Харамбаша

Источна Херцеговина, 1846.

   Гром удари негде у близини Лазареве куће. Светлост муње обасја унутрашњост куће од камена и дрвета. Петар се приби уз мајку : -„Како настане гром и олуја?“ Марија захвати дрвеном кашиком мало кукурузне пуре: – „Сине, олују, град и остале непогоде праве демони. Але, аждаје, ђаволи …“. „Мајко, постоји ли неко ко их може победити?“ Искористивши прилику, Марија му гурну кашику у уста. – „Постоји. Да шта, него да постоји. Вилењаци се зову. Вилењак је човек, наизглед, ко и сваки други. Његова душа у сну напушта тело, узлети у облаке и растера непогоду. Де сад мало киселог млека. Прогутавши залогај Петар промрси: -„Мени се чини да  ти ово причаш само да ме натераш да једем.“ „Јести се мора. Иначе ћеш увек бити ситан и болешљив.“ „Јешћу мајко. Причај ми причу о вилењацима.“

***

„ Сваки крај има свога вилењака. Још их зову здухаћ или стуха. Вилењак чува свој крај од олуја и града. Он ти, дете моје, претера олујне облаке у неки други крај. Али и тај други крај бране тамошњи вилењаци. Тако настане борба између њих. Босански вилењаци се боре против херцеговачких, ови се боре против црногорских а црногорски против прекоморских. Вилењаци једнога краја имају свога старешину. Понекад се удруже вилењаци из два краја па терају непогоду у трећи. Де, мало млека. И мало пуре… Туку се вилењаци најчешће ноћу. Полете у облаке па војска на војску удари. Настане лом, лете гране, дрвеће, камење. Најснажније оружје им је комад луча или каквог дрвета огорелог са обе стране. Или ишчупају какву букву, јелу или храст, па удри једни по другима. Тако то бива. Код нас ти је главни вилењак некакав Мато. Он је старешина добрих планинских стуха. Њега свака кућа радо дочекује. И српска и турска, и богата и сиромашна. Сва чељад  зна да нас  он од оних злих стуха штити. Де, још мало млека. А што си ми се, срећо моја, ућутао?“ „Јел’ истина, мајко, да је мене, кад сам се родио, понео орао у небеса?“ „ Јесте сине. Било је то овако. Ја те, кукала ми мајка, пред кућу у колевку ставила. Да те надгледати могу док оно мало заравни пред кућом не окопам. Уто се с неба стушти орао, шчепа колевку и однесе је. Јадна ми мајка! Устрча се доњи Слив, устрча средњи, па најпосле и горњи. Орла нигде! Отидоше неки и до чобана, горе, на испаше. Ни тамо ничега. Нит’ ко чуо, нит’ ко видео. Нађосмо само твоју кошуљицу од кострети. Пред ноћ потрага престаде. Ујутру кренусмо још једном, да бар нешто од тебе нађемо. Уто наста дрека. Долете чобанче из горњег села, па све виче: – “Ено га на гумну! Нађоше Петра на гумну!“ Полетесмо на ону округлу зараван, где се жито вије, кад ето тебе! Орла и колевке нигде. Ето, тако је то било. Де, још мало пуре…“ „Па то су, мајко, мене вилењаци од орла сачували?“ Марија уздахну: – „А ко то може знати? Вилењаци, виле, … неко јесте. Де, сад на спавање. Доста си јео.“

*** 

  Киша је лила и следећег јутра. Беспослен, Лазар се освртао и разгледао покућство. Два лежаја, синија и неколико ниских столица. У једном углу прислоњене наћве. Дрвени сандук са преградама за кукурузно и пшенично брашно. Озидана пећ. Испод ње огњиште за сач. По зидовима, окачене о куке, разне кућне потрепштине. Дрвена полица са нешто грнчарије. Дрвени кабао за воду и млеко. Приђе му жена: – „А што се ти тако осврћеш по кући?“ „Гледам ово наше богатство.“ Марија га загрли: – „Ћути, болан. Нема ни седам година како смо пребегли у овај крај. На го крш и камењар. А види сад! Пуна кућа.“ Лазар се љутну: -„Није баш го крш. Истина, има камењара, али има и заравни, и помало испаше. И најважније, тридесетак извора у селу. О потоку и да не говорим.“ Марија се подбочи: -„Има потока кад набуја… Пусти то. А шта ти мислиш да смотам једну питу гужвару? Давно је нисмо јели.“  И не чекавши одговор узе наћве, усу у њих неколико прегршти брашна из сандука и нали мало воде из крчага.

   Намиривши овце, Лазар се врати у кућу. Посматрао је жену како меси тесто у наћвама, развија га оклагијом на синији, посипа маслом и сиром, увија питу и мота је у круг. Ставивши питу у земљану тепсију, однесе је на огњиште, прекри металним сачом и затрпа га жаром.

   Мирис пите убрзо испуни кућу. Марија је поставила три земљане ћасе на синију, у сваку усула овчијег киселог млека и поред сваке поставила дрвену кашику. Лазар посади Петра поред себе: – „Сине, да се прекрстимо, па да се руча.“