извирујући из куће, Лазар јекну: – „У добри час, добри људи.“ Присети се да је колико синоћ, онако уз кафу, комшија Јован рекао да су добили новог сакупљача пореза. Ћамила. Pече да је он још гори шљам од претходника. И још рече да поштен османлија и домаћи муслиман никад такав посао не би радили.
Слегну раменима. „Шта је, ту је.“ Окрену се према кућним вратима: – „ Марија! Уведи Петра у кућу! И изнеси људима послужење! “ Окрену се ка придошлицама: -„Седите људи, ево ту, у хлад.“ Ћамил отвори некакве списе, накашља се, и отпоче: -„Ево Лазаре, колико видим ниси измирио порез на крупну стоку, на свако грло по петнаест гроша. Ресми агнам од два гроша на сваку главу ситне стоке. Ниси измирио ни донузиу, што ће рећи порез на свиње, четири гроша. Надаље, траварину од четири гроша за свако грло које пасе у шумама. Надаље за сваки комад земље засејан броком, четири гроша. Потом, за сваку кошницу четири гроша. Порез на рад, двадесет пет гроша. А пошто ниси у војничкој служби, на сваку мушку главу у кући двадесет осам гроша. На све ово још иде и десетина од свега што земља роди. Дед сад, да чујем шта имаш за рећи?“ Лазар се почеше по глави: -„Не спорим, имам једно скоро липсало коњче, пар крмади и четири овце. Контам да је то тридесет и девет гроша. Брок не сијемо, а ваљало би, жена ми се попе на вр’ главе с причом да јој треба црвена боја за тканине. Траварину немам зашто плаћати кад код нас шуме скоро ни нема. Кошнице не држим…
Ћамил скочи: “Доста, ђаурине!“ А порез на рад од двадесет и пет гроша? А педесет и шест гроша на мушке главе? А десетина?“ Лазар поскочи: – „Не мислиш ваљда да плаћам порез и на трогодишње дете? Какву он војну обавезу има?“
Ћамил му се унесе у лице: – „Слушај ме добро, ђаурине, спреми сто двадесет гроша и десетину! Рок је три дана. Иначе ће ти жетва остати да труне док не платиш порезу. А тебе ћу у апс! Сиктер! Сиктер, море!“ Гледајући их како одлазе, Лазар је бректао и хватао се за главу. Марија му принесе чашу воде: -„Попиј мало, де. Ђаволу им корист подавам. Ђаво их носио. Ћути Лазаре. Ћути. Мисли на ово дете. Мисли и на ово друго које носим.“ Насмеја се. „Биће да је и оно мушко, много се нешто рита!“ Лазар је погледа, па рече: – „Значи још двадесет осам гроша? Сачекај са рађањем бар још који дан…док не измиримо порез.“
***
Петар се приби уз мајку: – „Ко су били ови људи? И зашто су викали?“ „Скупљачи пореза сине. Дошли су да нам отму ово мало хлеба из уста.“ „Мајко, зашто морамо да им дамо наш хлеб?“ „Зато што је давно речено: Цару царево а Богу божије.“ Петар се почеша по глави: -„Ко је наш цар?“ „Није наш него турски. Све ово што видиш око себе припада турском царству.“ Лазар се умеша: – „Петре, ми смо Срби. Православци. У Бога верујемо. И Исуса Христа. И крст часни. А Турци верују у Алаха. И не крсте се као ми, него клањају. Земља није наша него њихова. Ми је само обрађујемо. Ми смо чифчије. Живимо на чифлуку. Тако они кажу. Зато су дошли да узму порез.“ Задовољивши Петрову радозналост, Лазар се окрену Марији: – „Нема нам друге, продаћу свиње и овце. Сир и кајмак ћу сутра продати у вароши. Јовану ћу продати сено“. Марија се згрчи: – „Помрећемо од глади! А још треба дати аги трећину!“ Петар је повуче за рукав: -„Ко је ага?“ „Пусти ме више дете! Агин је чифлук на коме живимо. Муслиман. Ето ко је!“ Лазар се преко воље насмеја: -„А сад ћеш да питаш ко су муслимани? Јел’ тако?“ Видевши Петров потврдни осмех, настави: – „ Ови наши муслимани су узели турску веру. Па сад они газдују а ми диринчимо. Иди сад да се играш.“ А у себи помисли: „Ни њихово неће бити довека. Ничија није до зоре горела.“ ***
