Негде око сумрака Лазар осети глад. Приђе Марији: – „Испеци, де, цицвару.“ Марија га пресече погледом: -„Анђели с тобом, шта ти је? Није Божић!“ Лазар се смрче: -„Знам да није, али ми се једе цицвара. Има и кукурузног брашна и кајмака. И зашто би јели цицвару само на Божић?“ „Рекао си да ћеш сир и кајмак сутра продати у вароши.“ Расправу прекиде улазак Јована и жене му, Виде. Јован смаче капу, прекрсти се и рече: – „Јесте ли ради гостима?“ Лазар се насмеја: -„А ко није рад да му у кућу дође старешина села? Добродошли!“
Гости поседаше. Као и обично, отпоче прича о домаћим пословима, тешким временима, а најпосле и о мутној и нејасној будућности. Већ неко време по селу се говоркало да се по планинама јављају хајдучке чете. Шапатом су се изговарала имена хајдучких старешина, харамбаша. Јован се свако мало враћао на причу о хајдуцима. Нека сумња се роди у Лазару: – „А што ти то мени причаш? Какве ја везе имам са хајдуцима?“ „Можда ти немаш, али твоји преци су итекако имали. Лазар се промешкољи: – „ Бог с тобом Јоване, тој причи има више од стотину љета.“ Вида живну: -„Чула сам нешто о томе. Причај Лазаре, како је то било? Де.“
Лазар искористи прилику: – „Прича ће дуго трајати. Таман толико док Марија зготови цицвару.“ Немајући куд, Марија се прихвати посла.
Лазар отпоче: – „Било је то овако: Моји преци су живели у околини Фоче. У фамилији беше и једна лепа девојка, Милица. У село бануше скупљачи пореза. Имали су пуне руке посла. Требало је скупити харач, порез на сваку главу преко 10 година. Младарину, порез на удају шћери или женидбу сина. Десетину, порез на земљу. Одарину, коју су плаћали људи што спавају са својим женама. Пенџер вергију, порез на прозоре, да раја не би имала куће као Турци. Жвакалицу, порез на муку што Турчин има док жваће кад га сељак прими на конак…“ Вида га прекиде : – „Пусти сад порезе, шта би са Милицом?“
***
„Милица? Милица беше испрошена. Спремаше јој девојачку опрему. Некако тих дана, у село наиђоше путујући трговци. Нуђаше разну робу. За понеку рекоше да је чак из Стамбола стигла. Милици за око западе везена бела кошуља. Измоли од мајке да јој купи. Недуго затим бануше скупљачи пореза. Ваљало је платити ресми арус, младарину, порез на удају и женидбу. Људи бега Ченгића навалише да се плати шездесет акчи, младожењин отац понуди четрдесет. Настаде препирка. А боље да су одмах платили што је тражено. Жено, оће ли та цицвара?“
Вида га прекиде: „ Пусти, болан, цицвару! Шта би с Милицом?“ „Некако усред препирке дође и беговић. Син бега Ченгића. Затражи да види Милицу. Довде се српска и турска прича не разликују.“
Вида нестрпљива : “ Пусти турску! Шта каже наша?“ „По нашој причи, беговић је отео и потурчио Милицу. По турској причи, Милица је добровољно пошла за беговића. Било како било, то је била срамота за фамилију. Не прође дуго, скупи се нешто оружаних братственика, отеше једну туркињу бега Ченгића, покрстише је у манастиру и венчаше за једног од наших момака.“ Вида се прекрсти: „Сачувај ме Боже! Каква ли је само турска одмазда морала уследити …““
***
Лазар климну главом: „ Понеко се спасио бекством у шуму. Већина није. Повише села, турци опколише збег. Посекоше сабљама све живо. Покупише оно мало плена. И Милицину девојачку опрему. Није прошло дуго, Милицу сахранише. Једни су говорили да је убијена из освете, други да је пресвисла од туге.“ Марија изнесе цицвару на сто. Лазар живну, прекрсти се, па узе дрвену кашику : „Де, да се прихватимо. Служите се! “
Завршише са вечером. Лазар и Јован припалише луле. Јован се мало замисли: „ Некако ми се чини да ту није био крај приче … Биће да нам ниси испричао крај. “ „ И нисам. Омела ме Марија. Добро, де, омела ме и цицвара … Елем, не прође дуго, кад један од бегових људи освану мртав. Прође шапат да је то један од оних што побише збег. И таман се шапат стиша, кад освану мртав и други. Млад, прав и здрав као и онај први. Шапат се претвори у жамор. И тај је био један од оних што побише збег. Кад нађоше и трећег, узнемирен, бег позва саветнике. „Шта се то дешава? Зна ли ико од вас? За шта вас плаћам? Говорите!“ Погледом пређе по убледелим лицима. Виде да нешто крију. Извуче сабљу. „Знате нешто! А ћутите? Сад ће летети главе!“ Најближи саветник промрси: „Кажу ђаури …“ Бег подиже сабљу: „ Говори шта кажу, док још можеш говорити!“ Саветник му се баци пред ноге и врисну: „Кажу ђаури да то Милица призива младе момке у сватове!“
Бег исколачи очи: „Будало! Пасји сине! Овом ћу те сабљом послати у те сватове ако још једном чујем да причаш такве глупости. И тебе и сваког следећег ко ми дође с таквом причом. Имате времена до сутра да откријете о чему се ради. Или вас неће бити. Сиктер!“
