Пролог

Чинио сам ствари које су пољуљале једно моћно царство. После су рекли да сам изазвао Велику источну кризу. Или да сам макар био један од оних који су то урадили. Можда и јесам. И како је до тога дошло? Дуга је то прича. Пљачкао сам и убијао. Превртао све што ми је дошло под руку. Зашто? Због борбе за слободу? Не верујем. Пре ће бити да сам то чинио због једног девојчета. Због једног погледа и једног осмеха. Оног истог који ме је прогањао и од кога сам бежао и срљао из једне невоље у другу. Да ствар буде још гора, и осмех и поглед и девојче су били турски.
– „ Рушио си турско царство због турског девојчета?“
Ваљда. Или је бар тако на крају испало. Дуга је то прича. И замршена. И ништа од тога се није десило одједном. Слагало се постепено. Једна ствар је вукла другу. Низало се све то као перле на огрлици. А огрлица свакаква, само не лепа. Понегде крвава. И тек по неки бисер у њој. Ништа се није дешавало одједном и ништа нисам планирао. Оно што сам планирао обично се није дешавало. Па сам убрзо одустао од планова. Пустио сам да ме води оно нешто изнутра. Оно је одлучивало уместо мене. И довело ме ту где сам сад.
– „На лепо те место довело. У ров на Солунском фронту.“
Да. У блато и крв. А опет, чини ми се да из блата и крви никад нисам ни излазио. Из блата смо изашли, у блато ћемо се вратити. Тако кажу.
-„ Не кажу блато, него прах.“
Од праха до блата треба само мало воде. А, дао Бог, овде киша данима не престаје. Воде колико хоћеш. Да је бар толико воде било тамо, у мом родном крају. Можда не би било глади. Можда не бих отишао у хајдуке. Можда не бих постао харамбаша. Можда ми руке не би биле крваве. Да је било воде. А опет, можда би све било исто. Ко то може знати?
-„ Шта би са девојчетом?“
Шта би могло бити? Ошину ме погледом. Онако искоса. Као кад сабљом сечеш… Само што рез од сабље понекад зарасте. Све остало је исто.
-„ Причај нам, старино. Ноћ је дуга. До зоре је још далеко.“